The Last Showgirl

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pamtim kao da je bilo juče kad je serija „Baywatch“ stigla na TV prijemnike širom SR Jugoslavije. Pamtim i razočaranje što nisam odmah u prvoj sezoni video Pamelu Anderson, tada već poznatu sa naslovnica zabavnih magazina. Trebalo je „odguliti“ nekoliko sezona glumatanja Dejvida Haselhofa, s Erikom Eleniak kao glavnim „mesom“ koja, doduše, nije bila „loša“, ali nije bila ni ono što je pubertetlija očekivao.

Nije mi trebalo dugo da shvatim da je „Baywatch“ u suštini „treš“, ali i da je u pitanju svojevrsni kulturni fenomen koji objašnjava makar deo američkog društva sa prelaza s osamdesetih na devedesete godine prošlog veka, kada se kovao kompromis između liberalnih težnji i neumrlog puritanizma.

Fenomen se sastojao u tome da je kao „gazda produkcije“ Haselhof u ulozi Miča Bjukenona šakom i kapom delio roditeljske savete u ovoj osunčanoj sapunskoj operi, dok je veći deo ženske glumačke postave dolazio iz redova Playboy zečica i glumičica iz „mekih“ erotskih filmova.

Pamela Anderson bila je njihova „kraljica“, dok je tankim glasićem nastavljala tradiciju holivudskih večitih devojčica plave kose na tragu Merilin Monro. Njeni skandali punili su stranice tabloida, a njene nage fotografije i snimci seksa svakako su doprineli ubrzavanju procesa priključivanja na internet globalno. U humorističkim tačkama prosili su je Borat i Prljavi inspektor Blaža, a u stvarnom životu nizala je brakove, veze i afere sa muškarcima koji bi je po pravilu iskorištavali za proboj, jer ona je bivala za koju ligu iznad tih tipova.

Kao „prava“ glumica, međutim, nikad se nije ostvarila. Istini za volju, IMDB navodi 59 prošlih uloga i još tri zakazane, ali dobar deo otpada na kameo pojavljivanja u serijama, role u spotovima i reklamama, te malo serija, često pre globalne slave. Što se uloga u filmovima tiče, dominiraju oni sa „treš“ predznakom u kojima je Pamela najčešće glumila telom, odnosno seksi pojavom, bilo ogoljenom, bilo utegnutom u crni skaj kao u „Barb Wire“ (Dejvid Hogan, 1996).

Ozbiljnih uloga, pak, nije imala, iz dva moguća razloga. Prvi i logičniji bio bi taj da Pamela Anderson baš i nije najtalentovanija za glumu. Drugi bi bio taj da režiseri, producenti i Holivud nisu znali da je upotrebe dalje od jednog te istog tipa uloge koji je vremenom prestarila, a da joj nije bilo dozvoljeno da ga preraste.

Onda je odigrala ulogu života u filmu „The Last Showgirl“ Đije Kopole i za nju bila nominovana za Zlatni globus u kategoriji drame. Da li je tu reč o glumačkom „iskupljenju“, prvoj pravoj šansi ili, jednostavno, odgovarajućem kastingu?

Film prati dve sedmice svakodnevice ostarele erotske plesačice Šeli (Anderson) koja je ceo život i identitet izgradila oko predstave koju je igrala u Las Vegasu tokom poslednjih 30 i više godina. Igrala je glavnu ulogu; njeno lice još je na plakatu, ali u međuvremenu pojavile su se mlade snage, pa je gurnuta u pozadinu.

Šeli to, ipak, ne smeta zbog toga što je sa mlađim koleginicama Meri-En (Brenda Song) i Džodi (Kianan Šipka) u prijateljskom odnosu koji podseća na familijarni, a sa režiserom predstave Edijem (Dejv Bautista) u onom koji seća na partnerski. Samu predstavu, pak, uzdiže na pijedestal, smatra je istorijski i umetnički značajnom kao poslednjom koja u sebi nosi „gene“ pariskog Lida.

Problem, međutim, nastaje sa najavom da se predstava definitivno gasi jer se više ne prodaje. Ne stare, dakle, samo ljudi, već i predstave i koncepti zabave kao takvi. U tom kontekstu, Šeli se nalazi u dilemi šta dalje, budući da nije zaradila za penziju, a poslednjih godina je sve manje zarađivala. Da li da se, kao njena prijateljica, starija koleginica i bivša plesačica Anet (Džejmi Li Kertis) povuče na „rezervnu poziciju“ konobarice u kazinu ili da pokuša da nađe ulogu u nekoj novoj predstavi u „industriji“ koja se promenila toliko, da je jedva razume?

Da ulog bude veći, upravo tada u posetu sa studija dolazi i njena kćerka Hana (Bili Lurd) koju je odgojila tetka i koja sa majkom Šeli ima nerazrešen odnos koji želi da konačno reši. Znači li to da će i Šeli, makar ovako iz nužde, morati da preispita neke od prošlih i sadašnjih životnih izbora, ili će nastaviti da živi u fantaziji koju je sama stvorila dok je realnost ne samelje u potpunosti?

Scenario je napisala Kejt Gersten, po sopstvenoj neproduciranoj drami „Body of Work“, koja je inspirisana gašenjem predstave „Jubilee!“, koja se u Las Vegasu izvodila 35 godina (1981-2016). Ona je do sada radila uglavnom na televiziji, i to ne u najvišim ešalonima, pa i ne čudi što je scenario pun nedostataka. U skriptu se zapravo sve vreme vrti jedna te ista teza o starenju žene i cele profesije, te o surovosti savremenog kapitalističkog sveta koji sopstvene šrafove u mašineriji zabave nemilice troši, i to se vrti uz minimalne varijacije.

