Metal Lords

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Vremena su se promenila svugde, pa i u muzici i na filmu. Nije to ništa novo, vremena se stalno menjaju, a promena je jedina konstanta. A sa vremenima i promenama menjao se i odnos koji su filmovi imali prema metalu kao muzici.

Bivis i Bathed više ne komentarišu spotove s MTV-a, Vejn i Gart više nisu mladi, Bil i Ted su nedavno odsvirali svoje, a i Mali Niki, odnosno Adam Sendler, se uozbiljio i počeo da igra dramske, ili makar auto-ironične uloge u ozbiljnim filmovima.

Metal više nije oličenje neke kulerske pobune ili signal nečeg opasnog (setimo se samo „satanističke panike“ u Americi gde je slušanje metala korišćeno kao krunski dokaz protiv nesrećnika kojima su „pakovane“ osude), supkulturni fanatizam generacije X i delom ranih milenijalaca se istopio. Metal je postao relikvija koja se u raznim „post“ i „indi“ varijantama pokušava vratiti i okupiti novu fan-bazu, ili samo relikvija privlačna dinosaurusima poput potpisnika ovih redova.

Pitanje šta se desilo sa (bivšim i sadašnjim) metalcima koji su otišli u filmske stvaraoce se nameće gotovo samo od sebe. Sve i ako naslove kao što su ,,Deathgasm“ (Džejson Lei Hauden, 2015) i ,,The Devil‘s Candy“ (Šon Bern, 2015), ,,Zero Charisma“ (Keti Grem i Endru Metjus, 2013) i ,,Knights of Badassdom“ (Džo Linč, 2013), a o finskom ,,Heavy Trip“ (Juka Vitgren i Juso Latio, 2018) da i ne govorimo - proglasimo opskurnim ili makar uslovljenim supkulturom, šta nam ostaje? ,,Rock of Ages“ (Adam Šankman, 2012)? Budimo ozbiljni. ,,Sound of Metal“ (Derijus Marder, 2019), izuzetan film višesmislenog naslova u kojem je post/indi-metal poslužio prvo kao ishodišna tačka, kasnije „oduzeta“ u svrhu studije hendikepa i nošenja s njim? Islandski ,,Metalhead“ (Ragnar Bragason, 2013) koji se tvrdo oslanjao na stereotipe o norveškoj metal sceni 90-ih? Na kraju krajeva, ,,Lords of Chaos“ (2018) koji je zapravo više dokudrama na temu te iste norveške blek-metal scene, bazirana na senzacionalističkoj nefikcijskoj knjizi, ali snimljena od strane Jonasa Okerlunda, nekadašnjeg bubnjara švedskog sastava Bathory koji je tematiziranim događajima makar posredno svedočio?

Sada nam je putem Netfliksa pod lupu došao još jedan „metalski“ film krajnje metalskog naslova ,,Metal Lords“ iza kojeg kao scenarista stoji D. B. Vajs, poznat kao kreator serije ,,Game of Thrones“, a kao režiser Piter Solet, autor zapaženih filmova ,,Raising Victor Vargas“ (2002) i ,,Nick and Norah‘s Infinite Playlist“ (2008), kao i nešto manje uspele drame ,,Freeheld“ (2015). Prema Vajsovim rečima, film je delimično baziran na njegovoj „metalskoj mladosti“, ali zapravo više deluje kao pokušaj da se ta stara, „rubna“ muzika i supkultura približe mlađim generacijama.

Vreme radnje je sadašnje, a naš protagonista je stidljivi momčić Kevin (Džejden Martel), bubnjar kojem je njegov najbolji drug gitarista Hanter (Edijen Grinsmit) otkrio metal. Njih dvojica, naročito Hanter, pred sobom imaju jasno zacrtan cilj: osnovati funkcionalan metal bend i s njim trijumfovati na školskom susretu bendova. Naravno, obojica su otpadnici i ne nailaze na dobar odaziv svojih vršnjaka. A možda samo treba razmišljati van okvira i umesto basiste u bend ubaciti čelistkinju Emili (Ajzis Hejnsvort) koja, kao ni Kevin, ne zna puno o metalu, ali je spremna da eksperimentiše.

