Rimini

 kritika objavljena u dodatku Objektiv Dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da ne postoji otužniji prizor od ostarelog nekadašnjeg velikog frajera, koji se grčevito drži imidža, odnosno iluzije o istom. Svaka providna poza, svako daljnje glumatanje, samo pogoršava stvar. Takav lik je Riči Bravo (Mihael Tomas), čovek očigledno lažnog „umetničkog“ imena čije pravo ime nećemo nikada saznati, junak filma Ulriha Zajdla ,,Rimini“ koji je upravo prikazan u programu „Fokus“ filmskog festivala u Sarajevu.

,,Rimini“ je prvi Zajdlov igrani film u poslednjih devet godina, još od naslova ,,Paradise: Hope“ (2013). U međuvremenu je austrijski filmski autor poznat po pronalaženju i prokazivanju izuzetno neprijatnih apsurda, producirao nekoliko filmova i sam snimio dva dokumentarca. U ,,In the Basement“ (2014) se bavio bizarnim tajnama notornih austrijskih podruma, ,,Safari“ (2016) možemo uzeti kao nastavak prethodnika i daljnju razradu jedne od njegovih „priča“, one koja prati austrijske „lovne turiste“ u plaćenim „avanturama“ po Africi. Kao i drugi Zajdlovi igrani filmovi, tako i ,,Rimini“ ima nešto od autorove dokumentarističke „žice“, makar u pozadini i makar u formi opservacije.

To možemo primetiti još od samog početka, još i pre nego što zaista upoznamo kakav je Riči zapravo kao lik i kao čovek. Njega, naime, upoznajemo u trenutku kada silazi sa voza na stanici negde u austrijskoj nedođiji gde se nalazi njegovo rodno selo. Za takvo putovanje, Riči je možda i predobro obučen u „generalski“ crni kaput, što će možda imati smisla kada shvatimo razlog njegove posete rodnom kraju gde je Čarlton Heston i dalje glumački bog a ,,Vinetu“ najčitanija knjiga.

Njemu je, naime, umrla majka za koju je bio izuzetno vezan, pa se poseta rodnoj kući i bratu Evaldu (komičar Georg Fridrih) okreće u bizarno-neprijatnom smeru: obojica braće se napijaju od „zaštekane“ očeve rakije i likera i pokušavaju da evociraju uspomene iz detinjstva trkajući se automobilima na pedale i triciklima, te takmičeći se u gađanju iz vazdušne puške. Njihov otac (nedavno preminuli Hans-Mihael Reberg) je, međutim, u staračkom domu iz kojeg pokušava da pobegne i potpuno senilan, toliko da mu se vraćaju samo sećanja na detinjstvo, i to u groznoj formi nacističkih pesmuljaka i ,,Hitler Jugend etikete“.

Kada se Riči vrati u mesto prebivanja, naslovno italijansko letovalište i rodno mesto majstora filmskih bizarluka Federika Felinija, njegova krhka fasada „normalnosti“ počinje da se kruni. Riči je, naime, nekada bio šlager-pevač, ali ni izbliza toliko popularan kakvim želi da se predstavi. Njegova „Vila Bravo“ prepuna je njegove opreme, garderobe i memorabilije, ali detalj koji sve otkriva je to da na zidu visi samo jedna „singlica“ zlatnog tiraža.

U međuvremenu je Riči spao na prilično niske grane koje podrazumevaju „tezge“ po slabijim hotelima van sezone, u pratnji samo jednog „tehničara“ čiji je zadatak da pušta matricu, namenjene austrijskim i nemačkim turistima, naročito turistkinjama starije generacije kojima je Riči i dalje pojam uspeha (u smislu „naše gore list" koji je uspeo u velikom svetu) i seksipila iako ima problema da se uvuče u svoja stara šljokičasta odela.

Pošto od jednog nastupa Riči može da zaradi samo 200 ili 300 eura, bez obzira što je bina jedino mesto na kojem je on u elementu, mora da pribegava alternativnim izvorima prihoda. Ponekad je to iznajmljivanje vile fanovima, a ponekad zavođenje ženskog dela publike, poput Eni (Klaudija Martini) i naplaćivanja svojih seksualnih usluga.

Kako mu sva zarada odlazi na piće i na kocku, možemo zaključiti da je u prilično bezizlaznoj situaciji koja će postati još bezizlaznija kada se u publici pojavi jedna suspektno mlada osoba, Tesa (Tesa Getliher), njegova davno napuštena i zbog toga s pravom besna kćerka koja traži da joj otac novčano nadoknadi sve propuštene alimentacije. Može li to Ričiju poslužiti kao poziv upomoć, posebno ako se uzme u obzir da Tesa dolazi u pratnji svog tihog, ali zato preteće izgledajućeg arapskog dečka i njegovog sve većeg i većeg kruga prijatelja?

Postoji neka čak i ne tako tajna veza između Zajdla i Felinija, oličena u opservaciji, apsurdu i groteski, uz tu razliku da je Zajdl od Felinija po pravilu daleko hladniji i mračniji, što je često potpomognuto uticajem njegove bivše supruge, koscenaristkinje i koproducentkinje Veronike Franc. Ona je inače, u duetu sa Zajdlovim nećakom Severinom Fialom, autorica „elevated“ horor filmova kao što su ,,Goodnight Mommy“ (2015) i ,,The Lodge“ (2019). U „Riminiju“ su poveznice i razlike, međutim, još uočljivije: ne samo da je reč o mestu Felinijevog odrastanja i „gradu-junaku“ njegovog filma ,,Amarcord“ (1973), već je kod Zajdla taj Rimini koji leti procveta od turizma prekriven snegom. Ali, ne onom fantastičnom mećavom „koja se neće dugo zadržati“, već onim tankim i bljuzgavim, koji zna da se protegne na celu zimu. Taj sneg koji prekriva peščane plaže i ta pustara poremećena jedino dolaskom nekoliko autobusa s turistima-penzionerima zapravo su metafora Ričijeve karijere i protraćenog života poziranja, varanja, kockanja, pijanstva i lutanja.

U fenomenalnoj interpretaciji Mihaela Tomasa, Riči Bravo je zapravo savršeni miks Alena Moroa, naslovnog pevača iz filma ,,The Singer“ (Gzavije Đanoli, 2006) i Rendija Robinsona, naslovnog rvača iz filma ,,The Wrestler“ (Daren Aronofski, 2008). Odnosno, Žerara Depardijea i Mikija Rurka koji dotične uloge tumače, samo sa pojačanom dozom ironije koja, opet, ne isključuje ljudskost. Naročito u ispoljavanju detalja kao što su starenje, propadanje i kajanje za nepočinstvima iz prošlosti iako Riči zapravo jedino tako zna da živi.

Na visokom nivou je i ostatak glumačke ekipe pre svega zahvaljujući scenariju koji likove fino razvija i „ljušti“ slojeve njihovih fasada, ali bez nepotrebnog „crtanja“, kao i one tehničke. Direktor fotografije Volfgang Taler član je stalne postave Zajdlovih filmova, uključujući i njegove naslove kao što su ,,Dog Days“ (2001), ,,Import/Export“ (2017) i ,,Paradise“ trilogija iz 2012/13. Dok je montažerki Moniki Vili ovo prva saradnja sa Zajdlom, a u prošlosti je sarađivala sa jednim drugim velikanom austrijske kinematografije – Mihaelom Hanekeom.

Glavne „zvezde“ u ekipi iza kamere su, međutim, Fric Ostermajer i Hervig Zamernik koji su novokomponovali kompletan Ričijev repertoar i pritom „u centar“ pogodili tu ljigavu, kič mešavinu šlagera i kancone koja dolazi iz nižih ešalona pomenutih žanrova. Ako bi se pojavio na nosaču zvuka, „saundtrek“ filma bi mogao postati hipstersko-ironični hit.

Sve u svemu, „Rimini“ je vrlo dobar film i pravo osveženje na ovogodišnjem festivalskom ciklusu koje važne teme uspeva da upakuje u prijemčivu, ali nikad pojednostavljenu i zašećerenu formu. Takođe, ovo je jedan od toplijih Zajdlovih filmova i svakako naslov koji najčvršće dokazuje da je austrijskom autoru, uprkos hladnoj fasadi, stalo do njegovih likova, a samim tim i do ljudi generalno. Dobre vesti tu ne prestaju: za San Sebastian je najavljena premijera druge polovine diptiha, filma ,,Sparta“ u kojem je glavni lik Ričijev brat Evald, a znajući komičarske sposobnosti Georga Fridriha, možemo da se radujemo.

