Frank & Lola

2016.

scenario i režija: Matthew Ross

uloge: Michael Shannon, Imogen Poots, Michael Nyqvist, Emmanuelle Devos, Justin Long, Rosanna Arquette

Frank (Shannon) je kuvar koji još uvek radi po tuđim restoranima. Lola (Poots) je friško završila školu za modne dizajnere, ali ima nesreću da su u njenom gradu pojam mode štikle za striptizete i kostimi Elvisa. Njih dvoje su u turbulentnoj vezi. Mesto radnje je, pogađate, Las Vegas, ali Frank & Lola nije modernizacija Leaving Las Vegas, priča o ljubavi i beznađu u prekarnim uslovima, već psiho-seksualni neo noir u kojem pratimo igrice između lakoničnog, stoički nastrojenog muškarca i femme fatale u vidu temeljno sjebane devojke.

Priča će nas vozikati od Las Vegasa do Pariza i nazad, jer je Pariz mesto u kojem su naši protagonisti obitavali, svako svojim poslom, pre nego što su se upoznali. Frank se tamo školovao u praksi, ali to malo znači u svetu u kojem su ljudi “zaboravili da jedu, pa stalno izvoljevaju neke salate bez glutena”. Lola je tamo živela sa svojom hiper-seksualiziranom majkom (Arquette) i njenim ljubavnikom (Nyqvist) i kasnije studirala, a iz tog perioda vuče određene traume, stvarne ili izmišljene.

U suštini, njihova veza je toksična i nema svetlu budućnost, ali je Frank toliko ograničen svojim macho kodeksom da ne shvata odakle mu preti opasnost, trenirajući stav prvo na Lolinom novom ljigavom šefu (Long), a zatim planirajući osvetu ostarelom ljubavniku. Lola je privlačna, ali sluti na nevolju. Ili je to možda dovoljno da bi muškarci gubili glavu za njom? Ni ime nije izabrano slučajno, a ako nam je promaklo – neko od jednokratnih epizodista će je nazvati Lolitom, pa film možemo posmatrati u nekom kubrickovskom ključu, naročito uz poveznice pojedinih pasaža sa Eyes Wide Shut.

Sad, inicijalna priča je dovoljno intrigantna, a scenaristička razrada je svakako pomalo amaterska, ali je nekadašnji novinar i veteran kratkometražnih filmova Matthew Ross vispren makar toliko da se od dve varijante odluči za sigurniju i koristi se klišeima i trikovima, ma koliko oni oprobani bili. Obrata je malo previše i izvijaju logiku do neprepoznatljivosti, ali makar čuvaju tempo i podižu napetost, i to u sasvim zgodnom formatu od 87 minuta. Režija je takođe solidna i proračunata, Ross se oslanja na atraktivnu fotografiju, asocijativnu montažu i vrhunsku glumu kako glavnog para, tako i nadahnutih epizodista. Nyqvist je zaista mračno prisustvo, Long ljigav i šmokljav u isto vreme, Rosanna Arquette izvlači maksimum iz jedne scene koliko ukupno ima.

Odlični su i Michael Shannon kao čovek od malo reči, ali sa jasnim motivom i Imogen Poots kao sjebana zavodnica. Čak uspevaju nekako da prođu kao par, ne samo kontra svim očekivanjima glede tipologije likova kakve obično igraju, već i uprkos izlizanosti romanse između sredovečnih muškaraca i dvadesetak godina mlađih cura. Na tome ne treba čestitati samo njima, glumci su, to im je posao, a oni su svakako u tome dobri, već i reditelju koji je sa tim izborom rizikovao i pogodio u centar.

Međutim, problem koji obara ceo film i šalje ga u smeru interesantnog promašaja su sami Frank i Lola, odnosno likovi. Ne samo da im fali suvisle motivacije za takvo prkošenje logici, Ross se tu uvek može izvući na nepisana pravila noira koja nisu uvek u skladu sa istom, nego su nekako hladni, distantni i uvereni u to da su cool da ih je teško kupiti svakog ponaosob, pa onda i njihov odnos. U suštini, nije nas briga za njih, hoće li opstati ili će se usput spotaknuti. O nekoj identifikaciji i navijanju ne treba ni trošiti reči.

Ross se batrga i hvata psihoanalize sažvakane da svakom idiotu bude jasno (eksplicitno) ili ostavlja praznine koje valja popuniti jedinim mogućim učitavanjem tog istog (“implicitno”), sve se nadajući da se film neće raspasti njemu u rukama, a nama pred očima. Slaba vajda. Frank & Lola u svojoj emulaciji Kubricka pogađa ono najslabije, pop-psihologiju i atmosferu koja ipak nije dovoljna da zameni pripovedanje, a ne dostiže zanatsku ispoliranost i inovativnost tog nivoa. Zapravo, šteta priče i šteta glumaca.

