Materialists

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pre dve godine, u Karlovim Varima dopao nam je šaka film Past Lives, debitantski uradak Selin Song. Bio je to jedan od najboljih filmova te 2023. i jedna od ozbiljnijih, dubljih i inteligentnijih romantičnih drama koja je doticala brojne životne aspekte, ne striktno vezane za predstave o ljubavi i vezama. Više od svega, bio je to potpuno iskren film koji je mogla da snimi samo osoba poput Selin Song.

Očekivanja su zato bila prilično velika i od njenog sledećeg filma Materialists koji polako ulazi u bioskope, ali je i na festivalskoj turneji, između ostalih mesta i u Karlovim Varima i u Puli. Ovog puta Song je imala ozbiljnu produkcijsku kuću (A24) i ozbiljniji budžet (20 miliona dolara) iza sebe, a velike zvezde poput Dakote Džonson, Krisa Evansa i Pedra Paskala ispred kamere. Bazne žanrovske odrednice drame i romanse su ostale iste, a u miks je ubačena i komedija i satira. Ali, kao da je nedostajalo ličnog naboja, pa moramo da se pripremimo na razočaranje.

Lusi (Džonson) radi u agenciji za sređivanje romantičnih sastanaka za ekskluzivnu klijentelu koja nema vremena da se bavi svojim ljubavnim životom bilo analogno, bilo digitalno. Dobra je u svom poslu i, kada je upoznamo, šefica joj priređuje kancelarijsku zabavu za proslavu devetog braka između njenih klijenata. Njen pristup je matematički precizan: svi klijenti joj dolaze s nerealnim, preteranim očekivanjima koja ona mora da pobije ili makar spusti, pa da onda nađe najbolju kompromisnu opciju za oboje. Jer sklapanje braka ili makar veze u svetu u kojem zapravo nemamo vremena za sebe je poput sklapanja posla, kupovine kuće ili sređivanja osiguranja.

Zaplet zapravo počinje na svadbi tih njenih klijenata. Dok je jedan od konobara na njoj njen bivši dečko Džon (Evans), inače pozorišni glumac koji se nije probio, Lusi se udvara mladoženjin brat Hari (Paskal). Ona isprva ne razume njegovu računicu: u njegovom svetu, ona je siromašna, nije više toliko mlada, niti je njeno poreklo visoko kao njegovo, ali zašto ne bi probala da pređe u višu klasu, naročito zato što je on tretira s poštovanjem i iskrenim interesom, a pritom ceni njenu inteligenciju.

Međutim, kada se jedan sastanak između njenih klijenata okrene naopako i potencijalno opasno za nju, ona počinje da se preispituje i da preispituje svoju ulogu u industriji koja opstaje na materijalizmu i perpetuira ga dalje. Šefica Vi (Malin Ajrlend) pokušava da je zaštiti ponekad i od sebe same, ali jedini koji zapravo može da je razume i pruži joj pravu podršku je Džon.

U prvoj polovini filma, makar postoji jedna doza ironičnog odmaka, čak sarkazma, koji se dodaje na osnovu romantične komedije i otvara put prema satiri modernog, materijalističkog načina života gde je sve na kantaru. Naravno, nije film neka sreća ni pre toga: Song jaše na talasima klišea koje navodno preispituje, na silu svaku scenu pokriva muzikom i pokušava režijske akrobacije nadajući se da će tako produbiti svoj ne baš naročito inspirativan scenario. Doduše, za neke štoseve poput intervjua s klijentima nalik na one koje je Džejson Rajtman ubacio u Up in the Air, ili za onu jednu parafrazu scene u baru iz Past Lives, treba joj odati priznanje.

Tonalni preokret koji dolazi na sredini smo mogli da očekujemo ako imamo već neku kilometražu pogledanih filmova iza sebe. Jasno je da Song želi dati neki ozbiljan komentar na stanje stvari, a da nije dovoljno vešta i sigurna u sebe da to izvede u laganijem tonu. Međutim, kada se ton okrene, ona se upušta u popovanje i ono malo radosti isparava iz filma.

