Bone Tomahawk

2015.

scenario i režija: S. Craig Zahler

uloge: Kurt Russell, Patrick Wilson, Richard Jenkins, Matthew Fox, Lilli Simmons, Evan Jonigkeit, Fred Malamed, Sid Haig, David Arquette, Michael Pare, Sean Young

Western filmovi su u istoriji svog postojanja započeli sa svojom slavnom mitološkom fazom, prešli revizionističku, novohollywoodsku fazu i uporedo s njom invaziju stranih autora i posle toga jednostavno ispali iz mode. Bilo je pokušaja ponovnog oživljavanja, romantizacije, osavremenjivanja i rekontekstualizacije, ali uspesi su bili retki. Western žanr je otišao u tri pravca koji realno nemaju budućnosti. Postali su “vanity” projekti ostarelih glumaca koji bi želeli pokazati da, za razliku od svojih mlađih kolega, oni zapravo znaju jahati. Postali su inspiracija za postmoderne i “artsy” autore koji su koristili western okruženje ili neke od njegovih elemenata kako bi zapravo pričali o nekim drugim stvarima koje sa westernom veze nemaju. I konačno, postali su cirkus, vašarska atrakcija za blentave pokušaje parodije.

U poslednjih par godina se, međutim, dešavaju sasvim solidne stvari glede žanra. Prvo, imamo talas malih, nezavisnih westerna sa skromnijim budžetima koji u jedan stari žanr uvode nove teme, a stare čitaju na jedan svež način. I drugo, u toj indie navali se očitava trend spajanja i mešanja žanrova koji su uglavnom stajali odvojeno. Horor-western možda deluje nezamislivo, ali zašto ne probati. Mislim, u muzici ti motivi se sasvim solidno slažu.

Bone Tomahawk, klasično strukturiran u tri čina plus prolog je jedan takav izuzetno zanimljiv i uspeo pokušaj. Prolog će nam već pokazati o čemu se tu radi i šta tačno možemo očekivati. Dvojica bandita (Haig, Arquette) prekopavaju po stvarima para koji je imao nesreću da ih sretne. Jedna od prvih replika, “Što moraju uvek da se sami upišaju?” jasno govori o lagano komičnom, “tarantinovskom” tomu koji će Bone Tomahawk furati, a prebiranje po knjigama u potrazi za skrivenim novcem i komentar na Bibliju koju “uvek možeš prodati nekoj budali” to nastavljaju kroz živahni verbalni ping-pong. Jedan od bandita će uskoro imati sastanak sa sudbinom prilikom prolaska kroz indijansko groblje, sačekaće ga ratnici čija je koža obojena prašinom, njihove strele i sekire. Rizik posla.

Drugi će pobeći u nimalo glamurozni gradić na granici poznate teritorije optimistično nazvan Bright Hope, ali ni tu neće imati puno sreće. Videće ga već neko kako zakopava stvari na ulazu u grad i u saloonu će ga saleteti šerif Hunt (Russell) i njegov ostareli zamenik Chicory (Jenkins) i izvesti mu uigrani štos sa metkom u nogu, pa će ranjeni nesrećnik završiti u ćorci. Iako mu predviđa vešala prvom zgodnom prilikom, šerif ipak ne želi da uhapšenik crkne od sepse, pa poziva gradsku bolničarku Samanthu O'Dweyer (Simmons) da mu izvadi metak iz noge. Ona ostavlja svog povređenog muža Arthura (Wilson) kod kuće, ali otkriva da ranjenik pati od groznice, pa ostaje preko noći da ga neguje.

To se ispostavlja kao jako loša odluka jer ih iste noći neko napada i otima, zajedno sa pet konja iz gradske štale. Pretpostavlja se da su u pitanju Indijanci, ali ih lokalni učenjak, k tome i sam Indijanac uverava da to nisu obični Indijanci, nego “trogloditi”, pećinski kanibali toliko primitivni da čak i ne govore. Okuplja se ekipa za poteru, zadatak se čini više samoubilačkim nego optimističnim, a šerifu, starom zameniku i povređenom, ali svejedno motiviranom Arthuru se priključuje i lokalni kicoš, avanturista, revolveraš i nepopravljivi rasista Brooder (Fox) koji se hvali da je ubio na stotine Indijanaca.