The Devil's Candy

The Devil's Candy

2015.

scenario i režija: Sean Byrne

uloge: Ethan Embry, Shiri Appleby, Kiara Glasco, Pruitt Taylor Vince, Tony Amendola, Leland Orser

Znojavi, masni sredovečni tip (Vince) uzima “Flying V” gitaru, uključuje je u pojačalo, odvrće na maksimum i dere teške metalske riffove pred raspelom. Starija gospođa dolazi da ga opomene da će zvati oca da ga vrati nazad u bolnicu, na šta debeli odgovara da “ga ne čuje” jedino kad svira glasno. Jasno nam je na koga se ovo “ga” odnosi, kao što nam je jasno kako će se ovaj intro završiti, do detalja kao što je prevrnuto raspelo.

Rez. Druga scena isto počinje sa metal muzikom, odvrnutom do kraja. Apsolutno uživljen, do lakata prljav frajer maže nešto po platnu. On je Jesse (Embry) i slikar je koji gaji ljubav prema metalu i morbidnim prizorima. Otuda dolazi kao šok što su na slici žive boje i leptiri, što postaje predmet sprdnje njegove kćeri tinejdžerke, i takođe ljubiteljke teškog zvuka, Zoey (Glasco). Jebiga, klijenti koji plaćaju ne vole morbidne, metalske prizore na slikama. Njena majka, a njegova žena Astrid (Appleby) ne deli muzičku fascinaciju sa mužem i kćeri, još manje deli njihovu sklonost ka estetici strašnog, a najmanje ceni to što je Jesse u svojoj uživljenosti zaboravio da imaju zakazanu obavezu. Naime, moraju otići do udaljenog okruga i pogledati kuću koja se prodaje ispod cene.

Pogađate, kuća je ista ona iz uvodne scene, samo je dan, pa deluje svetlo i prostrano, a usput ima i ogromnu garažu – radionicu, a razlog za tako nisku cenu je a) to što je kuća u potpunoj zabiti i na potpunoj osami, i b) to što je u kući neko nedavno umro. Prodavac objašnjava da je to bio stariji par, gospođa se stropoštala niz stepenice, a gospodin se ubio kad je video prizor. Jasno nam je da nije baš tako, ipak gledamo horor...

Za razliku od mase horora, The Devil's Candy makar ima petlje da, kad već koristi standardne elemente, njih makar ubaci više. Tako imamo i ukletu kuću, i opsednutost vragom i demonski (sirenski) zov novca i psihički poremećenu osobu. Štos je u tome što Sean Byrne sve te elemente slaže kako treba, u nešto unikatno, dovoljno atmosferično i jezivo na neočekivani način (usamljena kuća u teksaškoj pustari je “American Gothic” zicer koji se ne koristi dovoljno često).

Pored toga što je elementarno strašan (zadatak koji postaje sve teži za moderne horore), The Devil's Candy je i izrazito “napaljiv” film. Za to se treba zahvaliti pre svega muzici koju potpisuju Mads Heldtberg i Michael Yezerski. Metal možete voleti ili ne voleti, ali da stvara napetost – stvara, i to je valjda suština horor filmova. Odlična je i posebno komponovana vražja tema, gitarsko-vokalni “drone” koji potpisuje Sunn O)).

Inovativan je i tretman likova koji više nisu crno-beli. Niti su novi vlasnici kuće neki ubogi bogomoljci, čak naprotiv, niti je ludak koji ih ganja apsolutno zlo, već je više nalik na izmučenu dušu. Zapravo, ceo taj štos da se poveže ukleta kuća, zaposednust vragom i psihička bolest u takvoj postavci likova dobija puni smisao. Pohvalio bih posebno tretman deteta, odnosno tinejdžerke Zoey koja nije ni klasična mutava žrtva iz horor-filmova koja bi bežala u skučen prostor umesto na otvoreno, a ni nekakva “kick-ass” heroina, već je tipična, simpatična “angsty” tinejdžerka sa dozom otpora i ljudskim licem. Iako se čini samostalnom i buntovnom, ona itekako može biti savladana i osetljiva.