Pored toga, dijalozi su preko svake mere naivni: čak i ako uzmemo u obzir da je Šeli naša tačka gledišta, ona je preterano detinjasta ili usred procesa samoobmanjivanja. Takođe, mnogo vremena (od samo 88 minuta trajanja) otpada na prazan hod i repeticije Šelinih rutina kao što su šetnje po Las Vegasu u sumrak ili plesanje uz „The Red Shoes“ u njenoj skromnoj kućici noću.

Tako slabašan scenario trebalo je znati pročitati i nadograditi, a Đia Kopola za to očito nije imala kapaciteta. Njen prethodni rad - dva samostalno režirana filma „Palo Alto“ (2013) i „Mainstream“ (2020), te kolaboracija „The Seven Faces of Jane“ (2022) - zapravo otkriva da bez slavnog prezimena holivudskog „plemstva“, verovatno ne bi ni dobila priliku za ovako nešto.

Kopolin glavni režiserski adut - igranje sa fokusom koji je upadljivo uzak, na centru ekrana, dok obe strane ostaju krajnje neoštre kada je Šeli sama ili sa prijateljima sa posla, te kontrastiranje istog s oštrim celim ekranom kada se pojavi Hana, a što sve služi kao ilustracija Šeline koncentracije - vrlo brzo se potroši kao štos, iako je to i fotografski i montažno vrlo solidno izvedeno. Ostatak se svodi na slepu veru da će glavna glumica izneti ulogu, uz insistiranje na krupnim kadrovima njenog lica sa borama i bez šminke, čime se dodatno povlače paralele između persone Pamele Anderson i lika Šeli.

Vera se isplatila višestruko, ali glavni razlog za to nije toliko glumačka snaga Pamele Anderson. Njene limite vidimo svaki put kada deli ekran sa Džejmi Li Kertis koja i pored užasne šminke pokazuje glumačku klasu, ali i sa Bautistom koji je promenio sopstveni glumački tip (zastrašujući grmalj postao je nežni div), pa i sa Džejsonom Švarcmanom koji ima malu ulogu arogantnog režisera na audiciji. Brenda Song, Kianan Šipka i Bili Lurd (koje su, inače, malo i prestare za ove uloge), međutim, Pamelu uopšte ne ugrožavaju jer igraju neku sasvim drugu igru.

To, naravno, ne znači da je Pamela Anderson loša u filmu ili da joj ovo nije životna uloga, naprotiv. Razlog njene ubedljivosti ogleda se u tome što joj ova uloga naprosto leži: glumica koja je notorno pokazivala smisao za humor na temu svoje persone ovde skoro da igra samu sebe.

Istini za volju, nisu plesačica Šeli i Pamela Anderson obitavale na istim nivoima slave, ali im je životni put, barem ono što smo mogli da vidimo, išao sličnim tokovima. Pamela je svakako relikvija nekih prošlih vremena, pa zbog nje i njenog prisustva u filmu „The Last Showgirl“ i te kako ima smisla i vredi ga gledati.

Sleepless

2017.

režija: Baran bo Odar

scenario: Andrea Berloff (prema filmu Nuit blanche Frederica Jardina)

uloge: Jamie Foxx, Michelle Monaghan, Dermot Mulroney, Scoot McNairy, Tip “T.I.” Harris, David Harbour, Gabrielle Union, Octavius J. Johnson

Ako mu je namera da vas održi budnim tokom noćnog (porno termin) gledanja na nekom kablovskom ili zemaljskom TV kanalu, Sleepless taj test prolazi: ima akcije, nasilja, tuče, neverovatno glupih obrata i promena lojalnosti pojedinih likova. Film inače nema velikih problema sa ambicijama, u pitanju je klasičan primerak “januarskog đubreta”, pritom labavi “remake” solidnog francuskog krimi-trilera Nuit blanche uz očitu furku na “tata spasava stvar” fintu iz Taken franšize, ranije nastavke Die Hard, de Palmin Snake Eyes, samo bez te autorske veštine i azijski “nasilni balet” bez toliko spektakla.

Ako prolazi kao zabava uz sendviče, pivo i nesanicu, to ne znači da Sleepless prolazi kao film. Naprotiv, on je od one najgore vrste, za zaborav, a ne za pamćenje; loš, ali ne za pamćenje, trash i ironijski odmak; glup, ali na onaj nekompetentan način; očito lažan, a opet tako van kontrole. Skoro mi dođe da žalim švicarskog direktora Barana bo Odara što u Hollywood ulazi sa takvim smećem posle filmčine kakva je The Silence (2010) koje se ne bi postideli ni mnogo veća imena.

Priča počinje napeto, sa glasnom zvučnom shemom (koja nabija kroz ceo film) i naizmeničnim totalima Las Vegasa iz visine i snimcima jurnjave sa zemlje. Jurnjava jedan na jedan prerasta u pucnjavu dva na dva, a razlog sukoba je droga. Taman kad napadači srede dvojicu kurira u šorku se umešava još jedan auto sa trojicom naoružanih, ali se šorka završava kada se začuju policijske sirene, a napadači uzimaju 25 kila kokaina.