E, to će već malo teže ići, pre svega zbog toga što je Hanter sve samo ne ugodna osoba, zbog čega i on i dosta mekši Kevin upadaju u nevolje sa svojim vršnjacima, uglavnom Hanterovom krivicom. Još kada se javi privlačnost između Kevina i Emili, a Hanterovi ekscesi konačno privuku pažnju njegovog samohranog oca, plastičnog hirurga (Bret Gelman), koji ga pošalje na lečenje, stvar deluje neizvodivo. Dodajmo na to i sirenski zov popularnosti i prihvaćenosti koji Kevin oseti kada ga u svoje redove pozovu popularni momci s tezga-bendom, pa će se prijateljstvo i mlada ljubav na pravom testu...

Metal Lords je zapravo prilično „mejnstrim“, gotovo generički film o odrastanju koji „čekira“ brojne klišee žanra, kao i brojne klišee kojima su skloni ostareli „bivši“ metalci. Obilje potvrda za takav stav možemo naći već u prvoj polovini filma koja sve likove, a i odnose među njima, svodi na prilično stereotipne. Tako je Hanter uživljeni, sebični i samoživi seronja koji zapravo traži sledbenike, a sve oko sebe tretira kao smeće, Kevin je onda nesigurni klinac koji tek s naznakom prve ljubavi uspeva da „uzgoji“ nešto kičme. A Emili je stereotip „devojke s (psihičkim) problemima“, ali svejedno dobrog srca, ma koliko joj njena preka narav i akumulirane nesigurnosti krojile život. Iz toga se grade i njihove interakcije, koje deluju prilično neprirodno krunisane, tvrdo napisanim komičnim scenama namenjenim uglavnom ubiranju jeftinih smehova i emocionalnih poenti.

Stvar se malo popravlja u drugoj polovini filma, iako su dramaturški obrasci i dalje prisutni, čak i očiti, makar su režijski izvedeni mekše, prirodnije ili nadahnutije. U tome su dve scene kojima se omeđuje drugi čin ključne: ona prva nakon prvog (neprikazanog, a gotovo sigurno nespretnog) seksa između Kevina i Emili, te ona kada se pijanom Kevinu dok ga spopada zgodna, ali ne baš bistra Kendal, priviđaju „bogovi“ iz njegovog metalskog Panteona, a glavnu reč vodi Rob Halford iz sastava Judas Priest.

Nešto humora u trećem činu unosi i Džo Manđielo kao bivši metalac, a sada doktor Troj Niks, ali film zapravo najviše zavisi od trojce mladih glumaca u glavnim ulogama. U tom smislu, Adrijan Grinsmit, inače debitant u dugometražnom formatu, grca pod teretom velike, ali relativno rigidno napisane uloge, pa preglumljuje, u sličnom problemu je i Ajzis Hejnsvort koja pravi slične greške. Dok Džejden Martel, inače ponajbolji glumac svog uzrasta kojeg pratimo još od uloge u filmu ,,St. Vincent“ (Teodor Melfi, 2014), to sve nekako balansira koliko je moguće prirodnim držanjem.

Na kraju, ,,Metal Lords“ je prilično konvencionalan film na konvencionalne teme odrastanja, prijateljstva i ljubavi, izveden na prilično konvencionalan način, u krajnjoj liniji čak i namenjen konvencionalno ciljanoj tinejdžerskoj publici.

Osim u naslovu, metal je uglavnom sveden na ikonografiju i začin, ali makar dominira „saundtrekom“, i to u prilično razgranatom, eklektičnom obliku, koji može biti unekoliko edukativan mlađoj publici kojoj će ovo biti prvi susret s muzikom. Eto, nešto se našlo i za nas dinosauruse, toliko da skoro možemo oprostiti autorima ideju da je violončelo u metal bendu nešto novo i revolucionarno, nakon bezmalo 30 godina Apocalyptice.

