The Infiltrator

2016.

režija: Brad Furman

scenario: Ellen Brown Furman (po knjizi Roberta Mazura)

uloge: Bryan Cranston, Juliet Aubrey, Amy Ryan, John Leguizamo, Joseph Gilgun, Yul Vazquez, Diane Kruger, Michael Paré, Benjamin Bratt, Elena Anaya

Mnogi bi svoj prikaz filma The Infiltrator započeli sa opaskom da bi, da su se slučajno sreli u nekom paralelnom univerzumu, Walter White, ikonički protagonista serije Breaking Bad i lik koji je propelirao Bryana Cranstona u prvu glumačku ligu, našao sebi ravnog u liku Roberta Mazura, carinskog agenta i naslovnog infiltratora koji je raskrinkao tokove novca Medelin kartela, “firme” Pabla Escobara, 80-ih godina prošlog veka. Poređenje je sada malo deplasirano i u suštini nepošteno prema Cranstonu koji se već probio sa televizije u Hollywood i dokazao svoje nesvakidašnje glumačko umeće. The Infiltrator, odnosno uloga Roberta Mazura je vrlo specifičan zadatak, dvostruka uloga koja se simultano igra (jer Cranston igra Mazura koji pozira kao “perač novca” Robert Musella) i kao takva zaslužuje zaseban pogled. Cranston je, naravno, savršen i to je glavni adut filma.

Osim Cranstonove glumačke bravure, malo toga zavređuje posebnu pažnju. Priča je relativno poznata iz medija i Mazurove memoarske knjige, preuređena tako da deluje filmičnije, pa stoga i poznata iz ranijih filmova na temu infiltracije u mafijaške redove. Najsolidnija referenca tu bi bila film Donnie Brasco, još jedan od onih izrazito glumačkih filmova, sa centralnom problematikom podeljene lojalnosti i odnosa ličnosti i izmišljenog lika. Međutim, za razliku od Brasca, Mazur tih problema uglavnom nema jer zna da je na misiji, da je prijateljstvo sa mafijašima rizik i da se to može završiti samo na par načina od kojih nijedan nije lep.

Osim Cranstona, uloge za pamćenje imaju i Juliet Aubrey kao Mazurova supruga, John Leguizamo kao njegov ludi kolega, Diane Kruger kao koleginica i lažna verenica / žena, dok nešto manju minutažu vrlo lepo koriste Amy Ryan kao lajava šefica i Michael Paré u kratkom cameu. Rad sa glumcima je i inače Furmanova (The Lincoln Lawyer) jača strana, uporedo sa osećajem za detalj perioda i za stil generalno. Furman će na par mesta citirati De Palmin Scarface (ipak smo na Floridi okupanoj suncem usred šarenih 80-ih) i dobar deo Scorseseovog mafijaškog opusa, uključujući i potpisne steadicam vožnje i muzičke “hintove”.

Ali vrhunska gluma, poneka citatna replika i nešto stila ne mogu pokriti nedostatak u samoj supstanci. Scenario koji potpisuje rediteljeva majka, i to kao svoj prvenac, naprosto nije dovoljno dobar. Uvode se zanimljivi likovi, pa puštaju niz vodu da bi se ponovo iz vedra neba pojavili i zbog toga se osećaju strašni problemi sa kontinuitetom. Ni same procedure i tokovi novca nisu uhvaćeni detaljno, što deluje kao potcenjivanje gledalaca. Znamo da su to zapetljane stvari, ali možda smo se baš zbog toga odlučili na gledanje filma, pa nije fer da nas se uskraćuje.

U odbranu Furmana i njegove gospođe majke, ritam i tempo su uhvaćeni sasvim solidno, sa nekoliko vrlo strpljivo izgrađenih scena poput Mazurove inicijacije u kartel, nesvakidašnjeg početka prijateljstva sa Escobarovim šefom operacija Robertom Alcainom (Bratt) i daljeg porodičnog druženja s njim i njegovom ženom. Upečatljiva je napetost koju unosi osebujni operativac Javier Ospina (Vazquez) koja se gradira sa svakim njegovim pojavljivanjem. Furmanovi, međutim, ne uspevaju da kapitaliziraju jedan pravi mali dragulj do tada neviđen u filmovima o infiltraciji: upoznavanje Mazurove prave žene i žene “po zadatku” čiji je povod lažno venčanje koje je ujedno i kruna operacije.

Logično je za pretpostaviti da je takva nemogućnost filtracije bitnog od nebitnog plod scenarističkog neiskustva i čak amaterizma, ali možda je stvar u nečemu sasvim drugom. Uopšte me ne bi začudilo da je film skraćen na silu i bez osećaja, te da je, ko god ga je skraćivao, u glavi imao samo brzinu kojom se odvija radnja. The Infiltrator je redak primer filma koji bi bio bolji da je koju desetinu minuta duži jer svejedno ne bi bio dosadan, kao što nije ni ovako. Možda bi čak bolje izgledao kao jedna kraća serija.

