When the Light Breaks / Ljósbrot

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kao što se od istočnoevropskih filmova na međunarodnim festivalima uglavnom očekuje da operišu s ključnim rečima kao što su „jad, beda, čemer i siromaštvo“, tako se od islandskih očekuje da su smešteni u ruralnu sredinu i da se uglavnom bave depresivnim sredovečnim ljudima koji moraju da nauče da se nose sa svojim emocijama. Srećom, Runar Runarson se trudi da iz filma u film razbije tu matricu, pa ovde, doduše, imamo pitanje nošenja s emocijama, ali likovi u filmu When the Light Breaks su mladi ljudi (kao i u Runarsonovom ranijem filmu Sparrows) i čine to što čine u urbanoj sredini Rejkjavika. Film nam je iz Kana preko Karlovih Vari stigao i do Palića.

Didija (Baldur Ajnarson) upoznajemo samo nakratko pre nego što nestane iz priče, dok leži u krevetu sa svojom fakultetskom i bendovskom drugaricom, te novom devojkom Unom (Elin Hol), obećavajući kako će otkazano putovanje iskoristiti da konačno raskine vezu koja se već i sama ugasila sa svojom dugogodišnjom devojkom Klarom (Katla Njalsdotir). Međutim, na putu do tamo, Didi doživljava saobraćajnu nesreću u kojoj, ispostavlja se, gine. Una, s druge strane, jedva da može da javno iskaže svoju zabrinutost za Didijevu sudbinu, a onda i da ga ožali, jer od cele njegove ekipe jedino njihov zajednički drugar iz benda i cimer Guni (Mikael Kaber) jedini zna za situaciju, ali svejedno želi da zaštiti Klaru od nepotrebnog novog i potencijalno traumatičnog saznanja da je Didi nije više voleo. Una sa svojom situacijom mora da se nosi sama, a okružena ljudima.

Naslov, posebno onaj originalni islandski, odnosi se na fenomen refrakcije, odnsno prelamanja svetlosti, što Runarson obilato koristi kao metaforu u perfektno izvedenim kadrovima zalaska sunca nad morem. On time seče i ritam radnje koja se ionako odvija u vrlo polaganom, usporenom tempu i u trajanju od 80-ak minuta, ali sve to savršeno funkcioniše u tkivu filma koji zapravo hvata jedan momenat u kojem protagonistkinja, a i mi gledaoci s njom, mora da stane i prelomi da li da se drži konvencija ili da pusti emocijama da je savladaju, ili je moguće i jedno i drugo. Uz vrsnu glumu i opipljivu hemiju celog ansambla, When the Light Breaks postaje i ostaje primer jednog vrlo dobrog festivalskog filma koji najbolje funkcioniše na platnu i u socijalnoj situaciji.

Godland / Vanskabte land / Voladha Land

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U našoj slici o Islandu preklapa se ono iskonsko i sirovo (netaknuta, često ekstremna, a svakako ekstremno škrta priroda) sa onim savremenim i rafiniranim (napredno društveno uređenje usmereno ka sreći svojih stanovnika). Međutim, između ta dva pola puno je nijansi, paradoksa i komplikovane istorije o kojima ne razmišljamo tako često.

Primera radi, islandski jezik najstariji je kodifikovan u tom obliku od svih u svojoj jezičkoj grupi, ali je sam Island (za sada) najmlađa nezavisna i suverena država u makro-regiji Severne Evrope. Od svoje nezavisnosti, Island je finansijski bogata država, a pre toga je bio jedna od svetskih najsiromašnijih kolonija. Kao kolonija, Island je specifičan i po tome što na njemu nikada nije bilo domorodaca, već su ostrvo naselili vikinški istraživači, moreplovci i doseljenici. Opet, odnos između bivše kolonije i zemlje koja je bila kolonijalni gospodar u prošlosti i dalje je komplikovan, iako to baš nije transparentno.

Treći film islandskog reditelja s danskom diplomom i adresom Hlinura Palmasona, Godland, priča jednu crticu iz tog komplikovanog odnosa iz kolonijalnog doba. Inače, prvi Palmasonov dugometražni film Winter Brothers (2017) bio je danski i po jeziku i po „setingu“, drugi A White, White Day (2019) po oba kriterijuma je bio islandski. Godland, u kojem je ujedinio glumce iz oba svoja prethodna dugometražna filma, koprodukcioni je, dvojezičan, smešten uglavnom na island, ali ispripovedan iz perspektive danskog sveštenika, misionara i fotografa iz prve polovine XIX veka.

On, Lukas (Eliot Kroset Hove, zvezda Palmasonovog prvog filam) je poslat tamo s misijom da dođe do danske naseobine i tamo podigne crkvu, usput fotografišući svoje saputnike, meštane na cilju i krajolik. Čim dođe na kopno, dobiće vodiča Ragnara (Ingvar Egert Sigurdson, zvezda autorovog drugog uratka) koji ne govori danskim jezikom i generalno je nepoverljiv prema novim kolonistima, ali i prevodioca (Hilmar Gudjonson) koji će balansirati između njih dvojice, budući da ni Lukas nije baš oduševljen Islandom, grubim Islanđanima i činjenicom da je poslat među koloniste. Sam put preko kopna do naseobine biće težak, a Lukas će se svojim krivim odlukama koje će ga umalo stati života pobrinuti da bude još teži.

