Paradise Highway

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nekada je produkcijsko-distribucijska kuća Lionsgate bila garant za hitičan status filma ili franšize. Setimo se samo ,,Twilight“ sage ili ,,The Hunger Games“ filmova. Ta vremena su, međutim, prošla i Lionsgate je postao sinonim za anemične žanrovske naslove B produkcije koji sreću lakše nalaze na kablovskim i „striming“ platformama nego u bioskopu.

U tom smislu, festivalska premijera naslova ,,Paradise Highway“, i to još u „double bill“ varijanti s jednim od najiščekivanijih uvrnutih filmova festivala, ,,Medusa Deluxe“, na veličanstvenoj Pjaci Grande u Lokarnu delovala je pomalo pretenciozno. Posebno ako se uzme u obzir to da je ,,Paradise Highway“ već imao bioskopsku premijeru u Emiratima i Americi, DVD/Blu-Ray u Aziji, da je izašao na internet-servisima i ušao u redovnu distribuciju u našem regionu.

A ne treba zaboraviti ni to da je ,,Paradise Highway“ zapravo poprilično tipičan izdanak novije Lionsgate škole: generički, razvučen, ni po čemu poseban filmsko-industrijski proizvod namenjen najširoj mogućoj publici, idealno onoj bez ikakvih kriterijuma.

Verovatno da se mogu zamisliti i čudnije stvari od Žilijet Binoš za volanom teškog kamiona, ali i taj prizor je dovoljno bizaran. Nespretno složena pozadinska priča o akcentu njenog lika posebna je glupost, ali neophodna da se nekako zamaskira glumičino sada već potpisno mumlanje na engleskom jeziku (na maternjem francuskom je apsolutno razgovetna) i šetajući akcenat. Istini za volju, za ovakvu ulogu su producenti i režiserka-debitantkinja u dugometražnom formatu Ana Guto mogli da posegnu i u bazen s američkim glumicama, ali izgleda da su baš insistirali na Binoš, a da je ona iz nekog već razloga ovakav projekat prihvatila. Uostalom, njene jače strane su akcenti na polju emocionalne ekspresije i zbog toga je Žilijet Binoš verovatno i najjača karika u inače muljavom filmu.

Bilo kako bilo, ona igra Sali, jednu od malobrojnih, ali ipak postojećih žena koje voze šlepere po američkim vukojebinama, a upoznajemo je tako što slušamo njenu radijsku komunikaciju sa drugaricama i koleginicama koja deluje kao nekakva grupna terapija podrške.

Na jednom od svojih putovanja, Sali se zaustavlja u zatvoru gde posećuje nekog bliskog. Zbog prisnosti nam se prvo čini da je Denis (Frenk Griljo) njen muž, ali ispostavlja se da je u pitanju ipak brat, i da je on ucenjen od zatvorskih bandi, pa da vrši pritisak na Sali da mu čini usluge tako što za kriminalce prevozi „pakete“ preko državne granice. Denis će uskoro izaći na slobodu, a ovaj „poslić“ je, kune se, poslednji.

Problem je, međutim, što je „paket“ koji Sali preuzima od bračnog para kriminalaca devojčica od nekih desetak godina po imenu Leila (Hala Finli) koju treba da dostavi nekom tipu Polu. Kod primopredaje, međutim, Leila Salinom skraćenom puškom upuca Pola, Sali uspeva da pobegne s mesta nesreće. A ispostavlja se ono što smo pretpostavljali: da je posao tek delić u razgranatoj pedofilskoj mreži.

Sali i Leila moraju da se kreću i da se skrivaju od kriminalaca koji imaju „oči i uši“ u svakoj državi, ali i od policije koja traga za kamiondžijom-ubicom i nestalom devojčicom. U poteru se, međutim, uključuju penzionisani agent, sada konsultant Gerik (Morgan Friman) i obrazovani junoša iz legalnog odeljenja Sterling (Kameron Monahan).

Klišee i sastavne elemente zapleta ove triler-drame nije teško prepoznati, primera radi prijateljstvo koje se stvara između dvojice agenata različitih pozadina začinjeno s nešto humora, kao i surogat-roditeljski odnos između žene i devojčice koje obe imaju svoje traume, a sistemu ne veruju ni najmanje. Isto važi i za preokrete koje ne bi bilo teško „nanjušiti“ iz daleka, čak i kad oni ne bi bili „telefonirani“. To ne treba da čudi, budući da Ana Guto na poziciji scenaristiknje i režiserke nema baš puno iskustva, pa radi „razumnu“ stvar i igra na sigurno.

Na sigurno uglavnom igraju i glumci, uključujući i Morgana Frimana koji kao da „skida“ Džefa Bridžisa iz filma ,,Hell or High Water“ (2016) Dejvida Mekenzija, a jedini izuzetak je Frenk Griljo koji uglavnom afektira. Film je takođe sasvim solidno uslikao Džon Kristijan Roselund koji uspeva da uhvati pejzaže američke nedođije i u njih umetne portrete očajnika koji u njoj žive i opremljen odgovarajućom originalnom muzikom Ane Kulonen, a utisak o muzici kvari jedino stereotipni izbor pesme ,,One Way or Another“ za poentiranje.

Opet, čini se da su potencijalno najzanimljiviji aspekti ostali negde u zapećku ili makar dubokoj pozadini priče. Prvo, kamiondžijska kultura kao takva izrazito je muška i negostoljubiva za žene koje se pojavljuju uglavnom u „uslužnim delatnostima“, od ugostiteljstva do prostitucije, što se ovde na rubovima ponekad vidi. Takođe, žene za volanima teških kamiona moraju biti izdržljive i dovitljive, ali i solidarne jedna s drugom, što takođe vidimo, ali premalo i prekratko.

Ti zanimljivi aspekti su, međutim, žrtvovani u korist generičke priče koja se prodaje kao socijalno odgovorna, a zapravo je senzacionalistička i nedorađena. Ana Guto očito ne poznaje „političku ekonomiju“ pedofilskih lanaca i mreža koje ne mogu istovremeno biti i masovne i ekskluzivne, i unosne i jedva isplative, i organizovane i provizorne. Zbog toga ona menja te parametre od prilike do prilike kako joj odgovara, pa ,,Paradise Highway“ deluje zapravo generički i šablonski.