Lords of Chaos

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Jonas Akerlund

scenario: Jonas Akerlund, Dennis Magnusson (prema istoimenoj knjizi Michaela Moynihana i Didrika Soderlinda)

uloge: Rory Culkin, Emory Cohen, Jack Kilmer, Sky Ferreira, Valter Skarsgard, Anthony De La Torre, Jonathan Barnwell

Fenomenološka opaska: što je neka sub-kulturna scena ekstremnija u svojoj osnovnoj ideologiji i/ili u svom izrazu, to su joj veće šanse za vrlo kratak životni vek, ali i prolongirani uticaj i brojne tek minimalno dorađivane reinkarnacije. Uzmimo punk kao primer, već 40 godina ne možemo da se dogovorimo je li mrtav ili nije. U takvoj besmislenoj raspravi ponekad se gubi iz vida da su sve te scene koje su u trenutku bljesnule i ostavile trajni pečat u masovnoj kulturi retko kad to učinile iz namere ili samo zbog namere, odnosno potrebe da se nešto kaže. Pomenuti punk je u svojoj osnovi uvek bio više umetnička ili modna izjava, dok je socijalni bunt bio često rabljeni izgovor kojim se opravdavala taktika šoka, a anarhistička ideologija je uglavnom naknadno kalemljena.

Metalska varijacija na temu punka bljesnula je u plamenu crkava i krvi ubijenih žrtava u Norveškoj krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka i ime joj je norveški black metal. Muzički, tu ima malo novoga, u pitanju je varijacija na temu britanskih i švedskih sastava kao što su Venom, Bathory i Celtic Frost uz još brže bubnjarske deonice, vrlo bazične punk rifove na gitarama i tome analognu minimalnu produkciju. Ideološki, satanizam je bio tu kao personifikacija mizantropije, te zbirni okvir za šokove i ispade na bini i van nje, a mišmaš nordijskog paganizma, rasizma, nacizma, homofobije i čega sve ne je na scenu kalemljen kasnije kao izraz potrebe za nekom nakaradnom ideologijom.

 

Ono što, međutim, norvešku black metal scenu čini posebnom (osim što zbog svoje ekstremne auditivne prirode nije nikada postala deo mainstreama) je ekstremna brzina prelaska sa reči (trabunjanje po prodavnicama ploča, podrumima, svirkama i barovima među drugarima koji se takmiče u proseravanju) na dela kao što su spaljivanje crkvi i ubijanje ljudi, bilo vezanih za scenu (ubistvo gitariste sastava Mayhem Euronymusa od strane bivšeg basiste Varga Vikernesa), bilo nesrećnika koji sa svime time nisu imali nikakve veze (slučaj Emperorovog bubnjara Fausta i ubistva gay muškarca koje je počinio). Ostatak poput "corpse paint" šminke, žiloreza, svinjskih i ovčijih glava na bini, opsesije sa smrću i samoubistava smo mogli ispratiti i kod ekstremnijih pankera i novovalaca u Vinkovcima ili Rijeci, o Londonu i New Yorku da i ne govorimo.

Čini sa da ne postoji primereniji reditelj koji će snimiti film na tu temu od Jonasa Akerlunda. Prvo, on je neko ko, kao bivši bubnjar Bathoryja, scenu dovoljno poznaje i događaje je ispratio neposredno u vremenu odvijanja, a opet je dovoljno stariji da ne bi bio neposredni akter. Znači, on nije "padobranac" koji o sceni koju portretira ne zna ništa dalje od novinskih članaka. Drugo, kao Šveđanin svakako je upoznat sa skandinavskim načinom života i velikim, potencijalno opasnim prostorom na margini koji otvara percipirano ugodno-dosadna skandinavska socijaldemokratija. On to koristi da bi ispričao priču iz Euronymusove perspektive sa dovoljno (ako ne i previše) utkanih sub-kulturnih referenci sa bazičnom poentom kako je neki klinac (ili su neki klinci, svejedno) iz razloga ličnih depresija i "angsta" pritisnuti okovima normalnosti (u priči čak nisu ni droga ni alkohol kao pogonsko gorivo) pokrenuli lavinu sranja kojih nisu bili svesni dok im se ista nisu sručila na glavu, a da sistem nije reagovao dok nije bilo prekasno.