Jednom kada dođe do naseobine, brigu o njemu preuzeće Karl (Jakob Lohman, viđen u filmovima kao što su Enforcement i Riders of Justice iz 2020. godine) i njegove dve kćeri, starija Ana (Viktorija Karmen Sone) i mlađa Ida (Ida Mekin Hlinsdotir). Dok se sa mladom i zaigranom Idom Lukas povezuje na prijateljskim osnovama, između njega i Ane polako tinja strast potpirena obostranim interesima da se, kako znaju i umeju, izvuku s tog, od boga zaboravljenog, mesta. Ali može li tvrdoglavi, nadmeni i arogantni Lukas igrati pametno i može li se Ana, ma koliko snažna i snalažljiva bila kao ličnost, izboriti sa svojom sredinom?

Prva stvar koja je za analizu je naslov, odnosno naslovi. Engleski naslov pod kojim je film igrao po međunarodnim festivalima može se prevesti kao „božja zemlja“ i shvatiti krajnje ironično dok su islandski i danski originalni naslovi međusobno na istoj „liniji“, doduše potpuno suprotnoj od englesko-međunarodne: s tih jezika naslov se može prevesti kao „loša“ ili „deformisana zemlja“, što je svakako bliže Lukasovoj perspektivi situacije u kojoj se našao. Zajedno, pak, tvore finu dihotomiju.

Druga stvar za razmatranje je uvodna tekstualna kartica u kojoj se govori o sedam kolodijskih (ranih) fotografija koje je navodno snimio danski sveštenik, a koje su pronađene na jugoistočnoj obali Islanda. Ta kartica takođe najavljuje film kao fikcionalizovanu priču upravo o njima i tako stvara tipski okvir za film „po istinitom događaju“ koji ima slobodu da se udaljava od „istine“, ako se makar nominalno drži „događaja“. Palmason nam je tu, međutim, pripremio štos: fotografije nisu pronađene jer nikada nisu ni postojale, on ih je izmislio da sebi postavi okvir i posloži motivaciju likova. Doduše, fotografije jesu zaista snimljene na taj starinski način, a jedna od njih je poslužila i za poster.

Takvi štosevi ne bi smeli da nas začude ako iole poznajemo Palmasonov dosadašnji opus jer su i Winter Brothers i A White, White Day bili neobični filmovi s pomalo skrivenom autorovom agendom koju bi isti polako otvarao prema kraju. Prvi je egzistirao u svetu koji možemo opisati kao postapokaliptičnu blisku budućnost ili makar distorziranu, propadajuću, apokaliptičnu sadašnjost u skoro potpuno muškom okruženju izolovanog rudnika krečnjaka, a fokus mu je bio na odnosima izvitoperenim usled izolacije. Drugi je, pak, imao produženu ekspoziciju s eksplozivnim trilerskim raspletom, a bio je smešten u svet koji je istovremeno i realističniji (sličniji našem) i više unutrašnji, iz perspektive protagoniste.

Ne treba da nas čudi ni to što tehnički trikovi kojim se Palmason služi imaju itekako dramaturšku funkciju (uski format 4:3 sa zaobljenim uglovima ne samo da simulira format starih fotografija, već i Lukasovu suženu, egocentričnu perspektivu. U oba svoja prethodna filma autor je upotrebljavao slčne, ingeniozne i sasvim opravdane trikove, pritom nas uveravajući da on zna šta s njima želi da postigne čak i kad mi nismo sigurni da shvatamo.

Slično pokušava, pa čak donekle i uspeva, i ovde, dajući sasvim ličnu ocenu kolonizacije kao dvostruke patnje, i za kolonizatora i za kolonizovanog (ma koliko taj kolonizovani i sam u svojoj prošlosti bio kolonizator), te života kao stalne patnje koja može biti prekinuta nasilno, ali ne na onaj romantično-avanturistički način, već naprotiv, sasvim obično i tupo. Opet, trajanje filma od skoro dva i po sata i taktika anesteziranja gledaoca neprijatno sporim tempom kako ono malo kratkih šokova pri sredini i pri završnici bolje „upalili“ ponekad su velika, čak nepremostiva prepreka za pravi efekat. Godland je tako film koji sigurno ostavlja neki utisak, ali taj će utisak biti difuzan i slaba nagrada za pretrpljeno.

Lamb

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Režija: Valdimar Jóhannsson

Scenario: Valdimar Jóhannsson, Sjón

Uloge: Noomi Rapace, Hilmir Snaer Gudhnason, Björn Hlynur Haraldsson

 

Za svoju veličinu, Island ima izuzetno razvijenu kinematografiju i zastupljenost na filmskim festivalima. Islandska kinematografija dosta često pati od auto-egzotizacije koja je ponekad produkt snažne folklorne tradicije, a ponekad ekonomske strategije i u nekim drugim privrednim granama, pre svega turizmu. Iako polovina stanovništva te severne ostrvske zemlje živi u glavnom gradu Rejkjaviku, radnja isladnskih filmova se uglavnom odvija na selu ili na izolovanim farmama, a skoro svaki od njih skoro pa obavezno sadrži barem po jednog najčešće ćutljivog, stoički nastrojenog depresivnog bradonju obučenog u tradicionalni džemper.