The Card Counter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Brojanje karata je tehnički legalna, ali ipak nepoželjna aktivnost kojoj pribegavaju veštiji kockari po kazinima. U pitanju je skraćeni postupak od pamćenja karata, koji je zapravo i jedini, ako osoba koja mu pribegava nije obdarena nadljudskim moćima da zapamti redosled karata u nekoliko špilova zaredom.

Princip je takav da se umesto tačnih karata, sa sve bojama i znakovima, upamti to je li karta koja je prošla bila velika, srednja ili mala, te da se od toga načini nekakva sekvenca. Ovo je, objašnjava nam naslovni lik filma ,,The Card Counter“ Pola Šredera, vrlo korisna stvar kada igrate blek džek, iliti na našem ajnc, dok vas ne uhvate, pa zato treba biti pametan i taktičan, odnosno ulagati više kada sigurno dobijate ili manje kada ćete po svoj prilici ostati tropa. Ali i skroman i etičan, pa se povući na vreme sa dobitkom koji prolazi ispod radara kazina.

Ovo je tek jedna od kockarskih mudrosti koju će lik kojeg igra Oskar Ajzek podeliti sa nama u toku filma. Tako ćemo tako imati prilike da naučimo da se blek džek igra protiv kuće, a poker protiv saigrača za stolom, ali obe ove igre više zavise od sposobnosti i psihologije nego od čiste sreće, dok je jedina prava kocka rulet. Po naslovu, uvodnoj špici gde se imena ređaju preko zelene čoje, i fokusu na kockarske igre u prvoj polovini filma neko bi pomislio da je ,,The Card Counter“ kockarski film, ali kod Šredera stvari nikad nisu tako jednostavne. Uvek ima učitanog značenja i njegovih večnih tema ljudske prirode, iskupljenja i predestinacije, a ovde počinju upravo sa dilemom koliko je kocka kocka, a koliko je to samo primena širokog spektra znanja i veštine.

Klupko učitanih značenja ćemo najpre razmrsiti kada čujemo ime pod kojim hoda naš protagonista: Vilijam Tel, vrlo slično imenu švajcarskog nacionalnog heroja koji je, prema legendi, strelom gađao jabuku na detetovoj glavi. Pitanje koje prvo možemo postaviti je to je li legendarni Viljem Tel zaista bio vešti, hladnokrvni strelac ili je ipak pomalo bio i kockar tuđim životom. Drugo, iako mit o gađanju jabuke s glave deteta postoji u brojnim drugim germanskim i nordijskim kulturama, izbor švajcarske varijante i Viljema Tela nije nimalo slučajan. Švajcarska je domovina Šrederovih predaka. Ali i domovina kalvinizma, odnosno reformisanog protestantizma, religije čija je okosnica učenje o predestinaciji, s kojom je Šreder odrastao, koja mu je u velikoj meri „baždarila“ etički aparat i protiv koje se borio traktatima, kako u svojim ranim filmovima, tako i poslednjem, ,,First Reformed“ (2017).

O filmskom Vilijamu Telu na početku saznajemo još i to da je robijao i da je veštinu brojanja karata stekao baš u zatvoru, te da je sada na slobodi koristi da bi od nje živeo. On tako igra karte po kazinima po nekoliko sati dnevno, šest ili sedam dana u sedmici. Ali nikad ne ostaje u hotelu kazina, već spava po motelima, i nikad se ni na jednom mestu ne zadržava predugo. U njemu vlasnica „ergele“, odnosno sponzorske agencije koja obezbeđuje igračima da igraju za tuđe pare, La Linda (Tifani Hadiš) prepoznaje talenat, pa mu nudi da postanje njen igrač, što on odbija.

To će se iz korena promeniti, kada u njegov život uđe mladić po imenu Kirk (Taj Šeridan) sa kojim deli zajedničkog zlotvora iz prošlosti, majora Džona Gorda (Vilijam Defo). Vilijam je, kao i Kirkov otac Rodžer, bio vojnik stacioniran u Abu Graibu koji je provodio „ispitivanje pojačanim tehnikama“ pod supervizijom „civilnog konsultanta“ Džona Gorda. Kada je istina o mučenju zarobljenika izašla na svetlo dana. Vilijam je dospeo u zatvor, Rodžer je nečasno otpušten, pa se patio sa svojim životom dok se nije ubio, a Gordo se izvukao. Zbog toga Kirk želi da se osveti Gordu koji mu je uništio život, a Vilijam čini sve što je u njegovoj moći da ga u tome spreči. Ali želje, poput one za iskupljenjem, su jedno, a nagoni, poput onog za osvetom, sasvim drugo...

,,The Card Counter“ je film velikog formata (skoro pa filmčina) kakve se više uglavnom ne snimaju. Taj staromodni odjek nekih prošlih, verovatno i (filmski) boljih vremena odzvanja iz skoro svakog njegovog detalja, od palete zagasitih boja, preko ne naročito širokog formata slike 5:3, pa do muzike koja počinje kao nekakva mračna ambijentalna da bi kasnije dobila i vokal i psihodeličnu rok razradu, a koju potpisuju Đankarlo Vulakno i Robert Levon Bin, poznat kao osnivač grupe Black Rebel Motorycle Club. Upravo način na koji Šreder upotrebljava muziku svedoči o određenoj dozi anahronizma, pošto je čujemo kad god ne slušamo dijalog, kao da je reč o analogno snimanom filmu (nije, iako tako izgleda, zahvaljujući Arri kameri i umešnom direktoru fotografije Aleksandru Dinanu). Tako moramo muzikom pokriti brujanje projektora, ali to ne smeta jer opet imamo Šredera u kompletnom izdanju, pa ga možemo uzeti ili ostaviti.

Imamo i naratora i dnevnike i duge dnevne i noćne vožnje i stroge etičke kodekse i teške moralne dileme, ali sve je to deo jednog filmskog sveta koji se, kako vidimo, uspešno nosi i sa posve savremenim temama. A i Šreder se pokazuje kao autor spreman na neke novotarije, poput „fish eye“ objektiva u scenama noćnih mora. The Card Counter je ozbiljan kandidat za film godine.

Još jedna od stvari koju moramo pohvaliti je perfektan kasting. Zaista bi bilo teško zamisliti aktivnog glumca srednje generacije koji bi bolje od Oskara Ajzeka odigrao ulogu uravnoteženog kockara-askete. Tifani Hadiš napokon ima jednu ozbiljnu dramsku ulogu, Vilijem Defo je efektan kao i uvek, čak i sa minimalnim vremenom na ekranu koje dobija, a Taj Šeridan opet pokazuje zašto je jedan od najboljih glumaca svoje generacije.

Šeridanovo prisustvo je još značajnije kada uzmemo u obzir koga je zamenio – Šaju Le Befa čije bi pojavljivanje moglo u priličnoj meri narušiti integritet filma. Biće da su Šreder i kasting-direktorka Suzan Šopmejker imali kockarske sreće sa svojim izborom ili ipak pameti i veštine da prepoznaju dobar savet Nikolasa Kejdža koji im je predložio Šeridana za ulogu Kirka.

Pikovaja dama / Queen of Spades

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Pavel Lungin

scenario: Pavel Lungin, Aleksandr Lungin, Valerij Pečejkin, Stephen Walsh, David Seidler (prema priči Aleksandra Puškina)

uloge: Kseniya Rappoport, Ivan Jankovskij, Marija Kurdenevič, Igor Mikurbanov, Jevgenij Zelenskij

Ima li “ruskijeg” pisca od Puškina? Veliki pesnik i avanturista je za svog kratkog života ispunjenog emocijama i nadasve melanholijom ostavio za sobom kapitalni opus, uspostavio ruski romantizam, a usput upravo sa Pikovom damom započeo dugu tradiciju ruske autorske fantastike. Kao bonus, poginuo je u dvoboju i sam postavši tragični lik o kojima je pisao.

