Hive / Zgjoi

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Neko će se verovatno našaliti, pa će reći da u film koji dolazi s Balkana samo treba ubaciti med, pčele i pčelarstvo, uz ženu kao protagonistkinju, pa će biti viđen za Sandens festival i kasnije za nagrade.

Kao dokaz takve tvrdnje slobodno može ponuditi ,,Honeyland“ (Tamara Kotevska i Ljubomir Stefanov, 2019) koji je trijumfovao u dokumentarnoj konkurenciji Sandnesa i osigurao dve nominacije za Oskara (dokumentarni i strani film), a za njim i ,,Hive“ (,,Zgjoi“, Bljerta Bašoli). Uspeh koji je ,,Hive“ imao na Sandensu još je veći, istorijski, i to ne samo za kosovsku kinematografiju, već i globalno: tri glavne nagrade, za najbolji film u međunarodnoj konkurenciji, za najbolju režiju i nagrada publike.

Pa opet, reč je o dva sasvim različita filma koji imaju i sličnosti. Neke su očite, poput pomenutih pčela, pčelarstva i meda. Da bi se došlo do nekih drugih trebalo bi možda malo više ,,kopati“, kako u svetlu narativa (junakinje obeju filmova se pčelarstvom i poljoprivredom uopšte bave u svrhu preživljavanja), tako i smislu ciljane publike kojima se filmovi obraćaju (pre svega američka, ali i globalna). Sličnost se unekoliko može naći i u paraleli između dokumentarnog filma (,,Honeyland“) i igranog filma po istinitim događajima (,,Hive“), ali tu već možemo početi govoriti o suštinskim razlikama u načinu obrade teme i pričanju priče.

Nakon trijumfa na Sandensu koji se ove godine održavao samo virtuelno, ,,Hive“ („Košnica“) i njegova autorka Bljerta Bašoli sačekali su restart sezone kako bi film poslali na ,,žive“ festivale. Kosovska rediteljka s američkom diplomom učestvovala je na panelima na DokuFestu u Prizrenu posvećenim novom (ili prvom) talasu kosovske kinematografije (čija je specifičnost da okuplja uglavnom autorice mlađe i srednje generacije s prvim, eventualno drugim filmom). Film je trenutno na turneji koja uključuje tri festivala: Sarajevo, Karlove Vari i Jerusalim, sa brojnim zakazanim terminima.

U pozadini svega stoji istinita priča o jednoj od prvih posleratnih malih preduzetnica na Kosovu posle rata krajem 90-ih godina, njenim razlozima za pokretanje posla s proizvodnjom i prodajom autohtonih poljoprivrednih proizvoda i otporima sa kojima se suočavala u tim pokušajima, kako kod kuće i u selu, tako i u društvu u širem smislu. Njen put u finansijsku nezavisnost ujedno je i put žena sa Kosova prema emancipaciji i jednakosti i to se može nazvati centralnom tematskom preokupacijom celokupnog trenutnog talasa kosovskih filmova.

Junakinja filma je Fahrije (Ilka Gaši), žena iz sela Kruša koja ima status sličan udovici. Njen muž Agim je nestao 1999. godine za vreme rata, nekoliko godina pre nego što se radnja filma odvija, i ne zna se je li živ i zarobljen negde u Srbiji ili je ubijen. Kumrijin status je specifičan, ona kao i većina drugih žena iz sela povremeno prima neku pomoć od dobrotvorne organizacije, ali joj ta sredstva nisu dovoljna kako bi prehranjivala sebe i svoju decu. Živi u kući svekra Hadžija (Čun Lajči) koji je u invalidskim kolicima, ali to što živi pod njegovim krovom znači da mora da živi po njegovim pravilima, a njegova jedina pomoć sastoji se u tome da na tezgi na pijaci povremeno prodaje med koji ona skuplja.

