2015.
režija:
Nima Nourizadeh
scenario:
Max Landis
uloge:
Jesse Eisenberg, Kristen Stewart, Connie Britton, Topher Grace,
Walton Goggins, John Leguizamo, Bill Pullman, Tony Hale, Stuart
Greer, Michael Papajohn
Neambiciozni
Mike (Eisenberg) provodi svoje dane u konzumiranju svake droge koja
mu padne šaka, šljaka kao prodavac u drugoj smeni u prodavnici i
crta stripove o majmunu-astronautu. Jedina svetla tačka u njegovom
životu je njegova devojka Phoebe (Stewart) sa kojom deli ljubav
prema travi i blejanju i koja je dosta funkcionalnija osoba od njega,
pa bazično čisti sranja koja on za sobom ostavlja. Očito, ona je
puna razumevanja za njega, jer koja bi trpela takvog pajsera,
naročito sa hendikepom da dobije napade panike svaki put kad se
sprema da napusti buđavi gradić u kome žive. Zato se i sprema da
je zaprosi čim se ukaže prilika.
No
dobro, očito da njega prati sreća kakva obično prati takve budale.
Ne samo da nije zaspao sa zapaljenim džointom i zapalio kuću, nego
čak nikad nije ni robijao. Međutim, njegova sreća će se okrenuti
kada se u trgovini pojavi sredovečna Victoria (Britton) i izbrblja
mu nešto nerazumljivo. Na kraju smene ga pred radnjom čekaju
dvojica tipova koja prvo petljaju nešto oko njegovog auta, a onda ga
napadnu. Oni su naoružani, a on ima samo čašu tople supe i kašiku.
On ih ubije, hladno i bez problema.
Takav
zaplet smo mogli pretpostaviti nekoliko scena ranije kada su se u
priči pojavile zakulisne radnje u CIA-i. Victoria je tamo
agentica-planerka i dobila je poruku da se njen već napušteni
projekat gasi i da se uklanjaju svi tragovi. Operacijom upravlja
sveže uznapredovali šupak od lika Yates (Grace) koji to vidi kao
priliku da pogura svoj projekat. Jasno, njen projekat je naduvani
Mike, a njegov su ubice koje šalje i šalje. Buđavi gradić Liman,
West Virginia će postati poprište krvavog obračuna.
Iako
početak sa špijunažom i budalama jako podseća na Burn After
Reading braće Coen, ime gradića je zapravo mnogo bolji “hint”
šta nas očekuje. Liman nećete naći na mapi jer ne postoji. Ime je
asocijacija na Douga Limana, reditelja prvog od novih Bourne
filmova i još nekih drugih filmova: političkog trilera Fair Game
(2010), “brangelina” akcione komedije Mr. and Mrs. Smith
(2005), ali i zabavnog tinejdžerskog Pulp Fiction klona Go
(1999). Očekujte, dakle, akcionu komediju sa puno krvi i dozom
bizarnosti o CIA-i, tajnim projektima i naduvanim budalama, začinjenu
stripovskom estetikom.
Realno
gledano, to smo već nekoliko puta videli na filmu i tu formulu nije
moguće varirati u nedogled. Međutim, nije li akcioni film sam po
sebi nespojiv sa slacker/stoner komedijom čiji su likovi toliko
niskog nivoa energije? Zapravo, u prvoj trećini spoj nekako radi,
verovatno iz razloga što se akcija samo očekuje, a humor nije
toliko napadan, pa ostaje efektan na onaj “deadpan” način.
Međutim, kada akcija dobije momentum, humor se polako gubi i svodi
na prežvakane klišee. Zbog formuličnosti koje se do pred sam kraj
filma drži, American Ultra postaje relativno relaksirajuće,
ali prolazno B-filmsko iskustvo i to je šteta.
Film
ima potencijala na koje baš i nismo računali. Recimo Topher Grace
je više nego solidan kao negativac-pičkica, mastiljar koji je dobio
priliku da se igra rata i zamišlja se kao veliki vođa. Recimo
Kristen Stewart koja se potpuno očistila od loše glumačke karme
koju je navukla sa Twilightom i vratila se kao pouzdana i
versatilna glumica koja je sposobna da iznese emotivnu težinu filma,
a da je pritom sačuvala nešto od svog “twilightovskog”
zvezdanog, odnosno komercijalnog potencijala. Jesse Eisenberg, iako
uglavnom igra pametnjakoviće, je kao stvoren za te izgubljene i
neambiciozne likove. The Double je bio prvi korak u tom smeru,
a American Ultra to podiže na jedan novi nivo.
Dalje,
ceo taj koncept vladinih tajnih eksperimenata i zavera ćutanja koji
je bio popularan u periodu unipolarnog sveta 90-ih je sam po sebi
zanimljiv, ali do sada još nismo videli ideju da je CIA svoje mašine
za ubijanje maskirala u neambiciozne stonere. Priznajem, taj koncept
mi je intrigantan, jer bi mogao upaliti: ko bi posumnjao na usporenu,
izgubljenu, miroljubivu i stoga bezazlenu budalu. Iako obojica imaju
više iskustva sa komedijom nego sa akcijom, Landis i Nourizadeh nisu
više posvetili tom aspektu maske, nego su požurili na rokanje.
Čak
i u toku tog šablonskog akcijanja ima par mesta na kojima njih
dvojica pravilno ubacuju dramske momente. Recimo, film savršeno
tempira obrat vezan za Mikeov i Phoebin odnos, a čak je otrcani
“trope” sa prstenom nekako isfuran. Takođe, retko viđamo da
negativci ispod glavnog, makar i dokazani ludaci, iskazuju svoje
mišljenje o nečemu, a naročito da pruže argument da oni nisu tu
gde su svojom voljom. American Ultra ispod tog naslova fura
lagano anarho-stav, jer su motivacije svih likova osim Pullmanovog
(efektivno je dva minuta u filmu kao strogi i tajnoviti veliki meštar
CIA-e) uglavnom neposlušnost i kontra nekom sistemu. U tom smislu,
na kraj možemo gledati i kao na sprdnju i kao na kapitulaciju i
priklanjanje tom istom sistemu protiv kojeg smo se, svesno ili
nesvesno, borili.
Najveći
problem filma je njegova akciona komponenta. To naprosto nije
zadivljujuće. To je u najboljem slučaju pristojno. Jesse Eisenberg
je svašta, ali nije idealni akcioni junak. Čak i dobro zamišljen
koncept upotrebe kućnih predmeta ili namirnica i oruđa u
super-marketu nije izveden za žarom i oni “wow” efektom koji je
neophodan kad gledamo takve scene. Akcijada ovde guši komičnu i
satiričnu stranu filma. American Ultra je gledljiv, ali ne i
impozantan, pa mu i pored natuknutih zanimljivih detalja ne gine brz
put u zaborav.
No comments:
Post a Comment