Sleeping Dogs

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

napomena: drugi deo celovitog teksta

Slične ambicije, u teoriji, imao je i „izvršilac scenarističkih radova“ Adam Kuper (Exodus: Gods and Kings, The Transporter Refueled, Assassin‘s Creed) za svoj rediteljski prvenac Sleeping Dogs. O tome govori i glumačka podela s nekoliko zanimljivih imena koju predvodi Rasel Krou u ulozi detektiva Roja Frimena koji pati od Alchajmerove bolesti. Za razliku od protagoniste filma Knox Goes Away, Frimen nije baš „osuđen na smrt“, već svoje stanje može da drži pod kontrolom medicinskim tretmanima, oslanjanjem na rutinu i vežbama poput rešavanja ukrštenica.

Iz te ustaljene, iako ne baš komotne egzistencije, njega će prenuti poziv jedne aktivistkinje za prava osuđenika koji će ga naterati da ponovo ispita jedan svoj stariji slučaj. Naime, ugledni univerzitetski profesor (Marton Čokaš, po pravilu vrlo sirovi negativac u akcionim filmovima) je brutalno ubijen, a za njegovo ubistvo je uhapšen i osuđen „prigodni krivac“ koji je imao motiv i bio je na mestu zločina, ali ga nije ubio. Motiv i priliku su imali i drugi jer je profesor bio vrlo koloritan lik koji se zamerio mnogima, pa tako pred sobom imamo sijaset mogućih osumnjičenih i motiva, od prevare u vezi, pa do prisvajanja tuđih zasluga u vlastitim naučnim radovima, a u centru misterije se nalazi profesorova bivša pomoćnica Lora Bejns (Karen Gilan) koja je netragom nestala otprilike u doba ubistva.

Nevolja s filmom počinje još sa scenariom koji je Kuper napisao zajedno s Bilom Kolažom s kojim je već i ranije sarađivao. Glavni problem s njim je što, koristeći se obiljem distrakcija i pripovednih okvira poput dnevničkih zapisa i nacrta memorijske proze, gubi nit i petlja se do te mere da nam postaje jasno da likovi, uključujući tu i protagonistu, nisu ništa više nego figure koje scenaristi u svojoj igri pomeraju kako im volja. U tome, čak se i demencija čini kao priprosti trik da je, eto, Frimen zaboravio slučaj, za čime nema potrebe jer je on kasnije profilisan i kao (bivši) alkoholičar sklon brljotinama na poslu.

U tome deblji kraj, naravno, izvlače glumci. Rasel Krou i Tomi Flanagan kao njegov bivši partner to mogu da reše s dozom prezentnosti na ekranu koju imaju, a Karen Gilan s velom misterije i malo transformacije koja je takođe arbitrarno tempirana. Martonu Čokašu, na primer, uloga profesora nikako ne leži i to se vidi. Takođe, film nije naročito „razmrdan“ ni režijski, ni u smislu dizajna: narativne linije su navodno vremenski odovojene, ali čovek ne bi to rekao na osnovu vrlo sličnih vizuelnih identiteta kojim prevladavaju generički plavo-sivi tonovi tipični za trilere snimljene direktno za kablovsku televiziju, čiji je noćni program otprilike i krajnji domet Kuperovog rediteljskog prvenca.

Poker Face

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Postoji razlog zašto je od svih igara s kartama poker najpopularniji i globalno najzastupljeniji. Dinamičan je, a opet nije igra na čistu sreću, već je pre svega igra psihologije i veštine u kojoj je važnije čitati protivnika nego karte. I to ga čini izuzetno filmičnim. Pokera u filmovima ima i te kako, ali to opet ne znači da su svi samo zbog te činjenice nužno pokeraški.

Poslednji veliki i „do koske“ pokeraški film je bio ,,Rounders“ (Džon Dal, 1998). ,,Molly‘s Game“ (Aron Sorkin, 2017) je došao relativno blizu tog statusa, ali kao prvenstveno doku-drama sa gomilom naracije, morao je da se zadovolji sa dobrom do vrlo dobrom ocenom. Prošlogodišnji biser ,,The Card Counter“ Pola Šredera bio je veliki film s protagonistom pokerašom i gomilom opaski, ali ulozi u njemu su ipak bili veći nego što mogu biti u nekoj, pa i najrizičnijoj, partiji pokera.

Čini se da je makar većine toga bio svestan i Rasel Krou pre nego što se dohvatio pisanja scenarija i režije filma ,,Poker Face“. Krou deluje kao čovek koji zna da ceni dobru partiju karata i kao glumac sposoban da odglumi štošta u svom registru u koji može upasti i uloga pokeraša. Dobra vest je da igra u filmu, i to solidno, iako je verovatno zagrizao više nego što može da proguta. A loše su te da se dohvatio režije, a naročito scenarija, i to u tandemu sa osvedočenim balvanom Stivenom M. Koutsom (napisao scenario za jurodivi treš ,,John Doe: Vigilante“ Kelija Dolena pre osam godina i od tada ništa).