U ruralnim krajevima Kosova je i danas tabu za ženu da radi van kuće i imanja, posebno ako ima živog muža, pa je Fahrijina pozicija izuzetno nezavidna. Jedini put preživljavanja je osamostaljenje, edukacija i pokretanje sopstvenog posla, ali za to nema podršku ni kod kuće ni u selu, a i sama nije odlučna da prihvati ponudu humanitarne organizacije da ide u večernju školu.

Fahrijino ponašanje biće obeleženo kao nemoralno, svi joj prete šta će se dogoditi ako se Agim vrati i zatekne je ,,takvu“. Ali ona ne odustaje od svog jednostavnog plana: proizvodnje i distribucije ajvara za jedan prištinski supermarket. U tu svrhu, ona istraje na tome da položi vozački ispit, kupi polovni auto i završi stručno osposobljavanje. Polako se njenom poslovnom poduhvatu pridružuju i druge žene sa sela, prvo sa određenim zazorom, onda i svesrdno.

 

Puno je tu elemenata sa kojima u istinitoj, a opet dramatiziranoj filmskoj priči Bljerta Bašoli žonglira, pa „Hive“ možemo gledati i kao film o plemenitom, a nužnom poslovnom poduhvatu, i kao film o ženskoj emancipaciji, i kao film koji otvoreno govori protiv patrijarhata i prevaziđenih, čak štetnih tradicija koje polovini društva zatvaraju vrata napretka. Ovo je pre svega film o borbi sa zmajevima koji, doduše, ne rigaju vatru, ali zato ispuštaju otrov i ostavljaju pustoš, istu onakvu kakvu je u Kruši za sobom ostavila srpska policija.

Priča o Fahrijinom poduhvatu i konačno uspehu je možda univerzalna, ali je kontekst patrijarhata vrlo lokalno specifičan i time ne nužno shvatljiv publici koja ne dolazi s Kosova ili Balkana. Stoga je uspeh Bljerte Bašoli još i veći, jer priču priča savršeno razumljivim jezikom i približava je globalnoj publici, pritom ništa ne ,,crta“, ne pojednostavljuje i ne objašnjava nepotrebno, zbog čega je film spakovan u krajnje ugodna 84 minuta.

Umesto toga, Bašoli pripoveda vizuelno kroz kameru iz ruke direktora fotografije Aleksa Bluma koja hvata ambijent u kombinaciji lepote i surovosti tako da ugođaj pomalo podseća i na vestern, koristi muziku (kompozitor je Žilijen Peno) da usmeri publiku u pravcu željene emocije, dok montaža Feliksa Sandrija i Enisa Saračija drži stabilan ritam filma. Rediteljka se oslanja i na funkcionalni dijalog i na glumu svog ansambla koja je zaista na solidnom nivou

Nema sumnje da je Fahrije jedan od ponajbolje napisanih filmskih likova s ovih prostora u poslednje vreme. Ona je simbol izdržljivosti, rešenosti i nepopustljivosti, čak i kada je ne razumeju, a način na koji je igra Ilka Gaši je impresivan, uz potpunu sigurnost i mirnoću, kao i mikronski preciznu mimiku u krupnim kadrovima. Ona svakako nosi veći deo tereta u glumačkom smislu, ali isto tako ume da podeli ekran i sa drugima, poput Čuna Lajčija (svekar), kao i mlade i talentovane Kaone Sulejmani koja igra njenu kći... Ali i ansamblom glumica koje je pet godina ranije otkrila Bljerta Zećiri za film ,,The Marriage“ (2017), a koje ovde igraju žene iz sela na ovaj ili onaj način povezane s Kumrije.

Manje vešt autor bi tražio personalizaciju negativca, ali Bljerta Bašoli pokazuje i svojevrsno razumevanje za nerazumevanje koje pokazuju njeni likovi. I na žene iz sela i na zavidne muškarce i na starog Hadžija možemo pre gledati kao na žrtve istog tog sistema koji pokušava da samelje Fahrije, nego kao na njegove eksponente. ,,Hive“ je izrazito prefinjeno urađen i savršeno uglađen koji jednu lokalnu priču pošteno priča globalnoj publici. Nije isključeno da o ,,Hive“ i Bljerti Bašoli bude reči i kada krene sezona nagrada.

