Poker Face

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Postoji razlog zašto je od svih igara s kartama poker najpopularniji i globalno najzastupljeniji. Dinamičan je, a opet nije igra na čistu sreću, već je pre svega igra psihologije i veštine u kojoj je važnije čitati protivnika nego karte. I to ga čini izuzetno filmičnim. Pokera u filmovima ima i te kako, ali to opet ne znači da su svi samo zbog te činjenice nužno pokeraški.

Poslednji veliki i „do koske“ pokeraški film je bio ,,Rounders“ (Džon Dal, 1998). ,,Molly‘s Game“ (Aron Sorkin, 2017) je došao relativno blizu tog statusa, ali kao prvenstveno doku-drama sa gomilom naracije, morao je da se zadovolji sa dobrom do vrlo dobrom ocenom. Prošlogodišnji biser ,,The Card Counter“ Pola Šredera bio je veliki film s protagonistom pokerašom i gomilom opaski, ali ulozi u njemu su ipak bili veći nego što mogu biti u nekoj, pa i najrizičnijoj, partiji pokera.

Čini se da je makar većine toga bio svestan i Rasel Krou pre nego što se dohvatio pisanja scenarija i režije filma ,,Poker Face“. Krou deluje kao čovek koji zna da ceni dobru partiju karata i kao glumac sposoban da odglumi štošta u svom registru u koji može upasti i uloga pokeraša. Dobra vest je da igra u filmu, i to solidno, iako je verovatno zagrizao više nego što može da proguta. A loše su te da se dohvatio režije, a naročito scenarija, i to u tandemu sa osvedočenim balvanom Stivenom M. Koutsom (napisao scenario za jurodivi treš ,,John Doe: Vigilante“ Kelija Dolena pre osam godina i od tada ništa).

Krou igra Džejka Folija, tehnološkog milijardera i kompulsivnog kockara koji se još devedesetih obogatio kao autor prve globalne internetske platforme za poker, pa onda i prodajući podatke o korisnicima državama. Foli je voleo da se kocka i rizikuje od detinjstva, a najviše je to voleo da radi u društvu još četvorice drugara, Drua, Majkla, Aleksa i Pola.

Međutim, Džejk sada ima dijagnozu neizlečive bolesti sa skorašnjim smrtnim ishodom, a ima i bagaž tragedije u prošlosti, pa mora da podeli svoje obsceno bogatstvo kako bi osigurao svoju ženu Nikol (Bruk Sečvel) i kći Rebeku (Moli Grejs), a za svoje drugare planira da organizuje partiju pokera u svojoj udaljenoj vili negde u Australiji. Da bi drugari dobili nešto od te ogromne love, moraće da se odreknu nečega što brižljivo čuvaju, a to su njihove tajne, zbog čega od šamana (dojmljivi Džek Tomson) „završava“ serum istine čije pogrešno doziranje može završiti trovanjem i smrću.

Njegov partner Dru (američki reper RZA bez makar i trunke australijskog akcenta) živi životom plejboja i kasni na partiju. Majkl (Lajam Hemsvort, premlad da bi ikako mogao da prođe kao Krouov drug iz detinjstva) je alkoholičar i depresivac. Aleks (Ejden Jang) je uspešni pisac, ali se zaljubio u tuđu ženu i sa njom čeka bebu, a Pol (Stiv Bastoni) je ucenjeni političar. Partija kartanja i otkrivanja tajni će postati još rizičnija kada gospođa i gospođica Foli otkriju dijagnozu, pa reše da intervenišu, a još jedan njihov stari znanac, Viktor (komično preterani Pol Tason), reši da na partiju upadne u svrhu pljačke i poravnavanja starih računa.