Ko je pogledao bar nekoliko islandskih filmova, primetio je taj trend novopečenog kinematografskog folklora. Upravo će predstava o folkloru gledaoca navesti na krivi trag u filmu Lamb, rediteljskom prvencu majstora specijalnih efekata na radu u Hollywoodu Valdimara Jóhannssona. Lamb je premijerno prikazan u programu Un certain regard na festivalu u Cannesu, gde je pokupio nagradu za originalnost i Pseću Palmu, a zaigrao je i u takmičarskom programu Zagreb Film Festivala.

Za početak, Lamb je atmosferična horor-drama, a tek pred kraj postaje „creature feature“. Etiketa „folklornog“ koja mu se lepi ima više veze s kinematografskim, nego s pravim folklorom, a film se zapravo više bavi odnosima među ljudima pod pritiskom unutrašnjih i vanjskih faktora, nego ovcama i naslovnim jaganjcima. Jóhannsson je, pored toga što je majstor efekata, što u filmu dolazi do izražaja na jedan fini, suptilni, krajnje ne-hollywoodski način, reditelj školovan pod mentorstvom velikih autora poput Gusa Van Santa, Carlosa Reygadasa, Apichataponga Weeresethakula i Béle Tarra pod čijim je mentorstvom bio na postdiplomskim studijama u Sarajevu i koji je potpisan kao producent filma.

Postavka za Lamb je, međutim, depresivna kao kod Larsa von Triera. María i Ingvar (Gudhnason) su par koji uglavnom u tišini živi na izolovanoj farmi ovaca. Iako uglavnom ne razgovaraju, nešto ih očito tišti, što ćemo videti kada konačno progovore i prokomentarišu zanimljivost s radija da je putovanje kroz vreme teoretski moguće. On će lakonski odgovoriti da mu je i sadašnjost u redu, dok će ona izraziti želju da se s teoretskog pređe na praktično, ne zbog budućnosti, nego zbog prošlosti. Njihov život se menja kada na njihovoj farmi na svet dođe jedno posebno jagnje.

Jóhannsson je tu posebno lukav u poigravanju s našim očekivanjima i dotično jagnje neće prikazati celo u kadru do polovine filma, već nas navodi na jedan od tragova. María i Ingvar, naime, jagnje odvajaju od majke i uvode ga u svoju kuću, što ne mora biti naročito čudno jer farmeri imaju običaj da odgajaju i othranjuju slabašne primerke koje majke napuste. Davanje imena i neke druge personifikacijske prakse (spavanje u kolevci, recimo) već stvar podižu na novi, prilično začudan nivo, ali objašnjenje za to, od toga zašto je ovčica dobila ime Ada, pa do toga zašto je drže kao bebu možemo pretpostaviti.

Stvar postaje malo kompleksnija kada se u priči pojavi i drugi bradonja, Ingvarov brat Pétur (Haraldsson) koji se vraća odnekud, sudeći po odeći iz nekakve gradske avanture, posle dužeg vremena. Njegova reakcija („WTF?“) i sjajno pozicionirani kadar koji nam Adu prikazuje u punom obimu (suviše dragocen da bi se otkrio, ali svakako majstorija od kombinacije vizuelnih i specijalnih efekata na kojoj će se film dalje „voziti) otkriva nam o čemu se tu zapravo radi, dok reditelj svoj fokus pomera na pred-istoriju trojca i na izgradnju odnosa između Ade i „strica“ Pétura. Opet, priroda ili ono natprirodno će pre ili kasnije doći po svoje...

Mnoštvo faktora, psiholoških, socijalnih i inih u odnosu između ovo troje ljudi i jednog, recimo to tako, bića, meša se u atmosferu izuzetne neprijatnosti u kojoj se ono svakodnevno i ono bizarno smenjuju. Scnario koji potpisuje pisac i pesnik Sjón (po čijem delu i scenariju majstor modernog horora Robert Eggers snima svoj najnoviji film The Northman) dosta je štedljiv na dijalozima i objašnjenjima kroz njih, ali zato obiluje detaljima koje Valdimar Jóhannsson izvrsno pakuje u jedno celovito i potentno filmsko iskustvo.

Na glumačkom planu, sinergija između globalne zvezde Noomi Rapace (čije je znanje islandsog jezika dovoljno da prevari stranca) i dvojice islandskih glumaca, Gudhnasona (101 Rejkyavik, Woman at War) i Haraldssona (serija The Borgias) funkcioniše sjajno, premda su likovi uglavnom osmišljeni prilično rudimentarno. Na tehničkom planu se, naravno, ističu izuzetno vešti efekti, ali i dizajn zvuka koji potpisuje Björn Viktorsson, dok je mutnjikava fotografija u tamnim tonovima uglavnom podrazumevana za ovakav tip filma.