 

To savršeno funkcioniše u prvoj polovini filma koja se manje ili više bavi usponom Mayhema pod kreativnim vođstvom Euronymusa (odlični Rory Culkin) i uz prisustvo neponovljivog švedskog pevača Deada (još bolji Jack Kilmer, sin glumca Vala) koji nije samo imao "žicu" za scenski nastup, već je zapravo bio opsednut smrću toliko da se ubio. Negde pri početku se pojavljuje i Varg (Emory Cohen koji raste iz uloge u ulogu) kao nesiguran klinac koji Euronymusovo trućanje shvata ozbiljnije nego on sam i od toga radi ličnu ideologiju koji će se kasnije sa svojim "one man" projektom Burzum priključiti pokretu i postati ne samo integralni deo klike zvane "The Inner / Black Circle", već i njen najekstremniji član spreman da zapaljivu retoriku pretvori u piromanske eskapade i nasilne ispade.

Akerlund tu demonstrira samouverenost da ne ide lakšim putem "low-fi" stilizacije u maniru horor-filmova koje su protagonisti priče proždirali, već se ne boji da prikaže Norvešku pastelnih boja, idilična predgrađa, uglavnom odsutne roditelje čiji glasovi iz "off"-a uglavnom služe da podrže njihov podmladak, predgradski život, malograđanske dekoracije domova, te da implicira pritisak koje jedno "savršeno" društvo stvara na one predodređene da budu otpadnici. Reditelj, inače pre filmske karijere kaljen na spotovima od metala (Candlemass, Rammstein, Metallica) do najkomercijalnijeg popa (Madonna, Lady Gaga, Beyoncé), takođe uspeva da uhvati atmosferu s koncerata i proba, kao i da u par navrata izvede vrlo dobre montažne sekvence. Istini za volju, objašnjavanje detalja kroz previše napisanu Euronymusovu naraciju (recikliran štos iz Sunset Boulevard u maniru rabljenom u pregršt mafijaških filmova) ponekad ne ide sasvim glatko, ali šta je tu je.

 

Stvari se pomalo menjaju u drugoj polovini. Prednost je to da se "štaka" naratora ređe koristi i da u priču ulazi fotografkinja / "groupie" Ann-Marit (pevačica Sky Ferreira, vrlo dobra) makar kao indikator promene u Euronymusovom liku od "wannabe" ideologa scene do čoveka koji ima poslovne ambicije da upravlja scenom i da ekscese sebe samog i svojih prijatelja okrene u smeru marketinga. Međutim, promena tona u filmu i Euronymusovo odrastanje nasuprot Vargovoj radikalizaciji, te njihov odnos od prijateljstva preko rivalstva do prezira deluju kao da je u procesu preskočeno par koraka, pa u konačnici i ubistvo kao očekivani klimaks filma deluje pomalo istrgnuto iz konteksta. Konačni utisak je da Akerlund kao filmski autor ipak nije toliko solidan da bi uspeo u nameri da jednu tako kompleksnu priču ispriča od početka do kraja kao sociološku i antropološku studiju, ali da je zbog iskustva s kratkim formatima svakako sposoban da uhvati trenutak.

