2015.
scenario
i režija: S. Craig Zahler
uloge:
Kurt Russell, Patrick Wilson, Richard Jenkins, Matthew Fox, Lilli
Simmons, Evan Jonigkeit, Fred Malamed, Sid Haig, David Arquette,
Michael Pare, Sean Young
Western
filmovi su u istoriji svog postojanja započeli sa svojom slavnom
mitološkom fazom, prešli revizionističku, novohollywoodsku fazu i
uporedo s njom invaziju stranih autora i posle toga jednostavno
ispali iz mode. Bilo je pokušaja ponovnog oživljavanja,
romantizacije, osavremenjivanja i rekontekstualizacije, ali uspesi su
bili retki. Western žanr je otišao u tri pravca koji realno nemaju
budućnosti. Postali su “vanity” projekti ostarelih glumaca koji
bi želeli pokazati da, za razliku od svojih mlađih kolega, oni
zapravo znaju jahati. Postali su inspiracija za postmoderne i “artsy”
autore koji su koristili western okruženje ili neke od njegovih
elemenata kako bi zapravo pričali o nekim drugim stvarima koje sa
westernom veze nemaju. I konačno, postali su cirkus, vašarska
atrakcija za blentave pokušaje parodije.
U
poslednjih par godina se, međutim, dešavaju sasvim solidne stvari
glede žanra. Prvo, imamo talas malih, nezavisnih westerna sa
skromnijim budžetima koji u jedan stari žanr uvode nove teme, a
stare čitaju na jedan svež način. I drugo, u toj indie navali se
očitava trend spajanja i mešanja žanrova koji su uglavnom stajali
odvojeno. Horor-western možda deluje nezamislivo, ali zašto ne
probati. Mislim, u muzici ti motivi se sasvim solidno slažu.
Bone
Tomahawk, klasično strukturiran u tri čina plus prolog je jedan
takav izuzetno zanimljiv i uspeo pokušaj. Prolog će nam već
pokazati o čemu se tu radi i šta tačno možemo očekivati. Dvojica
bandita (Haig, Arquette) prekopavaju po stvarima para koji je imao
nesreću da ih sretne. Jedna od prvih replika, “Što moraju uvek da
se sami upišaju?” jasno govori o lagano komičnom,
“tarantinovskom” tomu koji će Bone Tomahawk furati, a
prebiranje po knjigama u potrazi za skrivenim novcem i komentar na
Bibliju koju “uvek možeš prodati nekoj budali” to nastavljaju
kroz živahni verbalni ping-pong. Jedan od bandita će uskoro imati
sastanak sa sudbinom prilikom prolaska kroz indijansko groblje,
sačekaće ga ratnici čija je koža obojena prašinom, njihove
strele i sekire. Rizik posla.
Drugi
će pobeći u nimalo glamurozni gradić na granici poznate teritorije
optimistično nazvan Bright Hope, ali ni tu neće imati puno sreće.
Videće ga već neko kako zakopava stvari na ulazu u grad i u saloonu
će ga saleteti šerif Hunt (Russell) i njegov ostareli zamenik
Chicory (Jenkins) i izvesti mu uigrani štos sa metkom u nogu, pa će
ranjeni nesrećnik završiti u ćorci. Iako mu predviđa vešala
prvom zgodnom prilikom, šerif ipak ne želi da uhapšenik crkne od
sepse, pa poziva gradsku bolničarku Samanthu O'Dweyer (Simmons) da
mu izvadi metak iz noge. Ona ostavlja svog povređenog muža Arthura
(Wilson) kod kuće, ali otkriva da ranjenik pati od groznice, pa
ostaje preko noći da ga neguje.
To
se ispostavlja kao jako loša odluka jer ih iste noći neko napada i
otima, zajedno sa pet konja iz gradske štale. Pretpostavlja se da su
u pitanju Indijanci, ali ih lokalni učenjak, k tome i sam Indijanac
uverava da to nisu obični Indijanci, nego “trogloditi”, pećinski
kanibali toliko primitivni da čak i ne govore. Okuplja se ekipa za
poteru, zadatak se čini više samoubilačkim nego optimističnim, a
šerifu, starom zameniku i povređenom, ali svejedno motiviranom
Arthuru se priključuje i lokalni kicoš, avanturista, revolveraš i
nepopravljivi rasista Brooder (Fox) koji se hvali da je ubio na
stotine Indijanaca.