Lamb možda nije lak film za gledanje i možda se čak može nazvati i predvidljivim i u smiaslu crnila koje za sobom ostavlja i u smislu pojedinih dramaturških rešenja, ali je svakako nešto za šta treba izdvojiti malo vremena i pažnje. Ako ni zbog čega drugog, a onda zbog kraja koji je jedan od najefektnijih završetaka ove godine.

A White, White Day / Hvítur, hvítur dagur

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Hlynur Palmason

uloge: Ingvar Eggert Sigurdsson, Ída Mekkín Hlynsdóttir, Hilmir Snaer Gudnason, Sara Dögg Ásgeirsdóttir, Björn Ingi Hilmarsson, Elma Stefania Agustsdottir, Haraldur Stefansson

Koliko zaista volimo neku osobu, a koliko zapravo samo svoju viziju te osobe? Koliko je moguće nekoga istinski voleti? Makar istinski poznavati? Šta se dešava kada nam se objektivna istina i čista faktografija postave u kontru, kada moramo da se suočimo s njima? Šta ako se to dogodi kada nam se život već raspada, a na okupu ga drže tek neke navike, potrebe i rituali? Koliko ludilo može uzeti maha? Sve to, i još dosta toga što se verovatno nikada niste sami upitali, pašće vam na pamet gledajući islandski film A White, White Day po scenariju i u režiji Hlynura Palmasona.

Velike promene u životu potresaju Ingimundura (Sigurdsson), šefa policije u malom i po svemu sudeći zabačenom islandskom selu. Na prinudnom je odmoru već duže vreme i ima obavezu odlazaka kod psihoterapeuta otkako mu je žena poginula u saobraćajnoj nesreći prikazanoj u jednom dugom kadru na početku filma. Smisao života mu je, čini se, podizanje kuće van grada (islandske kuće su nešto posebno u svojoj ogoljenoj funkcionalnosti) i briga o unuci osnovnoškolskog uzrasta i imena Salki (Hlynsdóttir), delom zato što to želi, a delom i zato što njegova kći (Agustsdottir) na tome insistira i ubija više muva jednim udarcem. U teoriji, ona dobija više vremena za sebe i mlađe dete, devojčica ima ispravan uzor u životu, a Ingimundur ima obavezu koja mu skreće misli sa stvari koje vode direktno u depresiju.

Problem, međutim, nastaje kada on dođe u posed zaboravljenih stvari koje su pripadale njegovoj pokojnoj supruzi, a među tim stvarima je i video-kaseta kao dokaz bračne prevare sa jednim od meštana sa kojim je, gle čuda, Ingimundur igrao fudbal u svojstvu rekreacije. Sad, nije Ingimunur čovek nekih tvrdih, nehumanih moralnih principa, ali on sam nikada nije prevario svoju suprugu i bio je ubeđen da je i on njoj dovoljan. Sa svojim policijskim i detektivskim znanjem (što možda deluje smešno i neuverljivo za zemlju sa skoro nultom stopom kriminala), on kreće u konstrukciju krimi-priče i kreće na put osvete čoveku koji verovatno nije ni za šta kriv, osim za rušenje njegove iluzije o skladnom životu.

Ono što prvo upada u oči u filmu je njegova rigidna formalnost, dominiraju statični, simetrični kadrovi od kojih su velika većina njih situacione prirode i često se ponavljaju jedna za drugom iste ili tek varirane kompozicije u drugačijem svetlu. Radnje gotovo da i nema do sredine ili čak i malo iza, a u ekspoziciji je komponenta komfornog buržoaskog života predložena, ali i podigrana. U principu, gledamo starijeg, ali ne baš starog čoveka i udovca koji izgurava dan za danom uz pomoć svoje unuke. Sam trilerski zaplet, sa sve svojom opravdanom psihološkom potkom, bio bi, pak, idealan za neki kratkometražni film koji u ovom formatu ipak deluje pomalo i na silu razvučen.

Formalizam se mogao očitati i Palmasonovom prvencu Winter Brothers koji je u njoj ipak bio interesantniji film i po pitanju forme (radikalniji eksperimenti) i u pitanju sadržaja i tretmana istog, ispitujući izolaciju i grupnu dinamiku na putu za ludilo. U tom smislu je A White, White Day konvencionalniji festivalski film čiji se potencijal za adekvatni žanrovski tretman događaja otvara tek prekasno. Čak je i format konvencionalniji, iako opet analogan, umesto stešnjene 16mm zrnaste slike, sada imamo granulaciju, ali i toplinu 35mm filma koji čini da najrazličitije igre svetla budu uhvaćene prilično verodostojno i tako da ostave utisak.