Ono što mu, pak, zameraju anglofoni kritičari skloni moraliziranju je to da nacistički, rasistički i homofobni kontekst posprema pod tepih i da od norveških blekera pravi klince koji su, eto, pravili sranja, samo malo veća i uvrnutija nego što to klinci inače rade. To delimično stoji još kad se uzme u računicu da je izvorna knjiga sama po sebi senzacionalističko štivo zasnovano na nekritičkoj obradi informacija dobijenih iz sumnjivih izvora (jer su dotični, je li, nacisti, ubice, piromani, homofobi i rasisti), ali tu se makar Akerlund ogradio uvodnom karticom da je film baziran na "istini, lažima i onome što se zaista dogodilo". Što se stava tiče, Akerlund očito nije zaboravio kako je to biti tinejdžer u raskoraku sa okolinom čiji se strah manifestuje kao agresija i potreba za sablažnjavanjem. Većini je to faza koja prođe brže nego što dođe u procesu realnog života. A oni kojima se. kao Vargu, život ne dogodi (osuđen za ubistvo, proveo mladost u zatvoru) nastavljaju da veruju u sve to i da to nevešto racionaliziraju. Igrom slučaja ili pak sasvim logično, samo je par koraka od Varga do Breivika, a ignorisane faze i fraze umeju da se naplate sa kamatom.

The Devil's Candy

The Devil's Candy

2015.

scenario i režija: Sean Byrne

uloge: Ethan Embry, Shiri Appleby, Kiara Glasco, Pruitt Taylor Vince, Tony Amendola, Leland Orser

Znojavi, masni sredovečni tip (Vince) uzima “Flying V” gitaru, uključuje je u pojačalo, odvrće na maksimum i dere teške metalske riffove pred raspelom. Starija gospođa dolazi da ga opomene da će zvati oca da ga vrati nazad u bolnicu, na šta debeli odgovara da “ga ne čuje” jedino kad svira glasno. Jasno nam je na koga se ovo “ga” odnosi, kao što nam je jasno kako će se ovaj intro završiti, do detalja kao što je prevrnuto raspelo.

Rez. Druga scena isto počinje sa metal muzikom, odvrnutom do kraja. Apsolutno uživljen, do lakata prljav frajer maže nešto po platnu. On je Jesse (Embry) i slikar je koji gaji ljubav prema metalu i morbidnim prizorima. Otuda dolazi kao šok što su na slici žive boje i leptiri, što postaje predmet sprdnje njegove kćeri tinejdžerke, i takođe ljubiteljke teškog zvuka, Zoey (Glasco). Jebiga, klijenti koji plaćaju ne vole morbidne, metalske prizore na slikama. Njena majka, a njegova žena Astrid (Appleby) ne deli muzičku fascinaciju sa mužem i kćeri, još manje deli njihovu sklonost ka estetici strašnog, a najmanje ceni to što je Jesse u svojoj uživljenosti zaboravio da imaju zakazanu obavezu. Naime, moraju otići do udaljenog okruga i pogledati kuću koja se prodaje ispod cene.

Pogađate, kuća je ista ona iz uvodne scene, samo je dan, pa deluje svetlo i prostrano, a usput ima i ogromnu garažu – radionicu, a razlog za tako nisku cenu je a) to što je kuća u potpunoj zabiti i na potpunoj osami, i b) to što je u kući neko nedavno umro. Prodavac objašnjava da je to bio stariji par, gospođa se stropoštala niz stepenice, a gospodin se ubio kad je video prizor. Jasno nam je da nije baš tako, ipak gledamo horor...

Za razliku od mase horora, The Devil's Candy makar ima petlje da, kad već koristi standardne elemente, njih makar ubaci više. Tako imamo i ukletu kuću, i opsednutost vragom i demonski (sirenski) zov novca i psihički poremećenu osobu. Štos je u tome što Sean Byrne sve te elemente slaže kako treba, u nešto unikatno, dovoljno atmosferično i jezivo na neočekivani način (usamljena kuća u teksaškoj pustari je “American Gothic” zicer koji se ne koristi dovoljno često).

Pored toga što je elementarno strašan (zadatak koji postaje sve teži za moderne horore), The Devil's Candy je i izrazito “napaljiv” film. Za to se treba zahvaliti pre svega muzici koju potpisuju Mads Heldtberg i Michael Yezerski. Metal možete voleti ili ne voleti, ali da stvara napetost – stvara, i to je valjda suština horor filmova. Odlična je i posebno komponovana vražja tema, gitarsko-vokalni “drone” koji potpisuje Sunn O)).

