Sparrows / Prestir

2015.

scenario i režija: Runar Runarson

uloge: Atli Oskar Fjalarsson, Ingvar Eggert Sigurdsson, Kristbjorg Kjeld, Rakel Bjork Bjornsdottir, Valgeir Skagfjord, Rade Šerbedžija

Jasno nam je da je odrastanje proces koji traje, ali koja je to prelomna tačka nakon koje više nismo deca? Je li to čisto “kalendarska” kategorija, napunimo 18 godina, steknemo pravo glasa, upravljanja motornim vozilom i slobodne konzumacije alkohola i duvana? Ili su to, pak, događaji koji nas oblikuju? Prvi seks, prva plata, selidba iz roditeljskog doma, odlazak u lov i donošenje hrane na sto? Ili je to možda više metafizička kategorija, neko ponašanje koje smo ispunili ili neki zadatak koji smo prošli na ispitu zrelosti? Shvatiti prijateljstvo, odgovornost, nešto istrpeti, nekoga zaštititi? Islandski film Sparrows će pokušati da odgovori na ta pitanja kroz standardnu formu filma o odrastanju i standardni okvir “leta koje je promenilo sve”.

Ari (Fjalarsson) je momčić od nekih 16 godina koji odlazi da živi sa ocem na selo. To mu ne odgovara, ali nema izbora: majka i očuh odlaze na dugotrajni humanitarni rad u Afriku i šesnaestogodišnjak im je višak: ne mogu ga ni povesti zbog školskih obaveza, niti ga mogu ostaviti potpuno samog u stanu. Život na selu sa ocem zvuči još manje primamljivo jer je otac Gunnar (Sigurdsson) seljačka sirovina, pijanac i patološki gubitnik, a selo na Islandu ne znači “pola sata vožnje od grada”, nego podrazumeva impozantnu prirodu, hladno more i retku naseljenost uglavnom besperspektivnim ljudima, mladim ili starim.

Svetla strana svega toga je da je Ari tamo živeo ili makar letovao kad je bio dete, pa makar elementarno poznaje okolinu. Tu mu je i baka (Kjeld), stereotip fine i brižne starice koja ima neograničeno ljubavi za unuka. Tu mu je i prijateljica Lara (Bjornsdottir) koja je izrasla u lepu devojku. Imaće i posao, makar letnji, pa će nešto kruna staviti u džep. Naravno, pozitivne stvari dolaze sa senkom negativnih, pa tako Lara ima dečka, seoskog grubijana, a posao je fizikala u fabrici za preradu ribe, i to pod Radetom Šerbedžijom u tipičnoj imigrantskoj ulozi... Kažem ja, i to iz ličnog iskustva, dolazak na selo je zajeban za gradskog fićfirića i sa 30 godina, a mogu samo zamisliti kako to deluje nekome od 16.

Sparrows počinje i traje i traje i traje kao tipičan predstavnik svog žanra, sa svim mogućim opštim mestima sukoba urbanog i ruralnog, nestabilne porodične dinamike, povremene patetike, nezavidne socijalne situacije (pijanci imaju običaj da zapiju i kuću), nesnalaženja i krize koju naš momak proživljava. Ni on se u tome ne drži naročito frajerski, naprotiv, lagano je pičkast i ide nam na živce. Curica je simpatična, ali mutava i možda ju je seoski život uzeo pod svoje. Ostatak epizodnih likova su samo skicirani po šablonima kakve viđamo i u američkoj i u evropskoj kinematografiji. I sve što se dešava smo videli nekoliko desetina puta. Jedino što ga vadi su atraktivni pejzaži. Islandska priroda je impozantna sama po sebi i još je impozantno uslikana, ali koliko je to novo za islandske filmove i filmove o Islandu?

A onda – obrat. I to kakav! Jedan od onih neočekivanih, lepo pripremljenih i pametno izvedenih. Nismo ni pomislili na taj razvoj situacije, ali je i logičan i provokativan u najboljem smislu te reči. Autorska odluka da se baš to ubaci u film i to pred kraj je rizična, ali se isplatila. Ta jedna scena iz fundamenta menja ceo film i od nečeg uglavnom bezukusnog i dosadnog iz domena festivalske konfekcije, Sparrows postaje ne samo prijatno iznenađenje, nego i film koji valja gledati i koji pleni iskrenošću i hrabrošću. Jedna scena menja sve.