Glumac Ingvar Eggert Sigurdsson je neko od koga u konačnici zavisi čitav film i on je zapravo razlog koji tek korektni, ali ne baš uspeli eksperiment u pričanju priče diže na nivo sasvim solidnog filma. Njegov portret sredovečnog, odnosno već i starijeg udovca sa svojim anksiozama je zaista nešto posebno, bez karikaturalnosti, bez sentimentalnosti, bez foliranja. Sigurdsson je inače glumac koji zna biti viđen i u internacionalnom kontekstu, ali njegove najbolje uloge su vezane za islandsku kinematografiju i filmove poput Of Horses and Men i Sparrows. Njegova sposobnost finog glumačkog podešavanja i doziranja kada je reč o različitim emocijama je izvrsna, kao i sposobnost igranja sa drugim glumcima, ovde naročito sa vrlo mladom Ídom Mekkín Hlynsdóttir.

Opet, čak i više nego Winter Brothers, A White, White Day je film autora koji očito ima priču i ideju kako da je ispriča, ali mu fali razrade, prilagodbe, fleksibilnosti. Bljeskova genijalnosti kod Palmasona ima, ali oni su tek bljeskovi, pa onda pogrešne odluke još i više istupaju. Ovo će biti jedan od onih poslovičnih "ranih radova", koji možda ne ispunjavaju sva očekivanja ali najavljuju dolazak majstora. Hoće li Palmason to postati već sa svojim narednim filmom, nekada kasnije ili neće nikada, ostaje da se vidi. I ta provera će biti uzbudljiva.

Hrutar / Rams

kritika originalno objavjena na  Monitoru

2015.

scenario i režija: Grimur Hakonarson

uloge: Sigurdur Sigurjonsson, Theodor Juliusson

Nedavno su na Novom Zelandu doneli zakon koji znatno podiže nivo prava životinja i definira ih kao “bića sa osećanjima”. Nekoliko godina ranije, na Islandu su to “de facto” učinili sa običnim ljudima, birajući da ne slede direktivama međunarodnih institucija kada su, umesto da spasavaju propale banke, pomogli građanima, njihovim poverenicima, a špekulante poslali na robiju. Može im se, i jednima i drugima.

Međutim, progresivna politika nije jedino što spaja ove dve zemlje na suprotnim krajevima sveta. Naravno, obe zemlje imaju dovoljno stabilne ekonomije koje su u stanju podupreti naprednu politiku i humano društvo. Obe zemlje imaju fascinantnu, izuzetno fotogeničnu i često netaknutu prirodu, što ih čini pogodnim lokacijama za različita slikanja: za revije tipa National Geographic, televiziju i filmove. I obe zemlje imaju više ovaca nego ljudi, u jednoj su one bile motor kolonizacije i industrijalizacije, a u drugoj vekovima sredstvo bazičnog preživljavanja, u smislu hrane i tople odeće. Pa da vidimo kako stojimo sa islandskim ovcama i ovnovima.

Film Ovnovi, na originalnom jeziku Hrutar, prošlogodišnji je pobednik selekcije Un certain regard na festivalu u Cannesu, iste one u kojoj je Matanićev Zvizdan osvojio nagradu žirija. U pitanju je klasičan islandski art-film, redovna pojava na filmskim festivalima, “slice of life” priča iz ruralnog života začinjena “deadpan” humorom na ivici crnjaka. Svi elementi islandskog filma su tu: ruralni “setting”, impozantna fotografija, dugi kadrovi zalazaka Sunca i usamljeni, sredovečni do stariji, ćutljivi, bradati muškarci u karakterističnim “lopapeysa” džemperima od kojih su barem neki depresivci, alkoholičari i namćori. Tu je i životinjski naslov, nakon Vrabaca (prikazanih na prošlogodišnjem ZFF-u) i konja (Of Horses and Men, išao na festivalsku turneju pre dve godine), sada su na red došli i Ovnovi.

Međutim, naziv se ne odnosi samo na punašne, rundave i rogate životinje sa čijom izložbom film praktički počinje, nego pre svega na njihove vlasnike. Gummi (Sigurjonsson) i Kiddi (Juliusson) su rivali jako ponosni na svoje izložbene primerke, pripadnike retke, stare, domaće sorte. Takođe su prvi susedi i rođena braća koja već 40 godina nisu razmenila niti jednu reč. Makar verbalno, pošto za silu komuniciraju preko Kiddijevog ovčarskog psa istreniranog da bude pismonoša. Zašto je to tako, osim nepomirljivih razlika u karakteru, Gummi je pristojan i povučen, dok je Kiddi izuzetno prgav i svadljiv, otkrićemo kasnije u filmu.

Zaplet počinje sa tim da je njihove ovce, a sa njima i sve druge ovce u toj odručnoj dolini, zahvatila neizlečiva bolest, pa one moraju biti poklane, a štale i seno spaljeni kako bi se bolest iskorenila. Te ovce svojim vlasnicima život znače, ne toliko u ekonomskom smislu (to pokriva osiguranje), koliko u smislu svakodnevnog života koji se, manje ili više, vrte upravo oko njih. Dodajmo na to i retkost pasmine, vreme da se nakon moratorijuma uzgoje nova stada, pa i bojazan da će cela sorta sa tim veličanstvenim primercima izumreti, a na njeno mesto doći neka druga, možda čak tretirana raznim hormonima, pa nam je jasno da je raspoloženje u dolini sumorno.