Drugi velikan ruskog romantizma, kompozitor Pjotr Čajkovski je prema Puškinovom predlošku napisao često postavljanu operu koja je doživela brojne filmske adaptacije u Rusiji, SSSR-u, ali i inozemstvu. Sada Pavel Lungin, sineast melanholije i psihološke drame, isti materijal prenosi u format filma. Lunginov film je već na premijeri u Tallinnu prošlog novembra privukao pažnju publike (čak je dobio i nagradu) i kritike, te najavio dugu i uspešnu festivalsku turneju. U pitanju nije samo pažljivo osmišljen i realiziran projekat, uz Lungina ključan je njegov ko-scenarista David Seidler, nagrađen Oscarom za King’s Speach, već jedno sasvim novo filmsko iskustvo.

Ovde nije reč o prostoj ekranizaciji literarnog ili čak operskog predloška, već jednog sasvim novog, žanrovski raznorodnog promišljanja. U osnovi je Čajkovski pre nego Puškin, a mogu se povući paralele sa tematski sličnim filmom Black Swan Darrena Aronofskog, pa čak i sa Whiplashom Damiena Chazellea, i to u Lunginovu korist, a takođe se mogu pronaći elementi camp-ironije, Lunginovog psihologizma, žanrovski motivi trilera i meta-filma. Iz opisa zvuči kompleksno, ali na ekranu sve deluje fluidnije.

Sofija (Rappoport) je ocvala operska diva koja se nakog dugotrajnog izbivanja vraća u Moskvu. Ova nekadašnja kraljica je u međuvremenu propala i finansijski i izvođački, a njena stara slava joj ne može omogućiti ulogu na sceni, ali zato može iza. Ona se sprema postaviti novu verziju Pikove dame, opere koja ju je proslavila, a ulogu Lize poverava svojoj nećakinji koja se, ironije li, takođe zove Liza (Kurdenevič) i poseduje naivnost i neiskvarenost književnog lika. Liza je, međutim, u vezi sa talentiranim, ali beskrupuloznim mladim tenorom Andrejem (Jankovskij) koji možda nema pravo, aristokratsko i umetničko poreklo, ali je zato spreman da “zagrize” više nego ostali.

Još jedna od nevolja sa Andrejem je ta da se on vidi upravo kao Hermann, anti-junak Puškinove priče, i da je to operska uloga sa kojom se poistovećuje i koju zapravo jedinu i želi pevati. Kada se na to doda i njegova mladalačka, ali neumrla fascinacija Sofijom, njihova zajednička strast prema kockanju i Sofijin mračni ljubavnik Oleg (Mikurbanov), inače vlasnik podzemong (bukvalno) kazina, situacija se dodatno petlja, paktovi i veze se sklapaju i raskidaju. Život, roman i operna produkcija se mešaju u jedno, možda nedefinirano, ali svakako obeleženo hazardom i opsesijom.

Pikova dama jedan je od onih izuzetno dinamičnih i pratljivih filmova koji ne deluju pretrpano, čak i kad jesu. Lungin vrlo vešto diktira tempo i žonglira sa ravnima radnje. Ima tu bisernih trash momenata, poput glasa od kojeg pucaju čaše, “kanalizacije” u koju se teatar pretvara kada se ispod maske finoće promole najniže ljudske strasti, a replika o supermarketu za masu gore i ekskluzivnoj kockarnici dole je za antologiju. U toj suludosti, Pikova dama je fantastična kao i izvorno delo i raskošna kao opera, zabavna ali ne bez mozga i bez komentara na milje.

Štos je što Lungin tu i tamo zna da preceni karte koje ima u rukama, što je takođe u duhu literature. Ovde se to odražava u određenoj meri na glumi koja je dosta širokopotezna, da ne kažem teatralna, što ponekad ima svoj šmek, a ponekad ne. Druga greščica je maksimalno razduživanje izvođenja opere na premijeri i u kadru. U principu, sve namige smo shvatili i pre toga, znamo da Lungin pokušava da maksimizira emotivni efekat i usput doda malo na atraktivnosti, ali usled dužine tempo neupitno pada. No i pored toga, Lunginova Pikova dama je film vredan pažnje, ne samo kao hrabra ekranizacija, već i kao jedan od retkih filmova koji uspevaju da uhvate duh opere i miljea suštinski, a ne kozmetički.

Mississippi Grind

2015.

scenario i režija: Anna Boden, Ryan Fleck

uloge: Ben Mendelsohn, Ryan Reynolds, Sienna Miller, Analeigh Tipton, Yvone Landry, James Toback, Alfre Woodard

Priznajem, prvilači me kocka. Naročito na filmovima, ali i ovako. Prija mi sve što vidim: adrenalin, psihološke igre, urbane legende koje se ispaljuju za stolom, govnarske priče, skupa piće, “from zero to hero” i “from hero to zero” u jednoj sekundi. Ima nečeg sjebanog, ali romantičnog u kockarima, kao i u narkomanima. Ipak sam ja (bivši) darker, pa mi je to blisko. Tako da, ako vam kažem da sam izgubio kuću, ženu, venčani prsten, i zapravo sve osim košulje na leđima, možete pretpostaviti da sam izgubio na kartama.

Ipak, nisam ja materijal za patološkog kockara. Dovoljno poznajem ljudsku, pa i svoju psihu, da znam da me dobitak održava u životu, ali me zapravo gubitak navlači kao fiks. Pored toga, dovoljno sam racionalan da me ulog od jednog eura “radi” jednako kao ulog od deset ili sto, pa zašto se onda ne bih kvalitetno nervirao sa najmanje posledica. Treća stvar koja me spasava je moj sklop ličnosti: više sam posmatrač, nego praktičar, mada u životu ne bih odbio gospodsku ili drugarsku partiju preferansa zalivenu kvalitetnim viskijem. Kako za potonje nemam baš često prilike, ostaje mi da gledam filmove o kockanju.

A gledao sam ih masu i dragi su mi. Naravno, ima ih loših, ali razlog za to je što autor ne razume ili ne želi da uđe dublje u psihologiju iza kocke, pa su onda i ti filmovi onako ofrlji, klišeizirani i površni. Negde na sredini stoji Rounders, kao relikvija iz moje rane mladosti, takođe lagano klišeiziran, ali kojeg vade odlični glumci u dobrim ulogama, pa može poslužiti kao uvod u filmsko kockanje. Posle dolaze ozbiljnije, atmosferičnije stvari, kao Altmanov California Split, originalni The Gambler (jer remake je jednostavno razvodnjen), prvenac Paula Thomasa Andersona Hard Eight, melanholični The Cooler i poslednji veliki film Novog Hollywooda Atlantic City, da nabrojim samo neke od mnogih.

Mississippi Grind se na prvi pogled čini kao film koji samo nastavlja tradiciju, odnosno koristi se otkrićima i dostignućima nekih od navedenih, dobrih filmova i pritom ne nudi neku novinu. Atmosfera je tu, tu su ti vražji stolovi u tim veštački osvetljenim prostorijama u kojima je moguće izgubiti orijentaciju kada je dan, a kada noć, tu su barovi koje još uvek, i pored fašističke zabrane pušenja, percipiramo kao zadimljene, tu su mafijaši, kamatari, pobednici i gubitnici, (polu)svet u kojem se kreće naš protagonista Gerry (Mendelsohn).

On je prototip gubitnika: čak i vizuelno deluje tužno, živi sa mačkom u bezveznom stanu, razveden je, nema kontakte sa ženom i detetom, na poslu agenta za nekretnine je neuspešan, dužan je naokolo, svima. Jedino što poseduje je auto. Jedini način na koji smatra da može zaraditi novac je kocka. I pored toga što kao naivac sluša CD sa savetima za igranje pokera, on solidno “čita” ljude za stolom, pa može da zaradi dovoljno da bude iznad vode. Problem je kada nastupi euforija, i onda on postane nepažljiv i krene da gubi. A kad kockari gube, onda obično igraju “all in”.

Njegova sreća će se naizgled okrenuti kad upozna Curtisa (Reynolds), koji je, pak, prototip uspešnog, srećnog kockara. Zapravo, on je više ideal romantičnog kockara-lutalice, tipa koji se dobro zeza, koji uvek nalazi neke čudne ortake da ih vodi sa sobom i da im pomaže, tipa koji ima po jednu žensku u svakom gradu, tipa koji je igrao sa svim i svakim i koji ima gomile simpatičnih, trivijalnih priča, kockarskih i drugačijih.

