2015.
scenario
i režija: Anna Muylaert
uloge:
Regina Casé, Michel Joelsas, Camila Márdila, Karine Teles, Lourenço
Mutarelli, Helena Albergaria
Neke
filmove ulovim odmah, prvom zgodnom prilikom, neke iz drugog ili
trećeg pokušaja. Neki su tog truda vredni, neki ne. Nije ovo
nikakva “pasija po Marku”, već konstatacija da se na svetu snimi
konačno mnogo filmova, da oni idu po festivalima, u redovnoj
distribuciji i po ne tako legalnim tokovima, pa onda pre ili kasnije
dođu na red za gledanje. The Second Mother je film koji bih
nazvao svojom letnjom čežnjom, propustio sam ga u Sarajevu da bih
ga uhvatio u Zagrebu i isplatilo se.
Čemu
tolika želja za brazilskim filmom? Jedan od razloga su zvučne
premijere na berlinskom i Sundance Festivalu i očekivane dobre
kritike koje je film pobrao. Drugi razlog je zanimanje za brazilsku
arthouse kinematografiju, posebno za njen socijalni aspekt koji se
provlači iz filma u film. Pogledao sam Neighbouring Sounds i
Casa Grande, pa je logično da nastavim sa The Second
Mother. Uostalom, socijalne teme su neizbežne u Brazilu, državi
koju definišu socijalne razlike i koja u poslednje vreme beleži
zadivljujući privredni rast i u kojoj se sve više govori o principu
socijalne mobilnosti, odnosno šansi za napredovanje po klasama putem
obrazovanja i izbora karijere.
Ovde
još imamo i žensku perspektivu, jer tri ženska lika u dve
socijalne kategorije i dve generacije vode priču, dok su muški
likovi isprani i pasivni. Radnja filma je centrirana oko kuće,
zapravo vile, u kojoj Barbara (Teles) i Carlos (Mutarelli) žive sa
sinom tinejdžerom Fabinhom (Joelsas) koji ne želi ili ne može da
odraste. Ne zbog viška roditeljske ljubavi, jer je Barbara
prezauzeta poziranjem savršenstva, a Carlos lamentiranjem nad
ispraznom i neostvarenom egzistencijom (kakve su to bogataške muke,
propadne ti slikarska karijera, pa ti je mnogo dosadno), koliko zbog
toga što je sve uvek dobijao na gotovo.
Za
to se potrudila Val (Casé), kućna pomoćnica koja živi s njima i
zapravo naslovna “druga majka” Fabinhu. U prvoj sceni je vidimo
kako se angažuje oko toga da on nauči da pliva, ali poštuje
nepisana pravila klasne segregacije – bazen je za gospodu, posluga
može samo do ruba. “Twist” u priči je takav da je Val došla iz
provincije i da je tamo ostavila svoju kćerku Jéssicu, staru
otprilike kao i Fabinho nekoj “drugoj majci” da je odgaja dok ona
zarađuje za život. Sada je Jéssica (Márdila) odrasla, stasala za
fakultet i dolazi kod majke u Sao Paolo gde namerava da studira.
Iako
se cela familija, možda iz osećaja bogataške krivice koji mori
moderne liberale, raduje njenom dolasku i u tu čast priprema večeru
dobrodošlice, Jéssicin dolazak će ipak uzburkati duhove. Od nje se
ipak očekuje da pozive shvati kao kurtoazne, ali da ne prekorači
granicu klasnih razlika. Ona to ne zna, ne oseća i ne prihvata, što
je dovodi u svetonazorski sukob i sa majkom Val i sa gospođom
Barbarom koje do tih granica drže. A to da su i Fabinho i naročito
Carlos zainteresovani za Jéssicu nimalo ne odgovara ni njenoj
poziciji ni miru u kući...
Ono
što je za pohvalu je činjenica da imamo vremena da upoznamo
pozicije likova. One možda na prvu loptu deluju tipski, ali su
zapravo razrađene kroz dosta sitnih detalja, pa nemamo problema da
za njih nađemo razumevanje i da ih prihvatimo. Nema karikaturalnosti
i popovanja, pred sobom imamo socijalnu studiju u ograničenim,
gotovo eksperimentalnim uslovima, u kući koja je sistem za sebe.
Imamo dakle klasni i generacijski sukob relativno niskog intenziteta
koji bez obzira što neće eskalirati u otvoreni rat ostaje
bespoštedan.
Takođe,
sve to nam je dato sa nemalom dozom šarma i humora. Recimo,
hijerarhija između gospode i posluge se završava sa psom koji je
nekako uvek na smetnji. Takođe Val u interpretaciji Regine Casé
deluje kao simpatična priprosta žena koja razgovara sama sa sobom,
čudi se kako je kćerka ne sluša i kako ne kapira nepisana pravila
lepog ponašanja između gazdi i posluge i zdušno uskače da Fabinha
izvadi iz sranja (ono sa travom je fenomenalno). Simpatičan je i
tretman Jéssice između bezobrazne cure koja “ne jebe živu silu”,
dovoljno pametne da shvati nepisana pravila i dovoljno pametne da ih
ne poštuje, i ambiciozne predstavnice mlade generacije koja shvata i
oseća da je socijalna mobilnost moguća.
Zamke
karikaturalnosti je još teže izbeći kod likova bogataša koji su
prosto viđeni negativci u svakom socijalnom filmu, ali ovde nije
tako. Možda nam Barbara neće biti simpatična, ali ćemo je
poštovati makar zbog autoriteta sa kojim upravlja kućom. Ni Fabinho
nije tek karikatura nesposobnog mladog bogataša, nego u njemu
naslućujemo onu tugu i zapuštenost kakvu imaju “trust fund”
deca. I Carlosa više doživljavamo kao neostvarenog umetnika nego
kao klasičnog blaziranog naslednika.
The
Second Mother ipak ima jedan problem zbog kojeg se ne slažem sa
unisonim hvalospevima globalne kritike. Naime, zakleo bih se da sam
već video jedan takav film i da se zvao Casa Grande. Ne kažem
da je u potpunosti isti film, možda zbog “prvenstva” mi se Casa
Grande čini i boljim, a “setting” kuće sa poslugom i
tematika socijalnih razlika su apsolutno isti. The Second Mother
je dobar film, ali ne mogu se oteti dojmu već viđenog i tek
minimalno variranog.
No comments:
Post a Comment