kritika originalno objavljena na: monitor.hr
2015.
režija:
Atom Egoyan
scenario:
Benjamin August
uloge:
Christopher Plummer, Martin Landau, Bruno Ganz, Dean Norris, Jürgen
Prochnow, Heinz Lieven, Henry Czerny
Holokaust
ne samo da je savršeno legitimna filmska tema koja se, nažalost,
često izrabljuje kroz “festivale suza” i patetiku u lovu na
nagrade, nego je tema koja je važna za celo čovečanstvo. Za našu
humanost je od neobične važnosti da taj monstruozni masovni zločin
nikad ne zaboravimo i da ne dozvolimo da se ponovi. Naravno, to je
mnogo lakše reći nego učiniti: od kraja Drugog svetskog rata
prošlo je 70 godina, a iako su sačuvani zapisi, oni su podložni
muljanju, izvrtanju i falsifikatima. Jedni će taj zločin koristiti
kao univerzalni izgovor za bilo šta, drugi će ga pokušati
relativizirati iz svojih sebičnih razloga. A biologija je
neumoljiva, i poslednji živi svedoci sa obe strane, jedan po jedan,
polako umiru.
U
ovom svetlu, nisam baš siguran kako gledati čak i na suđenje tim
nekim starcima koji su u mladosti počinili strašne zločine. Slažem
se da treba poslati poruku kako takav zločin ne zastareva i da bi
bilo sramotno da se neko izvuče od pravde, ali opet nisam siguran
koliko je moguće te starce na optuženičkim klupama, te tužne kese
povezati sa strašnim ili makar banalno zlim nacistima kakvi su u
mladosti bili. Hteli mi to ili ne, empatija prema nekom starom i
nemoćnom je skoro instinktivna reakcija.
Ipak,
Paolo Sorrentino je u svom prvencu na engleskom jeziku, This Must
Be The Place (2012), ponudio zanimljivo filmsko rešenje ovog
konflikta: ostarelog nacistu ne jure specijalci u punoj ratnoj
opremi, ne sude mu radno sposobne sudije, ne opsedaju ga dosadni
novinari i gnevni građani, nego ga juri slično star, nadrkan i
limitirano sposoban “detektiv” koji je i sam senka nekadašnje
moći potpomognut sa protagonistom filma, rock-zvezdom u opasnoj
krizi identiteta i sa minimalnim dodirom sa realnošću. Moja draga
prijateljica Jelena je napisala tekst na FAK-u i podsetila me koliko
je, i pored bizarnosti premise, to dobar film i zašto mi je toliko
drag.
Taj
film i taj tekst su mi i sada poslužili kao uvod u Remember,
novi film Atoma Egoyana koji se zasniva na sličnoj, u neku ruku
radikaliziranoj premisi. Umesto dvojice delimično sposobnih i
motiviranih lovaca, sada ne manjka motivacije, njihov cilj je pronaći
i presuditi čoveku koji se (sada) zove Rudy Kurlander, a koji je
pobio njihove familije u Auschwitzu. Ali se zato od dvojice “lovaca”
može sastaviti samo jedan donekle sposoban. Max Rosenbaum (Landau)
je mentalno priseban da može isplanirati misiju i nekadašnji je
aktivni saradnik Centra Simon Wiesenthal, ali je nepokretan, pa
realizacija potpuno ovisi o Zevu Gutmanu (Plummer), čoveku koji je
dementan i koji svaki put iznova otkriva da mu je supruga umrla, ali
barem može hodati. Koliko može jedan devedesetogodišnjak, recimo
to tako.
Njemu
je Max ostavio pismo sa adresama potencijalnih sumnjivaca, uputama
(kupi pištolj, takav i takav, križaj ono što obaviš), hotelima
gde odsesti i nešto novca za poduhvat. U trenucima prisebnosti, Zev
čak ima i onu dozu praktičnosti da napiše na ruci da pročita
pismo, za slučaj da se ponovo izgubi. Inače, osim slabijeg
psiho-fizičkog stanja, Zev je idealan kandidat za zadatak: nikad
niko neće posumnjati na starca, čak ni kad sa sobom vuče pištolj.