Inovativan je i tretman likova koji više nisu crno-beli. Niti su novi vlasnici kuće neki ubogi bogomoljci, čak naprotiv, niti je ludak koji ih ganja apsolutno zlo, već je više nalik na izmučenu dušu. Zapravo, ceo taj štos da se poveže ukleta kuća, zaposednust vragom i psihička bolest u takvoj postavci likova dobija puni smisao. Pohvalio bih posebno tretman deteta, odnosno tinejdžerke Zoey koja nije ni klasična mutava žrtva iz horor-filmova koja bi bežala u skučen prostor umesto na otvoreno, a ni nekakva “kick-ass” heroina, već je tipična, simpatična “angsty” tinejdžerka sa dozom otpora i ljudskim licem. Iako se čini samostalnom i buntovnom, ona itekako može biti savladana i osetljiva.

Glumci svoje likove igraju perfektno. To pre svega važi za mladu Kiaru Glasco koja nema nimalo jednostavan zadatak sa svojim slojevitim likom. Ethan Embry je odličan u ulozi opuštenog, “lako ćemo” oca koji je potpuno u stanju zameniti umeničku inspiraciju sa vražjom intervencijom. Pohvalu je zaslužila i Shiri Appleby, jer nije lako odigrati onaj realni, naizgled bezlični lik koji predstavlja dozu realnosti. Što se negativca tiče, ponekad deluje karikirano, ali nisu li psihotične njuške takve? Osveženje, makar u minimalnim epizodama, predstavljaju Tony Amendola kao prefrigani galerista i Leland Orser kao televizijski propovednik.

The Devil's Candy ima sve predispozicije da bude odličan film i drži se do samog kraja. A tamo nastaje problem. Razumljiva je potreba da se film završi obračunom, na to smo navikli i to očekujemo. Razumljivo je i da taj obračun teče od određenoj formuli, da naši junaci u neravnopravnoj borbi savladaju uljeza. Dakle, očekivana je nekakva distorzija realnosti i pripadajuće fizike i fiziologije. Toga, uostalom, ima i u drugim filmovima, ne samo u hororima. Ono što smeta je kada se sa tom distorzijom pretera, pa se onda u sve to natrpa i gomila lošeg CGI-ja, kakti zbog spektakularnosti, pa celo finale deluje blentavo i naivno, što Byrne svakako nije hteo postići. Uveren sam da on zna i za bolje.

I to je šteta. Mislim, zeznuti ovako dobar film na kraju. Ali dotle The Devil's Candy nudi sasvim dovoljno materijala ljubiteljima žanra i zaslužuje moju preporuku.

Deathgasm

2015.

scenario i režija: Jason Lei Howden

uloge: Milo Cawthorne, James Blake, Kimberly Crossmann, Sam Berkley, Daniel Cresswell, Delaney Tabron, Nick Hoskins-Smith

Horor filmovi i metal muzika su najprirodniji mogući spoj. Ako volite, verovatno ćete makar poštovati ili imati tolerancije za drugo. Još nisam upoznao metalca koji ne podnosi horor, kao ni prekaljenog horordžiju kome je metal nešto strano. Ikonografija je slična, obe stvari se obraćaju istoj publici na sličan način i računaju na fanovski odnos. Iako je “fandom” često stvar površnosti, kako materijala, tako i fana, ne znači da nema fanova koji bi u problematiku ulazili dublje i, što da ne, zezali se s njom i parodirali je.

Deathgasm je upravo to: horor-komedija o metalcima koji su svirajući prizvali demona koji ljude pretvara u krvožedne zombije, a na njima je da sačuvaju žive glave i, ako je moguće, ceo svet. Naravno, očekujte krvoproliće i kreativno ubijanje. Ako vas to podseća na rane, kultne radove Petera Jacksona, za to postoji dobar razlog: film dolazi sa Novog Zelanda, a autor Jason Lei Howden, kome je ovo dugometražni prvenac, kalio se kao majstor za vizuelne efekte upravo kod Jacksona. A i uopšte, iz tog dela sveta nam dolaze vrlo uspešne i duhovite horor-komedije: Housebound i What We Do in the Shadows su novozelandski filmovi, a slično manični 100 Bloody Acres je iz susedne Australije.

