Megalomaniac

 kritika objavljena na XXZ

2022

scenario i režija: Karim Ouelhaj

uloge: Eline Schumacher, Benjamin Ramon, Helene Moor, Wim Wilaert, Raphaele Bruneau, Pierre Nisse, Olivier Picard, Quentin Lasbazeilles

Za razliku od prestonice Brisela iz kojeg su uglavnom dolazile vesti političke prirode vezane za aktivnosti EU i NATO saveza ili za česte padove vlada i dugih perioda dok bi se koalicija ponovo složila, iz ostatka Belgije su tokom poslednje decenije prošlog i prve ovog veka stizale vesti o krajnje izvitoperenim zločinima i njihovim izvršiocima, pedofilima, serijskim ubicama i manijacima raznih fela. Jedan od poznatijih je bio i nikad otkriveni „kasapin iz Monsa“ koji je ubijao žene različitih godina koje bi po pravilu živele usamljeničkim životom, pa bi nakon čina njihova tela raskomadao i ostavljao u vrećama pored puta. Njega nikada nisu uhvatili, iako je policija istražila nekih 17.000 tragova. Novi film Karima Oelhaja, Megalomaniac, počiva na premisi da je dotični za sobom ostavio potomstvo.

Megalomaniac je već na svojoj premijeri proše godine na montrealskom žanrovskom festivalu Fantasia osvojio nagradu, a svojoj kolekciji je upravo dodao i onu s Grossmannovog festivala fantastičnog filma i vina u Ljutomeru, u Sloveniji. Iako Grossmann po pravilu forsira „čiste“ žanrovske filmove, Megalomaniac je zapravo bliži hibridu žanrovskog i „arthouse“ pristupa, dok autor Ouelhaj i sam ima „kilometražu“ na regularnih festivalima sa svojim filmovima „art“ izraza u kojima se uglavnom bavio temom nasilja nad ženama. Megalomaniac je, dakle, jedan vrlo specifičan, slojevit i jedinstven film koji autorovu karijeru vodi u pravcu žanrovskog filma.

Felix (Ramon) i Martha (Schumacher) su brat i sestra koji žive u velikoj, nekada raskošnoj, a sada prilično propaloj vili. Njihovo poreklo nije nigde eksplicitno navedeno, ali aludira se da je njihov otac bio serijski ubica opisan na uvodnim karticama i da se oni zbog toga kriju. Felix je „nasledio“ i očev „zanat“, pa čak i „modus operandi“, pa noću izlazi iz kuće, traži žrtve, ubija ih i raskomadane ostavlja uz cestu. Čini se da je on gazda u kući koji svoju sestru ograničava i po pitanju hrane i po pitanju kretanja.

Martha je, s druge strane, njemu potčinjena i prinuđena da radi u fabrici nejasne namere kao čistačica. Na poslu ona trpi zlostavljanje i silovanje od strane dvojice očito poremećenih radnika, dok njihov šef, iako te postupke ne odobrava, nema hrabrosti da ih spreči. Svoje slobodno vreme, pak, ona provodi na mobilnom telefonu u „sex chat“ konverzacijama gde se predstavlja kao zavodnica, iako je zapravo fizički neprivlačna, za razliku od svog brata, pa i od kuće koja je makar impozanta, lepa ruina. Tri stvari će pokrenuti raspad: Marthina trudnoća, dolazak nove socijalne radnice (Bruneau) koja se bavi Marthinim slučajem (nikad ne saznajemo o čemu se tu tačno radi) i Felixov gest „dobre volje“ da jednu od svojih planiranih žrtava bar na neko vreme zatoči u kući, za zabavu sebi, a još više sestri.

Ako postavljamo pitanje o čemu se tu zapravo radi i šta to zapravo znači u ovom dugom, mučnom i sporovoznom filmu, moramo biti svesni da postavljamo pograšno pitanje, jer Megalomaniac nije film koji se može tumačiti u samo jednom ključu. Sa jedne strane, to može biti komentar na Belgiju, njenu slavnu prošlost jedne od prvih veštački stvorenih multietničkih država, onu ne tako slavnu, kolonijalnu, koja joj je donela bogatstvo i stabilnost, ili na sadašnjost dekadencije materijalne i moralne. Dekadencija kao takva nije nužno belgijska stvar, zapravo se proširila po svetu, po visoko i srednje razvijenim delovima istog, a opet je možemo gledati i kao stvar opšteljudsku, što će mizantropima poslužiti kao potvrda stavova, dok će blagonakloniji u tome videti tragediju gde žrtva može lako postati mučitelj ako joj se pruži prilika i gde zapravo nema nevinih, a i ako nam se čini da bi neko to i mogao biti, to samo znači da ne znamo njegovu prošlost, ali je zato budućnost brutalne smrti izvesna.

Mnogo je važnije kako Ouelhaj kreira i slaže taj svoj eklektični svet, a tu imamo retku kombinaciju dojmljivih užasa. Zapravo, imamo dva sveta, naturalistički sivo obojeni spoljni uglavnom centriran oko fabrike u kojoj Martha radi, ali s izletima na završetke Felixovih pohoda koji se odvijaju u maglovitim i kišnim jutrima. Tu je užas jasan i opipljiv. Drugi svet je sama vila koja deluje kao komad izuzetno mračne fantazije gde su granice jave i košmara zamućene kao u retko kojem filmu. Pritom je scenografija po pitanju iste vrlo maštovita, škrto osvetljenje govori više nego što bi reči ikada mogle, a fotografija koju potpisuje Francois Schmitt je zaista impozantna, dok Karim Ouelhaj to sve komponuje u skladnu celinu.

Isto se može reći i za izbor glumaca, uglavnom iz redova produktivnih, ali manje poznatih belgijskih epizodista čija limitirana prepoznatljivost daje određeni obol autentičnosti koji obično možemo dobiti samo od naturščika. Pravo otkriće filma je Eline Schumacher koja i ima najkompleksniji i najoriginalniji lik, a igra ga apsolutno samouvereno. Ouelhaj se iskazao i u vođenju, kako nje, tako i ostatka ansambla, pa uparen s jedinstvenim vizuelnim stilom, obiljem kompleksnih tema podeljenih po osama u dihotomije, Megalomaniac ostaje jedinstveno gledalačko iskustvo koje se po potrebi može i ponavljati.