 

 

 

 

The Hill Where Lionesses Roar / La colline où rugissent les lionnes / Luaneshat e Kodres

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Luana Bajrami

uloge: Flaka Latifi, Era Balaj, Urate Shabani, Andi Bajgora, Luana Bajrami

Ako smo do sada još uspeli da ne primetimo novi ili čak prvi talas kosovske kinematografije, ove godine svakako ne možemo da ga ignorišemo. Hive Blerte Basholli je na Sundanceu ostvario istorijski uspeh ne samo za kosovski film, već i za istoriju festivala kao prvi film koji je uzeo tri nagrade (za najbolji film, najbolju režiju i nagradu publike u stranoj konkurenciji). Odmah zatim, film Looking for Venera Norike Sefe nagrađen je u Rotterdamu. Talas se nastavio ovog leta i sa debitantskim autorskim ostvarenjem francusko-kosovske glumice Luane Bajrami, The Hill Where Lionesses Roar, koji je prikazan u programu Directors’ Fortnight u Cannesu, a čeka se još i dugometražni igrani debi Kaltrine Krasniqi, Vera Dreams of the Sea, koji će svoju premijeru imati u Veneciji u programu Horizons.

Iz ovog popisa može se iščitati više stvari. Prvo, da je reč o uglavnom debitantskim ostvarenjima u igranom formatu i u dugom metru. To je bio slučaj i sa ranijim filmovima poput The Marriage Blerte Zeqiri, Aga’s House Lendite Zeqiraj, Andromeda Galaxy More Raçe i Zana Antonete Kastrati. Drugo, da kosovski talas uglavnom »guraju« žene, premda im se pridružuju i muškarci u drugim formama, poput Samira Karahode čiji je kratki »docu-fiction« film Displaced prikazan u zvaničnoj kratkometražnoj konkurenciji Cannesa i Learta Rame čiji je takođe kratki film 4 Pills at Night zaigrao u Locarnu. Kada se malo istraži, pak, uviđa se da autorice i autori pripadaju različitm generacijama i »školama«, ali da se bave donekle sličnom tematikom kosovske realnosti, uglavnom pitanjima položaja drugotnih (žena, seksualnih manjina, siromašnih) u konzervativnom, ponekad surovom društvu.

Sva tri filma navedena u prvom pasusu igrala su i u Sarajevu. Specifičnost filma The Hill Where Lionesses Roar u odnosu na ostale je, pak, činjenica da je njena autorica primetno mlađa od svojih koleginica (ima samo 19 godina), te da je njeno profesionalno poreklo malo drugačije. Iako je rođena na Kosovu, ona je odrasla u Francuskoj gde je od detinjstva gradila glumačku karijeru čiji je vrhunac za sada koloritna i važna epizoda u filmu Portrait of a Lady on Fire Céline Schiamme. Utoliko su njena vizura i pristup filmskom materialu drugačiji od onih kojima pribegavaju njene koleginice.

Umesto jedne protagonistkinje, mi ih imamo tri. One su devojke iz male neimenovane varoši negde u brdima Kosova, Qe (Flaka Latifi), Li (Era Balaj) i Jeta (Urate Shabani) koje sanjaju da se presele u veliki grad, makar na studije, i time izbegnu sudbine koje su im namenjene. Qe je viđena da nasledi frizersku radnju svoje majke pod paskom oca eksplozivne naravi. Li će se zbog svoje želje za zabavom u ustajaloj atmosferi verovatno dosađivati do smrti, a Jeta je siroče bez igde ikoga koja mora da trpi maltretiranje svog ujaka. Dok čekaju rezultate prijemnog ispita, njih tri provode vreme na brdu i u jednoj napuštenoj kući, podržavaju jedna drugu verbalno i delima (koliko mogu) i maštaju o boljem životu negde »preko«.