Runner Runner

2013.

režija: Brad Furman

scenario: Brian Koppelman, David Levien

uloge: Justin Timberlake, Ben Affleck, Gemma Arterton, Anthony Mackie

Na papiru, ono što je u svetu gastronomije meso i krompir, na filmu bi morao biti Runner Runner. To bi značilo nešto očekivano, na poznatu temu i školski izvedeno, možda nepamtljivo, ali svakako zabavno. Međutim, poznato je da meso i krompir ima drugačiji ukus kada ga napravi svetski poznati kuvar i kada ga napravi nadrkana baba u studentskoj menzi. Scenaristi Koppelman i Levien su vešti scenaristi, iza sebe imaju najbolji film o pokeru (Rounders, 1998), a Brad Furman je mlad reditelj koji je pokazao da zna znanje sa “grishamovskim” The Lincoln Lawyer (2011). Zašto onda Runner Runner nije niti pristojan film?
Odgovor leži u mnogim primerima lenjosti i nepromišljenosti, od pokušaja da se napravi prepakovani film od elemenata mnogih drugih, dobrih i loših, do izbora glumaca. Dobro, miks solidnog (Wall Street) i očajnog filma (Swordfish) bi bio još i provarljiv, kada bi imao zanimljivu temu, što Runner Runner ima, i kada bi je obradio sa nekakvom posvećenošću, što je u ovom slučaju miljama daleko od istine. Međutim, izbor glumaca za dve glavne uloge je kriminalan. Jedan je onaj što voli, a ne zna, a drugi je onaj što može, a neće. Ni sasvim solidna, prilično zavodljiva Gemma Arterton ne može izvaditi situaciju iz čabra, jer je njen lik osuđen na pasivnost.
Tema filma je svet pokera preko interneta, velikog biznisa koji zna da bude ilegalan, ali često ne-utuživ zbog manjkavih zakona. Richie Furst (Timberlake) je student na master programu na Princetonu, momak koji nije imao sreće sa poslom: njegova karijera na Wall Streetu je prekinuta izbijanjem krize. Pošto mu je pređašnja zarada prevelika da bi dobio stipendiju ili studentski kredit, on jedva krpi kraj s krajem i dopunjuje budžet korisnim, ali socijalno neprihvatljivim delom šišanja ovaca: on organizuje online poker na kampusu kao podizvođač jednog velikog internet kazina. Međutim, univerzitet ne gleda blagonaklono na šišanje svojih studenata, pa je Richie popio ultimatum: bataliti kockanje ili biti izbačen. Naravno, on će doneti najgluplju odluku i uložiti svu kintu koju ima u jednu partiju i biti bezočno opelješen.
Znajući da je prevaren, pokušaće da predoči dokaze Ivanu Blocku (Affleck), mogulu internet kockanja i svojevrsnom Čarobnjaku iz Oza za koga nije dokazano da postoji. Richie će se videti sa njim u okruženju kostarikanskog tropskog raja, i Block će dati ponudu koja se ne odbija: stalni dobro plaćeni posao u kontroli poslovanja i marketingu. Richie će tu raditi zajedno sa Blockom i lepom Rebeccom (Arterton). Dok se jednog dana u jurnjavu za eluzivnim tajkunom ne uključi FBI, a posebno nestrpljivi agent Shavers (Mackie). Dalje znate: generički triler.
Affleck dobija sjajnu priliku za ulaz, monolog u sauni, i glumac kome je stalo bi od toga napravio šou koji se pamti i citira. Affleck samo izgovara rečenice, u maniru u kojem to radi Ice-T u nekom levačkom filmu snimljenom direktno za video. Jasno je da bi on više voleo da se nalazi negde drugde i radi nešto drugo, samo da ne mora da glumi. Problem je u tome što Affleck nije glumački genije, pa da takvu ulogu odigra u snu i pokupi honorar, nego je glumac koji ume da veže nekoliko groznih uloga dok sam sebi ne napiše dobru. Timberlake voli da je na ekranu, a sa muzikom je potrošio sve kredite, i ima nešto glumačkog talenta, ali nedovoljno i u malom rasponu, a sa sobom vuče iritantnu screen personu. Veštiji reditelji će to okrenuti u svoju korist i koristiti ga limitirano, i neće mu davati noseće uloge.
Runner Runner je loša konfekcija, iako ima potencijala da bude makar pristojna. Međutim, nakon ekspozicije, tone u lenja i generička rešenja, od slabog scenarija, preko režije koja kao da ima za cilj da proda turistički aranžman do neprihvatljivo loše glume. To, naravno, ne znači da je negledljiv, samo ne vidim razlog zašto ga gledati. Jebeš kockarski film bez makar jedne partije pokera.