Glumci svoje likove igraju perfektno. To pre svega važi za mladu Kiaru Glasco koja nema nimalo jednostavan zadatak sa svojim slojevitim likom. Ethan Embry je odličan u ulozi opuštenog, “lako ćemo” oca koji je potpuno u stanju zameniti umeničku inspiraciju sa vražjom intervencijom. Pohvalu je zaslužila i Shiri Appleby, jer nije lako odigrati onaj realni, naizgled bezlični lik koji predstavlja dozu realnosti. Što se negativca tiče, ponekad deluje karikirano, ali nisu li psihotične njuške takve? Osveženje, makar u minimalnim epizodama, predstavljaju Tony Amendola kao prefrigani galerista i Leland Orser kao televizijski propovednik.

The Devil's Candy ima sve predispozicije da bude odličan film i drži se do samog kraja. A tamo nastaje problem. Razumljiva je potreba da se film završi obračunom, na to smo navikli i to očekujemo. Razumljivo je i da taj obračun teče od određenoj formuli, da naši junaci u neravnopravnoj borbi savladaju uljeza. Dakle, očekivana je nekakva distorzija realnosti i pripadajuće fizike i fiziologije. Toga, uostalom, ima i u drugim filmovima, ne samo u hororima. Ono što smeta je kada se sa tom distorzijom pretera, pa se onda u sve to natrpa i gomila lošeg CGI-ja, kakti zbog spektakularnosti, pa celo finale deluje blentavo i naivno, što Byrne svakako nije hteo postići. Uveren sam da on zna i za bolje.

I to je šteta. Mislim, zeznuti ovako dobar film na kraju. Ali dotle The Devil's Candy nudi sasvim dovoljno materijala ljubiteljima žanra i zaslužuje moju preporuku.

Nymphomaniac Vol. 2

2013.

scenario i režija: Lars Von Trier

uloge: Charlotte Gainsbourg, Stellan Skarsgard, Shia LaBeouf, Stacy Martin, Jamie Bell, William Dafoe, Mia Goth, Jean-Marc Barr

Napomena: Ovaj tekst je nastavak jučerašnjeg teksta. Nymphomaniac je jedan film, skraćen i podeljen u dva toma, koja sam odgledao jedan za drugim. Koplja se lome oko skraćivanja i podele, sam autor se od toga ogradio, ali nije aktivno sabotirao ni kritikovao izdavanje na ovaj način. Film funkcioniše i kao celina, ali dva dela se distinktivno razlikuju u tonu i u autorskom postupku.

Prvi deo je lakši, čak i zabavan, sa svom tom silnom trivijom koju Seligman (Skarsgard) tako veselo ubacuje, da prosto nismo načisto je li on pričom fasciniran koliko je fasciniran intelektualnom trivijom, ili svoju gošću malo poprckuje, ili nas reditelj zeza i sa tim meandriranjem i sa fusnotama, kao i sa ultimativno ne-erotičnim prikazom seksa. Drugi deo je dosta mračniji, i to je nekako logično, kao i kod svake ovisnosti, prvo imate “high”, da bi usledio pad. To se vidi i na fusnotama i digresijama, puno su ređe i intelektualno zahtevnije, više nisu komadi zanimljivosti, nego zadiru u psihologiju (dobro, psihoanalizu), filozofiju, teologiju i teoriju društva.

Prebijena sredovečna Joe (Gainsbourg) je još uvek u Seligmanovom stanu, pije čaj i oporavlja se, te priča svoju životnu priču. Vrlo brzo ćemo dobiti prvi u nizu argumenata zašto se ona smatra lošom osobom. Prvi tom je završen na artificijelnom “cliffhangeru”, mlada Joe (Martin) je izgubila moć (ili mogućnost) da doživi orgazam. Ona je u stabilnoj, mirnoj i seksualno nezadovoljavajućoj vezi sa Jeromom (LaBeouf), živi sa njim i imaju sina. On se trudi koliko može, i pokazuje razumevanje za njene seksualne apetite, pa joj dozvoljava da ima ljubavnike, u nadi da će povratiti orgazam.

Sledi pomalo neukusna prozivka Hanekea i The Piano Teacher, koja se vrlo lako može prevideti. Ipak, treniranom gledaocu je jasno da to nije slučajno, te da samozvani ludi genije Von Trier pokušava da opljune superiorniji film o seksualnoj devijaciji. To u filmu pokazuje njegovo ružno lice koje više nije ni maskirano neslanim šalama i jednu nezdravu ambiciju. Dok se Haneke iskreno i temeljno bavi propitivanjem strahova buržoazije, Von Trier tu istu buržoaziju namerno plaši iz svoje udobne, buržoaske pozicije, sa buržoaskim obrazovanjem i buržoaskim pozivom.