Ispostavlja se da su njih dvojica policajci, Vincent (Foxx) i Sean (Harris) i to možda od one podmićene sorte. Naravno, njih dvojica se javljaju za istragu pucnjave, ali ih do mesta zločina pretiče dvojac iz unutrašnje kontrole, Bryant (Monaghan) i Dennison (Harbour), a agentica Bryant je posebno sumnjičava prema Vincentu. Međutim, to je tek početak njegovih problema: drogu je prevozio ljigavi vlasnik kockarnice Rubino (Mulroney) za račun sadističkog doglavnika kriminalnog klana Novaka (McNairy), pa njegovi ljudi otimaju Vincentovog sina Thomasa (Johnson) kao zalog da će ovaj vratiti oteto. Jednom kad se svi nađu u kazinu, kreće opšti pičvajz uz sve one navedene nedostatke.

Počnimo od toga kako su likovi napisani – kao najkockastiji mogući klišei svojih funkcija: policajac za kojeg sumnjamo da je korumpiran zapravo kaže da je na tajnom zadatku i nekako je takav tip, agentica unutrašnje kontrole je suviše revnosna, vlasnik kazina je preko svake mere ljigav (iako ga vrlo solidno igra Dermot Mulroney), a od krimosa makar dvodimenzionalno čovekoliko biće ne može načiniti ni poslovično dobri Scoot McNairy. Zatim, casting je u velikoj meri pogrešan: Jamie Foxx deluje kao Denzel Washington za sirotinju, Michelle Monaghan nije baš neka iznimna akciona heroina, a David Harbour je makar zbog svoje face hodajući spoiler. Lokacija kazina, njegovih noćnih klubova, hodnika, garaža i pomoćnih prostorija očito je kompozit, a ne celina, što autor i direktor mu fotografije Mihai Malaimare Jr. pokušavaju da maskiraju slikama Las Vegasa, a jednako tako neuverljivo, a opet providno deluju i postupci likova u priči.

Od ovakvih filmova ne očekujemo izuzetnost i ona, ako je ima, češće ide na lošu, trash stranu, ali u slučaju Sleepless bi i to bio napredak. Ovde očito nedostaje kompetencija i kontrole, reklo bi se čak i brige šta se sa filmom dešava i zašto. Mi za svoje uloženo vreme osim šprance i klišea ne dobijamo ništa, ni atmosferu, ni neku realnu napetost, pa čak ni neki segment koji odudara poput, recimo, tuče. Sve je nekako generički bezvezno i nevredno planiranog utroška vremena. Ionako stiže na televiziju uskoro, u šta se kladimo...

Frank & Lola

2016.

scenario i režija: Matthew Ross

uloge: Michael Shannon, Imogen Poots, Michael Nyqvist, Emmanuelle Devos, Justin Long, Rosanna Arquette

Frank (Shannon) je kuvar koji još uvek radi po tuđim restoranima. Lola (Poots) je friško završila školu za modne dizajnere, ali ima nesreću da su u njenom gradu pojam mode štikle za striptizete i kostimi Elvisa. Njih dvoje su u turbulentnoj vezi. Mesto radnje je, pogađate, Las Vegas, ali Frank & Lola nije modernizacija Leaving Las Vegas, priča o ljubavi i beznađu u prekarnim uslovima, već psiho-seksualni neo noir u kojem pratimo igrice između lakoničnog, stoički nastrojenog muškarca i femme fatale u vidu temeljno sjebane devojke.

Priča će nas vozikati od Las Vegasa do Pariza i nazad, jer je Pariz mesto u kojem su naši protagonisti obitavali, svako svojim poslom, pre nego što su se upoznali. Frank se tamo školovao u praksi, ali to malo znači u svetu u kojem su ljudi “zaboravili da jedu, pa stalno izvoljevaju neke salate bez glutena”. Lola je tamo živela sa svojom hiper-seksualiziranom majkom (Arquette) i njenim ljubavnikom (Nyqvist) i kasnije studirala, a iz tog perioda vuče određene traume, stvarne ili izmišljene.

U suštini, njihova veza je toksična i nema svetlu budućnost, ali je Frank toliko ograničen svojim macho kodeksom da ne shvata odakle mu preti opasnost, trenirajući stav prvo na Lolinom novom ljigavom šefu (Long), a zatim planirajući osvetu ostarelom ljubavniku. Lola je privlačna, ali sluti na nevolju. Ili je to možda dovoljno da bi muškarci gubili glavu za njom? Ni ime nije izabrano slučajno, a ako nam je promaklo – neko od jednokratnih epizodista će je nazvati Lolitom, pa film možemo posmatrati u nekom kubrickovskom ključu, naročito uz poveznice pojedinih pasaža sa Eyes Wide Shut.

Sad, inicijalna priča je dovoljno intrigantna, a scenaristička razrada je svakako pomalo amaterska, ali je nekadašnji novinar i veteran kratkometražnih filmova Matthew Ross vispren makar toliko da se od dve varijante odluči za sigurniju i koristi se klišeima i trikovima, ma koliko oni oprobani bili. Obrata je malo previše i izvijaju logiku do neprepoznatljivosti, ali makar čuvaju tempo i podižu napetost, i to u sasvim zgodnom formatu od 87 minuta. Režija je takođe solidna i proračunata, Ross se oslanja na atraktivnu fotografiju, asocijativnu montažu i vrhunsku glumu kako glavnog para, tako i nadahnutih epizodista. Nyqvist je zaista mračno prisustvo, Long ljigav i šmokljav u isto vreme, Rosanna Arquette izvlači maksimum iz jedne scene koliko ukupno ima.

