Burning Days / Kurak günler

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da na ovom svetu ne postoji jača sila od puke slučajnosti. Mnogi će tražiti priliku da učitaju nekakvu simboliku, nekakav plan ili čak zaveru, ali zapravo slučajnost kroji ironiju sudbine.

Primera radi, sve i da su za vreme Kanskog festivala bile dostupne vremenske prognoze za srednji i malo duži rok koji podrazumeva ovo vruće leto, i sve da je u Puli festivalski program slagan prema vremenskoj prognozi, niko nije mogao da predvidi da će ovaj tekst o filmu ,,Burning Days“ turskog autora Emina Alpera biti pisan i objavljen usred toplinskog talasa. Slučaj-komedijant se za to pobrinuo, a Alperov film obasjan pržećim suncem i natopljen znojem vrele letnje noći, baš nekako paše na ovo vreme.

U njemu, međutim, ništa nije slučajno, od radnje i zapleta koji se vrti oko odnosa moći, nameštanja, kulture i politike jednog manjeg turskog grada, pa do Alperovih autorskih odluka i postupaka. Za početak, treba imati u vidu Alperov drugi dugometražni film, atmosferični i napeti paranoidni triler ,,Frenzy“ (2015) smešten u mahalu na rubu Istanbula u kojoj obitavaju marginalci, koji ga je i stavio na radar festivala i kritike, ali i njegov potonji film ,,A Tale of Three Sisters“ (2019) kojim je pokazao da makar može pokušati parirati najvećem imenu savremene turske kinematografije, Nuriju Bilžeu Džejlanu. I to na Džejlanovom polju, u adaptaciji dela Čehova.

Tragovi „džejalnovštine“ vide se i u filmu ,,Burning Days“, makar u smislu tog „neo-vestern setinga“ grada praktično u pustinji negde duboko u unutrašnjosti zemlje i pripadajuće fotografije koju ovog puta potpisuje Hristos Karamanis, čovek koji je uslikao neke od bitnih grčkih „weird“ filmova, poput naslova ,,Chevalier“ (2015) Atine Rejčel Cangari. Međutim, Alper je ovde prisutan u svom izvornom obliku, kao filmski autor koji kroz filmove između ,,art“ i žanrovskog pristupa traži neuralgične tačke turskog društva, propitujući njegove delove koji retko kad dolaze u centar medijskih zbivanja.

Već u prologu filma možemo naslutiti da se naš protagonista, mladi i ambiciozni tužilac Emre (Selahatin Pašali) neće dobro provesti u (fiktivnom) gradiću Janiklaru u kojem je dobio službu. Prvo sa sudinicom Zejnep (Selin Janinci) ide na uviđaj još jedne vrtače koja se na rubu grada pojavila, a onda, vraćajući se sa uviđaja svedoči hajci na divljeg vepra ili čak više njih u samom gradu, a ta jurnjava sa sve puškaranjem u stambenim četvrtima mu je neprihvatljiva i profesionalno i privatno, zbog čega promptno pokreće istragu protiv lovaca. Povrh toga, u gradu vode više nema nego što ima, projekat unapređenja vodovoda ostavlja sumnje na korupciju u vrhu gradskih vlasti, a i najbliže jezero za kupanje i rashlađivanje na svom dnu ima živi pesak. Barem tako tvrdi novinar Murat (Ekin Kodž) koji ne krije svoje opozicione stavove i veze s nekom od prethodnih gradskih garnitura.

Istraga lovaca biva prekinuta posetom dvojice istaknutih članova društva, advokata Šahina (Erol Babaoglu) i zubara Kemala (Erdem Šenocak) koji dolaze Emreu u posetu na radno mesto noseći darove i braneći lovačku tradiciju i potrebu za borbom protiv štetočina. Njih dvojica možda se prave blesavi, a možda i jesu zaista takvi, ali nastupaju samouvereno i sa pozicije moći, makar na nivou te lokalne sredine.