U njihove živote ulazi simpatični delikvent Zem (Bajgora) koji postaje Liin dečko i preko kojeg se one upoznaju sa realnošću prestupničkog života, od besplatnog novca do »besplatnih« batina. Ulazi takođe i mlada devojka iz Francuske, Lena (sama Luana Bajrami), koja njihovim maštarijama suprotstavlja i realnost da tamo daleko nije bajno, posebno imigrantima, ali i svoje lične utiske o Kosovu kao zemlji gde ljudi (makar) nisu hladni. Neuspeh na prijemnim ispitima okrenuće tri devojke u pravcu jedine stvari koja im donosi beg od sudbine: sve drskijim pljačkama uz Zemovu pomoć. Ali koliko ih može samo drugarstvo i vernost jedna drugoj držati »iznad vode« dok se obruč oko njih steže?

Dve su ključne reference tu. Prva od njih odnosi se na koncept filma koji deluje kao da je adaptiran iz filma Girlhood pomenute Céline Schiamme, a koji je smešten u milje ženskih bandi ili »bandi« u imigrantskom predgrađu Pariza, gde se pripadnost određenoj grupi vidi kao pokretač buđenja i razvoja. U tom smislu, Luana Bajrami je dovoljno perceptivna da ne prebacuje taj koncept prosto u novu sredinu kosovske provincije jer su pravila igre u različitim sredinama ipak drugačija. Druga referneca bi svakako bio feministički klasik Thelma and Louise koji se, u pametno izmenjenom obliku (opet, pravila igre) može videti i u konceptu drugarstva u begu, ali i u fotografiji i lokacijama namerno biranim da liče na western.

Od standardnih elemenata kosovskog filma, pak, tu je prolongirana ekspozicija koja zauzima skoro polovinu filma i tematika položaja žena i naročito devojaka u patrijarhalnom društvu. Luana Bajrami, međutim, na Kosovo ipak gleda nekim drugim očima i malo više sa strane, pa ga »pakuje« u vrlo svetlu, suncem okupanu »Sundance indie« estetiku »dugog toplog leta«, što nije bez neke poente i još manje je oku neugodno, a to još dodatno podvlači likom napisanim za samu sebe. Tematski i estetski, kosovski filmovi se dosta često približavaju »misery porn« teritoriji, ali tu granicu, doduše, ne prelaze. Ovde toga nema u vizuelnom smislu, ali se autorica opasno približila suprotnoj strani, egzotizaciji, premda granicu nije prestupila.

U zanatskom smislu, režija Luane Bajrami je uglavnom neprimetna, bez nekog izrazitog potpisa, doduše sa nekoliko atraktivno upotrebljenih trikova po pitanju pokazivanja ili skrivanja pojedinih stvari, što i ne treba da čudi budući da je ona primarno glumica. Sa druge strane, ona dosta često okreće vodu na svoj mlin režirajući glumce i naročito mlade glumice koje su u Sarajevu nagrađene kao ansambl i tako ih gradeći i individualno i kao grupni karakter.

Na kraju krajeva, The Hill Where Lionesses Roar je film sa svojim prednostima i nedostacima, ali opet napisati scenario i režirati film u tako mladoj dobi nije nimalo lak zadatak. Rediteljski debi Luane Bajrami je sasvim solidan, iako na pojedinim mestima derivativan, a njene godine taj poduhvat čine skoro pa impresivnim.

Andromeda Galaxy / Galaktika e Andromedës

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: More Raça

uloge: Sunaj Raça, Juli Emiri, Elda Jashari, Mirsad Ferati

Kinematografija najmlađe evropske države je u nezaustavljivom usponu, svedočimo talasu mladih i obrazovanih autora koji su se kalili na kratkom metru pre prelaska u dugometražne vode. Ono što je posebno zanimljivo za kosovsku kinematografiju je i to da ne robuje starim regionalnim uticajima, već autori kombinuju savremene trendove evropske kinematografije sa lokalnim temama i štihom. Dodatni faktor u jednačini je i ravnopravnost polova u toj mlađoj generaciji, a toj generaciji pripada i perspektivna autorica More Raça čiji je debitantski dugometražni film Andromeda Galaxy upravo doživeo svetsku premijeru na online izdanju Sarajevo Film Festivala.