Pravo pitanje je hoće li naša braća početi sarađivati nakon toliko godina, i ako hoće – kako će to učiniti. S početka se čini da će njihov rat samo eskalirati, naročito kada besni Kiddi puca iz puške po Gummijevim prozorima, a on mu po psu pošalje fakturu nazad. Ili kada se Kiddi toliko napije da zaspi na snegu, a Gummi ga u najupečatljivijoj “wtf” sceni natovari na bager i bez reči istovari pred bolnicom, a medicinsko osoblje ga isto tako bez reči pokupi kao da je to nešto najnormalnije što se događa svakog drugog dana. Međutim, kako je sudbina ovaca koje život znače u pitanju, a Gummi ima smeo plan, braća su prinuđena na postupno pomirenje.

Nije to loš film, nikako. Pažljivo je snimljen tako da na najbolji način vidimo veličanstvenu prirodu i fine nijanse ljudske psihe, kao i odnos između ta dva. Reditelj Grimur Hakonarson detaljima posvećuje dužnu pažnju i slika karaktere i način života svojih junaka, njihove odnose prema naslovnim životinjama, odnose jednog spram drugog, u konačnici i odnose prema sebi samima i životu kao takvom. Primetićete kako su njihovi životi ustrojeni funkcionalno: imaju radio, ali ne i televiziju; poljoprivrednu mehanizaciju i “quad” motocikle, ali ne i automobile, jer im zapravo nisu potrebni. U toj funkcionalnosti, oni su udaljeni jedan od drugog i od svih drugih, usamljeni, čudni i tvrdoglavi, čak i hladni, ali ih Hakonarson uz svesrdnu pomoć glumaca slika ljudski i toplo, iskreno i nepretenciozno.

Sve je to divno i krasno, ali sve smo to već videli. I “slice of life” pristup kao da imamo dramatizirani dokumentarac o tim ljudima i njihovom nesvakidašnjem načinu života koji je, paradoksalno, ako gledamo islandske filmove, jedini koji postoji na tom otoku. I humorne momente ispričane sa najozbiljnijim mogućim, “kamenim” licem. I to kako je čovek mali prema prirodi i mora je poštovati jer o njoj ovisi. Štos je u tome što kao posmatrači ne možemo gajiti neke jake emocije prema tome što vidimo do samog kraja koji je vidno iskonstruiran i prenaglašen. I koji se zapravo svodi da je familija, pa kakva god ona bila, jedino na šta se možemo osloniti. A to je opšte mesto ne samo islandskih i ne samo filmova.

Sparrows / Prestir

2015.

scenario i režija: Runar Runarson

uloge: Atli Oskar Fjalarsson, Ingvar Eggert Sigurdsson, Kristbjorg Kjeld, Rakel Bjork Bjornsdottir, Valgeir Skagfjord, Rade Šerbedžija

Jasno nam je da je odrastanje proces koji traje, ali koja je to prelomna tačka nakon koje više nismo deca? Je li to čisto “kalendarska” kategorija, napunimo 18 godina, steknemo pravo glasa, upravljanja motornim vozilom i slobodne konzumacije alkohola i duvana? Ili su to, pak, događaji koji nas oblikuju? Prvi seks, prva plata, selidba iz roditeljskog doma, odlazak u lov i donošenje hrane na sto? Ili je to možda više metafizička kategorija, neko ponašanje koje smo ispunili ili neki zadatak koji smo prošli na ispitu zrelosti? Shvatiti prijateljstvo, odgovornost, nešto istrpeti, nekoga zaštititi? Islandski film Sparrows će pokušati da odgovori na ta pitanja kroz standardnu formu filma o odrastanju i standardni okvir “leta koje je promenilo sve”.

Ari (Fjalarsson) je momčić od nekih 16 godina koji odlazi da živi sa ocem na selo. To mu ne odgovara, ali nema izbora: majka i očuh odlaze na dugotrajni humanitarni rad u Afriku i šesnaestogodišnjak im je višak: ne mogu ga ni povesti zbog školskih obaveza, niti ga mogu ostaviti potpuno samog u stanu. Život na selu sa ocem zvuči još manje primamljivo jer je otac Gunnar (Sigurdsson) seljačka sirovina, pijanac i patološki gubitnik, a selo na Islandu ne znači “pola sata vožnje od grada”, nego podrazumeva impozantnu prirodu, hladno more i retku naseljenost uglavnom besperspektivnim ljudima, mladim ili starim.

Svetla strana svega toga je da je Ari tamo živeo ili makar letovao kad je bio dete, pa makar elementarno poznaje okolinu. Tu mu je i baka (Kjeld), stereotip fine i brižne starice koja ima neograničeno ljubavi za unuka. Tu mu je i prijateljica Lara (Bjornsdottir) koja je izrasla u lepu devojku. Imaće i posao, makar letnji, pa će nešto kruna staviti u džep. Naravno, pozitivne stvari dolaze sa senkom negativnih, pa tako Lara ima dečka, seoskog grubijana, a posao je fizikala u fabrici za preradu ribe, i to pod Radetom Šerbedžijom u tipičnoj imigrantskoj ulozi... Kažem ja, i to iz ličnog iskustva, dolazak na selo je zajeban za gradskog fićfirića i sa 30 godina, a mogu samo zamisliti kako to deluje nekome od 16.

