Air

 kritka objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Džordanke... Sveti gral patika (ako su u crno-crvenoj kombinaciji boja) i statusni simbol koji su, u doba kada je potpisnik ovih redova bio dečak, sebi mogli priuštiti samo prilično perspektivni budući košarkaši i džiberi sa mnogo para koji su hteli da poziraju kao jako perspektivni budući košarkaši.

Ukratko, „Nike Air Jordan“ su posebne patike, kreirane za potrebe posebnog košarkaša na početku njegove karijere kada su samo retki pretpostavljali da će on postati i ostati najveći. Takođe, one su kao proizvod definisale put jedne korporacije ranije moćne samo u domenu atletike i promenile pravila igre u franšiznom poslovnom sistemu NBA. Red je, dakle, bio da dobiju i film.

„Air“, u režiji Bena Afleka, jeste film koji svako može i treba da pogleda. Razlog za to je što jednoj veoma specifičnoj i suštinski suvoparnoj temi kao što je to komadić korporativne istorije Amerike prilazi detaljistički i s osećajem za filmski jezik. Pandan tome bi jedino mogao biti Finčerov korporativni triler inspirisan stvarnim događajima „The Social Network“ (2010), premda su Aflek i njegov scenarista-debitant Aleks Konveri „Air“ ustrojili najpre kao doku-dramu i „biopik“ centriran oko jednog od formacijski sporednih, a zapravo ključnih „igrača“ u celom ovom hrabrom i ultimativno uspešnom poduhvatu.

Uvodna montažna sekvenca uz taktove pesme „Money for Nothing“ sastava Dire Straits uspostavlja trenutak u vremenu, dakle 1984. godinu, sa predsednikom Reganom, revolucijom u fitnesu, onim frizurama i svim što već sledi i, naravno, sa rivalstvom „Lejkersa“ i „Seltiksa“, odnosno Medžika Džonsona i Lerija Berda.

Junaka naše priče, košarkaškog lovca na talente Sonija Vakara (Met Dejmon) upoznajemo na zadatku na srednjoškolskom turniru kako vabi perspektivne igrače da isprobaju patike kompanije „Nike“ za koju radi.

Aflek i Konveri nas tekstualnim karticama podsećaju da su „Nike“ bile popularne jedino kao trkačke patike s udelom od tek desetak posto u košarci kojom je dominirala kompanija „Converse“ sa više od pola udela, a na drugom mestu se nalazila nemačka kompanija „Adidas“ koja je u tom trenutku pokušavala da dominaciju iz sveta fudbala proširi i na košarku.

Sonijev karakter se uspostavlja i u sledećoj montažnoj sekvenci uz muziku benda Violent Femmes („Blister in the Sun“, očekivano): on je po prirodi kockar koji je povredom zeznuo sopstvenu košarkašku karijeru, ali igru i dalje prati i ume da prepozna vrhunskog igrača iz selekcije „samo“ vrlo dobrih. Njegova ekspertiza je relativno cenjena u kompaniji koja želi da uđe na košarkaško tržište, ali on u toj priči nije jedini faktor.

Upravni odbor je košarkaškom sektoru dodelio mizerni budžet, direktor marketinga Rob Štraser (Džejson Bejtmen) ne bi baš voleo da drži „sva jaja u jednoj košari“, odnosno rasporedio bi ta sredstva na više mladih igrača; glavni dizajner Pit Mur (Metju Maher) prolazi kroz krizu srednjih godina; drugi košarkaški ekspert Hauard Vajt (Kris Taker) kao jedini Afroamerikanac u timu boji se da glasno kaže šta misli; a generalni direktor Fil Najt (Aflek) veći deo vremena valja zen-fraze i pokušava da zadovolji sve zainteresovane strane tako što nijednu od njih neće potpuno zadovoljiti nauštrb one druge.

