2015.
scenario
i režija: Goran Radovanović
uloge:
Filip Šubarić, Denis Murić, Nebojša Glogovac, Miodrag Krivokapić,
Meto Jovanovski, Anica Dobra, Qun Lajçi, Nenad Jezdić, Hristina
Popović, Nenad Stanojković, Milan Sekulić
Enklava
Gorana Radovanovića je jedan potreban izuzetak, budući da Kosovo
jednostavno nije tema u srpskom filmu. Iako nije film bez mana, barem
nije zloćudan i manipulativan, ne služi za samo-viktimizaciju i
neku potencijalnu novu mobilizaciju, već jednu lokalnu priču sa
terena priča manje ili više suvislo i razumljivo na nekom
univerzalnom nivou. Dakle, umesto guslanja imamo studiju ljudske
patnje.
Dečak
Nenad (Šubarić) odrasta u naslovnoj enklavi, srpskom selu okruženom
albanskim. Iz njegovog školskog sastava (jedini je učenik, u školu
i iz škole ga vozi oklopni transporter) saznajemo da nema drugova,
da živi sam sa pijanim ocem Vojom (Glogovac) i umirućim dedom
Milutinom (Jovanovski). Društvo u transporteru mu, doduše, ponekad
pravi pop Draža (Krivokapić), ali sa decom svoje generacije nema
kontakta i to mu smeta.
Albanski
dečaci u selu (Stanojković, Sekulić) vreme provode uglavnom u
gluvarenju, a transporter gađaju više iz dosade i navike nego iz
mržnje. Saznajemo da je upravo transporter i vožnja u njemu predmet
njihovih dečačkih želja i da je Nenad možda njihova ulaznica. Od
albanskih dečaka se izdvaja Bashkim (Murić), on je nepoverljiv, čak
i agresivan prema Nenadu i generalno svemu što ima veze sa Srbima i
fasciniran oružjem preko one obične dečačke fascinacije. Jasno je
i zašto: on je oca izgubio u ratu, ubili su ga Srbi. Iz tog sela ili
drugog, svejedno. Milutinova skora smrt koja koincidira sa albanskom
svadbom u selu i uobičajeno nasilnim okolnostima pokrenuće lavinu
događaja u kojima će ključni biti upravo Nenad i Bashkim.
Radovanoviću
su u fokusu prvenstveno Srbi iz enklave, i to je nekako normalno: u
sadašnjoj “podeli karata”, oni su ugrožena strana, baš kao što
su u nekim prošlim okolnostima (do 1999. godine) ugrožena strana
bili Albanci. Naravno, on radi na osnovu saznanja koja ima, pa je
srpska “istina” zastupljenija od one druge. To ne znači da su
Albanci do jednog dehumanizirani, naprotiv. Perspektiva je čudo,
siguran sam da ne postoji zvanična srpska verzija za baš svaki
događaj, kao što ne postoji ni od druge strane. Kad smo već kod
srpske perspektive, jedno je to posmatrati sa relativne distance, a
drugo je biti na licu mesta. Radovanović ima da kaže i ponešto na
tu temu na kraju filma, ali vrlo uvijeno i stidljivo, kao da se ne bi
upuštao u širi kontekst, iako bi to filmu pomoglo.
Oseća
se ipak manjak nečega, neka sputanost u Enklavi. Dok imamo
ekspoziciju i uvođenje novih elemenata u priču, stvar još nekako
ide. Međutim, kao da nema priče. Postupci likova deluju slučajno,
a mehanika zapleta prema kulminaciji je takva da bi odlično išla u
komediji (likovi se traže i promašuju na relativno ograničenom
prostoru), ali nije potpuno primenjiva na dramu. I ceo sukob (radnja
filma je nimalo slučajno stavljena u 2004. godinu) je, čini se,
mogao biti izbegnut da su se likovi normalnije ponašali.
Uteha
je barem da možemo videti dobre glumce kako tumače relativno
detaljno napisane likove. Glogovac je standardno dobar, Krivokapić
očekivano solidan, a Anica Dobra nažalost nema značajniju ulogu.
Meto Jovanovski ima nimalo lak zadatak da glumi skoro bez reči i
pokreta i prenese nam muku umirućeg čoveka. Mladi Filip Šubarić
je sasvim solidan, međutim ostaje zasenjen glumom Denisa Murića
čiji je talenat neprikosnoven. Nakon Ničijeg deteta, opet
ima veoma kompleksan lik, ali štos je u tome što ima manje prostora
da se iskaže.
Enklava
je svakako korak napred jer se srpski film konačno dotakao teme
Kosova, a ne samo posledica pogubne politike iz 90-ih na Kosovu
(imali smo filmove koji se na ovaj ili onaj način bave izbeglicama).
Ipak, taj korak napred je nekako mali i stidljiv, suviše obziran i
prema srpskom javnom mnjenju koje je još uvek zatrovano recidivima
politike 90-ih, a čini se i prema globalnom. Balans je ponekad teško
naći, a ni priču nije uvek lako ispričati iskreno. Ali treba
pokušavati.
No comments:
Post a Comment