Odlični su i Michael Shannon kao čovek od malo reči, ali sa jasnim motivom i Imogen Poots kao sjebana zavodnica. Čak uspevaju nekako da prođu kao par, ne samo kontra svim očekivanjima glede tipologije likova kakve obično igraju, već i uprkos izlizanosti romanse između sredovečnih muškaraca i dvadesetak godina mlađih cura. Na tome ne treba čestitati samo njima, glumci su, to im je posao, a oni su svakako u tome dobri, već i reditelju koji je sa tim izborom rizikovao i pogodio u centar.

Međutim, problem koji obara ceo film i šalje ga u smeru interesantnog promašaja su sami Frank i Lola, odnosno likovi. Ne samo da im fali suvisle motivacije za takvo prkošenje logici, Ross se tu uvek može izvući na nepisana pravila noira koja nisu uvek u skladu sa istom, nego su nekako hladni, distantni i uvereni u to da su cool da ih je teško kupiti svakog ponaosob, pa onda i njihov odnos. U suštini, nije nas briga za njih, hoće li opstati ili će se usput spotaknuti. O nekoj identifikaciji i navijanju ne treba ni trošiti reči.

Ross se batrga i hvata psihoanalize sažvakane da svakom idiotu bude jasno (eksplicitno) ili ostavlja praznine koje valja popuniti jedinim mogućim učitavanjem tog istog (“implicitno”), sve se nadajući da se film neće raspasti njemu u rukama, a nama pred očima. Slaba vajda. Frank & Lola u svojoj emulaciji Kubricka pogađa ono najslabije, pop-psihologiju i atmosferu koja ipak nije dovoljna da zameni pripovedanje, a ne dostiže zanatsku ispoliranost i inovativnost tog nivoa. Zapravo, šteta priče i šteta glumaca.

Travelator

2014.
scenario i režija: Dušan Milić
uloge: Nikola Rakočević, Khetanya Henderson, Boris Isaković, Branka Šelić, Goran Šušljik, Slavko Labović

Priznajem, naivan sam ponekad. Recimo, verujem da je žanrovski film u Srbiji, a i drugde moguć. Realno, koliko to teško može biti? Potrebno je nešto teorijske osnove, puno gledanja dobrih i loših filmova, poznavanje konteksta radi prenošenja (najčešće) američke žanrovske matrice u drugu sredinu. Ostalo su pokušaji i pogreške, sitnije i krupnije, one koje se otklanjaju u hodu ili one koje će od nekih filmova načiniti one poslovične prve mačiće. Vremenom sve dolazi na svoje.
Naivan sam ponekad i kada se digne neki “hype” oko određenog filma, naročito kada ne dolazi od poslušne kritike na nivou PR oglasa. Nemam razloga ni da verujem masovnosti nečega, ali kada se “hype” digne na internetu, u krugovima ljudi koji dele zajednička interesovanja za film, onda su očekivanja visoka. Svakako, naivno je za očekivati da će neki srpski (hrvatski, slovenski, whatever) film pomeriti granice i napraviti čudo u lokalnim, a svakako ne u globalnim okvirima. Nema za to ni novca ni infrastrukture, još manje nekog sistema. Moguće je onda da se kriterijum spušta, da se uvode dvostruka merila i da se to brani nekakvim glupačkim patriotizmom ili kolegijalnošću koja se ispoljava kroz izlive javnog međusobnog tapšanja po ramenu. Travelator je predstavljao nadu da se stvari kreću u dobrom smeru, prema konzistentnom i zaokruženom žanrovskom filmu, možda punom mana, ali svejedno dovoljno čvrstom.

Kada govorimo o Travelatoru, bitno je,dakle, da li govorimo o fenomenu ili o filmu. Travelator je svakako svojevrsni fenomen, iz prostog razloga što prvi, ili barem među prvima, stupa na novo tlo, na tlo upeglanog, sugestivnog, vizuelno impresivnog žanrovskog filma sa nekoliko izvanrednih akcionih sekvenci. Nije mala i zanemarljiva činjenica da je ovo jedan od retkih filmova sa ovih prostora koji je snimljen na lokacijama u Americi. Dakle, kao fenomen, Travelator je svakako dobra vest za srpsku kinematografiju jer pokazuje da su neke stvari moguće. Na entuzijazam, na gerilu, na štap i kanap, ali ipak moguće. Kada ga, međutim, pogledamo kao konačni proizvod, kao film u celini, Travelator ne stoji tako dobro. Naprotiv, raspada se, što zbog podgrejanih očekivanja, što zbog činjenice da fakat dobra ideja koju film ima ne biva obrađena, dorađena i prezentirana na zadovoljavajući način. Ako se izuzme vizuelna komponenta, Travelator ne nudi mnogo toga.
Priča nam je poznata još odavno, već nekoliko godina se Travelator najavljivao. Naš anti-junak je Slovenac (Rakočević), momak koji je odrastao u sumornom kolektivnom centru za izbeglice. Zbog tog svog sumornog života, on smisao pronalazi u kompjuterskim igricama, pucačinama dakako. Činjenica da je brz i spretan na virtuelnom obaraču, kao i da mu ne treba viza za Ameriku ga čini idealnim kandidatom za misiju da za potrebe jednog mafijaškog klana likvidira odmetnutog mafijaša (Isaković) koji se u Las Vegasu sprema da svedoči protiv svojih bivših kolega. Cela ta veza između igrica i pucanja u žive ljude je nategnuta do nivoa moralne panike, ali hajdemo reći da može biti filmski zanimljiva.
Problem nastaje na drugom planu. Iz nekog razloga ta motivacija autoru nije dovoljna pa ubacuje još jednu, naturalistički intoniranu, ali jednako šablonsku. U pitanju je majka (Šelić), tužna žena i religiozni fanatik, obolela od raka kojoj je hitno potreban novac za novi ciklus terapije. Autor taj šablon koristi da pojača socijalnu dimenziju priče i u početku to ima efekta. Na taj način se dobija na izraženijem kontrastu između blještavog i luksuznog Las Vegasa i sivog i sumornog Beograda i to u početku radi svoj posao, ali će doći na naplatu kasnije.