Sparrows počinje i traje i traje i traje kao tipičan predstavnik svog žanra, sa svim mogućim opštim mestima sukoba urbanog i ruralnog, nestabilne porodične dinamike, povremene patetike, nezavidne socijalne situacije (pijanci imaju običaj da zapiju i kuću), nesnalaženja i krize koju naš momak proživljava. Ni on se u tome ne drži naročito frajerski, naprotiv, lagano je pičkast i ide nam na živce. Curica je simpatična, ali mutava i možda ju je seoski život uzeo pod svoje. Ostatak epizodnih likova su samo skicirani po šablonima kakve viđamo i u američkoj i u evropskoj kinematografiji. I sve što se dešava smo videli nekoliko desetina puta. Jedino što ga vadi su atraktivni pejzaži. Islandska priroda je impozantna sama po sebi i još je impozantno uslikana, ali koliko je to novo za islandske filmove i filmove o Islandu?

A onda – obrat. I to kakav! Jedan od onih neočekivanih, lepo pripremljenih i pametno izvedenih. Nismo ni pomislili na taj razvoj situacije, ali je i logičan i provokativan u najboljem smislu te reči. Autorska odluka da se baš to ubaci u film i to pred kraj je rizična, ali se isplatila. Ta jedna scena iz fundamenta menja ceo film i od nečeg uglavnom bezukusnog i dosadnog iz domena festivalske konfekcije, Sparrows postaje ne samo prijatno iznenađenje, nego i film koji valja gledati i koji pleni iskrenošću i hrabrošću. Jedna scena menja sve.

Of Horses and Men / Hross i oss

2013.
scenario i režija: Benedikt Erlingsson
uloge: Ingvar E. Sigurdsson, Charlotte Boving, Stein Armann Magnusson, Kjartan Ragnarsson, Helgi Bjoernsson, Sigridur Maria Egilsdottir, Juan Camillo Roman Estrada

Za sve otočane važi da su čudni. Island po toj percepciji nije izuzetak, pre bi se nazvao ekstremom. Ovaj veliki otok prekriven divnom prirodom, vulkanima i gejzirima relativno je retko nastanjen, a polovina stanovništva živi u glavnom gradu. Ruralne oblasti su skoro puste, a to je raj za umetničku imaginaciju. Sudeći po filmovima, u dubokoj islandskoj provinciji svaša se čudnog događa...
Ovaj film nije izuzetak po tom pitanju. Imamo jedno malo raštrkano selo od po nekoliko kuća. U tom selu (kraju, predelu, čemu god) ljudi su ludi na konje. Svi ih imaju. Oni su nekada bili jedino sredstvo prevoza, a danas su naklon tradiciji, kućni ljubimci, čovekovi prijatelji i prestižan hobi. Of Horses and Men nam kroz seriju kratkih priča daje ljudsku perspektivu na konja, ali reklo bi se i konjsku na čoveka, tako da na kraju ne znamo ko je razuman, a ko životinja, ko je plemenit, a ko divalj.
Priče su toliko crnohumorne da je teško zamisliti nešto tako uvrnuto. U prvoj priči gizdavi starac ponosan na svoju plemenitu kobilu i simpatična žena ponosna na svog pastuva moraju da se nose sa posledicama slobodne životinjske ljubavi koja im je pričinila sramotu. Sledeća priča prati pijanca-avanturistu koji tera konja kroz hladno more kako bi sa ruskog broda kupio jaku nemarkiranu votku. Stvari od tada postaju sve čudnije i čudnije, posebno iz perspektive konja, jer ljudi rade svakakve pizdarije i svakakve okrutnosti. Jedan povredi oči tako što cvika susedovu žicu, žena se dokazuje da je sposobna kao muškarci, stranac koji je neiskusan jahač pokušava nekoga da impresionira na turističkoj turi ili se jednostavno povodi za trenutkom, pa gadno nadrlja. Dvoje ljudi se upuštaju u tajni i nespretni seks tokom nečega što bi se moglo nazvati seoskim hitnim slučajem (zbiranjem odbeglih konja). Konje se sahranjuje bolje nego ljude, čak im sveštena lica drže misu.
Ono što je upadljivo u ovom dosta nelinearnom i artističnom filmu je njegova poetičnost. Dve stvari su tu presudne: kamera koja nam daje islandsku predivnu prirodu kao kulisu u kojoj se susreću konjska plemenitost i ljudsko divljaštvo i sitni interesi, reklo bi se lepota i ružnoća, kao i muzika koja prati širok raspon emocija i događaja.
za svojih 75 minuta koliko traje, Of Horses and Men će vas dobro provozati kroz raspoloženja, ljutiće vas, šokirati, nasmejati... Imajte u vidu da to nisu jeftini šokovi ili jeftini smeh koji je sam sebi cilj, nego je ovaj film zapravo ogled o prirodi, pre svega ljudskoj. Jesmo li zaista napredniji od životinja? Šta bi o tome tek konji imali da kažu?