Očekivano za ovakav tip filma, radnja je smeštena u učmali provincijski gradić i centrirana oko lokalne srednje škole. Naš junak Brodie (Cawthorne) je novi klinac u gradu, neprilagođeni metalac poslat da živi sa rođacima, ekstremnim hrišćanima. Kako živi pod istim krovom sa svojim najvećim neprijateljem Davidom (Hoskins-Smith), ni u školi mu neće biti ništa bolje. Jedino društvo koje uspeva naći su dva geeka (Berkley, Cresswell) koji igraju Role Play i služe siledžijama kao bokserske vreće. So na ranu je Medina (Crossmann), lepa i prijatna cura koja se zabavlja sa Davidom.

Čini se da je Brodieva egzistencija zapečaćena sve dok se ne pojavi Zakk (Blake), još jedan ekstremni metalac u gradiću. Iako se ne može nazvati baš prijatnim društvom, makar je nekakvo društvo i njih dvojica će se povezati po metalskoj liniji. Sa još dvojicom geekova će osnovati naslovnu grupu (doduše, pišu velikim slovima, jer su mala za pičke), odsvirati partituru koju su našli i prizvati demona. Počinje sranje, klanje i borba za opstanak...

Deathgasm je film koji poznaje i poštuje svoje potencijalne fanove. Nema tu kompromisa sa mainstreamom i rejtinzima, krv šiklja na sve strane u veoma komičnom maniru, odsecaju se glave i udovi, a pomahnitale ubilačke hrišćane se mlati seksualnim pomagalima. Oštriće se sekire, zabrujaće motorne pile i vrtni trimeri (od početka su zgodno na rubu svakog kadra u garaži) i sve će biti propraćeno glasnom muzikom. Čista zabava za nas koji to volimo.

Kod ovakvih filmova volim to što su jasni od početka, znamo čemu služe i nemaju pretenzija da budu nešto što ne mogu. Deathgasm svoje likove i radnju tretira poletno, morbidno veselo i žanrovski razigrano. U pojedinim detaljima se oseća karikaturalnost i simpatična površnost i šlamperaj. Metalci, geekovi, siledžije i ostali su samo stereotipni predstavnici svojih sub-kultura, tako su napisani i odigrani, bez ikakve subverzije i bez ikakve potrebe da budu nešto više od toga. Autor nema potrebu da nas edukuje ili da bude subverzivan. Ali ako tražimo zabavu, na pravom smo mestu.

Metalhead / Malmhaus

2013.

Scenario i režija: Ragnar Bragason

Uloge: Thorbjorg Helga Thorgilsdottir, Ingvar Eggert Sigurðsson, Sveinn Ólafur Gunnarsson

Kažu fanatični metalci: “Ko je nekad bio metalac, taj nikad i nije bio metalac”. Kao klincu, to mi se činio kao u redu stav, odabereš nekakav stil života, jebiga, i držiš se toga. Slušaš određenu muziku, oblačiš se na određeni način, usvajaš određene stavove, kulturu, religiju (ili negaciju iste, svejedno) i to ti se čini logičnim. Onda u nekom trenutku razviješ i drugačije interese, upoznaš još malo sveta oko sebe i shvatiš da je fanatični pristup sranje.

Nekada sam puno slušao metal, tako se oblačio i tako baljezgao. I sada ponekad poslušam nešto muzike, ponekad čak odem na neku svirku ili ozbiljniji koncert. Ali sve je manje vremena za to, a nekad mi se jednostavno ne da. Ali kada se pojavi nekakav “metalski film”, pa još ako je iz neke opskurne kinematografije, poput islandske, i još se zove Metalhead, osećam se obaveznim prema “starom sebi” da ga pogledam.