Soni, međutim, ima revolucionarnu i rizičnu ideju: da ceo budžet i malo preko toga, ako je moguće, potroši na jednog-jedinog igrača, trećeg „pika“ na „draftu“ te godine, Majkla Džordana, momka koji je zablistao kao brucoš da bi posle toga igrao korektno, čak i dobro, ali ne i izuzetno kao, recimo, Hakim Olajdžuvon ili Sem Bouvi. U to doba, košarkom su dominirali viši igrači, uglavnom centri, pa je bek Džordan u toj konstelaciji i inače bio priličan „autsajder“ i rizičan izbor.

Dodatni problem za „Nike“ ekipu je bio i to da je Džordan u to doba „navijao“ za „Adidas“, a nemačka kompanija je imala i više novca da ga privuče i isplati mu bonus u vidu željenog „mercedes“ kabrioleta. Međutim, Soni ima hrabru ideju da napravi revoluciju u poslu dizajna košarkaških patika i da od Džordana načini superzvezdu i za košarku, i za NBA, i za „Nike“, i za gomilu fanova i klinaca koji se na njega ugledaju. A put do budućeg najvećeg košarkaša svih vremena vodi preko njegovog pristojnog, prostodušnog oca Džejmsa i snažne, ponosne, zaštitnički nastrojene majke Deloris (jedna i jedina Vajola Dejvis), a oko lajavog agenta Dejva Falka (Kris Mesina).

Ako je jedna referenca Finčerov „The Social Network“, onda bi druga bila direktno iz Aflekovog režiserskog opusa: poduhvat koji je Soni uzeo na sebe, ubedio korporativni tim i na kraju postigao uspeh jednako je neverovatan, skoro nemoguć kao onaj koji je CIA odobrila u filmu „Argo“ (2012), takođe snimljenom po istinitim događajima. Ulozi su možda niži, nije u pitanju rat i spasavanje talaca od nemilosrdne diktature, ali je napetost svejedno na visokom nivou.

Takođe, prostor za humornu relaksaciju koja je bila ključna za „Argo“ i ovde je osvojen inteligentnim scenarističkim, režiserskim i glumačkim intervencijama koje su pre svega ciljale na toplinu, ljudskost, verbalnost i pohvalu projektu koji se činio neverovatnim, ali makar u nekom malom procentu mogućim.

Glumački, Met Dejmon radi odličan posao kao fokalni lik Soni, ali to nije nikakvo iznenađenje, i inače je vrlo dobar i pouzdan glumac, ali kad radi sa drugom Aflekom, to su po pravilu uloge koje definišu karijeru. Ostali mu pariraju, Vajola Dejvis ponajbolje u tek nekoliko scena koje dele, dok su kod Takera, Mahera i Mesine izražene, možda čak i za nijansu previše, humorne strane njihovih likova. Iznenađenje je Džejson Bejtmen kao glumac koji se ispraksao na ulogama pomalo nadmenih pametnjakovića, ali ovde imamo i nekakvo emotivno i opravdano prizemljenje zbog kojeg Štraser deluje izrazito životno.

Konačno, tu je i sam Aflek, glumac notoran po tome što njegove izvedbe kvalitativno variraju u zavisnosti od toga koliko je raspoložen. Ovde je izuzetno raspoložen, prvo zbog košarke koju voli (posvedočili smo tome u „The Way Back“, Gejvin O'Konor, 2020); drugo zbog neverovatne priče, a i treće što konačno može opet igrati zajedno sa Dejmonom. Možda se čini kontraintuitivnom odluka da sebi dodeli ulogu najvećeg „blesana“ u ekipi, ali ovde je to pun pogodak jer je u toj svojoj arogantnoj blesavosti Fil Najt možda i „najmesnatiji“ lik u filmu.