Drugi
čin je zapravo njihova potraga, baksuzni “road movie” na
konjima, koji uskoro postaje pešački i u kojem se stalno dešavaju
nova sranja. Prvo, ekipa nije ni brojna, ni naročito profesionalna,
a posebno nije kompaktna, jer se naši junaci stalno prepucavaju.
Šerif kao pokušava da ih smiri svojim ponekad grubim opaskama, ali
samo je pitanje gde će sledeće pući. Sve to je začinjeno obiljem
crnohumornih replika koje se izmenjuju sa egzistencijalnim
razmišljanjima i uvidima u pozadine njih četvorice, pre svega
Chicorija i Broodera. Njihove pozadine otvaraju nekoliko rupa u priči
veličine Teksasa, ali ishod bi u suštini bio svejedno sličan:
družina bi umesto žene tražila nekog drugog.
A
onda – paf! Zaseda. Brutalno nasilje. Horor. Torture porn.
Zastrašujući divljaci i njihove prakse. I jedan “kulinarski
savet” kako najlakše istranžirati čoveka kada na raspolaganju
imate samo primitivno oruđe. I promućurna žena kojoj je
zarobljeništvo ubilo svaku iluziju o smislu života i njen komentar
da na granici najopasnija stvar nisu ni vremenske prilike ni
Indijanci, koliko su to idioti koji su sami i slabo opremljeni došli
po nju.
Bone
Tomahawk može poslužiti kao sjajan uvod za Tarantinov The
Hateful Eight, ali to je moj prvi i relativno površan utisak,
jer je film bolji od toga da bilo čemu bude uvod. Razlog za takvu
paralelu je pojavljivanje Kurta Russella koji se na velika vrata
vraća u filmsku industriju. Ovde ovaj versatilni junak igra ulogu
koja mu sjajno stoji i svojim brčinama potvrđuje da misli ozbiljno.
Njegov šerif je na tragu Roostera Cogburna u izvedbi Jeffa Bridgesa,
ali bez toliko alkohola, ta hrabrost sa nešto, ali ne mnogo, manje
taštine.
I
ostali imaju dovoljno vremena da zabriljiraju, a i likovi su im
napisani toliko kvalitetno da i u samom tekstu ima soka, a glumački
lični pečati mogu samo doprineti dobrom utisku. Tako je Matthew Fox
apsolutno sjajan kao jedan od onih nemilosrdnih revolveraša i pre
svega hohštaplera, jakih na rečima za koje ne zapravo ne možemo sa
sigurnošću tvrditi kakvi su na delu. Jasno nam je da nije pizdun,
ali i da sigurno nije tako opasan kako se hvali. Patrick Wilson ima
nezahvalnu ulogu da igra “slabu kariku”, ali scenario mu nudi
priliku da se iskupi prema kraju. Glavna neočekivana zvezda filma je
Richard Jenkins koji je sa svojim staračkim pričama ponekad “comic
relief”, a ponekad duša i ljudskost ovog filma. Naći balans
između ta dva je težak zadatak, ali Jenkinsu uspeva. Na tako jaku i
karakternu postavu možemo komotno dodati i još dosta poznatih faca
u malim, ali pamtljivim cameo ulogama.
Bone
Tomahawk je jedan pametno i pažljivo osmišljen, napisan i
realizovan film od početka do kraja kod kojeg se ne da naslutiti da
je snimljen sa ne baš impozantnim budžetom od ispod dva miliona
dolara. Možete li poverovati da je njegov autor zapravo amater,
pisac i muzičar, k tome još i debitant kao scenarista i reditelj?
S. Craig Zahler je svakako otkrio svoj novi talenat i već sa prvim
filmom skrenuo pažnju na sebe kao na žanrovskog autora čiju
karijeru treba pratiti. Preporuka se podrazumeva.
No comments:
Post a Comment