Drugi čin je zapravo njihova potraga, baksuzni “road movie” na konjima, koji uskoro postaje pešački i u kojem se stalno dešavaju nova sranja. Prvo, ekipa nije ni brojna, ni naročito profesionalna, a posebno nije kompaktna, jer se naši junaci stalno prepucavaju. Šerif kao pokušava da ih smiri svojim ponekad grubim opaskama, ali samo je pitanje gde će sledeće pući. Sve to je začinjeno obiljem crnohumornih replika koje se izmenjuju sa egzistencijalnim razmišljanjima i uvidima u pozadine njih četvorice, pre svega Chicorija i Broodera. Njihove pozadine otvaraju nekoliko rupa u priči veličine Teksasa, ali ishod bi u suštini bio svejedno sličan: družina bi umesto žene tražila nekog drugog.

A onda – paf! Zaseda. Brutalno nasilje. Horor. Torture porn. Zastrašujući divljaci i njihove prakse. I jedan “kulinarski savet” kako najlakše istranžirati čoveka kada na raspolaganju imate samo primitivno oruđe. I promućurna žena kojoj je zarobljeništvo ubilo svaku iluziju o smislu života i njen komentar da na granici najopasnija stvar nisu ni vremenske prilike ni Indijanci, koliko su to idioti koji su sami i slabo opremljeni došli po nju.

Bone Tomahawk može poslužiti kao sjajan uvod za Tarantinov The Hateful Eight, ali to je moj prvi i relativno površan utisak, jer je film bolji od toga da bilo čemu bude uvod. Razlog za takvu paralelu je pojavljivanje Kurta Russella koji se na velika vrata vraća u filmsku industriju. Ovde ovaj versatilni junak igra ulogu koja mu sjajno stoji i svojim brčinama potvrđuje da misli ozbiljno. Njegov šerif je na tragu Roostera Cogburna u izvedbi Jeffa Bridgesa, ali bez toliko alkohola, ta hrabrost sa nešto, ali ne mnogo, manje taštine.

I ostali imaju dovoljno vremena da zabriljiraju, a i likovi su im napisani toliko kvalitetno da i u samom tekstu ima soka, a glumački lični pečati mogu samo doprineti dobrom utisku. Tako je Matthew Fox apsolutno sjajan kao jedan od onih nemilosrdnih revolveraša i pre svega hohštaplera, jakih na rečima za koje ne zapravo ne možemo sa sigurnošću tvrditi kakvi su na delu. Jasno nam je da nije pizdun, ali i da sigurno nije tako opasan kako se hvali. Patrick Wilson ima nezahvalnu ulogu da igra “slabu kariku”, ali scenario mu nudi priliku da se iskupi prema kraju. Glavna neočekivana zvezda filma je Richard Jenkins koji je sa svojim staračkim pričama ponekad “comic relief”, a ponekad duša i ljudskost ovog filma. Naći balans između ta dva je težak zadatak, ali Jenkinsu uspeva. Na tako jaku i karakternu postavu možemo komotno dodati i još dosta poznatih faca u malim, ali pamtljivim cameo ulogama.

Bone Tomahawk je jedan pametno i pažljivo osmišljen, napisan i realizovan film od početka do kraja kod kojeg se ne da naslutiti da je snimljen sa ne baš impozantnim budžetom od ispod dva miliona dolara. Možete li poverovati da je njegov autor zapravo amater, pisac i muzičar, k tome još i debitant kao scenarista i reditelj? S. Craig Zahler je svakako otkrio svoj novi talenat i već sa prvim filmom skrenuo pažnju na sebe kao na žanrovskog autora čiju karijeru treba pratiti. Preporuka se podrazumeva.