Još jedna rizična odluka je i to da se Džordan kao lik minimizira i svede na pasivnost dovedenu do apsurda da ga nikada ne vidimo i ne čujemo istovremeno (kada je prisutan stasom, i to po pravilu s leđa, nije glasom, i obratno – čujemo ga da govori jedino preko telefona). To ovde i te kako ima smisla, jer „Air“ nije film o Džordanu, nego o „džordankama“, odnosno o tome kako su one nastale iz revolucionarnog poslovnog poduhvata.

Drugi izvedbeni aspekti su takođe odlični: Aflek je režiser izuzetno sigurne ruke, s izuzetnim osećajem za detalje, posebno one periodne, koje direktor fotografije „stare škole“ Robert Ričardson hvata briljantno, a opet dovoljno diskretno, a montažer Vilijam Goldenberg uspeva da u taj snimljeni materijal uklopi i onaj arhivski dovoljno glatko. Jedini nedostatak filma je preterano oslanjanje na muziku, odnosno na „needle drop“ pristup u kojem se prečesto radnja komentariše prvoloptaški izabranom pesmom sa „best of“ kompilacije osamdesetih u raznim žanrovima. Ali, i to baca samo malu senku na jedan prefinjen, pitak i nikako plitak film. Dragocen poput džordanki.

Live by Night

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Ben Affleck (po romanu Dennisa Lehanea)

uloge: Ben Affleck, Elle Fanning, Chris Messina, Remo Girone, Brendan Gleeson, Siena Miller, Zoe Saldana, Chris Cooper, Robert Glenister, Matthew Maher, Max Casella

Čini se da su ambicije Bena Afflecka uvek prevazilazile to da bude “samo” glumac. Od samog početka on pokazuje više strasti za pisanje (podsetimo se samo da je ko-autor Oscarom nagrađenog scenarija za Good Will Hunting), da bi se nakon svoje “celebrity” faze ispunjene generičkim ulogama dao u rediteljske vode. Njegov rediteljski prvenac Gone Baby Gone po literarnom predlošku Dennisa Lehanea bio je impresivan, a usledili su vrlo dobri The Town i odlični Argo. Činilo se da mu je režija udahnula novi žar i za glumu (recimo glavna uloga u Gone Girl), pa je bilo razumno gajiti nekakva očekivanja i od Live by Night, kostimirane gangsterske epopeje koja protagonistu Joea Coughlina vodi od Bostona 20-ih do Floride 30-ih, takođe po motivima Lehaneovog romana. Šta je pošlo po zlu da se ova razmerno raskošno produkcija Warner Brothersa (budžet od oko 80 miliona dolara) pretvori u film koji publika uglavnom zaobilazi, a kod kritike naleće na mlak prijem?

Da se odmah razumemo, radi se tu o neujednačenom, ali nikako lošem filmu koji svakako ima svoje momente, koji atraktivno izgleda (kada ste poslednji put videli jurnjavu i kršenje 100-ak godina starih automobila?) i čija se radnja prati netremice. Iako bi Affleck mogao biti mudriji kao reditelj, pa glavnu ulogu poveriti nekom drugom glumcu, ansambl je impresivan, naročito što se tiče epizodista. Takođe, film je zanimljiv i kao svedočanstvo vremena kada Florida nije bila turistička i penzionerska destinacija, nego se tek razvijala i zapravo bila nazadno ustrojena, prožeta rasizmom, klasizmom i mržnjom prema došljacima, kako imigrantima, tako i potencijalnim ulagačima koji ne dele vrednosti sa domaćima ili su, eto, krive veroispovesti.

Nakon učešća u Prvom svetskom ratu, sin policijskog kapetana Joe Coughlin je odlučio da ne sluša više nikoga i da, ako će već ginuti, to čini za sopstvene, a ne za tuđe interese. Postao je razbojnik koji sa dvojicom drugara pljačka banke i bogate kriminalce. Otac (Brendan Gleeson u par sjajnih scena) zna čime se sin bavi i lojalnost mu je podeljena: uhapsio bi ga ako bi ga uhvatio na delu, ali će se potruditi da ga zaštiti kako od mafijaša, tako i od “ruke pravde”. Međutim, Joe se preigrao kada se spetljao sa Emmom Gould (Miller), devojkom šefa irske mafije Alberta Whitea (Glenister) koji je, pak, u ratu sa Italijanima koje vodi Maso Pescatore (Girone).