Krou igra Džejka Folija, tehnološkog milijardera i kompulsivnog kockara koji se još devedesetih obogatio kao autor prve globalne internetske platforme za poker, pa onda i prodajući podatke o korisnicima državama. Foli je voleo da se kocka i rizikuje od detinjstva, a najviše je to voleo da radi u društvu još četvorice drugara, Drua, Majkla, Aleksa i Pola.

Međutim, Džejk sada ima dijagnozu neizlečive bolesti sa skorašnjim smrtnim ishodom, a ima i bagaž tragedije u prošlosti, pa mora da podeli svoje obsceno bogatstvo kako bi osigurao svoju ženu Nikol (Bruk Sečvel) i kći Rebeku (Moli Grejs), a za svoje drugare planira da organizuje partiju pokera u svojoj udaljenoj vili negde u Australiji. Da bi drugari dobili nešto od te ogromne love, moraće da se odreknu nečega što brižljivo čuvaju, a to su njihove tajne, zbog čega od šamana (dojmljivi Džek Tomson) „završava“ serum istine čije pogrešno doziranje može završiti trovanjem i smrću.

Njegov partner Dru (američki reper RZA bez makar i trunke australijskog akcenta) živi životom plejboja i kasni na partiju. Majkl (Lajam Hemsvort, premlad da bi ikako mogao da prođe kao Krouov drug iz detinjstva) je alkoholičar i depresivac. Aleks (Ejden Jang) je uspešni pisac, ali se zaljubio u tuđu ženu i sa njom čeka bebu, a Pol (Stiv Bastoni) je ucenjeni političar. Partija kartanja i otkrivanja tajni će postati još rizičnija kada gospođa i gospođica Foli otkriju dijagnozu, pa reše da intervenišu, a još jedan njihov stari znanac, Viktor (komično preterani Pol Tason), reši da na partiju upadne u svrhu pljačke i poravnavanja starih računa.

Prvi problem s filmom je taj što je njegov generički naslov lažan, kako u doslovnom, kartaroškom smislu (jedva da vidimo išta kartanja), tako i u onom prenesenom. Niko tu zapravo nije smiren i niko tu zapravo ne sakriva metaforičke karte, nego su svi nervozni i samo čekaju da se reše tereta, od protagoniste nadalje. Drugi problem je apsolutno užasni, pretrpani scenario prepun opštih mesta i paušalnih ocena koje je gotovo nemoguće ispaliti kroz dijalog, pa zato na scenu stupa Džejk kao narator koji filozofira bez ikakvog pokrića i time dodatno otežava i tako slabašno uspostavljanje nekakvog ritma.

Na sve to se nadovezuje i režija, koja, složićemo se, nije Krouova jača strana. Ipak, u svom prethodnom pokušaju, filmu ,,The Water Diviner“ (2014) Krou je igrao na sigurno i zapravo prepustio asistentima da režiraju i njega kao glumca i film kao takav, pa je dotični možda bio anemičan, bez stila i potpisa, ali je makar delovao kompetentno. Ovde se Krou vodi nekim drugim načelima koja se mogu sumirati izrekama „Svega mi daj!“ i „Koliko teško to može da bude?“... Pa tako imamo i orgiju filtrirane fotografije i montažne sekvence kad im vreme i gde im mesto nije i potpuno neosmišljen kasting i gotovo nepostojeći rad sa glumcima i još štošta, samo ne kartanje i nekakvu akciju zbog kojih smo na film i došli.

,,Poker Face“ tako dolazi sasvim blizu ruba treša, ali ne onog simpatičnog i subverzivnog, već posve frivolnog i na loš način nepredvidljivog. Zapravo, deluje kao film nekog amatera koji nema problema da skupi potrebna sredstva da bi napravio ono što voli, a ne zna.

The Water Diviner

2014.

režija: Russell Crowe

scenario: Andrew Knight, Andrew Anastasios

uloge: Russell Crowe, Olga Kurylenko, Yilmaz Erdogan, Cem Yilmaz, Jai Courtney, Dylan Georgiades, Steve Bastoni, Isabel Lucas, Salih Kalyon, Megan Gayle, Ryan Corr

Izraz anti-ratni film se nekako ustalio što među kritikom, što među publikom, ali ja imam jedan problem s njim. Teško da ratni film može biti anti-ratni. Poruka filma može biti anti-ratna bez problema, ali u filmu sa ratnom tematikom nam u ratnim akcijskim scenama adrenalin skače, njih čekamo i u njima uživamo. Zbog takvih scena je Spielberg dobio Oscara za Saving Private Ryan. Nema tog blata i teskobe koje će nam pokvariti dobru ratnu akcijsku scenu. Da bi film zaista bio anti-ratni, akcijske scene moraju biti neugodne, sa junacima moramo ne samo saosećati i za njih strepeti, nego moramo dobiti osećaj da im ne bi bili u koži. Moramo osetiti neprijatnost koju su oni osećali i njihov strah. U suprotnom, poruka “rat je sranje” pada u vodu sa prvom akcijskom scenom. Štaviše, pretvara se u “rat je do jaja”. Naravno, ratnih filmova je bilo i ima ih još uvek, ali su retki u poređenju sa onim šta se pod tim terminom servira.