Njih dvojica će odmah sklopiti pakt i krenuti na put po staroj, velikoj Louisiani, od Iowe, preko St. Louisa i Memphisa, do New Orleansa, i u tome leži lepota ovog filma, jer nije uvek važna destinacija, bila ona mesto ili cifra koja konačno menja sve, nego radost putovanja, igre, kameraderije. Nije čak ni bitan rasplet, mada ćemo ga sa pažnjom ispratiti, nije bitno ni kolo sreće, nisu bitne ni teorije, da li kuća uvek dobija ili “Martingale” uvek pali. Dokle god nema popovanja. Bitno je da je osećaj dobar dok traje.

Od popovanja smo se izvukli, iako nas Anna Boden i Ryan Fleck, autorski par i par u privatnom životu, nekoliko puta navode i na taj trag. Možda će Gerry shvatiti da je “degenerik” (termin koji koristi Nick Santoro u izvedbi Joea Pescija u Casinu) koji je zajebao sve u životu. Možda će i naizgled opušteni Curtis shvatiti da ne može sam kroz život i da ne može biti svake noći u drugom gradu, da mu je potreban mir, stabilnost, ljubav... Važna je atmosfera, važni su dijalozi koji će se možda u odsudnom trenutku ponoviti sa potpuno drugačijom poentom, važna je cikličnost i njeno inteligento napuštanje. Važna je vožnja, od početka do kraja.

I Mississippi Grind vozi i ne posustaje, u odmerenom tempu, i uvlači se pod kožu, tako da ostajemo zajedno sa likovima. Naravno, dosta toga zavisi od glumaca, a Ben Mendelsohn je izuzetno raspoložen: njegov portret rođenog gubitnika je slojevit i dubok, nikad karikaturalan, površan ili osuđujući. I Reynolds je isto tako na visini zadatka, sa malo jednostavnijim i tipskijim likom, ali se dosta izvlači na šarm, što mu prolazi, pa ni Curtis ne deluje stereotipno.

Ma koliko se ja trudio, znam da će ova kritika biti raštrkana. Iskreno, radije bih ponovio gledanje filma nego kucao tekst. Istini za volju, Mississippi Grind nije nikakav primer savršenstva, čak mi se čini da bi bio efektniji ako bi se završio pet minuta ranije, ali se iskupljuje, jer je i taj produžetak atraktivan i potentan. Ovo je primer filma pod savršenom autorskom kontrolom, od autora koji znaju šta žele. Jednostavno je cool.

Wild Card

2015.

režija: Simon West

scenario: William Goldman (prema svom romanu Heat)

uloge: Jason Statham, Michael Angarano, Dominik Garcia-Lorido, Hope Davis, Milo Ventimiglia, Max Casella, Stanley Tucci, Jason Alexander, Sofia Vergara, Anne Heche

O Jasonu Stathamu sam već pisao, kao i o njegovom problematičnom pozicioniranju: on nije samo šibadžija kao Chuck Norris, Steven Seagal i ostali kraljevi video-produkcije i novog vala bugarskog akcionog filma, on je i glumac. Ali nije baš pravi, versatilni glumac sa rasponom od komedije do drame i nazad. On je akcioni glumac koji govori sa britanskim akcentom, pa automatski dobija poene za duhovitost. Uglavnom ga gledamo, tako smo bar navikli, kako mlati loše momke, sastavlja ih sa zemljom, uništava flašama i pepeljarama u maniru engleskog fudbalskog huligana. Ono što do sada filmaši nisu kod njega provalili je to da je Statham izuzetno sposoban, čak sjajan kad mu se da dijalog, a ne samo “one-lineri”. To je jedino Guy Ritchie znao, ali je tajnu čuvao za sebe, dajući Stathamu uloge duhovitih britanskih gangstera.

Po tretmanu glavnog glumca, Wild Card se ne razlikuje puno, na nama je da se prepustimo i uživamo gledajući Stathama u varijaciji na temu noir-detektiva (zapravo je neka vrsta telohranitelja) u ozbiljnim problemima koji čini usluge prijateljima za sitnu lovu, dok sanja krupnu koja će mu kupiti penziju na jahti. To, naravno, ne znači da se Statham neće tući, naprotiv, i tu će koristiti veoma priručna sredstava, od onih klasičnih za kafansku tuču do sofisticiranih, poput kuhinjskog pribora kojim će nalomiti petoricu naoružanih ili poput kreditne kartice. Ipak ćemo najviše uživati gledajući ga kako sa lakoćom rešava “small talk”, sa damom u nevolji, svojim nazovi-šefom, klincem koji mu plaća da ga nauči kako biti hrabar, mafijaškim legendama, razmetnim sinovima, vegaskom šljakerijom, krupijeima, kurvama i konobaricama. On je legenda, sa jedne strane vitez i zaštitnik slabijih (čak pomaže sredovečnom, debelom i proćelavom Maxu Caselli da smuva Sofiju Vergaru), dok je, sa druge strane, patetični patološki kockar i večiti gubitnik.

O priči neću trošiti previše reči, u pitanju je veoma standardna, rutinska varijanta koja uključuje opasne momke, gangstere, lepe žene, osvetu, akciju, snove i kockanje u Las Vegasu. Ako ništa drugo, pratljiva je, iako film ima problema sa nalaženjem pravog tempa negde na sredini. Verovatno će vam se sve u kompletu učiniti previše poznatim. Prvo, moram reći da je u pitanju remake, doduše nepotpisani, filma Heat (1986) sa Burtom Reynoldsom. Izvorni roman i scenario za oba filma je napisao isti čovek, William Goldman, dvostruki “oscarovac” (u ona srećnija vremena za Butch Cassidy and the Sundance Kid i All the President’s Men).

On je majstor i to dobro zna: od početka do kraja je dosledan “pulpu” koji je prisutan u romanu i od tog nekog arhetipskog pristupa ne odstupa. Dijalozi su rapidni, sočni, pomalo kriptični, stripovski, noirovski, da nije modernog blještavila i modernih automobila, Wild Card bi čak ličio na “period piece”, pohvalu zaboravljenom junaštvu. Pouzdani reditelj Simon West (Con Air, Lara Croft: Tomb Raider, The Expendables 2) čini sve što može da održi duh i atmosferu predloška i za to na raspolaganju ima vrlo raspoloženog Stathama, ali i čitavu plejadu kvalitetnih glumaca u epizodnim ulogama. Istina je da ovo nije film bez mane i da pati od standardnih boljki, da tempo pada u sredini pre svega zbog nesrećnog i preambicioznog žanrovskog spoja akcije, noira i egzistencijalne drame. West onda poseže za oprobanom formulom i film privodi kraju kombinacijom akcije i trilerske napetosti, što je sasvim dovoljno da sačuva dobar utisak.

Ovo je film koji ste sigurno pogledali, verovatno ne samo jednom, nego više puta pod različitim imenima. Ovo je film sa manama i ograničenjima. Ovo je film koji ćete verovatno zaboraviti sekunde kad izađete iz dvorane ili ugasite plejer. Ali Wild Card će vas barem držati zabavljene i zadovoljne u tih 90 minuta koliko traje i to će činiti svojim “pulp” šarmom. I to treba ponekad ceniti, jer ne mogu svi filmovi biti remek-dela.

The Gambler

2014.

režija: Rupert Wyatt

scenario: William Monahan

uloge: Mark Wahlberg, Jessica Lange, Michael Kenneth Williams, Alvin Ing, John Goodman, Brie Larson, Anthony Kelly, Emory Cohen, George Kennedy, Andre Braugher, Domenick Lombardozzi, Richard Schiff

Zimsko je vreme i to na filmskom planu znači nekoliko stvari. Prvo, sezona je nagrada, pa se prave prigodne bioskopske i televizijske revije, šuška se i piše i tome. Drugo, filmski studiji se u tom periodu rešavaju đubreta, niske produkcije, fulanih strategija i filmskih polu-proizvoda žanrovskog tipa (don't get me wrong, žanrovski film izuzetno cenim kad je kvalitetan) u nadi da će privući ekipu kojoj cela ta Oscar scena ide na živce. Treće, izvesno je da ćemo imati film s Markom Wahlbergom, što nije neka garancija kvaliteta, ali je garancija kakvog-takvog finansijskog uspeha. Pre dve zime, to je bio Broken City, film pristojan koliko može biti kada je scenario loš i aljkav, prošle se guslalo na patriotske teme sa Lone Survivor.

