Tri Dritare dhe nje Varje / Three Windows and a Hanging

2014.

režija: Isa Qosja

scenario: Zymber Kelmendi

uloge: Irena Cahani, Luan Jaha, Donat Qosja, Leonora Mehmetaj, Doresa Rexha, Aurita Agushi, Mirjana Karanović

Kosovo ima kinematografiju, kakvu-takvu, ali je ipak ima. Istina, retko viđamo filmove sa Kosova čak i na regionalnim i evropskim festivalima, ali ove godine smo samo u Motovunu imali šansu da vidimo dva filma. Babai mi je, čini mi se, temeljno »pobegao«, ali sam za Three Windows and a Hanging ipak dobio priliku za popravni ispit na LIFFE-u. Da ne bude da ja tu nešto pametujem, reći ću otvoreno: o kosovskoj kinematografiji znam vrlo malo. Moje znanje se svodi na to priznajem belodanu činjenicu da su se na Kosovu snimali filmovi na albanskom jeziku i za vreme Jugoslavije, te na to da mogu prepoznati tri kosovska glumca (Bekima Fehmiua, Faruka Begolija i Envera Petrovcija), doduše više zbog njihovih uloga u srpskim i ostalim jugoslovenskim filmovima. Ništa na ovom svetu nije savršeno, pa ni moje znanje.

Nazad na temu. Moram priznati da sam ovom filmu prišao sa zanimanjem, ali i sa određenim predrasudama. Prvo, kinematografija je meni nepoznata. Drugo, film dolazi iz zemlje koja se percipira kao siromašna, ne baš najsretnija i u konačnici nedovršena i nedefinirana. I treće, kosovska država je rođena u ratu koji se nije vodio tako davno i to još uvek ima upliva na društveni, pa samim tim i filmski diskurs. To sa sobom povlači određeni izbor tema, mitologizaciju i samo-viktimizaciju i ostavlja vrlo malo manevarskog prostora za film kao određenu vrstu društvene kritike.

Predrasudama doprinosi i opis radnje filma koji počinje sa »Kosovo, godinu-dve posle rata« i nastavlja se na priču o silovanim ženama i njihovim traumama koje su usledile. Plašio sam se da ćemo možda dobiti kosovsku Grbavicu, odnosno komad filma snimljenog za festivalske žirije koji većinu gledalaca ubija u pojam usporenim tempom, ispadima patetike i mučnom atmosferom. Dobro je da sam se prevario makar u nečemu – Three Windows and a Hanging nije takav samo-viktimizirajući, patetični film, ne bavi se svaljivanjem krivice na "neprijatelja", ne bavi se neprijateljem uopšte (on je došao i prošao pre početka radnje filma) i zapravo se bavi esencijom ruralnog kosovskog društva koje je takvo kakvo je od pamtiveka. Osnovni postulat tog društva je patrijarhat, što je u praksi samo eufemizam za sistemsku mizoginiju.

Učiteljica Lusha (Cahani) živi sama sa sinom u selu gde se muške glave okupljaju u kafani, a ženske ostaju u kućama. Njen muž je nestao za vreme rata i njen položaj je težak. Ona nosi i traumu koji ne može i ne želi da pospremi pod tepih. Naime, ona je silovana i o tome je dala izjavu za novine, anonimno, ali iskreno, i u njoj rekla da su istu sudbinu doživele još tri žene iz sela.

E, tu je ona već u velikom problemu. Nije smela ništa govoriti jer to »sramoti selo«. Ako je već govorila, mogla je tu »sramotu« preuzeti samo na sebe, a ne u to uplitati druge. Svi muškarci iz sela, od lokalnih pijandura do njenog nekadašnjeg prijatelja Sokola (Donat Qosja) žele znati jesu li njihove žene silovane i kako se sa time nositi.

Seoski »predsednik«, odnosno načelnik Uka (Jaha) samo želi da se sve zaboravi i da se život vrati na staro: pripisivanje zasluga za donacije, šefovanje u svojoj radnji i u selu uopšte. Njegova uverenja su svakako konzervativna (što vidimo i po tome kako tretira ženu i kćerku) i svakako mu je lakše napasti i izopštiti učiteljicu zbog lajavosti nego joj držati stranu pred celim selom. A i on je sam smatra krivom za skandal, a njeno ponašanje sramotnim.

Three Windows and a Hanging je redak primerak »slice of life« filma, pojave inače toliko učestale po festivalima da postaje iritantna, koji me nije iznervirao. Naprotiv, film je odlično odmeren, a odnos između zahvatanja širine i dubine je skoro idealan. Jedan od eminentnijih kosovskih reditelja Isa Qosja uspeva da locira temu i da je obradi iz više uglova, te da na marginama toga prikaže zaostalost kosovskog zabačenog sela koja može biti romantična i plemenita, ali i otupljujuća. Ono što posebno iznenađuje je svežina kojom film odiše na vizuelnom planu, i ta svežina dodatno gura priču u smeru stiliziranog balkanskog westerna. Fotografija Gokhana Tiryakija (Ceylanovog redovnog saradnika) je izuzetno atraktivna i filmu daje jedan novi nivo.

Gledanje Three Windows and a Hanging je bilo pozitivno iznenađenje. Ponekad je dovoljno otvoriti se i pogledati nešto sa svežim parom očiju, otvorenog uma i bez predrasuda. One su, kao i skepsa, neizbežne, ali treba dozvoliti radoznalosti da nas ponese. Šta je najgore šta nas može snaći? Loš film? Izgubljenih sat i po vremena? Međutim, ako radoznalost ne sledimo, možemo mnogo toga propustiti. Recimo ovaj film.