Past Lives

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Azijska kinematografija kao takva više nije nikakva egzotika. Određeni njeni predstavnici sjajno prolaze na festivalima, a ni fuzije iste s evropskom ili američkom kinematografijom više nisu nikakva retkost. Uostalom, imali smo Crazy Rich Asians kao globalni fenomen na kino-blagajnama, Minari u trci za Oskare, pa u neku ruku i Everything Everywhere at the Same Time koji je, kao omaž različitim pravcima iz različitih kinematografija azijskih zemalja silne nagrade i pokupio u prošloj sezoni.

Ovogodišnja azijsko-američka senzacija zove se Past Lives i delo je režiserke-debitantkinje Selin Song, inače kanadske spisateljice korejskog porekla. Svetska premijera bila je održana na Sandensu, otkad film polako gradi momentum pred sezonu nagrada. Na ekstenzivnoj turneji, film se zaustavio i na festivalu u Karlovim Varima, odakle donosimo ovaj prikaz.

Song otvara film naizgled običnom scenom u nekom američkom baru, bez tona, ali sa slikom koja prikazuje trojac, muškarca i ženu azijskog porekla i još jednog muškarca, belca koji sedi sa strane i pogledom fiksira ženu. Njih iz „off“-a komentarišu muški i ženski glas, pitajući se u kojim su njih troje relacijama. Jesu li žena i beli muškarac par, a drugi muškarac je njen rođak ili prijatelj u poseti? Ili su možda dvoje Azijata par turista, a belac njihov vodič? Odgovor na to, a i na mnoga druga pitanja dobićemo na kraju filma, a dotle ćemo se u nekoliko tačaka upoznati s 24 godine jedne lične istorije.

Na-jang (Seung A-mun) i Hae-sung (Seong Min-jim) su dvanaestogodišnjaci, školski drugovi, rivali po školskim uspesima i međusobne simpatije u Seulu negde početkom našeg milenijuma. Pre nego što njihove simpatije poprime makar i najnaivniji, pubertetski fizički oblik, Na-jang s roditeljima i sestrom odlazi u Kanadu. To je možda pre svega očeva i majčina želja, ali je donekle i njena: ona ne može zamisliti da korejska žena dobije Nobelovu nagradu za književnost, a život na Zapadu bi to možda baš njoj omogućio. Već na imigracionom šalteru Na-jang i zvanično postaje Nora.

Dvanaest godina kasnije, Nora (Greta Li) je spisateljica koja živi i radi u Njujorku, što joj je i bila ambicija. Hae-sung (Teo Ju) je ostao u Seulu, studira i namerava da postane respektabilni inženjer. Svoju drugaricu i simpatiju iz školskih dana, međutim, još uvek nije zaboravio, pa je traži na internetu. Nije ni ona njega, pa njih dvoje otpočinju komunikaciju koja se od kratkih poruka ubrzo pretvara u maratonske „skajp-seanse“. Privlačnost je tu, ali se razlike u načinima života i svetonazorima osećaju, zbog čega Nora insistira na pauzi u komunikaciji kako bi se oboje posvetili svojim životima. U njenom slučaju, to je lov na Pulicerovu nagradu.

Još dvanaest godina kasnije, Nora je udata za kolegu-pisca, Amerikanca Artura (Džon Magaro), osetljivog momka kojeg je upoznala na umetničkoj rezidenciji za mlade pisce. Sada radi uglavnom u pozorištu i želja joj je nagrada Toni, ali Hae-sung je najavio dolazak u posetu u Njujork na odmor i želi da je vidi. To u njoj budi konfliktne emocije, ne samo u smislu vernosti Arturu i privlačnosti „neraščišćenih računa“ s Hae-sungom, već i u smislu toga da je ona svesna da oni višu nisu iste osobe koje su bili, a da možda nisu ni kompatibilni. A i Artur je svestan da bi vrlo lako mogao da upadne u kliše zlikovca iz ljubavnih romana: novog, privilegovanog muža koji stoji na putu staroj ljubavi.

Past Lives je, naravno, film o ljubavi i u tom smislu je izuzetno suptilan u portretiranju finih emocija, ali i u citatima starijih i novijih klasika romantičnog žanra i njihovih autora. Ima tu odjeka Vonga Karvaija i njegove majstorije In the Mood for Love, ali i Linklejtera i njegove Before trilogije, Dejvida Lina, Vudija Alena i Noe Baumbaha. Motiv na koji se Song poziva je korejski koncept In-Juna, povezanosti iz prošlih i sadašnjih života kroz susrete. Nora to oseća i sa Hae-sungom i sa Arturom, a i njih dvojica imaju nešto zajedničkog In-Juna, ali je li to dovoljno za status sudbinske povezanosti?

Selin Song se takođe bavi i ponešto profanijim i životnijim temama, kao i važnijim filozofskim pitanjima. S jedne strane, tu je pitanje emigracije i formiranja ličnog identiteta u jednoj ili više kultura, u zatvorenijim ili otvorenijim kulturama, što je pitanje po kojem se Nora i Hae-sung razilaze, ona kao internacionalna, ali pre svega njujorška spisateljica, on kao vrlo konzervativni korejski inženjer. U smislu potrage za definicijom identiteta, Past Lives se u neku ruku nadovezuje na recentni Return to Seoul.

U tom smislu, Song najveći deo inspiracije za lik Nore crpi iz svog ličnog iskustva. Kao i Nora, i Selin je kao dvanaestogodišnjakinja i kći filmskog reditelja došla iz Koreje u Kanadu, da bi kasnije otišla u Njujork, udala se i postala dramska spisateljica i pozorišna režiserka. U zvaničnoj biografiji se, doduše, ne spominje simpatija iz školskih dana, ali zašto je ne bi imala, ili zašto je ne bi mogla zamisliti?

Možda i suštinsko filozofsko pitanje koje Selin Song svojim nežnim filmom postavlja nije nužno pitanje ljubavi, nego pitanje nas samih, čoveka kao takvog. Jesmo li mi jedna osoba, prisutna u svojoj zadatosti kroz ceo svoj život, ili smo sasvim druga osoba u svakom sledećem trenutku? Je li istina negde između (verovatno jeste), a ako jeste, kako povući linije i označiti te formativne trenutke? Kolike su zapravo emotivne posledice (u smislu prijateljstava, ljubavi, veza) notorne činjenice da nas život vuče na različite strane? Pitanja će možda ostati bez odgovora, ali to i nije poenta: ipak ih je nužno postaviti.

Selin Song sve to pažljivo vizuelizira u jednom novom mediju koji nije posve „njen“, i to joj ide odlično. Ne samo da su glumci pažljivo vođeni od strane autorke, nego se još čine ležernim u svojim ulogama i povezanim sa likovima koje igraju. Fotografija Šabijera Kiršnera sjajno hvata sitne, realistične detalje kojima se isitiče razlika u životnim stilovima Amerike i Koreje, odnosno Njujorka (u kojem se u jednu smesu stapaju i dnevna gužva i noćna svetlost i monumentalna moderna arhitektura) i Seula (u svom svojem šarmu ružnjikave, ali funkcionalne stihijske gradnje), a nežna muzika Kristofera Bera i Danijela Rosena sjajno oslikava emocije likova. Reč je, dakle, o jednom od onih filmova koji svojom mudrošću, čistom emocijom i diskretnim šarmom osvajaju.