 

Sledeći deo priče je propraćen čudnom i veoma površno zasnovanom tezom o dvema crkvama posle šizme koja je pokrepljena samo statistički češćim prikazom Isusa: u istočnoj crkvi Isus je najčešće dete u majčinom naručju, dok je u zapadnoj Isus na raspeću. To se prevodi sa tim da je istočna crkva usmerena na radost, iskupljenje i uzdizanje, dok je zapadna fokusirana na greh i pokoru. Formalno, to štima, ali su sasvim zgodno izbačeni drugi teološki elemnti iz jednačine.

Sama priča prati sada već odraslu Joe (zamenjena glumica), njene seksualne eksperimente i raspad veze sa Jeromom. Prvi deo je uglavnom komičan na vrlo uvrnut način, i radi se o eksperimentu koji je Joe imala sa dvojicom crne braće, koja ne govore engleski, ali se vrlo gorljivo svađaju oko toga koja je rupa čija, dok Joe sedi i posmatra njihove dignute kurčine. Ta epizoda služi i kao uvod za kratku raspravu između Joe i Seligmana o političkoj korektnosti, gde Von Trier ovog puta govori kroz Joe o besmislu te dogme i paradoksu društva koje nagrađuje osobe koje govore ispravno, iako misle pogrešno, a kažnjava ljude koji se izraze krivo, iako možda misle ispravno. Ako se ne varam, ovo je možda odgovor na celi onaj pičvajz oko Hitlera, izjave, proterivanja iz Cannesa, izvinjenja, pa povlačenja izvinjenja. Sve mi se čini da to opet nije način da se kontroverza stiša, ako je to uopšte Von Trierov cilj, pošto ovo izgleda kao dodavanje ulja na vatru. Srećom, pa u filmu to igra kakvu-takvu ulogu.

U međuvremenu imamo najerotičniji momenat ovog inače užasno ne-erotičnog filma i on je vezan za seanse sa profesionalnim dominatorom (Bell) koji svoje klijentkinje ponižava, vezuje, tuče i šiba, a one mu se verno vraćaju. Bell je ostvario najzanimljiviju ulogu u drugom tomu, Zašto kažem najerotičniji, a radi se o sado-mazohizmu, degradaciji i poniženju? Stvar je jednostavna, dominator ima potpuno drugačije ponašanje od ostalih muškaraca koje je Joe susretala, on radi to što radi samo i isključivo na njen zahtev, ma koliko to brutalno bilo, i ma koliko on imao svu kontrolu u svojim rukama. On joj pomaže, on joj daje ono što joj je potrebno, iako je to možda u ružnoj prostoriji sa ružnim neonskim svetlom, i iako ona možda ne zna šta njoj to tačno treba. Koliko je brutalan u degradaciji i kažnjavanju, dominator je inače vrlo uljudan i nežan i tretira je sa nekakvim poštovanjem.

 

Uporedo sa seansama vidimo i raspad veze između Joe i Jeroma, što zbog seansi, što zbog zanemarivanja deteta. Ako vidite autoreferencu na Antichrista, u pravu ste. Shvatamo da je vrag odneo šalu, da je Joe klasični ovisnik o seksu i seksualnom ponašanju, pa kakvo ono bilo, da je nesposobna da se suzdrži i da njeni prioriteti nisu jednaki kao kod većine. To nas uvodi u kratki intermeco sa terapijom koja se završava očekivano – Joe za nju nije ni voljna ni sposobna, ona je sebični ovisnik, i to je prihvatila. To se nadovezuje na fusnotu o političkoj korektnosti, i sada se od toga pravi generalno pravilo. Buržoasko društvo ima svoje rigidne kanone od kojih ne odstupa, jedan od njih su i jalove terapije i još jaloviji self-help. U takvom društvu nema mesta za devijante, a Joe je upravo to. Društvo ne može s njom, ni ona ne može s društvom, pa izlaz vidi jedino u odlasku na marginu.

Što nas dovodi do produženog i preterano elaboriranog raspleta njene životne priče. To uključuje karijeru isterivača dugova za promućurnog kriminalca (Dafoe), digresiju o pedofilima kao ljudima koji moraju da žive sa stigmom nakon briljantne epizode Jean-Marc Barra kao jednog nesrećnog pedofila kojeg je Joe morala da obradi, te odlazak na košarkaške utakmice, upoznavanje i veza sa planiranom naslednicom (Goth) i konačni povratak Jeroma u priču. Tu će priča opet meandrirati na odnos sa ocem i traženje drveta koje osobu najbolje opisuje. Za Joe je to jedno drvo na goleti, nezaštićeno od vetra i potpuno iskrivljeno. Metafora banalna, ali jasna. U tom ključu se može posmatrati i Jeroma kao autodestrukciju kojoj Joe teži.