Kada upoznamo glavnog lika filma, Shpëtima (Sunaj Raça, autoričin otac i producent filma), nećemo ni pomisliti koliko mu zapravo loše ide u životu. Njega prijatelj vodi u bordel kako bi ga počastio. Shpëtima, međutim, više zanima razgovor sa lepom i nekako tužnom prostitutkom (Emiri) nego seks, i u tom razgovoru otkrivamo kako su njih dvoje zapravo u sličnim životnim pozicijama. Oboje su roditelji kojima zapravo nedostaju deca: ona retko viđa sina zbog prirode svog posla, on je udovac i nezaposlen, pa je njegova kći smeštena u dom za nezbrinutu decu.

Kako film odmiče, tako shvatamo da je za Shpëtima traženje posla uzaludna misija, zbog njegovih godina i poodmakle korupcije ga niko ne želi primiti iako je kvalifikovan, vredan i pošten radnik. Planovi o emigraciji u Nemačku mu takođe propadaju jer se agencija pokaže kao muljaža. On se zbog toga seli iz iznajmljenog stana u kamp-prikolicu na rubu Prištine, blizu nove džamije koja se gradi, snalazi se kradući gorivo iz parkiranih automobila i prihvata prostitutkinu ponudu da joj bude vozač i telohranitelj kada ona odluči da se osamostali u svom poslu. Prijatelj (Ferati) mu, pak, nudi da proda jedan bubreg...

Dodatni pritisak na njega dolazi i sa strane doma u kojem njegova kći, tiha i povučena Zana (Jashari) živi, a koji zapravo nimalo ne izgleda kao naša predstava o sirotištima (objašnjenje je da se finansira iz stranih donacija): deca koja imaju žive roditelje se moraju vratiti njima. Dok nekako gura kroz život, Shpëtim ostaje optimističan, ma koliko bio svestan da je to neutemeljeno, Zani, primera radi, obećava putovanje u prikolici, ali dolazi vreme za očajničke poteze i pokušaj ilegalne emigracije preko Srbije i Mađarske put Beča...

Ono po čemu se Andromeda Galaxy ističe u konkurenciji slično tematiziranih festivalskih filmova je nežnost auorskog pristupa zbog kojeg se film ne »valja« u bedi i blatu. Sa simpatičnim glavnim likom saosećamo, ali ga ne sažaljevamo, a društvene prilike su predstavljene kao fakat i otežavajuća okolnost, ali bez uobičajenog senzacionalizma. Ono što u festivalskim filmovima ovog profila deluje kao oruđe za nabijanje minutaže, recimo vožnje automobilom, ovde vrlo dobro funkcioniše. Slično važi i za razgovore između likova u kojima oni »otvaraju dušu«: Raça odlazi dalje od pukog profiliranja, ona gradi njihove međusobne odnose i učitava suštinske poveznice među njima, tako da i naslov na unikatan način povezuje Shpëtima, Zanu, prostitutku i njenog oca.

Vičnost dramaturgiji se potkrepljuje i vrlo odmerenom režijom i kontrastima između boja i dinamike kadrova na kojima Raça smisleno i dosledno insistira. Sa likovima se identifikujemo i zbog vrlo dobre glume, kako Sunaja Raçe, inače pozorišnog glumca, tako i Juli Emiri koja izbalansiranom glumom svoj podiže sa nivoa klasičnog filmskog tipa. Dobra je i Elda Jashari, premda bi profitirala od detaljnije napisanog lika. Andromeda Galaxy ne zaostaje ni na tehničkom planu, što je uspeh imajući u vidu relativno skroman budžet filma i činjenicu da dobar deo glumačke postave i ekipe čine članovi iste familije, od kojih poneki obavljaju višestruke funkcije. Reč je, dakle, o vrlo dobrom debitantskom ostvarenju i inače dobrom filmu.