Ove godine s nama je The Gambler, remake istoimenog filma iz 1974. godine sa Jamesom Caanom. Sigurno je samo jedno: “Marky Mark” ove godine neće biti kralj januarskog box office-a, verovatno ne svojom krivicom, već krivicom Eastwoodovog Snipera koji se gura i u akademskim krugovima i među običnom rajom. Pa ipak, The Gambler je zanimljivo štivo u ovom zimskom periodu (mada kalifornijske osunčane lokacije nikako ne pašu na našu geografsku širinu i dužinu), jedan “stylish” trilerčić (“style over substance” ovde itekako važi) pogodan za raspravu valja li čemu ili ipak ne. Imajte na umu da zanimljiv i stylish ne znači automatski pogođen i dobar.

Mark Wahlberg igra fakultetskog profesora i kandidat je za “miscast” godine već samo po tom osnovu. Prosto, nemoguće ga je zamisliti kako igra iole inteligentnog lika. Dodajmo na to da je profesor književnosti, razmaženi bogataš, pisac od jednog romana i da se sam sebi gadi i to vrlo elokventno pokazuje, barem u teoriji. U praksi, Wahlberg se dere kao magarac kada želi nešto poentirati. On svoje studente (uglavnom sportske stipendiste koji njegova predavanja koriste za lake poene) vređa i zajebava, tražeći među njima genija kojeg neće naći. Osim možda u Amy (Larson) u kojoj vidi potencijal i talenat, ali ne koliko ona, iz nekog neobjašnjivog razloga vidi u njemu. Serem, razlog je kliše: matori profesor i studentkinja sa manjkom samopouzdanja, “go figure”, što bi se reklo. E, da, on je i patološki kockar (da se zaključiti iz naslova) i u dugovima do guše, a poverioci su koloritna škvadra vlasnika ilegalnih kockarnica i kamatara.

Zadržimo se malo na njima, jer su zanimljiviji od profesora u Wahlbergovoj interpretaciji. Oni su redom, tihi ali veoma preteći vlasnik kockarnice Mister Lee (Ing), Michael Kenneth Williams (poznatiji kao Omar iz The Wire) kao crni mafijaš-zelenaš i John Goodman kao Frank, mafijaš-zelenaš sa kompleksom propovednika koji bez ikakvog blama u skoro svim scenama pokazuje svoje salo. Sva trojica glumaca Wahlberga jedu za doručak, da se čovek prosto zapita ko je tu glavni, a ko sporedni glumac. Čak i hiperdramatična Jessica Lange apsolutno dominira u tih nekoliko scena sa Wahlbergom kao njegova majka, iako je njen performans često preko granice dobrog ukusa.

Iz ovoga ispada da je Wahlberg loš glumac, što nije sasvim istinita tvrdnja. On je ovde kao riba izvan vode, u ulozi koja je prekompleksna u odnosu na ono čime se on bavi, a da stvar bude problematičnija, on dobija sve pogrešne upute i iz scenarija, ali i od reditelja. Iako po zapletu scenario ne odudara od originalnog filma, bitno su promenjeni detalji, umesto newyorškog jevrejskog štiha sada imamo isprani, kalifornijski, što počinje, ali ne završava na imenu glavnog lika. Čak je i gradivo koje kao profesor predaje bitno izmenjeno, u originalu je opravdana fiksacija na Dostojevskog i njegovog Kockara, ovde se bez reda i višeg smisla izvlače Camus i Shakespeare. Čini se da je Monahan (The Departed) ovde na misiji da ubaci što više sočnog dijaloga, dugih monologa i brzih, dosetljivih replika, pa mu nije bilo bitno nikakvo opravdanje za dalji razvoj događaja u filmu. Kako to da arogantni, suicidalni profesor uvek na kraju izvuče svoje i prevesla trojicu opasnih likova koji su na vezi jedan s drugim. Čak ni u njegovom kockanju nema onog plemenitog gubitništva niti adrenalina, ostaje samo pasivna mržnja prema samom sebi.

Problemi sa scenariom su samo početak, vešt reditelj bi ih preskočio pravilnim uputama glumcima ili nabijanjem tempa ili nekim drugim logičnim trikom. Wyatta likovi ne zanimaju, ne gradi ih, ne boji, pušta glumce da se snalaze ili da rade šta hoće. Nesrećna Brie Larson apsolutno nema prostora da bude išta osim dame u nevolji i vlažnog sna hollywoodskih pohotnika. Trojica negativaca profitiraju, ali je Wahlberg na gubitku jer ne uspeva da se izbori i zauzme za svog profesora, ni u jednom trenutku ni on ni Wyatt ne uspevaju da nađu opravdanje. Umesto toga, Wyatt se bavi vizualima i izborom muzike, ponekad toliko besmislene i neodgovarajuće dešavanjima na ekranu da to prosto boli. Pitam se da li je sličnost sa nedavnim “style over substance” trilerčićem Charlie Countryman slučajna ili to postaje nekakav trend.

Opet, The Gambler i pored zamornog tempa, nesavršenog scenarija i bizarnih likova i odnosa među njima, može biti dobra zabava. Posebno je zabavan za analizu i prepirku. Evo, ja se sam sa sobom prepirem valja li ili ne. Nije još odlučeno. The Gambler je nešto što se može bez ikakve zadrške okarakterisati kao “guilty pleasure”, film kojim gledalac hrani svoj mazohizam, film koji ga istovremeno nervira i privlači. Da, objektivno je loš i promašen, pitanje je i koliko su motivi autora i studija bili plemeniti. Film je originalno bio namenjen dvojcu Scorsese-DiCaprio, ali su oni od tog projekta odustali, što je šteta jer bi, ako ništa drugo, to bio ispravniji, upeglaniji i kompetentniji film koji ne poseže za senzacijama na prvu loptu. Pa ipak, u svoj toj lošosti je nekako dovoljno simpatičan da ne bude potpuno gubljenje vremena.

St. Vincent

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2014.

scenario i režija: Theodore Melfi

uloge: Bill Murray, Melissa McCarthy, Naomi Watts, Jaeden Lieberher, Terrence Howard, Chris O’Dowd

Poslednjih desetak godina Bill Murray je, kao, sa “pola gasa”, bežao od etikete komičara. Trudio se da igra ozbiljne uloge u ozbiljnim filmovima, poput Lost in Translation, Broken Flowers i Hyde Park on Hudson, ili makar da se pojavi u ponekoj epizodnoj ulozi u komedijama Wesa Andersona, valjda zato što ga smatra ozbiljnim autorom. Istovremeno je hvatao “gaže” na glasovnim ulogama u animiranim filmovima i u ponekoj komediji - integritet je poželjna osobina, ali ipak valja gledati od čega se živi. Bill Murray je bio i ostao pre svega komičar, ma šta on o tome mislio. St. Vincent je dokaz za tu tezu, a Bill Murray je tu ostvario možda ulogu svog života.

Na papiru to ne izgleda tako dobro, priča je klišeizirana do kraja, likovi su što tipski, što karikaturalni, odnosi među njima predvidljivi. Čak se i izbor glumaca čini kao potpuno proračunat da bi se postigao nekakav srednje-dobar efekat: tipičan “feel-good” film da nasmeje i oraspoloži svojim pozitivnim nabojem. Producenti, braća Weinstein, ovakve filmove samo štancaju, nadaju se najboljem i retko promašuju. St. Vincent je bolji od toga jer, pored fenomenalnog Murraya, a ni ostali glumci ovde nisu dangubili, poseduje neku neuhvatljivu ljudskost i iskrenost.

