Wild Men / Vildemaend

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Podsetimo se one najbistrije opservacije u filmu ,,Eight Mountains“ Feliksa van Groningena, recenziranog nedavno na ovim stranicama.

Ona se svodi na to da strahopoštovanje prema prirodi, ponekad uzdignuto do nivoa religijske opsesije, najčešće gaje gradski ljudi koji je doživljavaju kao neki apstraktni i holistički koncept. Dok su oni koji u prirodi i od prirode žive, skloniji njenom raščlanjavanju na upotrebljive elemente: planine za osmatranje, šume za lov, reke, potoke i jezera za ribolov, livade za ispašu i sve u tom stilu.

O bekstvu od „normalnog“ i stresnog svakodnevnog života u divljinu, prirodu ili makar na selo uglavnom maštaju gradski tipovi koji imaju malo pojma kako stvari tu funkcionišu. Pustimo Crnog Bombardera koji je pretio da će otići u Indiju da gaji konoplju jer je zapravo pretio iz prazne puške, a i imao bi dobar razlog za takav poduhvat, u vidu policije koja mu je za petama. Ali frajer koji se napali na neku fantaziju o selu / prirodi / divljini je vrlo standardni koncept koji se često koristi u skandinavskoj literaturi i kinematografiji (roman ,,Dopler“ Erlenda Lua i film ,,Out of Nature“ Olea Gjevera i Marta Vold iz 2014, na primer). Odakle nam u nekom izmenjenom, crno-humornom i žanrovskom obliku dolazi i danski ,,Wild Men“ Tomasa Daneskova, prikazan poslednjeg dana Motovun Film Festivala.

Prvi od naših „divljaka“ koje upoznajemo je Martin (Rasmus Bjerg) koji je na klasičnu fantaziju o muškarcu – lovcu i sakupljaču koji živi (zapravo kampuje) u prirodi dodao i onu vikinšku. To u prevodu znači da Martin nije bacio mobilni telefon, samo se na njega ne javlja, a kad mu ponestane sakupljene ili ulovljene hrane, ide u supermarket, s vikinškim obrtom da umesto karticom ili kešom on nudi trampu kao opciju plaćanja. Za njegove kože i sekire niko nije zainteresovan, ubeđivanje dovodi do tuče, pa policija biva alarmirana da neki ludi „Viking“ teroriše malo mesto.

Dodatna nepovoljna okolnost po Martina je to da je ipak stranac, Danac u Norveškoj, pa štrči i jezikom, a ne samo pojavom, zbog čega ga zapravo nije teško pronaći. Sve smrdi na privlačenje pažnje, naročito kad saznamo da mu je pozadina biznismenska, a da je pobegao od svoje servilne žene i dve kćerke koje ga vole zato što ne razumeju njegovu potrebu da se oseća kao muškarac.

Drugi „divljak“ u ovoj priči je tu silom prilika. Musa (Zaki Jusef) je takođe Danac, ali je karijerni kriminalac u bandi srednje-krupnih švercera hašiša u begu do skrovišta na teško dostupnom ostrvu. Kada zajedno s „kolegama“ doživi saobraćajnu nesreću, deluje kao da je on jedini preživeli, pa povređen uzima torbu i naleće na Martina koji ga uzima pod svoje i u smislu brige i u smislu „obuke“ za preživljavanje, dok Musa samo želi da se skloni.

I jednog i drugog, naravno, juri policija, a ni predstavnici zakona najčešće nisu puno bistriji od lovine. Izuzetak je jedino mudri načelnik Ejvind (Bjern Sundkvist) koji pokušava da shvati situaciju i reaguje pravovremeno i odmereno, u čemu mu pomaže njegova dugogodišnja praksa „meditativnog“ pecanja na mušicu. U poteru se uključuje i Martinova žena Ane (Sofi Grabel) s kćerima u pratnji, dok Musu jure i njegove kolege koje su ipak preživele sudar s irvasom i misle da ih je on namerno pokrao. Pičvajz za finale je, dakle, zagarantovan.

Ustrojen kao pažljivo složena crna komedija s elementima trilera i filma preživljavanja, ,,Wild Men“ počinje snažno i u prvoj polovini vrlo dobro „radi“ zbog žanrovskog miksa na tragu filma ,,In Order of Disappearence“ (Hans Peter Moland, 2014) koji se, opet, poziva na američki postmoderni žanrovski film. Dakle, na Tarantina i braću Koen, čiji se tragovi osete u dugim dijaloškim scenama koje, su nosilac ne samo humornih momenata, nego i pronicljivih opservacija na temu moderne muškosti, prirode, unutrašnjeg divljaka kojeg moramo probuditi i onih deluzija koje prvo gutamo, a onda i sami gajimo. Vrhunac humora je onaj apsurdni pasaž u vikinškom „selu“ (zapravo kampu) koji nudi „autentično vikinško iskustvo“ (i svejedno zahteva plaćanje karticom ili u domaćoj moneti).

Kako film grabi prema kraju sve više skreće prema domenu drame o prijateljstvu i lojalnosti i nekakvom pseudoakcionom trileru sa sve jurnjavom, pucnjavom i tučnjavom, tako gubi momentum. A situacija sa početka, u kojem se kratki padovi u tempu brzo otklanjaju verbalnim ping-pongom, ovde se menja u takvu da generalno predvidljiv prosede biva tu i tamo isečen nekakvim bljeskom neočekivanog. Olakšavajuća okolnost je i to što u filmu nema očitih nevinih žrtava i pozitivaca, odnosno da su svi, neki manje, a neki više zapravo budale, svaki iz svog razloga, ali da u tome mogu biti izuzetno simpatični ili makar zanimljivi.

Do sada relativno nepoznati reditelj Tomas Daneskov prilično solidno režira scenario koji je napisao u kolaboraciji s debitantom u formatu bioskopskog dugometražnog filma Mortenom Papeom, fokusirajući se pre svega na razradu likova. Glumci za uzvrat „proždiru“ svoje mesnate likove i čini se da se usput jako dobro zabavljaju, dok je upotreba fotografije inteligentna u podvlačenju toga da se lokacije norveških planina, šuma, ostrvaca i fjordova čine impresivnim iz daljine, ali ni izbliza toliko podatnim jednom kada smo tamo. Takav kakav je, ,,Wild Men! sasvim zgodno dolazi kao relaksacija na kraju festivala.