Nakon što njegova veza sa Emmom bude otkrivena, a ona nastrada, Joe će dopasti zatvora iz kojeg će izaći sa željom da se osveti Albertu, pa će početi da radi za Italijane. Posao ga vodi na Floridu, u Ybor, predgrađe Tampe, sa ciljem da pojača kanale šverca ruma (ne zaboravimo na prohibiciju) i pokuša da razradi posao sa prostitucijom, drogom i kockom. U tome će mu pomoći stari drug Dion Bartolo (Messina), a na poslu će upoznati i svoju drugu ljubav, kubansku princezu šverca, revolucije i dobrotvornog rada Graciellu (Saldana). Problemi će se samo ređati u vidu kompleksnog socijalnog pejzaža koji sačinjavaju religiozni šef policije (Cooper), njegova kćerka ludačkih ambicija da bude zvezda, pa završi prvo kao prostitutka/narkomanka, a zatim kao vašarska propovednica (Fanning), Ku Klux Klan i suparničke bande.

Deluje nagužvano? U pravu ste potpuno. Izvorni roman je prilično dugačak, nabijen događajima i sa kompleksnim odnosnima između likova, što je dosta teško adaptirati u film trajanja po meri današnje bioskopske publike. U verziji koja je puštena u kino-dvorane se vidi prilična nespretnost u adaptaciji, a scenario deluje kao gubi momentum, pa čak i internu logiku. Prosto, događaji se ređaju, a motivacija za njih ostaje štura, kao da je Affleck morao da “ispoštuje” strukturu romana i uključi sve pasaže, pa ih je pritom skratio do neprepoznatljivosti (čak je lik kojeg je odigrao Scott Eastwood u potpunosti isečen u montaži), da bi vreme i resurse trošio uglavnom na pokazivanje raskoši produkcije, čak i previše savršenu scenografiju, kostime i rekvizitu na kojoj se čak niti ne vide tragovi korištenja i obrabljenosti.

  Negde time, kao u početku floridske priče, uspeva da uhvati duh vremena i mesta, dok drugde deluje kao da namerno i sračunato igra na “jače strane”, odnosno da time pokriva gubitak snage u samoj priči. Sam Affleck tvrdi da su mu kao inspiracija poslužili stari gangsterski filmovi iz ere Jamesa Cagneya i Humphreya Bogarta (obratite pažnju na crno-bele uvodne kartice koje još i simuliraju analognu fotografiju), ali su uticaji novijih mafijaških epova primetniji, od Godfathera preko Goodfellas do Boardwalk Empire i nazad. Sa jedne strane, svaka čast za posvetu, ali kada se sa time pretera nauštrb stvarne supstance filma, što je ovde slučaj makar iz razloga što većina likova postoji samo da bi preusmeravali zaplet, onda je to problem jer nas podseća da postoje i bolji filmovi na tu temu i da bi možda bilo bolje reprizirati ih nego gledati njihovu simulaciju.

Opet, ne bi trebalo biti preoštar prema Benu Afflecku jer možda on nije ni najodgovorniji za krajnji rezultat. Naime, pušten u distribuciju u januarskom “smeće” terminu i stešnjen između dva nastavka Batmana prema kojima Afflecka ima obaveze, Live by Night je možda primer producentskog filma koji je smuljan i požuren, zapravo tretiran kao Affleckov hir koji su ljudi iz Warnera morali da odrade preko volje. Jer Live by Night već na nivou priče pokazuje potencijal za puno više od toga, pa me čak ne bi čudilo da je skraćen sa originalnog formata. Jer tu ima materijala za televizijsku seriju ili gangsterski ep starog kova i iskreno bih voleo da vidim nekakav “director’s cut” ako ga ima.