Murrayev naslovni junak uopšte nije svetac, zapravo teško je reći da je dobar ili makar zabavan čovek. Naprosto, on je drkadžija koji mrzi ljude, na stranu što je kockar, kurvar, pijandura i pre svega tvrdoglav. On je jedan od onih likova koji vam mogu biti zabavni kad ih upoznate jer imaju šta da kažu (Vin je, na primer, vijetnamski veteran), ali su na duge staze štetni za sebe i za druge. Njegova dnevna rutina je prekinuta (na neki način) sa dolaskom novih suseda, samohrane majke rentgenske tehničarke Maggie (McCarthy) i njenog sina Olivera (Lieberher), mršavka kojem na čelu piše etiketa “buduća žrtva školskih nasilnika”. Vin će postati njegova dadilja, što u praksi znači da će ga učiti vrednostima mukotrpnog besmislenog rada koji se ne isplati, klađenja na konje koje može i da se isplati, bežanja od poverilaca - zelenaša (Howard) finog odnosa sa predstavnicama najstarijeg zanata na svetu čak i kad su gospođe trudne (briljantna Naomi Watts u ulozi ruske prostitutke Dake) i višenja u barovima sa jednako depresivnim matorcima. Jedino što će Oliveru biti malo od koristi će biti spoznaja o jednom udarcu koji može primeniti u samoodbrani. Sa druge strane, kako to biva, Vin će zbog Oliverovog prisustva povratiti, ili makar ponovo pokazati, nešto malo ljudskosti.

Znamo kako to dalje ide, čak možemo pogoditi sve tačke u zapletu. Svi likovi u filmu imaju nekakvu funkciju za glavnu priču, nisu samo pozadinski šum, od zelenaša do duhovitog sveštenika / učitelja (O’Dowd). Manje ili više nam je jasno i kada će i na čemu nastupiti peripetija, kao što nam je jasno kakav će kraj film imati. Biću fini da ne odajem “spoilere”, ali za ovakav film najveći spoiler je bilo kakvo iskustvo sa gledanjem filmova. Pa i pored toga, St. Vincent je jedan od boljih filmova u poslednje vreme.

St. Vincent je film sačinjen od klišea i od toga ne beži. Naprotiv, autor Theodore Melfi ih prihvata i podiže na jedan sasvim novi nivo. Pođimo od Billa Murraya, on igra svog tipskog lika, povremeno duhovitog matorog drkoša, ali ga igra baš kako treba i baš onako kako samo on to može i kako to od njega očekujemo. Melfi ga “hrani” sa dobrim replikama i sa gomilom detalja koji ističu njegove performanse, ne samo u tekstu, nego i u pozadini, scenografiji, kostimu. Jaeden Lieberher je u početku “wild card”, deca glumci to obično jesu, međutim čak i kad osetimo da je nešto malo “off” sa njim, on uspeva da nas kupi i uveri u svoju iskrenost. Naprosto, njegova izvedba nije ni potpuno dečija (u smislu naivna) ni potpuno glumačka (u smislu šablonska), već on postaje Oliver. Melissa McCarthy dokazuje da je ipak glumica, pa makar bila glumica od jedne od jedne uloge. Maggie zaista jeste njena tipična nervozna debela žena, ali joj možemo verovati da postoji, pa glumica i autor ne moraju pribegavati jeftinim šokovima, provlačiti ju kroz blato i ići na transfer neprijatnosti kao izvor humora. Naomi Watts je očekivano sjajna, a uloga Dake dokazuje njenu moć transformacije. Njen ruski akcenat je savršen, kao i generalno neznanje engleskog, njena poza i njen stav, uz sve spoljne detalje vezane za scenu, kostim i frizuru. Teško je raditi sa potrošenim likom kakav je prostitutka sa zlatnim srcem, ali Naomi Watts pokazuje zašto je jedna od vodećih glumica danas. Čak su i Terrence Howard i Chris O’Dowd dobili priliku da se iskažu u svojim veoma tipskim epizodama. Theodora Melfija treba pohvaliti i kao pisca i kao reditelja zato što sa tako klasičnim i bezbroj puta ponovljenim tekstom uspeva da izvuče svežinu. Nije to samo rad s glumcima niti samo vešto pisanje, niti isključivo oko za detalj. To je potpuna autorska kontrola u pravom smislu te reči.

St. Vincent je film koji vam se ne može ne svideti, ma koliko običan i očekivan bio. U pitanju je pažljivo promišljen i pažljivo složen film sa glumom na vrhunskom nivou kakva se retko sreće čak i u tekućoj “oscar-sezoni”. St. Vincent nije od tih filmova koji pucaju na nagrade (Akademija i drugi “nagrađivači” vole da se drže ozbiljno, komedije su u takvom društvu retkost), on prvenstveno gađa publiku, široku ali ne masovnu. Skor na blagajni je više nego dobar, budžet utrostručen samo u Americi. Dokaz da se dobar rad ipak isplati je i to da su i film i Bill Murray pokupili nominacije za Zlatne Globuse u kategoriji komedije. Sa Oscarima će stvari verovatno izgledati drugačije.

Ipak, kladionica oko nagrada nisu najbolji razlog da pogledate film. Razlog je pre svih Bill Murray. Zbog njega morate pogledati i odjavnu špicu. Bez zezanja.

American Hustle

2013.

režija: David O. Russell

scenario: David O. Russell, Eric Singer

uloge: Christian Bale, Amy Adams, Bradley Cooper, Jennifer Lawrence, Jeremy Renner, Louis C.K, Michael Pena, Alessandro Nivola, Elizabeth Rohm, Shea Whigham, Robert De Niro

American Hustle je upeglani haos na ekranu, kitnjasti, gotovo barokni haos smešten u 70-te godine i centriran pričom o prevarama i prevarantima. Za mnoge reditelje taj žanrovski okvir je rizičan, na njemu se opekao i Tarantino sa Jackie Brown, ali David O. Russell u tom haosu uživa, zabavlja se i pravi odlične filmove. To je težak zadatak, filmovi prevare su žanrovski miks kriminalističkih trilera i screwball komedije, i sa nama su još od Howarda Hawkesa i zlatnog doba Hollywooda, svoje slavne trenutke su imali u Novom Hollywoodu (The Sting Georga Roy Hilla), a i posle toga. Devedesetih smo imali sjajne Usual Suspects, Fincherov The Game, kao i nekoliko ludih vožnji braće Coen. Novi milenijum je pretio da potopi žanr u “over-the-top” Ocean's trilogiji, ali prevaranti su i to preživeli. Na kraju krajeva, i poslednji dobitnik Oscara Argo je u svojoj suštini pre svega film prevare, pa tek onda sve ostalo. Verovatno zato što je varanje zahtevan i fascinantan posao, film nije ništa drugo nego sistematsko varanje gledalaca, i naš život u ova postmoderna vremena se sastoji i od dobrog procenta foliranja.

Ono što je fascinantno u American Hustle je to da film nije nimalo suptilan, u bilo kom smislu. Podtekst filma u roku od par scena postaje tekst, štos koji je “telefoniran” u prethodnoj sceni će eksplodirati u sledećoj, humor je očit već iz fizičkog izgleda likova i glumaca. Film ima svoju inteligentnu poentu zabijenu veoma duboko ispod radnje, u pitanju je ispitivanje varanja kao sastavnog dela američkog sna, često je ciničan, ali nije zapravo mračan i beznadežan kao što se čini na prvi pogled, zato što je na površini savršen spoj nesavršenosti, “re-shuffle” gomiletine drugih filmova i autorskih izraza, sa nekim veoma elaboriranim detaljima, dok su drugi nabacani, izgleda, namerno aljkavo. Tako da je konačni rezultat za nekoga sve, za svakog ponešto: picajzle će loviti očite logičke greške (recimo, referira se na Estoniju koja u vreme dešavanja filma nije postojala kao nezavisna država ili na self-help knjigu koja je izašla tek u ovom milenijumu), filmski učenjaci će čitati citate iz drugih filmova, manijaci za triviju i faktografiju će loviti odstupanje od istinite podloge priče, ali je najpametnije zavaliti se i uživati, i dozvoliti da nas film odnese.