Ipak, utisak sa drugim tomom filma je slabiji nego sa prvim. Ne samo da su teme teže i da nas Von Trier ne zabavlja, nego nam popuje, već je i seks opravdano sve ogavniji, a i kadrovi su sve više po Dogmi 95, kamera je neprirodno blizu glumcima, a slika čak pixelasta na pojedinim mestima. Utisak je kao da je autor hteo da priču što brže završi, ili su se umešali producenti, i to da završi sa veoma napadnim šokovima i obratima. Jedan od njih, onaj koji objašnjava kako i zašto je Joe dobila teške batine, je providan. Drugi, koji se odnosi na Joe i Seligmana, je prenategnut i služi samo da pocrta autorov cinizam i pesimizam po pitanju ljudske prirode. Opet, cela priča je i išla u tom tonu, a autoru se mora priznati da je veoma inovativno upotrebio Seligmana kao “čehovljevsku pušku” koja je bila prisutna od početka filma, za koju je postojala šansa da i ne opali.

 

Jedna od najkrupnijih zamerki filmu je zamena glumice. Nije nam jasno kako se igriva i simpatična pticolika mršavica Stacy Martin pretvorila u ogorčenu Charlotte Gainsbourg, a Shia LaBeouf je ostao isti. Posebno čudan je izbor da Charlotte Gainsbourg koristi apsolutno istu ravnu glumu na granici “plankinga” i u okvirnoj situaciji gde je naratorka, i u priči koju priča, a koja bi trebala da nas potrese. Još jedna stvar koja upada u oči je i nova doza sigurnosti sa kojom Joe nastupa prema Seligmanu, te promena njihovog odnosa u kojem ona postaje nekakva vrsta autoriteta, čak i intelektualnog, iako za to njenoj priči nemamo nikakvu potvrdu.

Konačna ocena je da je Nymphomaniac jedan bezrazložno hrabar film u sporednim aspektima koji mogu poslužiti samo kao provokacija i nešto što podiže prašinu, kao što je sveprisutni grafički prikaz seksa, i to veoma ružnog (valjda je tako prirodno), iako u penetracijama nisu učestvovali glumci nego dubleri, te da testira našu pažnju sa trivijalnim fusnotama i da nas provocira sa onim filozofskim i teološkim. Dok je sama priča koju nam Joe pripoveda veoma konvencionalna i podeljena na nepotrebno veliki broj epizoda i kao takva nam govori samo o neizbežnosti prema kojoj idemo. A idemo veoma polako.

Dobri glumci su odlično odigrali svoje uloge, debitantkinje Stacy Martin i Mia Goth su prijatna iznenađenja, a Shia LaBeouf je očekivano loš. Ali ni to nije dovoljno da ubije utisak da je Nymphomaniac u velikoj meri “fake” film dizajniran da pomeri neke granice na čisto banalnim poljima, poput grafičnosti seksa ili dužine filma. Iskreno, nema ničeg novog oko seksualne ovisnosti što će nam Nymphomaniac posebno otkriti, a da to nismo videli u filmu kao što je Shame, koji je takođe hladan i gotovo klinički film.

Ono što je potencijalno zanimljivo, to je da je priča ispričana iz ženske perspektive. Opet imam dojam da je i to trik, potez koji nam odvlači pažnju od toga da nam Lars Von Trier opet propoveda iz pozicije genija o različitim stvarima. Iskreno, voleo bih da je Nymphomaniac snimila žena, neka poznata autorica, i da film odražava njenu perspektivu i njene stavove. Mislim da žensku seksualnost, bila ona devijantna ili ne, može prikazati samo žena, a ne neki profesorski tip.

Nymphomaniac Vol. 1

2013.

scenario i režija: Lars Von Trier

uloge: Charlotte Gainsbourg, Stellan Skarsgard, Stacy Martin, Shia LaBeouf, Christian Slater, Connie Nielsen, Uma Thurman, Sophie Kennedy Clark, Ananya Berg, Jens Albinus, Felicity Gilbert, Hugo Speer

Napomena prva: Film sam gledao kompletno, oba dela, sa petnaestominutnom pauzom. Pohvale Mestnom kinu Ptuj za ovakav poduhvat i veselom društvancetu od oko 25 ljudi u publici. To dokazuje da Fest nije smislio ništa posebno, nego je primenio jedan običan marketinški trik. Nešto posebno bi bilo kada bi neko pustio integralnu verziju, da vidimo šta je isečeno i zašto, pošto je film i ovako seksualno eksplicitan i nasilan. Kritički prikaz je podeljen u dva dela zbog lakšeg praćenja. Nastavak sledi sutra.