The Accountant

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Gavin O’Connor

scenario: Bill Dubuque

uloge: Ben Affleck, Anna Kendrick, J.K. Simmons, Jon Bernthal, Cynthia Addai-Robinson, Jeffrey Tambor, John Lithgow, Jean Smart, Andy Umberger, Alison Wright

Film o računovođi... Dakle, vreme je za malo zanimljive matematike. Prisetite se svojih školskih dana i dokaza da je kvadratni koren broja 2 iracionalan broj. Taj dokaz je jedan od briljantnijih primera polaska od suprotne pretpostavke. Istu ćemo stvar napraviti i ovde, obećavam samo bez formula i školskog gradiva. Pođimo od pretpostavke da je The Accountant loš film, u šta nije nimalo teško poverovati.

 Počnimo sa scenariom koji deluje kao da ga je pisala retardirana osoba koja je otišla na kurs dramaturgije i odatle popamtila par šablona, recimo da likovi moraju imati nekakvu pozadinsku priču, pa kakvu god, da krajeve priče treba povezati, a ono ranije podigrano naplatiti, pa kako god, te da za dinamiku treba povremeno ubacivati obrate, što neverovatnije to bolje. To što sve to nema smisla, u celini i u pojedinostima, nema nikakve veze sa zdravom pameću je sasvim drugi par rukava.

Neka je režija tek korektno nemaštovita, zna se kako se rade akcione scene danas (blizina i shaky-cam da zaboli glava od nepreglednosti), kako se ide na dramske momente, kako se izvlače emocije, kako se otkriva pozadina likova (u malim dozama, ali zato često) i kako složiti bleskastu ljubavnu priču. Naravno, i koliko se trajanje može izvući iz količine materijala u scenariju.

Valja i izabrati glumce, što više prepoznatljivih njuški, to bolje. Za protagonistu valja uzeti sposobnog glumca kojem je nalepljena nova etiketa akcijaša, recimo novog Batmana. Neka J.K. Simmons igra staro, pasivno-agresivno džangrizalo sa nešto moći koje našeg junaka lovi. Neka junakova potencijalna devojka bude slatka na onaj nespretan način, recimo kao Anna Kendrick u svojim boljim ulogama. Neka ga tu i John Lithgow u svojoj tipičnoj ulozi podmuklog ljigavca koji se pravi fini. Neka bude tu i glumica u usponu koja će konačno dobiti malo više prostora u studijskom filmu. I još par njuški koje smo već videli negde, u nekom filmu ili seriji, a kojima se nećemo setiti imena baš odmah.

 The Accountant makar na prvi pogled ispunjava sve uslove. Casting je oproban i većina glumaca u podeli igra uloge koje im sasvim dobro stoje i koje su već igrali i varirali nekoliko puta. Scenario je na sve strane, flashback momenti za pozadinsku priču se dele na dve grupe, one toliko puta viđene i one potpuno besmislene koji ruše bilo kakav logički kontinuitet. Obrati i “velika otkrića” se daju nanjušiti daleko unpred. Ima akcije, nespretne ljubavi, “deadpan” i “geekovskog” humora. Čak je i premisa naizgled običnog čoveka koji slučajno nabasa na dobro čuvanu tajnu, pa mora spasavati živu glavu prilično stara i nebrojeno puta trošena. Dakle, znamo za koga navijamo i do koje mere, otprilike kako će se sve završiti i većinu toga između.

Ali jedan je faktor koji smo prevideli: The Accountant je zabavan film, vraški zabavan. Uprkos svemu tome ili baš zbog toga. Naslovni računovođa nije dosadan lik, pored toga što može smuljati poreznu prijavu i svojim forenzičko-matematičkim metodama može naći “curenje” novca staro nekoliko decenija, on je ujedno i mašina za ubijanje golim rukama, priručnim predmetima, ali i snajperskom puškom, usput je autističan i ima pomoć od ženske sa stripovskim britanskim akcentom. Kako ga ne voleti?