Film počinje sa karticom koja, inovativno i iskreno, kaže “Nešto od ovoga se zapravo dogodilo”. To je odstupanje od sintagmi “prema istinitoj priči” ili “stvarnom događaju”, i upozorava nas da ne uzimamo sve zdravo za gotovo i obećava fikciju i zabavu. Originalna Singerova verzija je ostala u domenu doku-drame, odnosno verodostojne dramatizacije stvarnih događaja, FBI-jeve operacije AbScam (skraćenica za arapsku ili Abdulovu muljažu) koja je uvela u praksu saradnju sa prestupnicima u cilju otkrivanja finansijske i političke korupcije, i koja je rezultirala hapšenjem šestorice kongresmena, jednog senatora i gradonačelnika Camdena, New Jersey (predgrađe Atlantic Citija). Tajna operacija se zasnivala na lažnim šeicima koji su nudili masnu lovu u zamenu za političke i para-legalne usluge oko dobijanja dozvola za gradnju, renovaciju i puštanje u promet kazina u Atlantic Citiju, koji je u dobroj meri propao i hitno mu je potrebna obnova. Russell u scenario unosi igrivost, ludilo, zapletene ljubavne poveznice, dodaje mu još prevare, krivi rubne činjenice, ostavljajući samo kostur od radnje i dodajući svoj fikcioni sadržaj.

Svetska kritika mehaniku filma vezuje za Martina Scorsesea i Goodfellas, mada meni više asocijacija budi na Casino, prosto tematika je sličnija. U tu svrhu imamo jednog glavnog naratora i dvoje pomoćnih koji u nekoliko navrata objašnjavaju svoje misli i malo “spoilaju” radnju. Kao naklon Scorseseu možemo izvući i ubacivanje Roberta De Nira u tipičnoj “de nirovskoj” ulozi iz perioda kada je intenzivno sarađivao sa Scorseseom. Da, on može odigrati mafijaša i u snu, ali ovde je zaista strašan. Asocijacija na Scorsesea može na duge staze potopiti American Hustle jer se kolidira upravo sa Scorseseovim filmom The Wolf of Wall Street, koji, gle čuda, u fokusu isto ima finansijski kriminal i prevaru. Nadajmo se da će se ova dva filma iščitavati kao komplementarna, jer se ne bave niti istim stvarima niti istim periodima.

Ipak, sličnosti u domenu likova su iznenađujuće, u oba filma glavni lik se “prodaje” za nešto što nije, za uspešnog biznismena i bogataša od pamtiveka. Međutim, osnova glavnog lika u American Hustle je i sirovija nego kod Scorsesea. U pitanju je Irving Rosenfeld (Bale), sredovečni, zapušteno-podgojeni i proćelavi srednje-sitni muljator. Njegova prva scena jasno opredeljuje zabavni ton filma: on se budi, češka po povećem stomaku i brižljivo namešta tupe i idiotski “comb-over”, još samo da se utegne u skupo odelo i njegova persona je tu. U flashbacku (i ovde ih ima, ali malo i ukusno su uklopljeni) će reći da je oduvek bio prevarant, da je kao klinac razbijao prozore na radnjama u svom rodnom Bronxu, ne bi li pomogao svom ocu staklorescu da mu posao ne propadne. Kada je odrastao, nasledio je staklorezačku radnju, ali je otvorio i nekoliko radnji za hemijsko čišćenje kao legalnu osnovu za svoj posao, dok je u zadnjim sobama preprodavao kradene i falsifikovane umetnine i varao ljude za učešće za nepostojeće kredite.

Ono što Russella razlikuje od drugih reditelja je to da su mu ženski likovi jednako važni i razrađeni kao i muški. I tako imamo Sydney (Adams), prepametnu curu za svoj posao daktilografkinje u novinskoj redakciji, koju život nije mazio i koja je spremna na sve za svoju šansu za malo sreće. Ona će stvoriti elaboriranu personu, englesku plemkinju Lady Edith koja će dodatno učvrstiti kredibilitet Irvingove prevare. Njih dvoje će formirati neraskidivo partnerstvo, poslovno, lično i seksualno, ali problem predstavlja to što je Irving oženjen...

A njegova žena Rosalyn (Lawrence) je luda k'o struje, manipulativna i majstor pasivne agresije maskirana u domaćicu sa Long Islanda sa uvrnutom frizurom, dugim noktima, agorafobijom i sklonosti ka izazivanju požara, stvarnih i metaforičnih. Kasnije u filmu postaje jasno da je njena nestabilnost najgori rizik za operaciju i da se njene lajavosti treba paziti više nego mafije i federalaca zajedno. Jedna mjuzikl scena gde ona čisti kuću i peva Live and Let Die je znakovita.

Prava priča o AbScamu počinje kada Irving i Sydney / Edith upadnu u mrežu ambicioznog agenta Richija DiMasa (Cooper). Njegova ambicija se može porediti samo sa kockarskom ovisnošću, jer se on nikada neće zadovoljiti svojim plenom, ako igde postoji mogućnost za veći, pa će u glavi skovati plan da iskoristi dvoje iskusnih prevaranata za AbScam, ne bi li dokazao korumpiranost gradonačelnika Carmina Polita (Renner), za početak, pa onda i većih političara i mafijaškog klana iz Miamija koji reketira po Atlantic Citiju. Problem je u tome što njegova ambicija ide u paketu sa njegovom ličnošću, a on je derište koje se veoma agresivno duri kada nešto nije po njegovom, što sve izvire iz njegovih frustracija iz mračnog doma gde sedi za stolom sa viklerima u kosi i trpi izdrkavanje svoje dominantne majke...

Od svih likova, možda najviše saosećanja zaslužuje upravo gradonačelnik Polito, koji, iako je ultimativno korumpiran, ipak dobar čovek na plemenitoj misiji spasavanja svog grada od propasti. On nije nikakav kriminalac, nego očajnik koji samo želi da pomogne ljudima i da ga ti ljudi vole, pa je spreman na razne ružne kompromise. Između njega i Irvinga će se razviti nekakvo čudno prijateljstvo, bazirano na sličnom klasnom poreklu i razumevanju, što je jedan od retkih suptilnih detalja u filmu.

Ni još manji, epizodniji likovi od nabrojanih nisu manje karikaturalni. Tu su lokalni šef odeljenja za prevare u FBI, inače teška kukavica (C.K), ambiciozni i slavoljubivi šef podružnice FBI (Nivola), agent na tajnom zadatku, Meksikanac prerušen u arapskog šeika koji ne zna arapski (Pena), Politova žena (Rohm) čija se kitnjastost može porediti samo sa Rosalyninom... Pogrešan izbor u toj situaciji bi bila prosta eksploatacija njihove karikaturalnosti, pa se Russell odlučuje da ih tretira u “coenovskom” ključu i provlači ih kroz mučenje i sramoćenje, kroz tretman kroz koji su prolazili George Clooney, Brad Pitt, William H. Macy i Steve Buscemi kod braće Coen, film za filmom. Međutim, dok su Coeni ultimativno cinični, reklo bi se čak i zluradi što se tiče svojih likova i reputacije glumaca, Russellu je ipak stalo do njih, više do glumaca nego do likova. Glumci će od početka do kraja imati prilično slobode u igranju svojih likova ili igranju sa njima, kako ko uzme, a likovi će dobiti nešto nalik na “happy end”, ili makar šansu za iskupljenje i optimizam.