Nakon efektne uvodne scene iz igrice (moram da pohvalim činjenicu da je posebno napravljena za potrebe filma) koja će, naravno, poslužiti kao simbolički “punchline” na kraju, te izlaganja situacije u Beogradu (siromaštvo, polu-kriminalni milje, depresija) i Las Vegasu (šarenilo i konfuzija), jasno nam je da ćemo imati zbrku. Ali sa tom bujicom ideja zbrka je nekako i očekivana. Na svim planovima se u Travelatoru pojavljuju razne stvari koje je gotovo nemoguće spojiti. Ima tu i pronicljivih detalja, kao što je ponašanje mafijaša i dvojice policajaca koje on vrlo lako potkupi, tako tipično za Srbe u svetu kada misle da ih niko ne sluša i ne razume, ili Slovenčevo držanje i stav, njegov lakonski govor kada nije u poznatom društvu i poznatoj situaciji. Ima tu i elemenata art-trilera, taj “style over substance” pristup i igranje na psihološki efekat podseća na Refnov film Drive. Varijanta sa izlomljenom horonologijom je u principu u redu, Milić nas baca u različita raspoloženja, ali priča ostaje pratljiva.
Na planu simbola stvari ne stoje tako dobro, a Milić demonstrira izuzetno “tešku ruku”. Tu je i taj naslovni travelator, jedan glupavi izum, ona ravna pokretna traka koju često viđamo na aerodromima na koju stanemo kad nam nije do hodanja. Njegovo značenje, podvučeno čestom upotrebom pokretnih stepenica, je jasno: našeg junaka život nosi napred, a on nema nikakvu kontrolu nad tim. Pa i te igrice i virtuelna stvarnost nasuprot stvarnom životu filmski ima smisla. I taj “flashy” Vegas na prvu loptu, hoteli, kurve, striptizete, imitatori Elvisa i Michaela Jacksona, kockarnice, igraonice i šta sve ne. Problemi nastaju kada se pojave Beli Anđeo i manični ulični i televizijski proroci, a sve odlazi dovraga kad nagomilani simboli uz bolno nerazrađenu ljubavnu priču sa crnom plesačicom Weronikom (Henderson) preuzmu primat nad celim filmom i njegovom radnjom. Ostavljam mogućnost da to možda nije bila Milićeva zamisao i da bi to mogao biti nus-efekat gerilskog snimanja i vrlo ograničenog materijala koji je tu zapravo snimljen. Milić onda kreće u ponavljanje, u što maničniji tempo i u konačnici u otvoreni “hammering”, kao da time pokušava da popuni minutažu. U konačnici, Travelator pada na mestu na kome niko nikada ne bi očekivao od žanrovskog filma, pa još filma sa toliko različitih motiva: obiluje praznim hodom i postaje razvučen, naporan, čak i dosadan.

Istini za volju, na tehničkom i glumačkom planu sve ide kao podmazano. Nikola Rakočević se ispraksirao za “teenage angst” uloge i ovde je očekivano sjajan. Jedini rizik za njega je prost protok vremena: već ima preko 30 godina i pitanje je koliko će dugo moći da isfurava takve uloge i koliko će autori biti spremni da ga prešaltaju na nešto drugo, a koliko će to on moći da iznese. Boris Isaković je sasvim u redu kao mafijaš, potencira iritantnost i to ovde savršeno odgovara zadatku. Khetanya Henderson je sasvim pristojna u svojoj maloj i tipskoj ulozi fatalne plesačice.
Sa tehničke strane, Travelator je impresivan film. Rad sa kamerom, često sa opcijom za snimanje na foto-aparatu, Petra Popovića je zaista impresivan. Montaža je dinamična i efektna, mada ponekad suviše hektična. Muzika pogađa osećaje, ponekad ih i najavljuje, ume biti preglasna, ali je potpuno u skladu sa filmom i pojedinim scenama. Travelator stoga izgleda kao vrlo dobar “showcase” kako film može izgledati uprkos ograničenim sredstvima.
Ali sve je to uzalud kada realno ima “mesa” za 30 ili 45 minuta akcionog trilera. Razvlačenje samo po sebi ne mora biti problem ako se izvede vešto i glatko, ali to ovde nije slučaj. Čini se da od obilja ideja autor nijednu nije razvio do kraja, iz ovih ili onih razloga. Dušan Milić je do sada potpisao dva izuzetno populistička filma, Jagodu u supermarketu i Guču i oba su bila nekompletna i falična. Sa Travelatorom je imao šansu da po prvi put napravi kompletan žanrovski film. Umesto toga, kao da mu je bilo značajnije igranje sa art-formom i “nabijanje” po dosta jednostavnoj simbolici, pa će ovaj film ostati upamćen kao još jedna propuštena šansa i još jedno iznevereno očekivanje.