Prvi problem s filmom je taj što je njegov generički naslov lažan, kako u doslovnom, kartaroškom smislu (jedva da vidimo išta kartanja), tako i u onom prenesenom. Niko tu zapravo nije smiren i niko tu zapravo ne sakriva metaforičke karte, nego su svi nervozni i samo čekaju da se reše tereta, od protagoniste nadalje. Drugi problem je apsolutno užasni, pretrpani scenario prepun opštih mesta i paušalnih ocena koje je gotovo nemoguće ispaliti kroz dijalog, pa zato na scenu stupa Džejk kao narator koji filozofira bez ikakvog pokrića i time dodatno otežava i tako slabašno uspostavljanje nekakvog ritma.

Na sve to se nadovezuje i režija, koja, složićemo se, nije Krouova jača strana. Ipak, u svom prethodnom pokušaju, filmu ,,The Water Diviner“ (2014) Krou je igrao na sigurno i zapravo prepustio asistentima da režiraju i njega kao glumca i film kao takav, pa je dotični možda bio anemičan, bez stila i potpisa, ali je makar delovao kompetentno. Ovde se Krou vodi nekim drugim načelima koja se mogu sumirati izrekama „Svega mi daj!“ i „Koliko teško to može da bude?“... Pa tako imamo i orgiju filtrirane fotografije i montažne sekvence kad im vreme i gde im mesto nije i potpuno neosmišljen kasting i gotovo nepostojeći rad sa glumcima i još štošta, samo ne kartanje i nekakvu akciju zbog kojih smo na film i došli.

,,Poker Face“ tako dolazi sasvim blizu ruba treša, ali ne onog simpatičnog i subverzivnog, već posve frivolnog i na loš način nepredvidljivog. Zapravo, deluje kao film nekog amatera koji nema problema da skupi potrebna sredstva da bi napravio ono što voli, a ne zna.

Molly's Game

kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Aaron Sorkin je jedan od posljednjih velikih pisaca među hollywoodskim scenaristima. Njegov rukopis je toliko prepoznatljiv da se tu ne može govoriti o zanatu, već prije svega o stilu. Sorkinovo pisanje je toliko snažno da predestinira režiju: režirao ga Rob Reiner (Nekoliko dobrih ljudi, Američki predsjednik), Mike Nichols (Rat Charlieja Wilsona), David Fincher (Društvena mreža) ili Danny Boyle (Steve Jobs), svaki Sorkinov film je nepogrešivo Sorkinov. To se osjeti u svakoj replici oštrog, ping-pong dijaloga, očito stiliziranog i nimalo prirodnog, a pitanje na koje gledalac i kritičar mora odgovoriti je sasvim osobno pitanje ukusa: dopada li mu se to ili ne, odnosno želi li da stvarni dijalozi među ljudima zvuče tako humorno i inteligentno, ili jednostavno ne pristaje na briljantnost Sorkinovih likova (u posljednjih nekoliko filmova baziranih na stvarnim osobama). Međutim, mnogo je intrigantnije pitanje zašto se Sorkin baš sada (ili tek sada) odlučio da sam režira svoj scenarij.

Po čemu je “kraljica pokera”, briljantna nekadašnja sportašica olimpijskog nivoa, diplomantica politologije i uspješna poslovna žena, vlasnica kompanije za organizaciju događaja sa akcentom na zatvorene poker-turnire, Molly Bloom, zaslužila da se nađe u društvu kongresmena upletenog u zakulisne radnje Hladnog rata, sportskog menadžera koji je sastavljao tim pomoću algoritma i napravio tehnološku revoluciju u svojoj struci (Moneyball) i dvojice visoko-tehnoloških milijardera? Zato što kao osoba nije ništa manje briljantna i zanimljiva od njih. Zato što njena moralna dilema nije ništa manje duboka od njihovih. Možda i zato što je kao žena uspela u muškom, dječački infantilnom svijetu kocke, hvalisanja i dogovora ispod stola, zadržala kontrolu nad poslovnim modelom bez prostitucije, blaćenja i tračanja. Možda zato što se kao potencijalno slaba karika našla na meti sile zakona glede velike mafijaške optužnice, pa je i “zakon” uslijed njene etičnosti odustao od progona. Po čemu prevazilazi prethodne autorove protagoniste? Po tome što je Sorkin osjetio da mu je Molly Bloom najbolji, najsnažniji, najkompletniji i najkompleksniji lik koji je napisao u svojoj karijeri i nije hito podijeliti zasluge s nekim drugim, profesionalnim redateljem.