Babai

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

scenario i režija: Visar Morina

uloge: Val Maloku, Astrit Kabashi, Adriana Matoshi, Enver Petrovci, Xhevdet Jashari

Nije samo stvar u mojoj prirodnoj radoznalosti i želji da saznam sve više o neposrednoj prošlosti i prilikama u zemljama u okruženju, naročito onima odakle dolaze samo jako filtrirane informacije upakovane u iskrivljene zvanične verzije, kao što je to slučaj sa Kosovom. Kosovska kinematografija me zanima i kao takva: kinematografija jedne mlade (i možda nedovršene) države, posebno zbog konteksta Jugoslavije i jugoslovenske kinematografije. Mislio sam da mi je nakon pretprošlogodišnjeg Motovuna Babai, za sada festivalski najuspešniji kosovski film, pobegao zauvek, ali se šansa ponovila i čak popravila - zbog prisustva redielja Visara Morine - na prošlogodišnjem Crossing Europe festivalu u Linzu.

 Priča je postavljena u 90-te, ali ne u one očekivane u kosovskom kontekstu ratne godine na kraju dekade, već u one relativno mirnodopske, negde oko 1995. Ostali jugoslovenski ratovi su gotovi, na Kosovu je na snazi pojačano prisustvo policije sa dugim cevima koja se iživljava nad lokalnim albanskim stanovništvom, koje opet ne priznaje centralnu vlast Srbije i Slobodana Miloševića.

U tim teškim uslovima odrasta Nori (Maloku), bez majke, sa ocem Gezimom (Kabashi), uličnim prodavcem cigareta. Njih dvojica nemaju svoj stan, već žive u proširenoj familijarnoj zajednici na selu. Zajednicom rukovodi “patrijarh”, stric Adem (Petrovci). Život je težak i otac koji ionako važi za gubitnika, planira da ode u Nemačku, jer tamo ima kakvu-takvu “vezu”, odnosno poznanika i bivšu mušteriju. Plan je da Nori ostane na selu u blizini Peći i da se o njemu, makar u prvo vreme, brine familija.

 Dečak kao dečak, ne može da zamisli život bez oca i zato na sve načine pokušava da bude s njim, najbolje da mu se priključi, a možda i da spreči njegov odlazak. Uostalom, šta dete zna o atmosferi okupacije i policijskog časa, teškim ekonomsko-socijalnim prilikama i pravilima tradicionalne porodične hijerarhije. Snaga Morininog filma je upravo u tome: ovo nije politička, pa čak ni socijalna priča ispričana sa naknadnom pameću iz vizure deteta, već pre svega priča o odrastanju i bezuslovnoj ljubavi koju sin oseća prema ocu i zbog koje će prekršiti sve kodekse i krenuti na put za njim, rizikujući pritom da zbog svoje dečije dobi i naivnosti bude meta prevaranata, nasilnika, trgovaca ljudima i da bude na milost i nemilost ljudima koje jedva poznaje.

U pogledu motivacije likova i slikanja zamršenih rodbinskih i prijateljskih odnosa na Kosovu, Babai je izuzetno uspeo film. Priča se doima ličnom i iskrenom (Morina od rane mladosti živi i stvara u Nemačkoj), iako nije autobiografska, nego se pre može nazvati kompozitom različitih anegdota iz “migrantskog bluesa”. Naći će se tu scena ili dve viška, neki pod-zaplet koji nije bio neophodan, ali i pored gubitka ritma i pada u tempu negde pri sredini, utisak je da Morina zna šta želi da kaže i da je odabrao pravu temu za svoj prvenac.

Babai je mračna i iskreno dirljiva priča koja vrlo lako može skliznuti u toliko puta viđene klišee o “putu nade” u “obećanu zemlju” da bi se tamo naletelo samo na bezlični sistem i hladan prijem. Morina se služi nekim od tih elemenata, ali vrhunsko dostignuće filma je nedostatak sentimentalnosti na kojem insistira. Portret oca kao dobrohotnog, ali ne baš sposobnog čoveka je topao, ali isti taj otac zna izgubiti živce i istući sina za nešto što po njegovom mišljenju prevazilazi granice nestašluka i postaje odraz nepoštovanja kanona patrijarhalnog društva koje Nori ne shvata ili jednostavno ne prihvata.