Ali, zapravo, Materialists nikada i nije imao šansi da bude dobar film i to se ogleda u izboru glumačke postave. Pedro Paskal još i dobro prolazi u kliše-ulozi bogatog i markantnog frajera, a Krisu Evansu solidno stoji taj utišani gnev pristojnog čoveka koji uvek izvisi. Problem je što nijedan od njih dvojice nema nimalo hemije s Dakotom Džonson. Ona je, pak, priča za sebe, potpuno isprazna na nivou uloge koja ju je proslavila (50 Shades trilogija), gotovo anesteziranog izraza lica (da li je lokalna, kao kod zubara, ili totalna, kao za operaciju, varira od scene do scene) i kao takvu nema nikakve šanse da nas ubedi u to da njen lik zapravo ima ikakvu ličnost. Nema tu hleba, Materialists jednostavno ne valja.

Past Lives

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Azijska kinematografija kao takva više nije nikakva egzotika. Određeni njeni predstavnici sjajno prolaze na festivalima, a ni fuzije iste s evropskom ili američkom kinematografijom više nisu nikakva retkost. Uostalom, imali smo Crazy Rich Asians kao globalni fenomen na kino-blagajnama, Minari u trci za Oskare, pa u neku ruku i Everything Everywhere at the Same Time koji je, kao omaž različitim pravcima iz različitih kinematografija azijskih zemalja silne nagrade i pokupio u prošloj sezoni.

Ovogodišnja azijsko-američka senzacija zove se Past Lives i delo je režiserke-debitantkinje Selin Song, inače kanadske spisateljice korejskog porekla. Svetska premijera bila je održana na Sandensu, otkad film polako gradi momentum pred sezonu nagrada. Na ekstenzivnoj turneji, film se zaustavio i na festivalu u Karlovim Varima, odakle donosimo ovaj prikaz.

Song otvara film naizgled običnom scenom u nekom američkom baru, bez tona, ali sa slikom koja prikazuje trojac, muškarca i ženu azijskog porekla i još jednog muškarca, belca koji sedi sa strane i pogledom fiksira ženu. Njih iz „off“-a komentarišu muški i ženski glas, pitajući se u kojim su njih troje relacijama. Jesu li žena i beli muškarac par, a drugi muškarac je njen rođak ili prijatelj u poseti? Ili su možda dvoje Azijata par turista, a belac njihov vodič? Odgovor na to, a i na mnoga druga pitanja dobićemo na kraju filma, a dotle ćemo se u nekoliko tačaka upoznati s 24 godine jedne lične istorije.

Na-jang (Seung A-mun) i Hae-sung (Seong Min-jim) su dvanaestogodišnjaci, školski drugovi, rivali po školskim uspesima i međusobne simpatije u Seulu negde početkom našeg milenijuma. Pre nego što njihove simpatije poprime makar i najnaivniji, pubertetski fizički oblik, Na-jang s roditeljima i sestrom odlazi u Kanadu. To je možda pre svega očeva i majčina želja, ali je donekle i njena: ona ne može zamisliti da korejska žena dobije Nobelovu nagradu za književnost, a život na Zapadu bi to možda baš njoj omogućio. Već na imigracionom šalteru Na-jang i zvanično postaje Nora.

Dvanaest godina kasnije, Nora (Greta Li) je spisateljica koja živi i radi u Njujorku, što joj je i bila ambicija. Hae-sung (Teo Ju) je ostao u Seulu, studira i namerava da postane respektabilni inženjer. Svoju drugaricu i simpatiju iz školskih dana, međutim, još uvek nije zaboravio, pa je traži na internetu. Nije ni ona njega, pa njih dvoje otpočinju komunikaciju koja se od kratkih poruka ubrzo pretvara u maratonske „skajp-seanse“. Privlačnost je tu, ali se razlike u načinima života i svetonazorima osećaju, zbog čega Nora insistira na pauzi u komunikaciji kako bi se oboje posvetili svojim životima. U njenom slučaju, to je lov na Pulicerovu nagradu.

