Good Luck to You, Leo Grande

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Baš pred Sarajevo, jedna je vest izazvala komešanje u filmskoj javnosti: ona o tome da film ,,Good Luck to You, Leo Grande“ možu ući u trku za nagrade uprkos tome što nije imao (i po svoj prilici neće ni imati) propisnu bioskopsku distribuciju od najmanje sedam dana.

Tu se radi o začkoljici formalno-birokratske prirode, budući da se Akademija vratila na „fabričke“, pretpandemijske postavke o obavezi bioskopske distribucije da bi film ušao u razmatranje za nagrade. Ali pravničkom gimnastikom, filmu u režiji Sofi Hajd i po scenariju Kejti Brend, ipak je pružena šansa da se nađe među odabranim društvom.

U suštini, cela frka se vrtela oko toga što je Hulu otkupio ekskluzivna prava za distribuciju nakon premijere filma (i dobrih kritika) na Sandensu i prikazivanja na Berlinalu, što je ona otpočela u junu, te što je dotični subjekat spreman da ih ustupi festivalima (Karlovi Vari i sada Sarajevo u Open Air programu), ali (još) ne i bioskopima.

Ta će vest posebno obradovati glavnu glumicu u filmu Emu Tomson, vlasnicu jednog glumačkog (za glavnu ulogu u filmu ,,Howard‘s End“, Džejms Ajvori, 1992) i jednog scenarističkog Oskara (za adaptaciju klasika ,,Sense and Sensibility“ Ang Li, 1995). Takođe, zaslužila je i dve glumačke nominacije, za glavnu ulogu u pomenutoj adaptaciji Džejn Ostin, te za sporednu u filmu ,,In the Name of the Father“ (Džim Šeridan, 1993) koja će tako dobiti priliku da osvoji ukupno petu, a četvrtu glumačku nominaciju. I ako ćemo pravo, zaslužila je, kako za samu, dosta hrabru i pritom noseću ulogu, tako i kumulativno, za svoju dosadašnju karijeru punu izvrsnih uloga.

,,Good Luck to You, Leo Grande“ je, pak, film koji na savremeni način ruši već načete tabue koji se, pre svega, tiču ženske seksualnosti u svetlu razlike u godinama. Nije to prvi film te vrste, setimo se samo ,,Harold and Maude“ Hala Ešbija iz 1971. godine, ali svejedno savršeno pogađa trenutak i doprinosi debati koja se vodi već neko vreme.

Naslovni junak u interpretaciji Darila Makormaka (ova uloga će mu svakako pokrenuti karijeru u zvezdanom smeru) je žigolo kojeg je unajmila udovica i nekadašnja učiteljica veronauke, Nensi Stouks (Tomson). Ona je, naime, tokom celog života imala samo jednog partnera, pokojnog muža, sa kojim joj seksualni život baš i nije bio razgiban. Kako to već zna biti sa ženama određene životne dobi, određenog (ne)iskustva i određenih nazora koji su uspostavljeni u nekim drugim vremenima i dugo gajeni, ona oseća izvesnu nesigurnost po pitanju svog tela, ali i svojih želja. Ali je zato Leo pravi profesionalac, premda i on dolazi sa svojim prtljagom odrastanja i sramote koju oseća zbog posla koji obavlja.

Nensi i Leo će se nalaziti uvek u istoj hotelskoj sobi u periodu od nekoliko meseci, koji pokriva njihova prva četiri sastanka. Kako se oni bolje upoznaju, tako se granice između profesionalnosti, radoznalosti i emocija na tragu prijateljstva brišu. Upadaju i zbog toga oboje u neku zonu nesigurnosti.

Sastanci su uredno „titlovani“ i prva dva zasigurno upadaju u kalup činova pozorišne predstave koja je, eto, malo razigranija i raskadriranija kako bi se prilagodila mediju filma. U pitanju su jedinstvene scene u kojima se ne ruši kontinuitet prostora i čije je osnovno pogonsko gorivo dijalog, a seksualni činovi se odvijaju u njihovom epilogu koji ne vidimo na ekranu. Treći sastanak je nešto kraći, odlazi u smeru svađe, te služi kao kulminacija i peripetija u dramskoj kompoziciji, dok je završno poglavlje jedino u kojem imamo više lokacija (počinje u hotelskom baru) i više likova (primera radi, Beki, Nensinu bivšu učenicu koja radi kao konobarica), te služi kao rasplet priče.

Nema u ,,Good Luck to You, Leo Grande“ ničeg toliko novog i epohalnog, ali to ne znači da ono što smo dobili nije kvalitetno, ukusno i hrabro.