Wild Card

2015.

režija: Simon West

scenario: William Goldman (prema svom romanu Heat)

uloge: Jason Statham, Michael Angarano, Dominik Garcia-Lorido, Hope Davis, Milo Ventimiglia, Max Casella, Stanley Tucci, Jason Alexander, Sofia Vergara, Anne Heche

O Jasonu Stathamu sam već pisao, kao i o njegovom problematičnom pozicioniranju: on nije samo šibadžija kao Chuck Norris, Steven Seagal i ostali kraljevi video-produkcije i novog vala bugarskog akcionog filma, on je i glumac. Ali nije baš pravi, versatilni glumac sa rasponom od komedije do drame i nazad. On je akcioni glumac koji govori sa britanskim akcentom, pa automatski dobija poene za duhovitost. Uglavnom ga gledamo, tako smo bar navikli, kako mlati loše momke, sastavlja ih sa zemljom, uništava flašama i pepeljarama u maniru engleskog fudbalskog huligana. Ono što do sada filmaši nisu kod njega provalili je to da je Statham izuzetno sposoban, čak sjajan kad mu se da dijalog, a ne samo “one-lineri”. To je jedino Guy Ritchie znao, ali je tajnu čuvao za sebe, dajući Stathamu uloge duhovitih britanskih gangstera.

Po tretmanu glavnog glumca, Wild Card se ne razlikuje puno, na nama je da se prepustimo i uživamo gledajući Stathama u varijaciji na temu noir-detektiva (zapravo je neka vrsta telohranitelja) u ozbiljnim problemima koji čini usluge prijateljima za sitnu lovu, dok sanja krupnu koja će mu kupiti penziju na jahti. To, naravno, ne znači da se Statham neće tući, naprotiv, i tu će koristiti veoma priručna sredstava, od onih klasičnih za kafansku tuču do sofisticiranih, poput kuhinjskog pribora kojim će nalomiti petoricu naoružanih ili poput kreditne kartice. Ipak ćemo najviše uživati gledajući ga kako sa lakoćom rešava “small talk”, sa damom u nevolji, svojim nazovi-šefom, klincem koji mu plaća da ga nauči kako biti hrabar, mafijaškim legendama, razmetnim sinovima, vegaskom šljakerijom, krupijeima, kurvama i konobaricama. On je legenda, sa jedne strane vitez i zaštitnik slabijih (čak pomaže sredovečnom, debelom i proćelavom Maxu Caselli da smuva Sofiju Vergaru), dok je, sa druge strane, patetični patološki kockar i večiti gubitnik.

O priči neću trošiti previše reči, u pitanju je veoma standardna, rutinska varijanta koja uključuje opasne momke, gangstere, lepe žene, osvetu, akciju, snove i kockanje u Las Vegasu. Ako ništa drugo, pratljiva je, iako film ima problema sa nalaženjem pravog tempa negde na sredini. Verovatno će vam se sve u kompletu učiniti previše poznatim. Prvo, moram reći da je u pitanju remake, doduše nepotpisani, filma Heat (1986) sa Burtom Reynoldsom. Izvorni roman i scenario za oba filma je napisao isti čovek, William Goldman, dvostruki “oscarovac” (u ona srećnija vremena za Butch Cassidy and the Sundance Kid i All the President’s Men).

On je majstor i to dobro zna: od početka do kraja je dosledan “pulpu” koji je prisutan u romanu i od tog nekog arhetipskog pristupa ne odstupa. Dijalozi su rapidni, sočni, pomalo kriptični, stripovski, noirovski, da nije modernog blještavila i modernih automobila, Wild Card bi čak ličio na “period piece”, pohvalu zaboravljenom junaštvu. Pouzdani reditelj Simon West (Con Air, Lara Croft: Tomb Raider, The Expendables 2) čini sve što može da održi duh i atmosferu predloška i za to na raspolaganju ima vrlo raspoloženog Stathama, ali i čitavu plejadu kvalitetnih glumaca u epizodnim ulogama. Istina je da ovo nije film bez mane i da pati od standardnih boljki, da tempo pada u sredini pre svega zbog nesrećnog i preambicioznog žanrovskog spoja akcije, noira i egzistencijalne drame. West onda poseže za oprobanom formulom i film privodi kraju kombinacijom akcije i trilerske napetosti, što je sasvim dovoljno da sačuva dobar utisak.

Ovo je film koji ste sigurno pogledali, verovatno ne samo jednom, nego više puta pod različitim imenima. Ovo je film sa manama i ograničenjima. Ovo je film koji ćete verovatno zaboraviti sekunde kad izađete iz dvorane ili ugasite plejer. Ali Wild Card će vas barem držati zabavljene i zadovoljne u tih 90 minuta koliko traje i to će činiti svojim “pulp” šarmom. I to treba ponekad ceniti, jer ne mogu svi filmovi biti remek-dela.