Napomena druga: Iako piše na uvodnoj kartici da autor filma Lars Von Trier nije odobrio skraćivanje i podelu filma, u meni postoji crv sumnje. Ako na podelu kao mogućnost nije računao, zašto se tačno na polovini kompletnog, odnosno na prelazu iz prvog u drugi tom filma u potpunosti menja ton pripovedanja i odnos likova? Nazovite me paranoičnim, ali ovo mi liči na tipičnu Von Trierovu spačku, njegov marketinški trik i provokaciju. Ne tvrdim da je on sam sekao svoj film, ali je svakako otvorio vrata za tu mogućnost. Ako uzmemo da su Antichrist, Melancholia i Nymphomaniac delovi trilogije ili ciklusa, podela poslednjeg filma na dva dela veoma liči na zezalicu sa blockbuster trilogijama.

Nymphomaniac je još ambicioznije delo od Antichrista i Melancholije, ako je to ikako moguće. Može se nazvati, šlihtarskim rečnikom magnum opusom, ili jednostavno megalomanskim. Ono što je meni, pasioniranom ne-ljubitelju Von Triera, njegovog preseravanja, fingiranih skandala i samoreklamerstva, palo u oči je koliko je Nymphomaniac, za Von Triera atipično, komunikativan film. Naravno, tu ima i preseransa u velikim količinama, ali osnova je jednostavna kao u građanskom teatru (Ibsen i ostali), a narativna linija, iako meandrira, ostaje veoma pratljiva. Uostalom, to meandriranje i te silne digresije oponašaju jedan sasvim normalan razgovor između dvoje inteligentnih ljudi, ali u filmu služe da se autor poigra sa nama, publikom, da nam malo pripoveda, a malo propoveda i da nas uglavnom zeza. 

 

To što sam istrpeo prvi, a bogami i drugi tom filma, a da nisam izašao iz dvorane ili zaspao, smatram uspehom za Von Triera, čoveka koji kao da živi od iritacije i sablažnjavanja, on će reći buržoazije, a ja ću reći publike, odnosno javnosti. Da li je pritom spustio loptu u svom poprckivanju? Nimalo, ali je upotrebio sofisticiranije mehanizme. I pored toga, dobar deo njegovih spački su iz aviona vidljivo izdrkavanje, vređanje publike, njenog osećaja za dobar ukus i njene inteligencije. Međutim, drugi deo je na mestu, iako na momente uvredljiv, ostaje zabavan na neki nezreli, blentavi način, kao na primer, neke Miliusove provokacije koje u okviru teksta izgovaraju likovi njegovih filmova.

Moram reći da je na prvu loptu Nymphomaniac najbolji Von Trierov film koji sam gledao, što nije preterano teško postići, pošto većinu njegovih filmova nisam mogao da (od)gledam. Za neke sam možda bio premlad, ali je indikativno da nisam imao želju da im se vratim kao stariji i zreliji, dok sam druge sasvim legitimno otpisivao kao smaranje. Da sam mlađi i da nemam “istoriju” sa gledanjem Von Triera, verovatno da bi me Nymphomaniac ubedio u autorovu genijalnost, ili makar mudrost. Moja kritika je bazirana i na mojim stavovima, i na mojoj intuiciji i na mojim sentimentima, kao i svaka, pa ne može biti potpuno objektivna. Da sam mlađi i neiskusniji, Nymphomaniac bi me zasigurno gurnuo u Von Trierov tabor i željno bih očekivao svaki njegov film. Razlog tome je jednostavan: u ovom filmu Von Trier govori ono što je nekako blisko i mom iskustvu, sa čime se slažem i što bih voleo da čujem, pritom govori meni jasnim jezikom.

Dakle, okvir za priču je jasan da jasniji ne može biti. Stariji akademski tip Seligman (Skarsgard) na putu od radnje do kuće u mračnoj uličici nađe brutalno pretučenu ženu, pridigne je i odvede kod sebe kući, smesti je u krevet i skuva joj čaj. Njeno ime je Joe (Gainsbourg) i ona je naša naslovna nimfomanka. Ona će mu ispričati svoju priču, a on će je pažljivo slušati, da proceni je li ona loše ljudsko biće, kako sama tvrdi.