To se odnosi, pre svega, na glumu oboje glumaca u glavnim ulogama ove kamerne drame i njihovu izvedbu u kojoj se kombinuju najbolji elementi pozorišne i filmske glume, te na njihovo razgolićivanje, kako u doslovnom smislu, tako i u emocionalnom, zbog čega film demonstrira svežinu i moć da nam zaokupi pažnju celim tokom, iako od samog početka znamo šta će se dogoditi. Na kraju, oboma od glavnih likova možemo samo da poželimo sreću i to je dokaz da su i scenaristkinja Brend i režiserka Hajd uspele u namerama.

Rimini

 kritika objavljena u dodatku Objektiv Dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da ne postoji otužniji prizor od ostarelog nekadašnjeg velikog frajera, koji se grčevito drži imidža, odnosno iluzije o istom. Svaka providna poza, svako daljnje glumatanje, samo pogoršava stvar. Takav lik je Riči Bravo (Mihael Tomas), čovek očigledno lažnog „umetničkog“ imena čije pravo ime nećemo nikada saznati, junak filma Ulriha Zajdla ,,Rimini“ koji je upravo prikazan u programu „Fokus“ filmskog festivala u Sarajevu.

,,Rimini“ je prvi Zajdlov igrani film u poslednjih devet godina, još od naslova ,,Paradise: Hope“ (2013). U međuvremenu je austrijski filmski autor poznat po pronalaženju i prokazivanju izuzetno neprijatnih apsurda, producirao nekoliko filmova i sam snimio dva dokumentarca. U ,,In the Basement“ (2014) se bavio bizarnim tajnama notornih austrijskih podruma, ,,Safari“ (2016) možemo uzeti kao nastavak prethodnika i daljnju razradu jedne od njegovih „priča“, one koja prati austrijske „lovne turiste“ u plaćenim „avanturama“ po Africi. Kao i drugi Zajdlovi igrani filmovi, tako i ,,Rimini“ ima nešto od autorove dokumentarističke „žice“, makar u pozadini i makar u formi opservacije.

To možemo primetiti još od samog početka, još i pre nego što zaista upoznamo kakav je Riči zapravo kao lik i kao čovek. Njega, naime, upoznajemo u trenutku kada silazi sa voza na stanici negde u austrijskoj nedođiji gde se nalazi njegovo rodno selo. Za takvo putovanje, Riči je možda i predobro obučen u „generalski“ crni kaput, što će možda imati smisla kada shvatimo razlog njegove posete rodnom kraju gde je Čarlton Heston i dalje glumački bog a ,,Vinetu“ najčitanija knjiga.

Njemu je, naime, umrla majka za koju je bio izuzetno vezan, pa se poseta rodnoj kući i bratu Evaldu (komičar Georg Fridrih) okreće u bizarno-neprijatnom smeru: obojica braće se napijaju od „zaštekane“ očeve rakije i likera i pokušavaju da evociraju uspomene iz detinjstva trkajući se automobilima na pedale i triciklima, te takmičeći se u gađanju iz vazdušne puške. Njihov otac (nedavno preminuli Hans-Mihael Reberg) je, međutim, u staračkom domu iz kojeg pokušava da pobegne i potpuno senilan, toliko da mu se vraćaju samo sećanja na detinjstvo, i to u groznoj formi nacističkih pesmuljaka i ,,Hitler Jugend etikete“.

Kada se Riči vrati u mesto prebivanja, naslovno italijansko letovalište i rodno mesto majstora filmskih bizarluka Federika Felinija, njegova krhka fasada „normalnosti“ počinje da se kruni. Riči je, naime, nekada bio šlager-pevač, ali ni izbliza toliko popularan kakvim želi da se predstavi. Njegova „Vila Bravo“ prepuna je njegove opreme, garderobe i memorabilije, ali detalj koji sve otkriva je to da na zidu visi samo jedna „singlica“ zlatnog tiraža.

U međuvremenu je Riči spao na prilično niske grane koje podrazumevaju „tezge“ po slabijim hotelima van sezone, u pratnji samo jednog „tehničara“ čiji je zadatak da pušta matricu, namenjene austrijskim i nemačkim turistima, naročito turistkinjama starije generacije kojima je Riči i dalje pojam uspeha (u smislu „naše gore list" koji je uspeo u velikom svetu) i seksipila iako ima problema da se uvuče u svoja stara šljokičasta odela.

Pošto od jednog nastupa Riči može da zaradi samo 200 ili 300 eura, bez obzira što je bina jedino mesto na kojem je on u elementu, mora da pribegava alternativnim izvorima prihoda. Ponekad je to iznajmljivanje vile fanovima, a ponekad zavođenje ženskog dela publike, poput Eni (Klaudija Martini) i naplaćivanja svojih seksualnih usluga.