Last Vegas

2013.
režija: Jon Turteltaub
scenario: Dan Fogelman
uloge: Robert De Niro, Michael Douglas, Morgan Freeman, Kevin Kline, Mary Steenburgen, Joanna Gleeson, Bre Blair

Šta se dobije kada se ukrste The Hangover franšiza, The Bucket List i Stand Up Guys? Last Vegas je film koji pokušava da bude odgovor na ovo idiotsko pitanje koje niko živ ne bi postavio. Moguće je da je to čak bio “pitch” za studio, jer Last Vegas crpi svoj kič prostakluk iz Hangovera, eksploataciju mita “mladih u srcu” sa Bucket Lista i autoreference na stare glumačke ikone koje su u Stand Up Guys izgledale bolje, mnogo bolje. Čak je i poster referenca na stari Las Vegas, gde naši heroji poziraju kao Sinatra, Martin, Lawford i Sammy Davis Jr.
Ostavite svaku nadu da ćete u ovom filmu naći išta suptilno, pametno ili pristojno. Međutim, ako želite predvidljivi humor na razini koja varira od klozetskog preko sitcoma do referenci, ali nikad preko nivoa talk show emisije, onda je Last Vegas dobar način da potrošite sto minuta svog života. Nije da ćete išta od toga upamtiti, notta bene, ali to, na kraju krajeva, nije ni presudno.
Svaki od naših junaka je zasnovan na svojoj celebrity personi, u manjoj ili većoj meri i svako od njih ima svoj jednako važni pod-zaplet. Billy (Douglas) je sada milioner koji živi u Malibuu i po prvi put se ženi. On ima preko 60 godina, njegova buduća žena oko 30. Njegov “rival” i nekada najbolji prijatelj je Paddy (De Niro), udovac još uvek zaljubljen u pokojnu ženu koji Billiju nije oprostio to što se nije pojavio na njenoj sahrani. Archie (Freeman) je imao blagi šlog i sada mora da trpi svog preterano zaštitnički nastrojenog sina i rigidni režim života. I konačno, tu je Sam (Kline), dežurni komedijaš u ekipi koji se žali da mu je udoban život na Floridi isisao svu životnu energiju, i koji ima dragu ženu koja će mu dati kondom i viagru pre puta u Vegas na Billijevo momačko veče. Konačno, tu je i Diana (Steenburgen), čija je funkcija da probudi staro rivalstvo između Billija i Paddija, i čiji lik se nikako ne izdiže iznad aparata za zaplet.
Ono što u celoj priči ne valja je to što je sve, apsolutno sve u filmu krajnje ošljarski i jeftino izvedeno. Zaplet je smućkaj-pa-prospi iz drugih filmova. Gluma je na polu-zainteresiranom nivou, pošto su u pitanju uloge koje četiri udarna asa mogu da odigraju u snu, pa se i ne trude za više. Ali najveće razočaranje je humor. Dobro, od šala na račun erekcije i ne očekujemo da budu smešne, kao ni šale o starosti i bolesti. Ali scenario je veoma debilan čak i kada su pitanju reference. Sam će skinuti naočare i neće skužiti da se udvara transvestitu, jer je to Kevin Kline, veliki ljubavnik iz French Kiss. Ha ha. Archie će spojiti staromodni ples sa novom muzikom u diskaću i nekom momku deliti savete da sa ženama treba biti nežan, jer je to Morgan Freeman, stari afroamerički mudrac. Da ne kažem da je njegov dobitak u kockarnici na granici rasizma, kao i svaki “magic Negro” momenat u filmovima. Kada istog tog momka neko uveri da su četvorica starkelja mafijaši iz New Yorka, to bi trebalo da bude smešno jer je tu Robert De Niro. I konačno, Michael Douglas je opet milioner. Ha ha. Wall Street. Ha ha. I cameo pojavljinje 50 Centa u ulozi samog sebe je više nego ofucan štos.
Ima jedan momenat u filmu koji u svom svojem trashu nagoveštava subverziju. Kada nametljivi dosadni voditelj programa izbora za Miss Bikini izvodi “table dance” i nabija svoje privatne delove De Niru u facu, a nesrećni senior ima zgrađen izraz lica. Možda je u pitanju autoironija na moderne filmove i moderni humor i tretman koji dobijaju ostareli glumci. A možda je i De Nirov duboki trenutak iskrenosti, jer njegova mimika govori: “Jebote, šta ja sve radim za kintu i malo medijske pažnje!” Ipak, u gomili đubreta i kiča kojim nas ovaj film zasipa, ni sa ovom scenom ne znamo na čemu smo. Opet, u svom tom kiču i đubretu, Last Vegas nije ni posebno dosadan ni negledljiv film, ali je svakako film koji mirne duše možete preskočiti. U Vegasu ništa novo.

The Incredible Burt Wonderstone

2013.

scenario: Jonathan M. Goldstein, John Francis Daley,

režija: Don Scardino

uloge: Steve Carell, Steve Buscemi, Jim Carey, Alan Arkin, Olivia Wilde, James Gandolfini

The Incredibel Burt Wonderstone funkcioniše kao sportska buddy-buddy komedija, bez sporta. Dve trećine scenarija sačinjava klasična i predvidljiva komedija apsurda, ali predvidljivost ne smeta, a u ostalu trećinu je sabijena pomalo otrcana sentimentalnost, ljubavna priča koja se stidljivo pomalja iza scene, ali i utemeljena kritika show businessa, i krilatice show must go on. Umesto sportista, rockera ili glumaca (kao najčešćeg izbora za „uspon-pad-povratak na vrh“ priču), sada imamo mađioničare.