 

A i priča je veoma tipična priča o genezi jedne bolesti ovisnosti, poremećaja, alternativne, zabranjene seksualnosti, kako hoćete. Ona je otkrila svoju pičku kad joj je bilo dve godine, do puberteta je otkrila da joj “podražaji” prijaju. Odrasla je u ne baš srećnom domu, sa hladnom majkom (Nielsen) i prijatnim ocem (Slater) koji joj je preneo ljubav prema prirodi. Već mi se u glavi pojavljivao predvidljivi scenario u najprimitivnijem psihoanalitičkom ključu: majka, otac, traume iz detinjstva, pobuna, ovisnost, propast. Međutim, reditelj je odlučio da me, barem za sada, poštedi tlapnji o erosu i tanatosu. Mlada Joe (Martin) je veoma artikulirana, još kao devojčica, i spremna da se prihvati ili potpuno odrekne kontrole. Sledeći stepenik je gubljenje nevinosti, taj grozni posao koji treba odraditi. Za to će poslužiti Jerome (LaBeouf), simpatična baraba sa mopedom, taj pornografski vlažni san svake šiparice. Jasno nam je da će se Jerome vraćati u priču na razne načine.

Sledeća faza je faza učenja veštine. Za to će poslužiti prijateljica B (Kennedy Clark) i njihove male avanturice i opklade na vozu, što je vrhunski trashy zabavna sekvenca. Posle na red dolazi njihov kult, što je prvi pokušaj artikulacije mišljenja o seksu i ljubavi u relevantan ili ne društveni stav. Nakon toga dolazi faza prihvatanja svoje čudnosti, ali svejedno ne odustajanja od uzvišenog ideala, mada Joe to uspešno maskira, koja se dešava kada Joe slučajno dobije posao sekretarice u štampariji, i to, gle čuda, kod Jeroma. Ispostavilo se da je mala baraba u stvari naslednik nekog porodičnog biznisa, ništa čudno... Tu fazu će obeležiti nadjebavanje kroz psihološke igrice, koje će ostaviti posledice na oboje, a naročito na njihov dalji odnos. Posle toga imamo maničnu fazu daljeg i daljeg istraživanja, koje odovodi još dalje prema mračnijim tonovima, ali je ludo zabavno. Tada Joe žonglira po više frajera dnevno, od kojih je jedan oženjeni gospodin kojeg pokušava da se reši ultimatumom da mora da ostavi ženu. Joe računa da se to neće nikada dogoditi, ali tip joj se pojavljuje na vratima sa par kesa odeće. Ups. Međutim, pojavljuje se i njegova žena (Thurman), za koju je definicija iskrojena u American Hustle: “The Picasso of passive-agressive karate”, i to je možda najbolja, najuvrnutija i najluđa scena u oba toma filma.

 

Priča prvog, vedrijeg, toma se završava nakon delirijuma i očeve smrti, a kao potencijalni spasilac se opet pojavljuje Jerome. Treba dodati da je priča podeljena u poglavlja, koja su, kao slučajno, nazvana po predmetima u spartanski opremljenoj sobi. Ono što je zanimljivo, je da su ti nazivi poglavlja svojevrsni spoiler, u kojima nam reditelj govori na koje će muke staviti i svoju naslovnu junakinju, ali i nas, publiku. Pomenuo sam već digresije, njih u prvom delu ima puno i zanimljive su kao komadi intelektualne trivije, od pecanja na mušicu, preko “đavoljeg akorda”, Fibonaccijevog niza, kašičica za tortu kao sigurnog znaka pripadnosti buržoaskom sloju, delirijuma Edgara Allana Poea, do Bachovih fuga i polifonije. Ono što mi je išlo na živce veoma aktivno su bile Von Trierove ilustracije. One su pseudo-duhovite, a u stvari niske i uvredljive (po sistemu “ako ste debili, da vam nacrtam”). Tako imamo geometrijsku formulu paralelnog parkiranja, zapisivanje 3+5=8, priča o zalasku Sunca je ilustrovana slikom, kao i galerija raznih kurčeva o kojima Joe priča. Nepotrebno, ako mene pitate, ali to valjda služi da sablazni hipstere, mada njih ne može ništa sablazniti.

Ono što upada u oči je koliko je Nymphomaniac anti-erotičan film. Nema ničeg lepog u seksu koji vidimo, većina toga je “in-out” prosta mehanika, fizički proces ne preterano različit od kijanja ili kenjanja. To je stav kojeg će se reditelj držati, usput nam se javljajući kroz Seligmanov lik u digresijama. Opet, seks nije prikazan kao nešto samo po sebi odbojno, nego prosto prirodno, iako na kraju i koncu biva odbojan zbog društvenih (buržoaskih ili malograđanskih) konotacija na kojima smo odrasli, dok je sa druge strane postavljen u centar sveta od strane mračnijih namera iste te buržoazije i malograđanštine kroz marketing.

Napomena treća: Nastavak sledi koliko sutra.