 Sentimentalnosti nema ni u prikazivanju porodičnih odnosa (Adem nema puno poštovanja za Gezima kojeg je ostavila žena), kao što ga nema ni po pitanju patrijarhalnih mitova o kosovskoj, albanskoj ili uopšte migrantskoj slozi. Ne, to je surov svet u kojem se svako bori za sebe i u kojem često vlada pravilo “prevari ili budi prevaren”. Istina, na par mesta će Morina ubaciti humorne momente koji se mogu učiniti proračunatim barem po dva osnova (oni privremeno rasterećuju inače tešku atmosferu filma i zapadnoj festivalskoj publici će apsurd običaja “pitanja za zdravlje” svakog ponaosob za svakog ponaosob u familiji delovati dosta apsurdnije i smešnije nego ljudima odraslim na Balkanu), ali ne i sentimentalnim. Babai jednostavno ne igra na lake poene i to treba poštovati.

Posebno treba pohvaliti glumce i hemiju među njima. Oni su pažljivo izabrani i glavna zvezda filma je mali Val Maloku koji se sjajno snalazi u društvu starijih i iskusnijih glumaca. Film svojom odmerenom interpretacijom boji i Astrit Kabashi, jedno od većih imena post-jugoslovenskog kosovskog filma, dok je prepoznatljivo prisustvo veterana Envera Petrovcija uvek dobrodošlo. Mnoštvo epizodnih likova u solidnim izvedbama takođe utiče na atmosferu i štimung filma.

 Nažalost, Babaijev festivalski ciklus se bliži kraju i sva je verovatnoća da film neće imati distribuciju, naročito tamo gde bi to bilo potrebno. Da, mislim na Srbiju u kojoj još uvek nema sluha za drugu stranu i gde se disonantni tonovi čak i u kulturi smatraju napadom na nacionalno biće. Babai bi mogao da bude prozor prema toj famoznoj drugoj strani, ako ne iz drugog razloga, onda kao primer kako se određenu temu sa neizbežnim političkim kontekstom tretira na način koji nije ni politički ni politikantski i koji je ponajviše univerzalan.

Tri Dritare dhe nje Varje / Three Windows and a Hanging

2014.

režija: Isa Qosja

scenario: Zymber Kelmendi

uloge: Irena Cahani, Luan Jaha, Donat Qosja, Leonora Mehmetaj, Doresa Rexha, Aurita Agushi, Mirjana Karanović

Kosovo ima kinematografiju, kakvu-takvu, ali je ipak ima. Istina, retko viđamo filmove sa Kosova čak i na regionalnim i evropskim festivalima, ali ove godine smo samo u Motovunu imali šansu da vidimo dva filma. Babai mi je, čini mi se, temeljno »pobegao«, ali sam za Three Windows and a Hanging ipak dobio priliku za popravni ispit na LIFFE-u. Da ne bude da ja tu nešto pametujem, reći ću otvoreno: o kosovskoj kinematografiji znam vrlo malo. Moje znanje se svodi na to priznajem belodanu činjenicu da su se na Kosovu snimali filmovi na albanskom jeziku i za vreme Jugoslavije, te na to da mogu prepoznati tri kosovska glumca (Bekima Fehmiua, Faruka Begolija i Envera Petrovcija), doduše više zbog njihovih uloga u srpskim i ostalim jugoslovenskim filmovima. Ništa na ovom svetu nije savršeno, pa ni moje znanje.

Nazad na temu. Moram priznati da sam ovom filmu prišao sa zanimanjem, ali i sa određenim predrasudama. Prvo, kinematografija je meni nepoznata. Drugo, film dolazi iz zemlje koja se percipira kao siromašna, ne baš najsretnija i u konačnici nedovršena i nedefinirana. I treće, kosovska država je rođena u ratu koji se nije vodio tako davno i to još uvek ima upliva na društveni, pa samim tim i filmski diskurs. To sa sobom povlači određeni izbor tema, mitologizaciju i samo-viktimizaciju i ostavlja vrlo malo manevarskog prostora za film kao određenu vrstu društvene kritike.