Mađioničarski zanat deluje trivijalno, ali nije tako, posebno u Americi, gde čak i popovi moraju da izvode poneki show, a posebno u Las Vegasu, njegovim hotelima i casinima, gde nastupa sam vrh umetnika magije. Burt Wonderstone (Carell) je takav lik, u početku stidljivi klinac na meti školskih nasilnika, kasnije mađioničar sa karijerom u padu. Tajna njegovog uspeha je partnerstvo i celoživotno prijateljstvo sa Antonom (Buscemi), što mu omogućava barem originalne „lajne“ u pauzama između tačaka. Međutim, Burt odbija da prihvati da se shvatanje mađioničarskih predstava menja stalno, ono što su nekada bili trikovi sa kartama, karikama, novčićima iza uha ili zečevima iz šešira, u međuvremenu su postale vegasovske predstave sa skupim rekvizitima, a nova opasnost preti od košmarnih mazohista poput Steva Graya (Carey), koji se samopovređuju u predstavama nalik na Fear Factor i ostale kvazi-realityje.

Vidimo kako se Burtova i Antonova publika smanjuje, a Stevova raste. Burt se i dalje ponaša kao zvezda, potpuno nesvestan da su mu zalihe stare slave na izmaku. Otpušta i zapošljava asistentkinje (koje sve imaju „stage name“ Nicole) kako mu je volja, baca neuviđavne seksualne komentare, i uopšte nema dodira sa realnošću. Najnovija „Nicole“ je Jane (Wilde), cura koja gaji sentimentalnu ljubav prema mađioničarskim trikovima, predstavama i Las Vegasu, i između nje i Burta se pojavljuje taj stidljivi potencijal za ljubavnu priču. Ona je suviše pristojna, a on je naprosto prevelika guzica, pa je i ta ljubavna priča nemoguća. Burt će se razići sa Antonom, dobiti otkaz od šefa nimalo suptilnog imena Doug Money (Gandolfini), i ostati gotovo na ulici. Taj korak u karijeri u principu znači da će nastupati po prodavnicama i staračkim domovima. Tu će sresti i svog heroja iz detinjstva, Ranca Hollowaya (Arkin), koji će mu nanovo objasniti tajne zanata, strasti i emocionalnosti u nastupu. Ostatak filma Burt će pokušati da se vrati na vrh.

Film ima nezaboravne epizode. Jedna od njih prati Antona u krajnje apsurdnoj misiji učenja dece iz Kambodže mađioničarskim trikovima. Jednom dečaku će dati umiljatog belog zeca, dečak će otrčati prema svojoj kući, za pretpostaviti je da je zecu trasiran put u lonac. Većina drugih nezaboravnih epizoda je na ovaj ili onaj način vezan za Steva Graya, čoveka koji predstavlja moderno, izvitopereno shvatanje mađioničarskih trikova. On će na nekom šok tv kanalu zadržavati urin, treptanje ili će na sred ulice spavati na „postelji“ od užarenog uglja, ili glumiti ljudsku pinjatu. Rance će se pitati gde je tu magija, Steve će mu drugom prilikom odgovoriti da nikad nije čuo za njega.

Možda najslabija karika u filmu je Steve Carell, u svakom kadru izgleda kao bleda verzija Bena Stillera, kao čovek osuđen na pomalo usrani život, njegova gordost je iritantna, ali ne na filmski način, a njegova usranost ili sentimentalnost najčešće ljigava. Buscemi igra svoju tipičnu ulogu pomalo stidljivog ekscentrika. Olivia Wilde je topla i simpatična kao Jane, ali to nije spektakularno. Jim Carey je spektakularan negativac, a želja za slavom i spremnost da pogazi sve na putu do tamo mu izvire iz očiju. Do detalja pogađa beskrupuloznog „newcomera“, čak je i kostimiran na pravi način, dugačka kosa napola ofarbana, tetovaže i ostalo. Gandolfini ima ok epizodu kao beskrupulozni i na pare alavi vlasnik hotela, ali to ne izlazi mnogo iz okvira Tonija Soprana. Alan Arkin potpuno ukrade šou kad god se pojavi. Njegova interpretacija starog, penzionisanog mađioničara, koji počinje kao džangrizavi kenjator, da bi ponovo otkrio koliko su stari mađioničarski trikovi izvorno zabavni, samo kada se izvode iz srca.

Scenaristički dvojac izvorno dolazi sa televizije. Goldstein je afirmisani pisac po raznim serijama, nešto mlađi Daley je radio pre svega kao glumac. Njih dvojica su napisali scenario za Horrible Bosses (2011), komediju na tragu filma Office Space i pogodili u centar mete, pre svega u komercijalnom smislu, što im je otvorilo velika vrata Hollywooda.The Incredible Burt Wonderstone je njihov drugi film, a još nekoliko je u različitim fazama produkcije. Videćemo kako će se razvijati.Reditelj Don Scardino je jednako tako čovek sa televizije, a ovo mu je prvi, a moguće i poslednji, hollywoodski film. Njegova režija je predvidljiva, jednostavna i zanatski nevidljiva, ali nisam hrabar da prognoziram dalji tok njegove karijere.

The Incredible Burt Wonderstone nikako nije loš film, naprotiv, dobar je. Njegova mana je to što nije pamtljiv, i što reciklira jako poznate ideje. Ipak, kao zabava za jedno veče, savršeno funkcioniše, bez moralisanja, komplikovanja i popovanja. Kao, recimo, poseta nekoj mađioničarskoj predstavi.