Bilo kako bilo, Sorkinova režija je sasvim dobra, iako ne izuzetna, te potpuno u funkciji Sorkinovog pisanja. Recimo, on shvaća suštinu pokera koji nije igra na sreću, već igra specifičnog seta vještina (nalik preferansu ili bridžu), te razliku između igrača i kockara, što Molly’s Game propelira u sam vrh pokeraških filmova. Samo, Molly’s Game nije zamišljen prije svega kao pokeraški film, nego kao film o stvaranju poslovnog imperija, o usponu i padu, zakonu i etici, o odrastanju pod pritiskom i imperativom uspjeha. Također, to je film koji ima ideja i dijaloškog materijala barem za jednu sezonu televizijske serije, pa je Sorkin morao paziti na ritam i da ne sagori u nabijenom tempu, što mu je i pošlo za rukom skoro do pred sam kraj, zahvaljujući duhovito upotrebljenim grafikonima kao u The Big Short, maničnoj, ponekad nepotrebno detaljnoj naraciji glavne junakinje, intrigantnoj strukturi priče u priči s flashback momentima još dalje u prošlost, u djetinjstvo i ranu mladost, kao i redateljevoj televizijskoj navadi da većinu poglavlja završi “cliffhangerom”, napetim, otvorenim krajem koji gledaoca drži u neizvjesnosti do nastavka priče, što mu omogućava intermezo razgovore između Molly i njenog advokata. Tim pouzdanih montažera svakako čini svoje, pa se u Velikoj igri ne osjeća odmah natrpanost – sve je pregledno.

Apsolutni adut je i glumačka podjela, prije svega Jessica Chastain kojoj se ponovo smiješe nominacije u sezoni nagrada. Uloga Molly kao da je skrojena za nju jer trenutno u Hollywoodu nema glumice sposobnije da bez greške savlada tu količinu dijaloga i da pritom svoj lik glatko odvede kroz različite životne faze, raspoloženja i emotivna stanja često u istoj sceni. Pritom ne bi valjalo zamijeniti njenu odmjerenost i poziciju često u drugom-trećem planu za blaziranost, drvenost, čak ni za autorsku izjavu o tome kako žena može upravljati dekadentnom igraonicom za neodrasle dečke – odmjerenost je jedini način da se tekst isporuči, a zajedno s junakinjinom posmatračkom pozicijom sa strane također i jedini način da se održi kontrola u multi-milijunskom poslu baziranom na iracionalnim odlukama ciljane klijentele: hollywoodskih zvijezda, sportaša, poslovnjaka s Wall Streeta, međunarodnih kriminalaca, nasljednika i ostalih s viškom novca, ega i potreba za prestižom. U scenama koje dijeli sa Idrisom Elbom, odličnim u ulozi advokata Charlieja Jaffeya, pokazuje sposobnost da se upusti u nadmudrivanje bez teatralnosti. Kevin Costner je više nego solidan u ulozi Mollynog oca odgovornog za akademski i sportski pritisak od njenog djetinjstva, a Samantha Isler se pokazala kao pravi izbor za ulogu Molly u tinejdžerskoj dobi koja iskazuje svoje buntovništvo, ali ga i dozira. Galerija epizodnih likova je interesantna, od prvog “šefa” Deana Keitha (Jeremy Strong) koji je Molly uveo u svijet skrivenih kockarskih partija, preko serijskog gubitnika sa drugačijom agendom Brada (Brian d’Arcy James) i dobrog igrača Harlana Eusticea (Bill Camp) koji nakon jedne loše ruke upada u spiralu gubitka, pa do pijanca Douglasa Downeya (Chris O’Dowd) koji će u igru uvesti ruske gangstere. Najslikovitiji među epizodistima je ipak Mr. X, kompozit sastavljen od hollywoodskih glumaca i strastvenih pokeraša (u osnovi je to Tobey Maguire s dodacima Leonarda DiCaprija i Bena Afflecka) kojeg Michael Cera igra hrabro, ogoljavajući i njih i svoju glumačku personu kao kakvo osvetoljubivo razmaženo derište.