Predrasudama doprinosi i opis radnje filma koji počinje sa »Kosovo, godinu-dve posle rata« i nastavlja se na priču o silovanim ženama i njihovim traumama koje su usledile. Plašio sam se da ćemo možda dobiti kosovsku Grbavicu, odnosno komad filma snimljenog za festivalske žirije koji većinu gledalaca ubija u pojam usporenim tempom, ispadima patetike i mučnom atmosferom. Dobro je da sam se prevario makar u nečemu – Three Windows and a Hanging nije takav samo-viktimizirajući, patetični film, ne bavi se svaljivanjem krivice na "neprijatelja", ne bavi se neprijateljem uopšte (on je došao i prošao pre početka radnje filma) i zapravo se bavi esencijom ruralnog kosovskog društva koje je takvo kakvo je od pamtiveka. Osnovni postulat tog društva je patrijarhat, što je u praksi samo eufemizam za sistemsku mizoginiju.

Učiteljica Lusha (Cahani) živi sama sa sinom u selu gde se muške glave okupljaju u kafani, a ženske ostaju u kućama. Njen muž je nestao za vreme rata i njen položaj je težak. Ona nosi i traumu koji ne može i ne želi da pospremi pod tepih. Naime, ona je silovana i o tome je dala izjavu za novine, anonimno, ali iskreno, i u njoj rekla da su istu sudbinu doživele još tri žene iz sela.

E, tu je ona već u velikom problemu. Nije smela ništa govoriti jer to »sramoti selo«. Ako je već govorila, mogla je tu »sramotu« preuzeti samo na sebe, a ne u to uplitati druge. Svi muškarci iz sela, od lokalnih pijandura do njenog nekadašnjeg prijatelja Sokola (Donat Qosja) žele znati jesu li njihove žene silovane i kako se sa time nositi.

Seoski »predsednik«, odnosno načelnik Uka (Jaha) samo želi da se sve zaboravi i da se život vrati na staro: pripisivanje zasluga za donacije, šefovanje u svojoj radnji i u selu uopšte. Njegova uverenja su svakako konzervativna (što vidimo i po tome kako tretira ženu i kćerku) i svakako mu je lakše napasti i izopštiti učiteljicu zbog lajavosti nego joj držati stranu pred celim selom. A i on je sam smatra krivom za skandal, a njeno ponašanje sramotnim.

Three Windows and a Hanging je redak primerak »slice of life« filma, pojave inače toliko učestale po festivalima da postaje iritantna, koji me nije iznervirao. Naprotiv, film je odlično odmeren, a odnos između zahvatanja širine i dubine je skoro idealan. Jedan od eminentnijih kosovskih reditelja Isa Qosja uspeva da locira temu i da je obradi iz više uglova, te da na marginama toga prikaže zaostalost kosovskog zabačenog sela koja može biti romantična i plemenita, ali i otupljujuća. Ono što posebno iznenađuje je svežina kojom film odiše na vizuelnom planu, i ta svežina dodatno gura priču u smeru stiliziranog balkanskog westerna. Fotografija Gokhana Tiryakija (Ceylanovog redovnog saradnika) je izuzetno atraktivna i filmu daje jedan novi nivo.

Gledanje Three Windows and a Hanging je bilo pozitivno iznenađenje. Ponekad je dovoljno otvoriti se i pogledati nešto sa svežim parom očiju, otvorenog uma i bez predrasuda. One su, kao i skepsa, neizbežne, ali treba dozvoliti radoznalosti da nas ponese. Šta je najgore šta nas može snaći? Loš film? Izgubljenih sat i po vremena? Međutim, ako radoznalost ne sledimo, možemo mnogo toga propustiti. Recimo ovaj film.