Good Luck to You, Leo Grande

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Baš pred Sarajevo, jedna je vest izazvala komešanje u filmskoj javnosti: ona o tome da film ,,Good Luck to You, Leo Grande“ možu ući u trku za nagrade uprkos tome što nije imao (i po svoj prilici neće ni imati) propisnu bioskopsku distribuciju od najmanje sedam dana.

Tu se radi o začkoljici formalno-birokratske prirode, budući da se Akademija vratila na „fabričke“, pretpandemijske postavke o obavezi bioskopske distribucije da bi film ušao u razmatranje za nagrade. Ali pravničkom gimnastikom, filmu u režiji Sofi Hajd i po scenariju Kejti Brend, ipak je pružena šansa da se nađe među odabranim društvom.

U suštini, cela frka se vrtela oko toga što je Hulu otkupio ekskluzivna prava za distribuciju nakon premijere filma (i dobrih kritika) na Sandensu i prikazivanja na Berlinalu, što je ona otpočela u junu, te što je dotični subjekat spreman da ih ustupi festivalima (Karlovi Vari i sada Sarajevo u Open Air programu), ali (još) ne i bioskopima.

Ta će vest posebno obradovati glavnu glumicu u filmu Emu Tomson, vlasnicu jednog glumačkog (za glavnu ulogu u filmu ,,Howard‘s End“, Džejms Ajvori, 1992) i jednog scenarističkog Oskara (za adaptaciju klasika ,,Sense and Sensibility“ Ang Li, 1995). Takođe, zaslužila je i dve glumačke nominacije, za glavnu ulogu u pomenutoj adaptaciji Džejn Ostin, te za sporednu u filmu ,,In the Name of the Father“ (Džim Šeridan, 1993) koja će tako dobiti priliku da osvoji ukupno petu, a četvrtu glumačku nominaciju. I ako ćemo pravo, zaslužila je, kako za samu, dosta hrabru i pritom noseću ulogu, tako i kumulativno, za svoju dosadašnju karijeru punu izvrsnih uloga.

,,Good Luck to You, Leo Grande“ je, pak, film koji na savremeni način ruši već načete tabue koji se, pre svega, tiču ženske seksualnosti u svetlu razlike u godinama. Nije to prvi film te vrste, setimo se samo ,,Harold and Maude“ Hala Ešbija iz 1971. godine, ali svejedno savršeno pogađa trenutak i doprinosi debati koja se vodi već neko vreme.

Naslovni junak u interpretaciji Darila Makormaka (ova uloga će mu svakako pokrenuti karijeru u zvezdanom smeru) je žigolo kojeg je unajmila udovica i nekadašnja učiteljica veronauke, Nensi Stouks (Tomson). Ona je, naime, tokom celog života imala samo jednog partnera, pokojnog muža, sa kojim joj seksualni život baš i nije bio razgiban. Kako to već zna biti sa ženama određene životne dobi, određenog (ne)iskustva i određenih nazora koji su uspostavljeni u nekim drugim vremenima i dugo gajeni, ona oseća izvesnu nesigurnost po pitanju svog tela, ali i svojih želja. Ali je zato Leo pravi profesionalac, premda i on dolazi sa svojim prtljagom odrastanja i sramote koju oseća zbog posla koji obavlja.

Nensi i Leo će se nalaziti uvek u istoj hotelskoj sobi u periodu od nekoliko meseci, koji pokriva njihova prva četiri sastanka. Kako se oni bolje upoznaju, tako se granice između profesionalnosti, radoznalosti i emocija na tragu prijateljstva brišu. Upadaju i zbog toga oboje u neku zonu nesigurnosti.

Sastanci su uredno „titlovani“ i prva dva zasigurno upadaju u kalup činova pozorišne predstave koja je, eto, malo razigranija i raskadriranija kako bi se prilagodila mediju filma. U pitanju su jedinstvene scene u kojima se ne ruši kontinuitet prostora i čije je osnovno pogonsko gorivo dijalog, a seksualni činovi se odvijaju u njihovom epilogu koji ne vidimo na ekranu. Treći sastanak je nešto kraći, odlazi u smeru svađe, te služi kao kulminacija i peripetija u dramskoj kompoziciji, dok je završno poglavlje jedino u kojem imamo više lokacija (počinje u hotelskom baru) i više likova (primera radi, Beki, Nensinu bivšu učenicu koja radi kao konobarica), te služi kao rasplet priče.

Nema u ,,Good Luck to You, Leo Grande“ ničeg toliko novog i epohalnog, ali to ne znači da ono što smo dobili nije kvalitetno, ukusno i hrabro.

To se odnosi, pre svega, na glumu oboje glumaca u glavnim ulogama ove kamerne drame i njihovu izvedbu u kojoj se kombinuju najbolji elementi pozorišne i filmske glume, te na njihovo razgolićivanje, kako u doslovnom smislu, tako i u emocionalnom, zbog čega film demonstrira svežinu i moć da nam zaokupi pažnju celim tokom, iako od samog početka znamo šta će se dogoditi. Na kraju, oboma od glavnih likova možemo samo da poželimo sreću i to je dokaz da su i scenaristkinja Brend i režiserka Hajd uspele u namerama.