Que Horas Ela Volta? / The Second Mother

2015.

scenario i režija: Anna Muylaert

uloge: Regina Casé, Michel Joelsas, Camila Márdila, Karine Teles, Lourenço Mutarelli, Helena Albergaria

Neke filmove ulovim odmah, prvom zgodnom prilikom, neke iz drugog ili trećeg pokušaja. Neki su tog truda vredni, neki ne. Nije ovo nikakva “pasija po Marku”, već konstatacija da se na svetu snimi konačno mnogo filmova, da oni idu po festivalima, u redovnoj distribuciji i po ne tako legalnim tokovima, pa onda pre ili kasnije dođu na red za gledanje. The Second Mother je film koji bih nazvao svojom letnjom čežnjom, propustio sam ga u Sarajevu da bih ga uhvatio u Zagrebu i isplatilo se.

Čemu tolika želja za brazilskim filmom? Jedan od razloga su zvučne premijere na berlinskom i Sundance Festivalu i očekivane dobre kritike koje je film pobrao. Drugi razlog je zanimanje za brazilsku arthouse kinematografiju, posebno za njen socijalni aspekt koji se provlači iz filma u film. Pogledao sam Neighbouring Sounds i Casa Grande, pa je logično da nastavim sa The Second Mother. Uostalom, socijalne teme su neizbežne u Brazilu, državi koju definišu socijalne razlike i koja u poslednje vreme beleži zadivljujući privredni rast i u kojoj se sve više govori o principu socijalne mobilnosti, odnosno šansi za napredovanje po klasama putem obrazovanja i izbora karijere.

Ovde još imamo i žensku perspektivu, jer tri ženska lika u dve socijalne kategorije i dve generacije vode priču, dok su muški likovi isprani i pasivni. Radnja filma je centrirana oko kuće, zapravo vile, u kojoj Barbara (Teles) i Carlos (Mutarelli) žive sa sinom tinejdžerom Fabinhom (Joelsas) koji ne želi ili ne može da odraste. Ne zbog viška roditeljske ljubavi, jer je Barbara prezauzeta poziranjem savršenstva, a Carlos lamentiranjem nad ispraznom i neostvarenom egzistencijom (kakve su to bogataške muke, propadne ti slikarska karijera, pa ti je mnogo dosadno), koliko zbog toga što je sve uvek dobijao na gotovo.

Za to se potrudila Val (Casé), kućna pomoćnica koja živi s njima i zapravo naslovna “druga majka” Fabinhu. U prvoj sceni je vidimo kako se angažuje oko toga da on nauči da pliva, ali poštuje nepisana pravila klasne segregacije – bazen je za gospodu, posluga može samo do ruba. “Twist” u priči je takav da je Val došla iz provincije i da je tamo ostavila svoju kćerku Jéssicu, staru otprilike kao i Fabinho nekoj “drugoj majci” da je odgaja dok ona zarađuje za život. Sada je Jéssica (Márdila) odrasla, stasala za fakultet i dolazi kod majke u Sao Paolo gde namerava da studira.

Iako se cela familija, možda iz osećaja bogataške krivice koji mori moderne liberale, raduje njenom dolasku i u tu čast priprema večeru dobrodošlice, Jéssicin dolazak će ipak uzburkati duhove. Od nje se ipak očekuje da pozive shvati kao kurtoazne, ali da ne prekorači granicu klasnih razlika. Ona to ne zna, ne oseća i ne prihvata, što je dovodi u svetonazorski sukob i sa majkom Val i sa gospođom Barbarom koje do tih granica drže. A to da su i Fabinho i naročito Carlos zainteresovani za Jéssicu nimalo ne odgovara ni njenoj poziciji ni miru u kući...

Ono što je za pohvalu je činjenica da imamo vremena da upoznamo pozicije likova. One možda na prvu loptu deluju tipski, ali su zapravo razrađene kroz dosta sitnih detalja, pa nemamo problema da za njih nađemo razumevanje i da ih prihvatimo. Nema karikaturalnosti i popovanja, pred sobom imamo socijalnu studiju u ograničenim, gotovo eksperimentalnim uslovima, u kući koja je sistem za sebe. Imamo dakle klasni i generacijski sukob relativno niskog intenziteta koji bez obzira što neće eskalirati u otvoreni rat ostaje bespoštedan.

Takođe, sve to nam je dato sa nemalom dozom šarma i humora. Recimo, hijerarhija između gospode i posluge se završava sa psom koji je nekako uvek na smetnji. Takođe Val u interpretaciji Regine Casé deluje kao simpatična priprosta žena koja razgovara sama sa sobom, čudi se kako je kćerka ne sluša i kako ne kapira nepisana pravila lepog ponašanja između gazdi i posluge i zdušno uskače da Fabinha izvadi iz sranja (ono sa travom je fenomenalno). Simpatičan je i tretman Jéssice između bezobrazne cure koja “ne jebe živu silu”, dovoljno pametne da shvati nepisana pravila i dovoljno pametne da ih ne poštuje, i ambiciozne predstavnice mlade generacije koja shvata i oseća da je socijalna mobilnost moguća.

Zamke karikaturalnosti je još teže izbeći kod likova bogataša koji su prosto viđeni negativci u svakom socijalnom filmu, ali ovde nije tako. Možda nam Barbara neće biti simpatična, ali ćemo je poštovati makar zbog autoriteta sa kojim upravlja kućom. Ni Fabinho nije tek karikatura nesposobnog mladog bogataša, nego u njemu naslućujemo onu tugu i zapuštenost kakvu imaju “trust fund” deca. I Carlosa više doživljavamo kao neostvarenog umetnika nego kao klasičnog blaziranog naslednika.

The Second Mother ipak ima jedan problem zbog kojeg se ne slažem sa unisonim hvalospevima globalne kritike. Naime, zakleo bih se da sam već video jedan takav film i da se zvao Casa Grande. Ne kažem da je u potpunosti isti film, možda zbog “prvenstva” mi se Casa Grande čini i boljim, a “setting” kuće sa poslugom i tematika socijalnih razlika su apsolutno isti. The Second Mother je dobar film, ali ne mogu se oteti dojmu već viđenog i tek minimalno variranog.