Mirrors No. 3

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U filmografiji Kristijana Pecolda, Transit (2018) je svakako bio „tranzitni“ film u kojem je autor zamenio svoju muzu Ninu Hos sa kojom je snimao prethodne filmove novom, Paulom Ber, pa još uparenom s Francom Rogovskim. Tema je ostala na liniji onoga što je Pecold do tada radio – prošlost koja nikako da umre i koja se ponavlja u sadašnjosti.

Nakon toga je Pecold postao više filozofičan, posebno u svetlu života, prilika i neprilika uglavnom mladih ljudi, ali sa dozom ezoterije koja ih okružuje. Navodno, on svoje novije filmove slaže ciklički, na temu elemenata. Undine (2020), opet sa Ber i Rogovskim u glavnim ulogama, očito je bila o vodi koja svugde prodire, a Afire (2023), ovog puta sa Ber bez Rogovskog, o vatri spremnoj da sve pred sobom proguta.

Pred nama je novi Pecoldov film Mirrors No. 3 gde Paula Ber igra protagonistkinju koja nam je i fokalna tačka i jedini pružalac perspektive, iako se tu verovatno radi o nepouzdanoj osobi. Nakon premijere u Kanu, šaka nam je pao na Paliću. Naslov dolazi od Debisijeve klavirske kompozicije, čućemo je na „saundtreku“, a čućemo i ponešto od druge klavirske klasike. Upravo taj tip muzike prožima ceo film i smešta ga u planiranu „elementarnu“ tetralogiju. Jer – šta je muzika i uopšte zvuk? Vazduh koji na određeni način vibrira. Ovo je, dakle, film o vazduhu, ponekad o muzici, a ponekad i o kovitlacu emocija.

„Vazdušasta“ je i naša protagonistkinja Laura koju upoznajemo u kolima s dečkom Jakobom (Filip Froason) i njegovim prijateljima na putu prema moru. Iako niko prema njoj nije neprijateljski nastrojen, Laura je nekomunikativna, neodređeno tužna i deluje isključeno iz dešavanja. Jednom kad stignu na odredište, nešto u njoj se prelomi tako da ne želi dalje, pa Jakob uzima na sebe da je vrati do obližnje stanice javnog prevoza kako bi se vratila nazad u Berlin.

Na putu, međutim, čim vide tužnu i naoko čudnu ženu srednjih godina, njih dvoje imaju nesreću u kojoj Jakob gine, a Laura se izvlači samo s jednom posekotinom. Nije slučaj za bolnicu, a žena, Beti (Barbara Auer) nudi joj smeštaj u svojoj kući dok se ne oporavi. Iz razloga koji možemo pretpostaviti, naročito kada Beti Lauru pogrešno oslovi imenom Jelena, ona ima sve što joj treba: odeću, bicikl koji, doduše, treba malo popraviti, čak i praznu mladalačku sobu na tavanu kuće.

Njihovo druženje poprima dimenzije terapije za obe, jer i Laura pati zbog toga što nije tužna na onaj način na koji bi to od sebe očekivala. Ali nečiji, verovatno Jelenin, duh lebdi nad njima, a stvari će postati dodatno komplikovanije kada se u priču uključe Betin muž Rihard (Matijas Brant) i sin Maks (Eno Trebs) koji se čine kao ogrubeli, nekomunikativni „majstorski“ tipovi, ali im je to možda i maska...

Pitanje svih pitanja ovde je: „Mogu li oštećeni ljudi jedni drugima poslužiti kao terapija ili neka vrsta surogata, zamene za gubitak?“ Znajući Kristijana Pecolda i njegov opus, odgovor će biti neodređen, s tendencijom ka negativnom. Jesu li onda makar njihovi gubici kompatibilni da bi se mogli sabirati ili poništavati? To je pitanje koje reditelj postavlja i svojim likovima, ali i nama u publici.

Kao i likovi, kako oni živi, tako i oni koji kao duhovi lebde nad događajima ili kao sablasti posmatraju izdaleka, i Mirrors No. 3 je pomalo „vazdušast“ film. Možda u njemu nij teško locirati zaplet, ali je zato teško zamisliti da bi se od tog „kostura“ koji se pritom pomalo lenjo vuče kao letnje popodne, mogao složiti dugometražni film umesto kratkometražnog. Ali Pecold nam u poslednje vreme s lakoćom „prodaje“ taj „filozofski“ fazon.

Ne samo da nam neće puno smetati u formatu od ispod 90 minuta, već će nas reditelj uljuljkati muzikom i vedutama u fotografiji Hansa Froma. Pažnju će nam držati i Paula Ber, jedna od izuzetnih glumica mlađe generacije kojoj skoro savršeno stoje uloge ranjivih i ranjenih mladih žena. Na kraju, Pecold i kada je po formatu manji i iznutra „vazdušastiji“ nego što je s njim obično slučaj, poseduje tu neku magiju kojom će nas vezati za svoje filmove.