S tim u vezi, The Water Diviner nije anti-ratni film iako se takvim predstavlja. Anti-ratnu poruku nosi, više onako reda radi, spakovanu u melodramu, potragu jednog oca za svojim sinovima, usiljenu ljubavnu priču, egzotične lokacije i istorijski period, tlapnju o toleranciji i kulturnim razlikama, likove koji su stereotipi svojih nacija i godina, pošto imamo i šašavog starca i “streetwsie” klinca koji će nekim gledaocima biti neodoljiv, preglasnu etno-muziku, “new age” fantazijske momente, dozu haosa za dobru meru i sve mitove i svu stereotipiju koja je ostala netaknuta u nadi da će to privući publiku. Sve to, naravno, po istinitoj priči, ako istu uzmemo sa zrnom soli. Što većim, to boljim.

Počnimo od toga. Film se bavi posledicama istorijske bitke kod Galipolja. Imali smo već jedan australski film koji se bavio samom bitkom, zvao se Gallipoli, režirao ga je Peter Weir i bio je dobar i moćan, epskih proporcija, lepo snimljen za ono vreme (1981), sa jakom i jasnom porukom. Danas ga uglavnom pamtimo po muzici Jean Michela Jarrea koja je dosta korištena. The Water Diviner se samom bitkom bavi kroz nekoliko flashbacka i uglavnom je baziran na određenim istorijskim činjenicama iz posleratnih izveštaja, odnosno na fusnoti o ocu koji je nakon rata tražio svog nestalog sina. Tu dolazimo do istinosti događaja, bezimeni otac je dobio ime, a broj sinova je porastao na tri.

Joshua Connor (Crowe) je jednostavni australski farmer, ali sa darom da pronađe podzemne vode. Otud i naslov filma i fantazijski momenat. Njegova trojica sinova su se dobrovoljno prijavili u vojsku i učestvovali su u Bici na Galipolju. Kako stvari stoje, sva trojica su poginuli rame uz rame, istog dana. Kada se gospođa Connor 4 godine kasnije ubije od muke, Joshua reši da iskoristi svoje “šesto čulo”, pronađe sinove žive ili mrtve i sahrani ih.

Put ga vodi u posleratnu Tursku koja je sva u previranjima nakon poraza u ratu. Istambul je pod britansko-francuskom okupacijom, Grčka je napala i prisvojila istočnu obalu Egejskog Mora, a na unutrašnjem planu jača nezadovoljstvo i sprema se nacionalistička revolucija. Connor se prvo obraća Britancima za pomoć, pošto oni i Turci već imaju zajedničku komisiju za utvrđivanje broja i identiteta poginulih, ali ga oni glatko odbiju. Njegovi domaćini u hotelu, mali Orkan (Georgiades) i njegova evropski uglađena majka Aisha (Kurylenko) ga upućuju ilegalni način da se domogne poluotoka. Pogađate već, sa Aishom se polako razvija ljubavna priča, a ona već ima svojih problema, udovica je, a brat njenog muža je pritiska da postane njegova druga žena.

Na samom Galipolju su Britanci isto prilično hladni prema pomalo sirovom, ali ipak čovečnom Australcu, ali njegova posvećenost sinovima impresionira turski deo komisije, majora Hasana (Erdogan) i njegovog doglavnika Cemala (Yilmaz), i uz njihovu pomoć pronalazi dvojicu mlađih, a za najstarijeg saznaje da nije poginuo, nego je zarobljen i odveden u logor. Connor neće tek tako odustati iako je skoro bez podrške. Hasan i Cemal su izgleda bili baš jako impresionirani njime, pa su nastavili da mu pomažu i kasnije, ali problem je to što je okruženje logora pod stalnim napadima grčke vojske...