Plush

2013.

režija: Catherine Hardwicke

scenario: Catherine Hardwicke, Arty Nelson

uloge: Emily Browning, Xavier Samuel, Cam Gigandet, Dawn Olivieri, Thomas Dekker, Frances Fisher

  Pre desetak godina scenografkinja Catherine Hardwicke je počela da se bavi režijom. Njena prva dva filma su sjajne priče o odrstanju snimljene u jednostavnoj indie produkciji. Njen četvrti film je prvi Twilight, upitne umetničke, ali nesumnjive komercijalne vrednosti koji je Hardwickovoj doneo jedan besmisleni rekord: rediteljka sa najuspešnijim prvim vikendom za jedan film. Red Riding Hood je bio neuspeli pokušaj spajanja Twilight sveta sa Crvenkapom. Za očekivati je da se nakon izleta u komercijalu indie autori vrate produkcijskim okvirima koji su ih i proslavili.

  Plush je pokušaj takvog povratka korenima, produkcija je mala i svedena, fotografija zasnovana na digitalnoj tehnologiji, soundtrack sastavljen od nepoznatih autora i u okvirima alternativnog žanra. Ono što zabrinjava je to da je Plush stvarno loš film, u svakom aspektu, od fotografije koja liči na video-spot i neinventivne njanjave muzike koja pokušava da liči na Nine Inch Nails, do predvidljive, reciklirane priče u kojoj su svi detalji poznati i pre nego što se pojave.

  Najgore od svega je što ne znamo šta bi Plush trebalo da predstavlja. Da li je to nekakav “camp”? Da li je parodija na filmove o alternativnoj rock sceni? Da li je pridika o izvitoperenosti sub-kulture? Da li je u pitanju bajka sa princezom i monstrumom? Ili je reciklirani psiho-triler o opsesiji i proganjanju? Ili možda samo narativni okvir za iživljavanje umetničkih frustracije? Imali smo jedan takav film nedavno, sa još zvučnijom autorskom ekipom i finalnom verzijom još više u domenu “trasha”, i on se zvao The Canyons.

  Film počinje sa naracijom glavne junakinje Hayley (Browning) koja je praćena flashbackom o njenom usponu na alternativnoj sceni, i o gubitku svoje druge polovine u kreativnom i životnom smislu, njenog brata Jacka (Dekker). Za naraciju se ispostavlja da je intervju, i Hayley živi životom rock zvezde čija slava polako prolazi. Udata je za novinara Cartera (Gigandet) i ima dvoje slatkih klinaca, vilu na Beverly Hillsu i povratnički album koji treba odsvirati na turneji. Njen band ima novog gitaristu Enza (Samuel), koji je malo ekstreman, malo biseksualan i malo uvrnut.

  Turneja ne ide dobro, nove pesme nisu najbolje primljene i oseća se Jackovo odsustvo. Međutim, tu je Enzo, genijalni muzičar koji će priču dići na novi nivo i sposobna menadžerka Annie (Olivieri) koja zna šta treba raditi. Hayley će napraviti početničku grešku i spetljati se sa Enzom, iako nema nameru da napusti muža, pravdajući se “umetničkim” razlozima. Međutim, kada se vrate sa turneje, Hayley će primetiti da je Enzo nezdravo opsednut s njom i eto nama psiho-trilera sa najavljenim preokretima i predvidljivim trzalicama.

  Sve to bi bilo bolje kada bi Hardwickova znala šta želi postići, da li nas namerno plaši (što bi bilo potpuno pogrešno, jer takvih filmova ima na bacanje i retko kad doguraju dalje od kasnih noćnih termina na kablovskim televizijama) ili pokušava da nas zabavi. U tom slučaju, sve to je trebalo da ispadne još više “campy” i “trashy”, sa izgrađenim i elokventno predstavljenim stavom o dotičnoj sub-kulturi. I sam izbor sub-kulture je pogrešan: emo gothic je bio popularan jedno kratko vreme, uporedo sa myspace-om, nije imao dovoljno supstance da se održi duže vremena, a relativno je sveže pokojan da bi mogao da se vrati kao retro. Plush ispada čudan i nevešt film, a osvešteni gledalac ima “what the fuck” izraz lica.

  Filmu nema spasa, međutim ono što iznenađuje je apsolutno sjajna i sigurna Emily Browning u glavnoj ulozi kao ranjiva rock princeza. Njeni skoriji radovi pokazuju da raste kao glumica i da može da bude dobra čak i u prosečno napisanoj ulozi u lošem filmu. Xavier Samuel je neuverljiv kao negativac i ovaj film mu nije trebao posle interesantne uloge u Adore. Dawn Olivieri je predvidljivo zavodljiva u ulozi koja joj ne stoji najbolje, a ostali nisu ni spomena vredni.