Već po ovome što imamo Velika igra bi bio vrlo dobar film kojem bi neki iskusniji redatelj još dodatno doprinjeo. David Fincher bi ga, na primjer, vizuelno ispolirao, Martin Scorsese bi ga isfiltrirao i ubacio nešto muzike i pop-kulturnih referenci na prijelaz između milenija, David O’Russell bi pojačao histeriju za stolom za ručanje i za stolom za kartanje, a Brian De Palma bi nam dao gotovo voajerski pogled u Mollynu brižljivo skrivenu, možda čak i nepostojeću privatnost, dok Sorkin različite pristupe kombinira korektno u svrhu realizacije scenarija. I tu se upravo skriva jedini problem filma: njegova želja da ga završi katarzično, pritom jašući na valu populističke psihoanalize. Jedna scena je ključna, ona u kojoj Molly poslije trenutka oslobođenja i laganog nervnog sloma na klizalištu razgovara sa svojim ocem. Sorkin pokušava da se izvuče “polaganjem karata na stol” i replikom kako će tri godine psihoterapije sabiti u tri minute, ali nema ni scenarističke ideje ni redateljske moći da izbjegne patetiku. Još gore od toga je što on tim potezom direktno negira svoju junakinju i jaku, neovisnu ženu koja pliva s figurativnim morskim psima svodi na djevojčicu koja još nije riješila probleme sa svojim ocem. Da se poslužimo analogijom sa pokerom, to je kao kad igrač koji ima jake karte umjesto da navuče protivnika da uloži sve, on sam uloži previše i uplaši ga. Sorkin, dakle, s Molly’s Game odnosi žetone sa stola, ali istina je da je mogao i više.

Poker Night

2014.

scenario i režija: Greg Francis

uloge: Beau Mirchoff, Ron Perlman, Giancarlo Esposito, Ron Eldard, Corey Large, Titus Welliver, Halston Sage, Michael Eklund

Zamislite situaciju u kojoj reditelj debitant reši da napravi posvetu svojim filmskim heroji i filmskom ukusu koji je formirao, da uhvati poznatu, funkcionalnu, a opet nepotrošenu formulu, napumpa film stilom, izabere dobre epizodne glumce za uloge koje im odgovaraju i pokuša da sve to digne na novi nivo. Ako ćemo ga gledati kao B-filmsku zabavu, Poker Night je zadovoljavajući film: stilski ispoliran, solidnog tempa i profesionalne izvedbe. Međutim, reditelj Greg Francis se ne ponaša kao iskusni televizijski zanatlija, nego kao sveže diplomirani student: Poker Night pokazuje ambicije da bude ultimativni B-film, a za to jednostavno nema štofa.

Poker Night je, inače, legitimna, čak lagano retro kombinacija krimi-trilera, crne komedije i “suspense” horora nafilanog “torture porn” standardima. Nije problem ni u tim standardima, ni u pomalo izveštačenom policijskom “hard boiled” govoru (i po pitanju tema i po pitanju žargona). Nije problem ni u generalno standardnoj ispričanoj priči o pandurima i zlikovcima, psihopatama i serijskim ubicama. Nije čak ni problem u pripovedačkom stavu koji se iz petnih žila ubija da bude cool. Nije problem ni sama struktura ruske babuške, flashback u okviru flashbacka u okviru flashbacka, koliko je problematična prosta činjenica da je Francis zagrizao više nego što može progutati, odnosno da je priču iz ovog ili onog razloga zapetljao više nego što može na uverljiv i zadovoljavajuć način otpetljati. Ili je nabijao tempo da otkloni svaku sumnju da nam može biti dosadan ili je prosto maskirao činjenicu da nije o svemu dobro promislio. Rezultat je previše poprilično prizemnih šokova i obrata, previše mini-klimaksa i totalni antiklimaks na kraju filma, kao da mu je ponestalo snage i momentuma.