The Accountant je ponosan na svoju glupost i svoj besmisao. Tu nema maski i muljanja, to je film koji jednostavno preteruje u svemu i postaje trash. Čak i kada bi sve to bilo potpuno slučajno, ovaj film bi vrlo brzo postao vaše grešno zadovoljstvo koje ne propuštate u noćnom terminu na televiziji, a možda i budući kultni klasik. Ali The Accountant je i više od toga.

Po svojoj strukturi, ako izbacimo par stvari koje obesmišljavaju svaku unutarnju logiku, The Accountant je super-herojski film, prvi u franšizi, takozvani “origins story”. I to je tačno jer je naš autistični računovođa sposoban da ubije svakog ko mu stoji na putu super-heroj, ne različit od nekog Marvelovog lika ili Jasona Bournea. Međutim, u praksi je The Accountant parodija svega toga, i to vrlo vešto izvedena i diskretna, nešto formalno isto, a suštinski potpuno drugačije.

 Zašto bi inače film sasvim obične stvari poput dečije pesmice predstavljao kao nešto sasvim novo i neviđeno? Zašto bi trošio štos iz prastare serije The Saint, samo sa matematičarima kao pseudonimima i vukao nas za nos sve vreme kao da je teško prepoznati ta imena kao očite pseudonime? Zašto bi toliko namigivao i “telefonirao” otkrića? Zašto bi petljao klupko koje ne može raspetljati? Zašto bi izbegavao da pomene termin “autizam” kada ga već nedvosmisleno prikazuje? Zašto bi povrh svega flashback smestio u 1989. godinu, istu onu u kojoj je Rain Man pokupio 4 Oscara?

Ne, The Accountant nije loš film, čak ni nevešto i nepažljivo izveden. Namerno je takav kakav je, lud, uvrnut i nelogičan. Scenarista nije ni retardiran, ni neobrazovan, nego je namerno pisao takav film, doduše uz nekoliko preigravanja i iskliznuća. Uostalom, njegov prethodni film The Judge je patio od potpuno druge vrste problema, previše priča, likova i slepih creva u kojima završavaju, ali su mu dijalozi bili iskričavi. Reditelj Gavin O’Connor se opet previše oslanja na “flashback” scene i za njih daje preočite okidače, ali one, za razliku od rediteljevog prethodnog uratka Jane Got a Gun, ne razbijaju ritam filma, čak pomažu da se podigne tempo. Glumci rade ono što najbolje umeju i zapravo se igrajući tako skrojene likove ludo zabavljaju.

 Sve mi to deluje kao luda žurka na račun studija, a jedino čega se bojim je da će sve biti shvaćeno preozbiljno, da će film puno zaraditi i dobiti obavezan nastavak. To bi bio, čini se, nepremostiv problem.

Runner Runner

2013.