Metalhead / Malmhaus

2013.

Scenario i režija: Ragnar Bragason

Uloge: Thorbjorg Helga Thorgilsdottir, Ingvar Eggert Sigurðsson, Sveinn Ólafur Gunnarsson

Kažu fanatični metalci: “Ko je nekad bio metalac, taj nikad i nije bio metalac”. Kao klincu, to mi se činio kao u redu stav, odabereš nekakav stil života, jebiga, i držiš se toga. Slušaš određenu muziku, oblačiš se na određeni način, usvajaš određene stavove, kulturu, religiju (ili negaciju iste, svejedno) i to ti se čini logičnim. Onda u nekom trenutku razviješ i drugačije interese, upoznaš još malo sveta oko sebe i shvatiš da je fanatični pristup sranje.

Nekada sam puno slušao metal, tako se oblačio i tako baljezgao. I sada ponekad poslušam nešto muzike, ponekad čak odem na neku svirku ili ozbiljniji koncert. Ali sve je manje vremena za to, a nekad mi se jednostavno ne da. Ali kada se pojavi nekakav “metalski film”, pa još ako je iz neke opskurne kinematografije, poput islandske, i još se zove Metalhead, osećam se obaveznim prema “starom sebi” da ga pogledam.

Autor filma Ragnar Bragason je jedno od većih imena islandske kinematografije, relativno redovan gost eminentnih festivala i kritičari mu predviđaju internacionalnu karijeru, čak Hollywood i ozbiljne budžete sa kojima već raspolaže njegov zemljak Baltasar Kormakur. Budimo iskreni, Island ima sasvim pristojnu kinematografiju, ali zbog objektivnih ograničenja (ipak je to nacija od kakvih 300.000 ljudi, od kojih polovina živi u glavnom gradu), islandski filmovi su najčešće od “art” sorte, filmovi najčešće skromnih budžeta, snimani za internacionalnu festivalsku publiku. Metalhead je takav film, što ima svojih prednosti, ali i nedostataka.

Prvo i osnovno razočaranje, Metalhead je drama o međuljudskim odnosima kakvih se snima na tone u manjim kinematografijama i koje su najčešće zaglavljene na marginama festivala. “Setting” je jedno polu-pusto selo od nekoliko kuća sa pripadajućim velikim farmama, jedne crkve i jedne krčme. Okidač za zaplet se događa gotovo bez ekspozicije, već u drugoj sceni, kada mala Hera posmatra pogibiju svog starijeg brata heavijanera u doista čudnoj nesreći na traktoru. Nemogavši da se izbori sa gubitkom i tugom, Hera polako preuzima ličnost svog brata, njegovu odeću i muziku (kako u glasnom slušanju, tako i u sviranju) i sve podiže na novi nivo. Ona pijanči, ne uspeva da sačuva posao, fura “corpse paint” krade traktore susedima i pravi slična sranja, a neka od njih nisu nimalo naivna i dečija. Sredina je gleda sa neodobravanjem, a razumevanje ne nalazi ni kod kuće, pošto roditelji imaju svaki svoj pristup u nošenju sa tragedijom. Hera će ipak podršku naći na mestu gde se najmanje nada – od novog, mladog popa u selu.

Ono što film vadi iz sivila tipičnih festivalskih dramica su povremeni ispadi crnog humora, manje ili više centriranim oko glavne junakinje i njenih pizdarija. Mlada glumica Thora Bjorg Helga ima nimalo lak zadatak da svoju ulogu odigra bez klizanja u patetiku ili karikaturu i u tome uspeva i izaziva simpatije i empatiju kod gledalaca. U tome joj dosta pomaže Ragnar Bragason, kako svojim čvrstim, iako ne baš inventivnim scenarijem, tako i sigurnom režijom i čestim promenama u tempu filma. Ostatak epizodnih likova su razrađeni i uverljivi, a iskusni islandski glumci ih igraju vešto i sa merom, tako da Metalhead liči na jednu životnu (i provincijalnu) priču kakvu smo sigurno već videli na filmu, ako ne i čuli u životu.

Ono u čemu Metalhead pada kao film je što metal muziku češće koristi kao soundtrack i tipičan “freak” milje. Metalhead nije nimalo “metalski” film i to ga čini nekako bezukusnim. Zamenite muziku u filmu sa, recimo, punkom i dobićete utisak da gledate islandsku verziju Out of The Blue (Dennis Hopper, 1980). Sam soundtrack sadrži pristojan broj numera, ali se jedna od njih (Megadethov Symphony of Destruction) ponavlja do iznemoglosti, bez obzira što ne korespondira sa vremenom radnje filma. Radnja je, naime, smeštena u rane 90-te, a Megadethov hit je ipak nešto novijeg datuma.

Ta činjenica nije nikako presudna i primetiće je samo neko ko je makar nekad bio metalac, ali ona govori više o autoru filma nego što se to na prvi pogled čini. Ona prosto pokazuje da Ragnar Bragason nikad nije bio metalac, da metal ne razume i da ga metal ne zanima. A to je upravo ono zbog čega je Metalhead tipski film: nije dovoljno “metalski”.