Neće dugo proći dok Emre otkrije zašto je to tako. Kada se odazove na poziv gradonačelnika za privatnu večeru i upoznavanje (takav je red u Janiklaru), otkriće da je Šahin njegov sin. Gradonačelnik će se sa večere ubrzo povući, svratiće Kemal, teći će rakija od anisa u potocima, a kada se u bašti pojavi plesačica, čije procene intelektualnih i mentalnih sposobnosti variraju od „malo šašava“ do ozbiljne dijagnoze, tužilac će već biti u treštenom stanju.

Prava nevolja za njega počinje sutradan: na toj zabavi u bašti, Pekmez je silovana i brutalno pretučena, tužilac je ujedno i nepouzdani svedok, a dvojica moćnika su njegovi osumnjičenici. Budući da je deo večeri prespavao, da ne zna kada je i u čijem društvu otišao kući (Murat, inače Šahinov komšija, tu se javlja kao spasitelj i potencijalni svedok, ali on je na zlom glasu kao čovek sklon piću i seksualnim eskapadama s muškarcima, na šta se u Janiklaru ne gleda blagonaklono), Emre mora da pazi na koga, kako i s kojim argumentima udara da ne bi inkriminisao i sam sebe. Savezništvo s Muratom čini se prirodnim, ali tu se takođe postavlja pitanje ne zavodi li ga on i ne koristi li ga kao pijuna u svojoj partiji šaha. Takođe, i izbori koji se približavaju i obećanje o vodosnabdevanju, faktori su koje svakako treba uzeti u obzir.

Voda, vrućina i igra moćnika svakako su nešto po čemu ,,Burning Days“ može i mora podsetiti na kultno ostvarenje ,,novog Holivuda“ ,,Chinatown“, (Roman Polanski, 1974) ali su sredina i okruženje prilično drugačiji, s dobrim razlogom. Alper, naime, ima sasvim drugačije ciljeve od onih koje je imao Polanski. ,,Burning Days“ nije samo priča o korupciji i borbi za moć u bazenu punom krokodila, već i vivisekcija sadašnjeg turskog društva i njegove politike spuštena na lokalni nivo na kojem se kao recidivi ogledaju marifetluci na nacionalnom.

Zamenimo pesak i sunce hladnoćom i snegom i pomerimo fokus sa retkog poštenog državnog službenika na zapostavljenog građanina, pa će okruženje jako zaličiti na ,,Leviathan“ (2014) ruskog autora Andreja Zvjaginjceva.

Politička poenta demistifikacije Erdoganove Turske ovde funkcioniše vrlo dobro iz razloga dobre do odlične izvedbe jednog punokrvnog žanrovskog filma (spoj političkog trilera i provincijalno-ruralnog noara, doduše bez fatalnih žena, ali zato sa spletkama sklonim muškarcima). Film je vizuelno fascinantan, vešto montiran, perfektno odglumljen, ali je pre svega sjajno napisan sa izvrsno profiliranim likovima, pažljivo izgrađenim odnosima, a sve u smeru otkrivanja ne samo korupcije, već i mizoginije, homofobije i zloupotrebe moći na privatnom, a ne samo na javnom nivou. Treba istaknuti da očitih pozitivaca u ovoj priči nema: Emre je arogantan, ne poznaje sredinu s kojom bi se rado sukobio i zato sebi navlači bedu na vrat, a sudinica Zejnep je „token“-ženska u muškom svetu koja aminuje njihove marifetluke.

Postoji tu, međutim, nešto što sprečava da ,,Burning Days“ nadraste nivo vrlo dobrog i približi se odličnom. To bi bio kraj filma koji nakon kulminacije deluje pomalo nakalemljeno i zbrzano kako bi se zatvorio simbolički krug sa početkom. Alper je problema s krajem imao i na filmu ,,Frenzy“, i tamo je zbrzao, ali ga je odveo u smeru tripa ili noćne more, misleći da je dovoljno dobro izgradio alibi za tako nešto. Ovde je petljanje malo drugačije i usmereno na poentiranje da čak i kad se nešto kozmetički menja, trula suština ostaje ista. Opet, ni to ne može pokvariti utisak da je ,,Burning Days“ jedan od najboljih filmova ovogodišnjeg Kanskog festivala iz paralelne sekcije „An sertan regar“, te ponajbolji film u međunarodnoj konkurenciji Pule. Ali i dokaz da Emin Alper postaje još jedan turski filmski autor svetske klase.