Film počinje sa mudrovanjem glavnog lika, mladog policajca Stana (Mirchoff) tek unapređenog u detektiva u ne baš simpatičnom gradiću u Indijani. On govori o mudrosti koja dolazi posle iskustva i anticipaciji koja je apsolutno nužna za rešenje slučaja ili za puko preživljavanje ilustrujući to svojim primerom. Posle partije pokera, svojevrsne inicijacije među “hardcore” detektive, sve prekaljene veterane došle iz većih gradova (Perlman, Esposito, Eldard, Large i Welliver) na kojoj oni pričaju svoje “lovačke priče”, pripiti Stan se javio na poziv da proveri situaciju sa nasiljem u kući, da bi tu zatekao curu iz prethodnog slučaja, Amy (Sage), bio omamljen i zaključan u podrum od strane psihopate pod maskom (Eklund). Uporedo sa borbom za život, on se priseća priča koje su mu starije kolege pričale na pokeru i polako upoznaje svog protivnika (koji opet ima svoje lovačke priče o pobuni protiv “normalnog sveta” putem jebanja devojčica i ubijanja svakog ko mu stane na put). Sve te priče će mu pomoći da u glavi reši mozaik ko ga je i zašto oteo, šta planira da učini sa Amy i da se eventualno izvuče.

Iako se Francis kroz film mnogo više bavio stilom nego pričom i motivacijom likova, ona nije slaba, čak iako nije preterano uverljiva. Na planu stila ne donosi ništa posebno novo, šokantno i provokativno, ali je ugalvnom zabavno, i to što je bolesnije, to je zabavnije i komičnije. Osvežavajue je da se ne ide previše u pozadinu zlikovca, i da on ostaje kao nepouzdani narator (kao što su, uostalom, i svi u priči) i da se film ne opterećuje potragom za nestalim policajcem. Glumci su veoma dobri, posebno postava veterana takvih žanrovskih filmova u scenama na partiji pokera, a Mirchoff je uverljiv kao “zeleni” policajac.

Poker Night je solidna trash zabava, film za gledanje na kablovskoj televiziji, malo smeha, malo neverice i hitro zaboravljanje. Od ovakvih filmove ne očekujemo puno, nikakvu uverljivost i nikakvu mudrost. Štos je u tome što dolazi barem 15 godina prekasno, pa taj miks Pulp Fictiona, Ususal Suspects i klasičnih trilera sa serijskim ubicama nije ni izbliza tako svež i inovativan kao što bi to autor želeo.

Runner Runner

2013.