Da bi film koji se bavi stvarnim istorijskim događajem (ostavimo sad po strani “istinitu” priču koja izgleda kao svaka hollywoodska konstrukcija), a ovde imamo ne jedan, nego masu njih, zaradio epitet anti-ratnog, on te događaje mora razumeti i na razumljiv način preneti publici koja možda nije savršeno upućena u istorijsku osnovu. Počnimo od same bitke, čućemo ponešto podataka od likova, uglavnom od članova komisije, o toku i gubicima, naročito o toku borbe za taj partikularni komad zemlje gde su braća Connor ostavila kosti, ali o kampanji na Galipolju u celini ne saznajemo ništa. Film ostaje na linijama australske i turske nacinalne mitologije: Turci su se borili za svoju zemlju, ANZAC za princip slobode i demokratije, ni reči o imperijalnom karakteru rata i britanskoj i francuskoj strategiji iza invazije na poluotok. Za Australiju je ta bitka svojevrsno vatreno krštenje nacije kroz žrtvu, iako je ulazak u rat imao konkretne imperijalne ciljeve (nemačke kolonije u Pacifiku), i film to ničim ne negira, ne ističe da su mladi momci, najčešće dobrovoljci izginuli uludo.

Kao što se ne ruši australska mitologija, tako se ne ruši ni Turska. Iz Bitke na Galipolju je kao pobednik izašao Ataturk kao predstavnik modern(ij)e Turske i nacionalistička euforija (ovde u retko pozitivnom smislu, nasuprot dotadašnjeg versko-feudalnog uređenja države) je tu dobila zamah koji će prerasti u revoluciju i postati osnova sekularne turske republike. Istovremeno sa tom skupo plaćenom pobedom (Turci su kasnije, zajedno sa Bugarima, ipak poraženi i potučeni na Solunskom frontu), odvijao se genocid nad domaćim armenskim stanovništvom opet kao deo pragmatične ratne kampanje. Turske vlasti, pre svih vojska, plašile su se da će armenska manjina pomagati Rusima, pa su lansirale kampanju koja je rezltirala sa preko milion mrtvih. Pominjanje tog genocida je i dalje tabu u Turskoj, za to se gubi glava i ide u zatvor. Nije tema filma, i ne treba da bude, naročito ako se igra na koprodukcijski potencijal i široku publiku, ali nije zgoreg pomenuti.

Dodajmo tome i nacionalne stereotipe, grube, ruralne Australce dobrog srca, arogantne Engleze, “plemenite divljake”, weltschmertz orijentalce Turke i agresivne i frustrirane Grke, i tek poneku uvredu na račun Nemaca (nisu fizički prisutni u filmu, ali da se zna ko je kriv za rat). Jasno je da, osim deklarativno, od replike do replike, The Water Diviner ne prolazi kao anti-ratni film. Svakako, ima svojih momenata, recimo kad otac shvata da su mu tlapnje o Bogu, kralju i otadžbini odnele tri sina ili kada shvati da ga, šta god uradio i sa kakvim god ciljem došao, engleska ratna birokratija tretira kao omanju, dosadnu napast, komarca ili muvu. I, kao što već rekoh, i ovde jedva čekamo neku scenu borbe da nas razmrda.

Opet, The Water Diviner nije loš film. Jednom kad uhvati ton, to jest, i kada završi sa flashback momentima što na rat, što na odrastanje u Australiji. I jedni i drugi su vizuelno atraktivni, ali nažalost ništa više od toga, čak su opterećujući za ritam priče. Jednom kad se film počne baviti samo i isključivo očevom potragom za sinovima, malo dobija na fokusu, iako odlazi u digresije koje služe kao svojevrsni konfekcijski fil za priču. Povremena skretanja dodaju na nepredvidljivosti ono što uzimaju na fokusu. Takođe, film igra na različite emocije, bori se na nekoliko frontova, ni na jednom ne funkcioniše u potpunosti, pa ni kao celina, ali daleko od toga da je loš, dosadan ili negledljiv. Samo je konfekcijski.

Ono što je bila nepoznanica od početka je to kako će se Russell Crowe snaći u ulozi reditelja igranog filma po prvi put. On iza sebe ima već dokumentarac Texas (zajedno sa saradnicima), muzičku reportažu i video-spot, ali to nije isti posao kao na igranom filmu. Trend je da se glumci hvataju režije kao svojevrsnog novog nivoa filmskog stvaralaštva, ali ne uspevaju svi napraviti tu tranziciju. Russell Crowe se tu pozicionira negde na sredini: nije loš kao reditelj, ali je daleko od velikog autora. On zna odabrati priču i pretočiti je u korektan film, ali njegov najbolji potez je što je glavnu ulogu u filmu namenio sam sebi. Kao glumac je ipak dosta bolji od samo korektnog, sa pravim materijalom je sjajan. Kao reditelj je, čisto tehnički, pismen, ali nema ni viziju ni ideju. The Water Diviner je film koji deluje kao da ga je režirala armija asistenata, dok je Crowe u toj ulozi samo statirao. Dobra vest je da ništa nije upropastio, ali možda bi bilo bolje da se neko drugi prihvatio režije, neko ko bi bolje ispolirao prilično nezgrapan materijal.