Kako mu sva zarada odlazi na piće i na kocku, možemo zaključiti da je u prilično bezizlaznoj situaciji koja će postati još bezizlaznija kada se u publici pojavi jedna suspektno mlada osoba, Tesa (Tesa Getliher), njegova davno napuštena i zbog toga s pravom besna kćerka koja traži da joj otac novčano nadoknadi sve propuštene alimentacije. Može li to Ričiju poslužiti kao poziv upomoć, posebno ako se uzme u obzir da Tesa dolazi u pratnji svog tihog, ali zato preteće izgledajućeg arapskog dečka i njegovog sve većeg i većeg kruga prijatelja?

Postoji neka čak i ne tako tajna veza između Zajdla i Felinija, oličena u opservaciji, apsurdu i groteski, uz tu razliku da je Zajdl od Felinija po pravilu daleko hladniji i mračniji, što je često potpomognuto uticajem njegove bivše supruge, koscenaristkinje i koproducentkinje Veronike Franc. Ona je inače, u duetu sa Zajdlovim nećakom Severinom Fialom, autorica „elevated“ horor filmova kao što su ,,Goodnight Mommy“ (2015) i ,,The Lodge“ (2019). U „Riminiju“ su poveznice i razlike, međutim, još uočljivije: ne samo da je reč o mestu Felinijevog odrastanja i „gradu-junaku“ njegovog filma ,,Amarcord“ (1973), već je kod Zajdla taj Rimini koji leti procveta od turizma prekriven snegom. Ali, ne onom fantastičnom mećavom „koja se neće dugo zadržati“, već onim tankim i bljuzgavim, koji zna da se protegne na celu zimu. Taj sneg koji prekriva peščane plaže i ta pustara poremećena jedino dolaskom nekoliko autobusa s turistima-penzionerima zapravo su metafora Ričijeve karijere i protraćenog života poziranja, varanja, kockanja, pijanstva i lutanja.

U fenomenalnoj interpretaciji Mihaela Tomasa, Riči Bravo je zapravo savršeni miks Alena Moroa, naslovnog pevača iz filma ,,The Singer“ (Gzavije Đanoli, 2006) i Rendija Robinsona, naslovnog rvača iz filma ,,The Wrestler“ (Daren Aronofski, 2008). Odnosno, Žerara Depardijea i Mikija Rurka koji dotične uloge tumače, samo sa pojačanom dozom ironije koja, opet, ne isključuje ljudskost. Naročito u ispoljavanju detalja kao što su starenje, propadanje i kajanje za nepočinstvima iz prošlosti iako Riči zapravo jedino tako zna da živi.

Na visokom nivou je i ostatak glumačke ekipe pre svega zahvaljujući scenariju koji likove fino razvija i „ljušti“ slojeve njihovih fasada, ali bez nepotrebnog „crtanja“, kao i one tehničke. Direktor fotografije Volfgang Taler član je stalne postave Zajdlovih filmova, uključujući i njegove naslove kao što su ,,Dog Days“ (2001), ,,Import/Export“ (2017) i ,,Paradise“ trilogija iz 2012/13. Dok je montažerki Moniki Vili ovo prva saradnja sa Zajdlom, a u prošlosti je sarađivala sa jednim drugim velikanom austrijske kinematografije – Mihaelom Hanekeom.

Glavne „zvezde“ u ekipi iza kamere su, međutim, Fric Ostermajer i Hervig Zamernik koji su novokomponovali kompletan Ričijev repertoar i pritom „u centar“ pogodili tu ljigavu, kič mešavinu šlagera i kancone koja dolazi iz nižih ešalona pomenutih žanrova. Ako bi se pojavio na nosaču zvuka, „saundtrek“ filma bi mogao postati hipstersko-ironični hit.

Sve u svemu, „Rimini“ je vrlo dobar film i pravo osveženje na ovogodišnjem festivalskom ciklusu koje važne teme uspeva da upakuje u prijemčivu, ali nikad pojednostavljenu i zašećerenu formu. Takođe, ovo je jedan od toplijih Zajdlovih filmova i svakako naslov koji najčvršće dokazuje da je austrijskom autoru, uprkos hladnoj fasadi, stalo do njegovih likova, a samim tim i do ljudi generalno. Dobre vesti tu ne prestaju: za San Sebastian je najavljena premijera druge polovine diptiha, filma ,,Sparta“ u kojem je glavni lik Ričijev brat Evald, a znajući komičarske sposobnosti Georga Fridriha, možemo da se radujemo.