Njegova
potraga, kako to obično biva u ovakvim filmovima, ne teče nimalo
glatko. Prvi Kurlander (Ganz) jeste zaista bio nemački vojnik i
služio je u ratu, ali u Africi. Drugi (Lieven) je zaista bio u
Auschwitzu, ali kao zatvorenik. Treći je umro, ali njegov sin
(Norris) poziva Zeva u kuću da pokaže očevu ratnu memorabiliju, iz
čega nastaje sekvenca koja je jednako napeta, sa bučnom pozadinskom
zvučnom shemom koja dolazi iz obližnjeg rudnika i pomalo asocira na
ono što možemo čuti u filmu Son of Saul, smeštenom u logor, ali
takođe i bizarna, pa ne znamo hoće li se završiti u suzama od
smeha ili u suzama i krvi. A četvrti (Prochnow)... Pa neću vam baš
sve odati, pogledajte film. E, da, dok traje Zevova potraga za
zločincem, istovremeno je njegov zabrinuti sin (Czerny) pokrenuo
potragu za njim...
Moram
priznati, malo sam se pribojavao kako će Egoyan to izvesti. Prvo,
scenario nije njegov, nego je delo debitanta čije se iskustvo u
industriji zabave svodi na produkciju i casting za reality program.
Drugo, Egoyan iza sebe ima ne baš sjajan niz filmova, i to uglavnom
po tuđim scenarijima. Captive (2014) je bio jednostavno loše
napisan, nemotiviran i na koncu bizaran. Devil's Knot (2013)
je zanimljivu premisu pretvorio u ravnu doku-dramu kakve gledamo na
televiziji, a i Chloe (2009) pre toga je tek remake francuskog
trilera. Međutim, nemojmo zaboraviti da Egoyan stoji iza izuzetnog
The Sweet Hereafter (1999) i iza apsolutnog remek-dela i
jednog od filmova koje ću pamtiti za ceo život, Exotice
(1994).
Ako
me pitate je li Egoyan ovde onaj stari, je li ovo još jedan primer
njegovog majstorstva u slikanju ljudskih emocija, reći ću vam odmah
da nije, odnosno da nije do kraja. Egoyan je ovde, osim u suptilnim
detaljima, gotovo nevidljiv kao reditelj i to nije nužno loše,
naročito kad njegovi glumci sijaju kao što to čini Plummer kroz
ceo film, Landau u par scena i naročito Norris u svojoj epizodi za
pamćenje. Bruno Ganz i Jürgen Prochnow su sakriveni pod
elaboriranim maskama i njihove uloge su premale da pokažu šta sve
znaju, ali su svejedno sasvim solidan dodatak. Remember, iako
nije iznad tematski bliskog This Must Be The Place, je svakako
bolji film od svega što je Egoyan snimio u poslednje vreme.
Istina,
scenario je pomalo problematičan i vidi se da ga je radio debitant,
ali ne i diletant. Benjaminu Augustu treba odati priznanje za
hrabrost da dve standardne teme (holokaust i starost sa pratećim
bolestima, posebno demencijom) spoji u jednu koherentnu priču zbog
koje ćemo se malo zapitati. Opet, on se u svom scenariju dosta
oslanja na opšta mesta i ona ponekad narušavaju kredibilitet filma.
Primera radi, obrat, odnosno otkriće pred kraj možda nismo
naslutili i to je svakako vrlo moćan momenat, ali ga August
devalvira jednim standardnim postupkom, nepotrebnom rekapitualcijom,
odnosno objašnjenjm onoga što smo upravo shvatili.
Egoyan
je, pak, zaslužio priznanje zbog izbegavanja zamki patetike, zbog
čega je Remember sasvim dobar i čak efektan film. Nema
“flashback” scena u logorima i nema perverznog užitka u ljudskoj
fizičkoj patnji. Nema udvaranja filmskom establishmentu. Nema
potrebe za izvlačenjem suza, jer ni prizori koje vidimo u vremenu
“sada i ovde” nisu nimalo veseli sami po sebi. Naime, zločin po
definiciji ne pogađa samo žrtvu, već utiče i na počinioca,
deformira ga i trajno mu smanjuje ljudskost, a sa krivicom nije
nimalo lako živeti, bilo da je ona plod zablude ili oportunizma. U
svojim najboljim momentima, Remember je film i o tome.
No comments:
Post a Comment