Materialists

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pre dve godine, u Karlovim Varima dopao nam je šaka film Past Lives, debitantski uradak Selin Song. Bio je to jedan od najboljih filmova te 2023. i jedna od ozbiljnijih, dubljih i inteligentnijih romantičnih drama koja je doticala brojne životne aspekte, ne striktno vezane za predstave o ljubavi i vezama. Više od svega, bio je to potpuno iskren film koji je mogla da snimi samo osoba poput Selin Song.

Očekivanja su zato bila prilično velika i od njenog sledećeg filma Materialists koji polako ulazi u bioskope, ali je i na festivalskoj turneji, između ostalih mesta i u Karlovim Varima i u Puli. Ovog puta Song je imala ozbiljnu produkcijsku kuću (A24) i ozbiljniji budžet (20 miliona dolara) iza sebe, a velike zvezde poput Dakote Džonson, Krisa Evansa i Pedra Paskala ispred kamere. Bazne žanrovske odrednice drame i romanse su ostale iste, a u miks je ubačena i komedija i satira. Ali, kao da je nedostajalo ličnog naboja, pa moramo da se pripremimo na razočaranje.

Lusi (Džonson) radi u agenciji za sređivanje romantičnih sastanaka za ekskluzivnu klijentelu koja nema vremena da se bavi svojim ljubavnim životom bilo analogno, bilo digitalno. Dobra je u svom poslu i, kada je upoznamo, šefica joj priređuje kancelarijsku zabavu za proslavu devetog braka između njenih klijenata. Njen pristup je matematički precizan: svi klijenti joj dolaze s nerealnim, preteranim očekivanjima koja ona mora da pobije ili makar spusti, pa da onda nađe najbolju kompromisnu opciju za oboje. Jer sklapanje braka ili makar veze u svetu u kojem zapravo nemamo vremena za sebe je poput sklapanja posla, kupovine kuće ili sređivanja osiguranja.

Zaplet zapravo počinje na svadbi tih njenih klijenata. Dok je jedan od konobara na njoj njen bivši dečko Džon (Evans), inače pozorišni glumac koji se nije probio, Lusi se udvara mladoženjin brat Hari (Paskal). Ona isprva ne razume njegovu računicu: u njegovom svetu, ona je siromašna, nije više toliko mlada, niti je njeno poreklo visoko kao njegovo, ali zašto ne bi probala da pređe u višu klasu, naročito zato što je on tretira s poštovanjem i iskrenim interesom, a pritom ceni njenu inteligenciju.

Međutim, kada se jedan sastanak između njenih klijenata okrene naopako i potencijalno opasno za nju, ona počinje da se preispituje i da preispituje svoju ulogu u industriji koja opstaje na materijalizmu i perpetuira ga dalje. Šefica Vi (Malin Ajrlend) pokušava da je zaštiti ponekad i od sebe same, ali jedini koji zapravo može da je razume i pruži joj pravu podršku je Džon.

U prvoj polovini filma, makar postoji jedna doza ironičnog odmaka, čak sarkazma, koji se dodaje na osnovu romantične komedije i otvara put prema satiri modernog, materijalističkog načina života gde je sve na kantaru. Naravno, nije film neka sreća ni pre toga: Song jaše na talasima klišea koje navodno preispituje, na silu svaku scenu pokriva muzikom i pokušava režijske akrobacije nadajući se da će tako produbiti svoj ne baš naročito inspirativan scenario. Doduše, za neke štoseve poput intervjua s klijentima nalik na one koje je Džejson Rajtman ubacio u Up in the Air, ili za onu jednu parafrazu scene u baru iz Past Lives, treba joj odati priznanje.

Tonalni preokret koji dolazi na sredini smo mogli da očekujemo ako imamo već neku kilometražu pogledanih filmova iza sebe. Jasno je da Song želi dati neki ozbiljan komentar na stanje stvari, a da nije dovoljno vešta i sigurna u sebe da to izvede u laganijem tonu. Međutim, kada se ton okrene, ona se upušta u popovanje i ono malo radosti isparava iz filma.

Ali, zapravo, Materialists nikada i nije imao šansi da bude dobar film i to se ogleda u izboru glumačke postave. Pedro Paskal još i dobro prolazi u kliše-ulozi bogatog i markantnog frajera, a Krisu Evansu solidno stoji taj utišani gnev pristojnog čoveka koji uvek izvisi. Problem je što nijedan od njih dvojice nema nimalo hemije s Dakotom Džonson. Ona je, pak, priča za sebe, potpuno isprazna na nivou uloge koja ju je proslavila (50 Shades trilogija), gotovo anesteziranog izraza lica (da li je lokalna, kao kod zubara, ili totalna, kao za operaciju, varira od scene do scene) i kao takvu nema nikakve šanse da nas ubedi u to da njen lik zapravo ima ikakvu ličnost. Nema tu hleba, Materialists jednostavno ne valja.