režija: Brad Furman

scenario: Brian Koppelman, David Levien

uloge: Justin Timberlake, Ben Affleck, Gemma Arterton, Anthony Mackie

Na papiru, ono što je u svetu gastronomije meso i krompir, na filmu bi morao biti Runner Runner. To bi značilo nešto očekivano, na poznatu temu i školski izvedeno, možda nepamtljivo, ali svakako zabavno. Međutim, poznato je da meso i krompir ima drugačiji ukus kada ga napravi svetski poznati kuvar i kada ga napravi nadrkana baba u studentskoj menzi. Scenaristi Koppelman i Levien su vešti scenaristi, iza sebe imaju najbolji film o pokeru (Rounders, 1998), a Brad Furman je mlad reditelj koji je pokazao da zna znanje sa “grishamovskim” The Lincoln Lawyer (2011). Zašto onda Runner Runner nije niti pristojan film?
Odgovor leži u mnogim primerima lenjosti i nepromišljenosti, od pokušaja da se napravi prepakovani film od elemenata mnogih drugih, dobrih i loših, do izbora glumaca. Dobro, miks solidnog (Wall Street) i očajnog filma (Swordfish) bi bio još i provarljiv, kada bi imao zanimljivu temu, što Runner Runner ima, i kada bi je obradio sa nekakvom posvećenošću, što je u ovom slučaju miljama daleko od istine. Međutim, izbor glumaca za dve glavne uloge je kriminalan. Jedan je onaj što voli, a ne zna, a drugi je onaj što može, a neće. Ni sasvim solidna, prilično zavodljiva Gemma Arterton ne može izvaditi situaciju iz čabra, jer je njen lik osuđen na pasivnost.
Tema filma je svet pokera preko interneta, velikog biznisa koji zna da bude ilegalan, ali često ne-utuživ zbog manjkavih zakona. Richie Furst (Timberlake) je student na master programu na Princetonu, momak koji nije imao sreće sa poslom: njegova karijera na Wall Streetu je prekinuta izbijanjem krize. Pošto mu je pređašnja zarada prevelika da bi dobio stipendiju ili studentski kredit, on jedva krpi kraj s krajem i dopunjuje budžet korisnim, ali socijalno neprihvatljivim delom šišanja ovaca: on organizuje online poker na kampusu kao podizvođač jednog velikog internet kazina. Međutim, univerzitet ne gleda blagonaklono na šišanje svojih studenata, pa je Richie popio ultimatum: bataliti kockanje ili biti izbačen. Naravno, on će doneti najgluplju odluku i uložiti svu kintu koju ima u jednu partiju i biti bezočno opelješen.
Znajući da je prevaren, pokušaće da predoči dokaze Ivanu Blocku (Affleck), mogulu internet kockanja i svojevrsnom Čarobnjaku iz Oza za koga nije dokazano da postoji. Richie će se videti sa njim u okruženju kostarikanskog tropskog raja, i Block će dati ponudu koja se ne odbija: stalni dobro plaćeni posao u kontroli poslovanja i marketingu. Richie će tu raditi zajedno sa Blockom i lepom Rebeccom (Arterton). Dok se jednog dana u jurnjavu za eluzivnim tajkunom ne uključi FBI, a posebno nestrpljivi agent Shavers (Mackie). Dalje znate: generički triler.
Affleck dobija sjajnu priliku za ulaz, monolog u sauni, i glumac kome je stalo bi od toga napravio šou koji se pamti i citira. Affleck samo izgovara rečenice, u maniru u kojem to radi Ice-T u nekom levačkom filmu snimljenom direktno za video. Jasno je da bi on više voleo da se nalazi negde drugde i radi nešto drugo, samo da ne mora da glumi. Problem je u tome što Affleck nije glumački genije, pa da takvu ulogu odigra u snu i pokupi honorar, nego je glumac koji ume da veže nekoliko groznih uloga dok sam sebi ne napiše dobru. Timberlake voli da je na ekranu, a sa muzikom je potrošio sve kredite, i ima nešto glumačkog talenta, ali nedovoljno i u malom rasponu, a sa sobom vuče iritantnu screen personu. Veštiji reditelji će to okrenuti u svoju korist i koristiti ga limitirano, i neće mu davati noseće uloge.
Runner Runner je loša konfekcija, iako ima potencijala da bude makar pristojna. Međutim, nakon ekspozicije, tone u lenja i generička rešenja, od slabog scenarija, preko režije koja kao da ima za cilj da proda turistički aranžman do neprihvatljivo loše glume. To, naravno, ne znači da je negledljiv, samo ne vidim razlog zašto ga gledati. Jebeš kockarski film bez makar jedne partije pokera.