To nije nimalo čudno kada se uzme u obzir “casting” najvećih uloga. Christian Bale i Amy Adams su igrali u Russellovom Fighteru (2010), a Bradley Cooper, Jennifer Lawrence i Robert De Niro u Silver Linings Playbook (2012). Oni se ponašaju kao uigrana glumačka trupa kao u putujućem pozorištu ili cirkusu, i Russell ih tako tretira, deleći im uloge u kojima mogu pokazati najviše. Jeremy Renner je “the new guy” u ekipi, ali izgleda da je dobrodošao. Efekat trupe može dovesti do “typecastinga” u kojem glumci postaju fah-idioti za jednu jedinu ulogu. Bezobrazno bi bilo nazvati De Nira fah-idiotom, a njegova nepotpisana cameo uloga ovde nema veze sa Russellom koliko sa glumčevom bogatom karijerom. Komičarsko ludilo Bradleya Coopera je dosta na liniji na njegove uloge u Silver Linings Playbook i on je tu najmanje inovativan. Sa Jennifer Lawrence stvari stoje dosta bolje, ovde ima dosta manju ulogu koja se zasniva na sličnim zadacima koje je imala u prethodnom Russellovom filmu, i često se svodi na odašiljanje različitih, pa i suprotnih emocija u istoj sceni i istom trenutku. Ipak, ona to radi na sasvim drugačiji način, sa još više sigurnosti i dokazuje da je glumica sa najviše potencijala, čak i kad joj je lik tipiziran (prostakuša), i da, uprkos Oscaru, ima spremnost da uči i raste kao glumica. Amy Adams dolazi sa iskustvom veoma mračne uloge u The Master, uloge moći iz senke. Ovde nije toliko mračna, koliko emotivno istrošena i na ivici implozije, i svoju ulogu nosi znalački. O Christianu Balu ne treba previše trošiti reči, on je jedan od najboljih glumaca svoje generacije sa neverovatnom moći transformacije. Njegova priprema za ulogu ovde je suprotna od one za The Machinist, umesto gladovanja i gubitka 20 kg, ovde je verovatno morao da “trenira” prežderavanje brzom hranom i sedenje na kauču ne bi li nabacio stomačinu i podbuhlo lice prosečnog sredovečnog muškarca. Osim fizičkih zahteva, njegova uloga je zahtevna i na drugim nivoima, reći ću samo da nije jednostavno odigrati dijapazon različitih strahova, dve različite emotivne ovisnosti, kao što nije najednostavnije odigrati najpametnijeg frajera u sobi punih pametnjakovića. Bale sve to čini sa radošću i lakoćom od koje je satkan ovaj film.

American Hustle je možda najkompletniji Russellov film, svojevrsna sistematizacija dosadašnje karijere, od indie komedija sa samog početka, preko ludo zabavnog, mada predvidljivog The Three Kings (spasava ga Clooney) i apsurdno-komičnog I Heart Huckabees koji podseća na izraz Wesa Andersona do poslednja dva filma koja su kasirala neke ozbiljne nagrade, među kojima i tri glumačka Oscara. Russell je reditelj na koga se mora računati i u budućnosti, posebno ako bude nastavio sa furioznim ritmog od po filma na godinu-dve.

American Hustle je jedan od najboljih i najzabavnijih filmova ove sezone. Ujedno je i igriv i iskren, preteran, spektakularan, uvrnut i human. Osnovni kvalitet su intervencije u priči, koje film sa radnje prebacuju na likove, sjajni glumci i furiozni tempo. Ovo je film za uživanje i namenjen je filmofilima. Neki će reći da mu nedostaje drame, ali to je daleko od istine. Ovde nema fingirane drame “veće od života”, što na prvi pogled film čini suviše površnim za lov na Oscare. Gluposti, ako mene pitate, jer će vas ovaj film naterati da razmišljate, i to pre svega o filmu. Na dodeli nagrada newyorških filmskih kritičara (NYFCC) American Hustle je proglašen za najbolji film, dobio je nagradu i za scenario, a Jennifer Lawrence je nagrađena za najbolju sporednu ulogu, što mu daje dobre prognoze za nastavak sezone nagrada.

Ne smatram da previše lako delim pohvale. Naprotiv, mislim da su noviji filmovi lošiji nego pre 30 godina, i da bi autorima trebalo dati malo više slobode i malo zaboraviti na profit, profit, profit po svaku cenu, pa će on doći sa kvalitetom. Takođe, moje čvrsto uverenje je da je lakše, lepše i bolje napisati duhovitu pljuvačinu nego lažirati osmeh i po svaku cenu nešto pohvaliti. Ali American Hustle je dragulj od filma o kome ne mogu reći ništa loše. Obavezna lektira.

Runner Runner

2013.

režija: Brad Furman

scenario: Brian Koppelman, David Levien

uloge: Justin Timberlake, Ben Affleck, Gemma Arterton, Anthony Mackie

Na papiru, ono što je u svetu gastronomije meso i krompir, na filmu bi morao biti Runner Runner. To bi značilo nešto očekivano, na poznatu temu i školski izvedeno, možda nepamtljivo, ali svakako zabavno. Međutim, poznato je da meso i krompir ima drugačiji ukus kada ga napravi svetski poznati kuvar i kada ga napravi nadrkana baba u studentskoj menzi. Scenaristi Koppelman i Levien su vešti scenaristi, iza sebe imaju najbolji film o pokeru (Rounders, 1998), a Brad Furman je mlad reditelj koji je pokazao da zna znanje sa “grishamovskim” The Lincoln Lawyer (2011). Zašto onda Runner Runner nije niti pristojan film?
Odgovor leži u mnogim primerima lenjosti i nepromišljenosti, od pokušaja da se napravi prepakovani film od elemenata mnogih drugih, dobrih i loših, do izbora glumaca. Dobro, miks solidnog (Wall Street) i očajnog filma (Swordfish) bi bio još i provarljiv, kada bi imao zanimljivu temu, što Runner Runner ima, i kada bi je obradio sa nekakvom posvećenošću, što je u ovom slučaju miljama daleko od istine. Međutim, izbor glumaca za dve glavne uloge je kriminalan. Jedan je onaj što voli, a ne zna, a drugi je onaj što može, a neće. Ni sasvim solidna, prilično zavodljiva Gemma Arterton ne može izvaditi situaciju iz čabra, jer je njen lik osuđen na pasivnost.
Tema filma je svet pokera preko interneta, velikog biznisa koji zna da bude ilegalan, ali često ne-utuživ zbog manjkavih zakona. Richie Furst (Timberlake) je student na master programu na Princetonu, momak koji nije imao sreće sa poslom: njegova karijera na Wall Streetu je prekinuta izbijanjem krize. Pošto mu je pređašnja zarada prevelika da bi dobio stipendiju ili studentski kredit, on jedva krpi kraj s krajem i dopunjuje budžet korisnim, ali socijalno neprihvatljivim delom šišanja ovaca: on organizuje online poker na kampusu kao podizvođač jednog velikog internet kazina. Međutim, univerzitet ne gleda blagonaklono na šišanje svojih studenata, pa je Richie popio ultimatum: bataliti kockanje ili biti izbačen. Naravno, on će doneti najgluplju odluku i uložiti svu kintu koju ima u jednu partiju i biti bezočno opelješen.
Znajući da je prevaren, pokušaće da predoči dokaze Ivanu Blocku (Affleck), mogulu internet kockanja i svojevrsnom Čarobnjaku iz Oza za koga nije dokazano da postoji. Richie će se videti sa njim u okruženju kostarikanskog tropskog raja, i Block će dati ponudu koja se ne odbija: stalni dobro plaćeni posao u kontroli poslovanja i marketingu. Richie će tu raditi zajedno sa Blockom i lepom Rebeccom (Arterton). Dok se jednog dana u jurnjavu za eluzivnim tajkunom ne uključi FBI, a posebno nestrpljivi agent Shavers (Mackie). Dalje znate: generički triler.
Affleck dobija sjajnu priliku za ulaz, monolog u sauni, i glumac kome je stalo bi od toga napravio šou koji se pamti i citira. Affleck samo izgovara rečenice, u maniru u kojem to radi Ice-T u nekom levačkom filmu snimljenom direktno za video. Jasno je da bi on više voleo da se nalazi negde drugde i radi nešto drugo, samo da ne mora da glumi. Problem je u tome što Affleck nije glumački genije, pa da takvu ulogu odigra u snu i pokupi honorar, nego je glumac koji ume da veže nekoliko groznih uloga dok sam sebi ne napiše dobru. Timberlake voli da je na ekranu, a sa muzikom je potrošio sve kredite, i ima nešto glumačkog talenta, ali nedovoljno i u malom rasponu, a sa sobom vuče iritantnu screen personu. Veštiji reditelji će to okrenuti u svoju korist i koristiti ga limitirano, i neće mu davati noseće uloge.
Runner Runner je loša konfekcija, iako ima potencijala da bude makar pristojna. Međutim, nakon ekspozicije, tone u lenja i generička rešenja, od slabog scenarija, preko režije koja kao da ima za cilj da proda turistički aranžman do neprihvatljivo loše glume. To, naravno, ne znači da je negledljiv, samo ne vidim razlog zašto ga gledati. Jebeš kockarski film bez makar jedne partije pokera.