Autor filma Ragnar Bragason je jedno od većih imena islandske kinematografije, relativno redovan gost eminentnih festivala i kritičari mu predviđaju internacionalnu karijeru, čak Hollywood i ozbiljne budžete sa kojima već raspolaže njegov zemljak Baltasar Kormakur. Budimo iskreni, Island ima sasvim pristojnu kinematografiju, ali zbog objektivnih ograničenja (ipak je to nacija od kakvih 300.000 ljudi, od kojih polovina živi u glavnom gradu), islandski filmovi su najčešće od “art” sorte, filmovi najčešće skromnih budžeta, snimani za internacionalnu festivalsku publiku. Metalhead je takav film, što ima svojih prednosti, ali i nedostataka.

Prvo i osnovno razočaranje, Metalhead je drama o međuljudskim odnosima kakvih se snima na tone u manjim kinematografijama i koje su najčešće zaglavljene na marginama festivala. “Setting” je jedno polu-pusto selo od nekoliko kuća sa pripadajućim velikim farmama, jedne crkve i jedne krčme. Okidač za zaplet se događa gotovo bez ekspozicije, već u drugoj sceni, kada mala Hera posmatra pogibiju svog starijeg brata heavijanera u doista čudnoj nesreći na traktoru. Nemogavši da se izbori sa gubitkom i tugom, Hera polako preuzima ličnost svog brata, njegovu odeću i muziku (kako u glasnom slušanju, tako i u sviranju) i sve podiže na novi nivo. Ona pijanči, ne uspeva da sačuva posao, fura “corpse paint” krade traktore susedima i pravi slična sranja, a neka od njih nisu nimalo naivna i dečija. Sredina je gleda sa neodobravanjem, a razumevanje ne nalazi ni kod kuće, pošto roditelji imaju svaki svoj pristup u nošenju sa tragedijom. Hera će ipak podršku naći na mestu gde se najmanje nada – od novog, mladog popa u selu.

Ono što film vadi iz sivila tipičnih festivalskih dramica su povremeni ispadi crnog humora, manje ili više centriranim oko glavne junakinje i njenih pizdarija. Mlada glumica Thora Bjorg Helga ima nimalo lak zadatak da svoju ulogu odigra bez klizanja u patetiku ili karikaturu i u tome uspeva i izaziva simpatije i empatiju kod gledalaca. U tome joj dosta pomaže Ragnar Bragason, kako svojim čvrstim, iako ne baš inventivnim scenarijem, tako i sigurnom režijom i čestim promenama u tempu filma. Ostatak epizodnih likova su razrađeni i uverljivi, a iskusni islandski glumci ih igraju vešto i sa merom, tako da Metalhead liči na jednu životnu (i provincijalnu) priču kakvu smo sigurno već videli na filmu, ako ne i čuli u životu.

Ono u čemu Metalhead pada kao film je što metal muziku češće koristi kao soundtrack i tipičan “freak” milje. Metalhead nije nimalo “metalski” film i to ga čini nekako bezukusnim. Zamenite muziku u filmu sa, recimo, punkom i dobićete utisak da gledate islandsku verziju Out of The Blue (Dennis Hopper, 1980). Sam soundtrack sadrži pristojan broj numera, ali se jedna od njih (Megadethov Symphony of Destruction) ponavlja do iznemoglosti, bez obzira što ne korespondira sa vremenom radnje filma. Radnja je, naime, smeštena u rane 90-te, a Megadethov hit je ipak nešto novijeg datuma.

Ta činjenica nije nikako presudna i primetiće je samo neko ko je makar nekad bio metalac, ali ona govori više o autoru filma nego što se to na prvi pogled čini. Ona prosto pokazuje da Ragnar Bragason nikad nije bio metalac, da metal ne razume i da ga metal ne zanima. A to je upravo ono zbog čega je Metalhead tipski film: nije dovoljno “metalski”.