režija: Brad Furman

scenario: Brian Koppelman, David Levien

uloge: Justin Timberlake, Ben Affleck, Gemma Arterton, Anthony Mackie

Na papiru, ono što je u svetu gastronomije meso i krompir, na filmu bi morao biti Runner Runner. To bi značilo nešto očekivano, na poznatu temu i školski izvedeno, možda nepamtljivo, ali svakako zabavno. Međutim, poznato je da meso i krompir ima drugačiji ukus kada ga napravi svetski poznati kuvar i kada ga napravi nadrkana baba u studentskoj menzi. Scenaristi Koppelman i Levien su vešti scenaristi, iza sebe imaju najbolji film o pokeru (Rounders, 1998), a Brad Furman je mlad reditelj koji je pokazao da zna znanje sa “grishamovskim” The Lincoln Lawyer (2011). Zašto onda Runner Runner nije niti pristojan film?
Odgovor leži u mnogim primerima lenjosti i nepromišljenosti, od pokušaja da se napravi prepakovani film od elemenata mnogih drugih, dobrih i loših, do izbora glumaca. Dobro, miks solidnog (Wall Street) i očajnog filma (Swordfish) bi bio još i provarljiv, kada bi imao zanimljivu temu, što Runner Runner ima, i kada bi je obradio sa nekakvom posvećenošću, što je u ovom slučaju miljama daleko od istine. Međutim, izbor glumaca za dve glavne uloge je kriminalan. Jedan je onaj što voli, a ne zna, a drugi je onaj što može, a neće. Ni sasvim solidna, prilično zavodljiva Gemma Arterton ne može izvaditi situaciju iz čabra, jer je njen lik osuđen na pasivnost.
Tema filma je svet pokera preko interneta, velikog biznisa koji zna da bude ilegalan, ali često ne-utuživ zbog manjkavih zakona. Richie Furst (Timberlake) je student na master programu na Princetonu, momak koji nije imao sreće sa poslom: njegova karijera na Wall Streetu je prekinuta izbijanjem krize. Pošto mu je pređašnja zarada prevelika da bi dobio stipendiju ili studentski kredit, on jedva krpi kraj s krajem i dopunjuje budžet korisnim, ali socijalno neprihvatljivim delom šišanja ovaca: on organizuje online poker na kampusu kao podizvođač jednog velikog internet kazina. Međutim, univerzitet ne gleda blagonaklono na šišanje svojih studenata, pa je Richie popio ultimatum: bataliti kockanje ili biti izbačen. Naravno, on će doneti najgluplju odluku i uložiti svu kintu koju ima u jednu partiju i biti bezočno opelješen.
Znajući da je prevaren, pokušaće da predoči dokaze Ivanu Blocku (Affleck), mogulu internet kockanja i svojevrsnom Čarobnjaku iz Oza za koga nije dokazano da postoji. Richie će se videti sa njim u okruženju kostarikanskog tropskog raja, i Block će dati ponudu koja se ne odbija: stalni dobro plaćeni posao u kontroli poslovanja i marketingu. Richie će tu raditi zajedno sa Blockom i lepom Rebeccom (Arterton). Dok se jednog dana u jurnjavu za eluzivnim tajkunom ne uključi FBI, a posebno nestrpljivi agent Shavers (Mackie). Dalje znate: generički triler.
Affleck dobija sjajnu priliku za ulaz, monolog u sauni, i glumac kome je stalo bi od toga napravio šou koji se pamti i citira. Affleck samo izgovara rečenice, u maniru u kojem to radi Ice-T u nekom levačkom filmu snimljenom direktno za video. Jasno je da bi on više voleo da se nalazi negde drugde i radi nešto drugo, samo da ne mora da glumi. Problem je u tome što Affleck nije glumački genije, pa da takvu ulogu odigra u snu i pokupi honorar, nego je glumac koji ume da veže nekoliko groznih uloga dok sam sebi ne napiše dobru. Timberlake voli da je na ekranu, a sa muzikom je potrošio sve kredite, i ima nešto glumačkog talenta, ali nedovoljno i u malom rasponu, a sa sobom vuče iritantnu screen personu. Veštiji reditelji će to okrenuti u svoju korist i koristiti ga limitirano, i neće mu davati noseće uloge.
Runner Runner je loša konfekcija, iako ima potencijala da bude makar pristojna. Međutim, nakon ekspozicije, tone u lenja i generička rešenja, od slabog scenarija, preko režije koja kao da ima za cilj da proda turistički aranžman do neprihvatljivo loše glume. To, naravno, ne znači da je negledljiv, samo ne vidim razlog zašto ga gledati. Jebeš kockarski film bez makar jedne partije pokera.