Još dvanaest godina kasnije, Nora je udata za kolegu-pisca, Amerikanca Artura (Džon Magaro), osetljivog momka kojeg je upoznala na umetničkoj rezidenciji za mlade pisce. Sada radi uglavnom u pozorištu i želja joj je nagrada Toni, ali Hae-sung je najavio dolazak u posetu u Njujork na odmor i želi da je vidi. To u njoj budi konfliktne emocije, ne samo u smislu vernosti Arturu i privlačnosti „neraščišćenih računa“ s Hae-sungom, već i u smislu toga da je ona svesna da oni višu nisu iste osobe koje su bili, a da možda nisu ni kompatibilni. A i Artur je svestan da bi vrlo lako mogao da upadne u kliše zlikovca iz ljubavnih romana: novog, privilegovanog muža koji stoji na putu staroj ljubavi.

Past Lives je, naravno, film o ljubavi i u tom smislu je izuzetno suptilan u portretiranju finih emocija, ali i u citatima starijih i novijih klasika romantičnog žanra i njihovih autora. Ima tu odjeka Vonga Karvaija i njegove majstorije In the Mood for Love, ali i Linklejtera i njegove Before trilogije, Dejvida Lina, Vudija Alena i Noe Baumbaha. Motiv na koji se Song poziva je korejski koncept In-Juna, povezanosti iz prošlih i sadašnjih života kroz susrete. Nora to oseća i sa Hae-sungom i sa Arturom, a i njih dvojica imaju nešto zajedničkog In-Juna, ali je li to dovoljno za status sudbinske povezanosti?

Selin Song se takođe bavi i ponešto profanijim i životnijim temama, kao i važnijim filozofskim pitanjima. S jedne strane, tu je pitanje emigracije i formiranja ličnog identiteta u jednoj ili više kultura, u zatvorenijim ili otvorenijim kulturama, što je pitanje po kojem se Nora i Hae-sung razilaze, ona kao internacionalna, ali pre svega njujorška spisateljica, on kao vrlo konzervativni korejski inženjer. U smislu potrage za definicijom identiteta, Past Lives se u neku ruku nadovezuje na recentni Return to Seoul.

U tom smislu, Song najveći deo inspiracije za lik Nore crpi iz svog ličnog iskustva. Kao i Nora, i Selin je kao dvanaestogodišnjakinja i kći filmskog reditelja došla iz Koreje u Kanadu, da bi kasnije otišla u Njujork, udala se i postala dramska spisateljica i pozorišna režiserka. U zvaničnoj biografiji se, doduše, ne spominje simpatija iz školskih dana, ali zašto je ne bi imala, ili zašto je ne bi mogla zamisliti?

Možda i suštinsko filozofsko pitanje koje Selin Song svojim nežnim filmom postavlja nije nužno pitanje ljubavi, nego pitanje nas samih, čoveka kao takvog. Jesmo li mi jedna osoba, prisutna u svojoj zadatosti kroz ceo svoj život, ili smo sasvim druga osoba u svakom sledećem trenutku? Je li istina negde između (verovatno jeste), a ako jeste, kako povući linije i označiti te formativne trenutke? Kolike su zapravo emotivne posledice (u smislu prijateljstava, ljubavi, veza) notorne činjenice da nas život vuče na različite strane? Pitanja će možda ostati bez odgovora, ali to i nije poenta: ipak ih je nužno postaviti.

Selin Song sve to pažljivo vizuelizira u jednom novom mediju koji nije posve „njen“, i to joj ide odlično. Ne samo da su glumci pažljivo vođeni od strane autorke, nego se još čine ležernim u svojim ulogama i povezanim sa likovima koje igraju. Fotografija Šabijera Kiršnera sjajno hvata sitne, realistične detalje kojima se isitiče razlika u životnim stilovima Amerike i Koreje, odnosno Njujorka (u kojem se u jednu smesu stapaju i dnevna gužva i noćna svetlost i monumentalna moderna arhitektura) i Seula (u svom svojem šarmu ružnjikave, ali funkcionalne stihijske gradnje), a nežna muzika Kristofera Bera i Danijela Rosena sjajno oslikava emocije likova. Reč je, dakle, o jednom od onih filmova koji svojom mudrošću, čistom emocijom i diskretnim šarmom osvajaju.