Speak No Evil / Gaesterne

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Christian Tafdrup

scenario: Christian Tafdrup, Mads Tafdrup

uloge: Morten Burian, Sidsel Siem Koch, Fedja van Huet, Karina Smulders, Liva Forsberg, Marius Damslev

Sa odiumom koji je sa sobom poneo još od premijere u ponoćnoj sekciji ovogodišnjeg izdanja Sundance Festivala, Speak No Evil je na neviđeno bio jedan od intrigantnijih naslova Pule, gde je prikazan u svojstvu posebne projekcije. Reč je o trećem zajedničkom projektu danskog autorskog i bratskog dvojca koji sačinjavaju nekadašnji glumac Christian Tafdrup koji je sada preuzeo ulogu reditelja i ko-scenariste, te njegov brat Mads, pre svega scenarista. Svi njihovi filmovi se uglavnom bave dinamikom parova i skokovitom promenom iste u intrigantno konstruisanim situacijama, ali sa Speak No Evil oni izlaze i na međunarodnu i na žanrovsku (doduše „elevated”, artističku i festivalsku) scenu.

Speak No Evil je, žanrovski govoreći, horor, ali od one vrste kojoj treba vremena da se razvije, a dotle hoda po stazama drugih, odnosno drugačijih žanrova. Ovde je to uglavnom izrazito neprijatna „dramedija” smeštena u relativno ograničeno okruženje koja funkcioniše i kao satira na društvene teme. Zamislite tako Rubena Östlunda iz faze od Force Majeure nadalje u situaciji koja podseća na Hanekea (Funny Games) s dekorom gadosti von Triera (Antichrist), pa ćete biti na dobrom putu da prokljuvite sve one sugestije i tragove, krive ili prave, koje su braća posejala po svom scenariju.

Prvi od znakova upozorenja su kombinacija crnog, nešto starijeg Volvo-karavana (da je neke druge boje, to ne bi bilo zloslutno, već bezopasno) i klasične muzike koji ukazuju na potencijalnu psihopatiju. Toga su naši protagonisti, danski par Bjorn (Burian) i Louise (Koch) blaženo nesvesni, a svesni će postati tek mnogo kasnije. Oni letuju u Toskani sa svojom kćerkicom Agnes (Forsberg) i na tom letovanju upoznaju holandski par, Patricka (van Huet) i njegovu ženu Karin (Smulders) koji takođe imaju sina Abela (Damslev) koji je od Agnes tek koju godinu mlađi. Oba para odaju utisak uglađenih situiranih intelektualaca, pa se po tom ključu povezuju, toliko da nakon kraćeg razmišljanja Danci prihataju poziv Holanđana da ih posete kod njih kući, u južnom, šumovitom predelu zemlje.

Već prvi „taktovi” posete otkrivaju to da domaćini nisu baš onakvi kakvim su se na letovanju predstavljali. Kuća je relativno mala, pa je očekivano s njihove strane da traže da „čeljad ne bude besna”, čak se i zaboravljanje prehrambenih navika gostiju nekako može prihvatiti, ali insistiranje da vegetarijanka Louise proba Patrickove specijalitet od divljači je prilično neukusno, a neki dalji potezi koji slede čak i otvoreno preteći. Atmosfera je na momente takva da deluje da su Bjorn, Louise i Agnes slučajno upali u nečiju tuđu internu šalu, a sve to zapravo orekstrira Patrick s položaja alfa-mužjaka koji svojim ponašanjem testira granice i inače mlakog Bjorna i tek za nijansu žešće Louise, od grebanja za večeru na koju je on pozvao, preko nabijanja agresivne muzike u autu čak i kada je zamoljen da to ne radi, pa do maltretiranja Abela pred publikom.

Jasno je da će se Bjorn i Louise naći u nebranom grožđu, pre ili kasnije, ali uglavnom će to biti njihovom zaslugom. Mehanizam koji braća Tafdrup ovde ispituju je učtivost, odnosno isfolirani, društveno nametnuti oblik iste kao neka vrsta imperativa po kojima se „dobri”, a zapravo glupi i slabi ljudi ponašaju predvidljivo. Negde pri kraju će Patrick dati iskren odgovor na pitanje motivacije za tako nešto, a to je da on to radi zato što može, i to će biti sasvim dovoljno. Uostalom, s Bjornom koji nema snage ni da se pobuni, ni da vrisne, a koji opet ima potrebu za muškim savezništvom, ma kako čudnim, kao protivnikom, nijedan mu poduhvat neće biti težak zadatak, dok se Louisina jezikavost kada treba da nekoga ili nešto osudi ne pretvara u ikakav stav koji je u praksi borben i spreman na otpor.

Filmski i tematski uzori su tu i vidljivi su, od ranijih radova Tafdrupovih, preko pomenutih Östlunda (od kojeg se preuzima tema društveno kondicioniranog mlakog i „pristojnog” muškarca), Hanekea (atmosfera nepoverenja u zatvorenom okruženju dva para ili dve familije) i von Triera (mračne, sadističke implikacije na tragu Antichrista), ali Speak No Evil je i pored toga jedan više nego solidno realizovan film koji pokreće solidna, iako pomalo otkrivajuća gluma, čiju emocionalnu dinamiku diktira soundtrack, čija fotografija u širim planovima kad god za njih ima prostora Erika Molberga Hansena vrlo dobro funkcioniše, dok nas ritmična montaža Nicolaja Monberga drži u priči.

Naravno, ništa tu nije posebno novo, pa samim time ne može biti šokantno nekom treniranijem gledaocu, čak i gadosti (kada do njih dođe) ostaju uglavnom izvan kadra, ali Speak No Evil svejedno sasvim dobro „vozi”. Razlog tome bi moglo biti nešto drugo od „niskih udaraca” u autonomni nervni sistem poput šokova i emocionalnih ucena, čak i nešto suprotno od toga i krajnje cerebralno. Radi se tu o filozofskom pitanju na temu dva straha: je li strah od toga da ispadnemo nepristojni i zbog toga odbačeni od društva ili makar neposrednog okruženja zaista veći od straha od bola, emotivnog ili fizičkog. I o tom pitanju treba dobro i dugo razmišljati.