The Delinquents / Los delincuentes

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Argentinska kinematografija solidno je razvijena i bogata kvalitetnim naslovima, ali je takođe oštro podeljena na repertoarsku i „art“ komponentu koje prilično često deluju nespojivo. „The Delinquents“ Rodriga Morena, premijerno prikazan u Kanu i nedavno uhvaćen u Karlovim Varima, možda se ispostavi kao prelomni film koji će te dve odvojene grane spojiti, a možda i samo kao prelomni film. Tačka. Premda, autor iz, pre svega, art miljea i trajanje od tri sata „na neviđeno“ pre mogu delovati kao znak za uzbunu nego kao reklama.

Moreno, pak, film otvara pseudo-žanrovski i elegantno, scenom u kojoj proćelavi bradonja javnim prevozom putuje na posao jednog buenosaireskog jutra. On je Moran (Daniel Elias), bankarski službenik sa zadatkom da novac nosi od blagajni do trezora, i od trezora do blagajni. Živi sam, čini se bez životnih radosti, osim puš-pauza na poslu na kojima se druži i upušta u nadmudrivanja sa jednom koleginicom sa šaltera i šefom Del Torom (bard argentinskog glumišta German de Silva). Ono što ne znamo, a uskoro ćemo saznati, jeste da on planira pljačku, odnosno da za nju čeka pravu priliku koja će se ukazati kada njegov kolega sa šaltera Roman (Esteban Biljardi) uzme slobodno popodne da ode kod doktora koji će mu maknuti plastičnu kragnu sa vrata.

Pljačka je, naime, genijalna u jednostavnosti i skromnosti. Banka je neugledna, lokalna poslovnica, sef krajnje nisko-tehnološki, a suma koju Moran mrtav-hladan i pred kamerom uzima sračunata je formulom tako da pokriva dvostruku vrednost njegove plate (do kraja karijere) u dolarima, plus još nešto u pezosima za operativne troškove. Moran, dakle, nije gramziv, već je prilično pošten u nameri da na taj način osigura egzistenciju i oslobodi se svakidašnje torture posla.

Za tako nešto spreman je i da ode u zatvor na nekoliko godina, ali za operaciju potreban mu je i partner koji će mu novac čuvati i sa njim po potrebi manipulisati. Idealnog kandidata pronalazi u Romanu. Njih dvojica nisu bliski, a i Romanu je već dosta i posla i banke, pa bi mogao da „odrobija“ na poslu onoliko koliko Moran leži u zatvoru, pa da na kraju oni podele novac i odu u prevremenu penziju.

Nakon prvotnog nećkanja (jer makar ima nešto od života, devojku Flor sa kojom se, doduše, ne razume najbolje), Roman je stavljen pred svršen čin: ako odbije da mu pomogne, Moran će ga potkazati kao saučesnika i poslati u zatvor.

Dok Moran leži u zatvoru, gde ga maltretira brazilski mafijaš Garinče (opet German de Silva), Roman za njega obavlja poslove na slobodi, pritom izbegavajući da bude uhvaćen u internoj istrazi koju osiguravajuća kuća provodi u banci. Ti poslovi uključuju putovanja u provinciju Kordoba, posebno do jedne stene na brdu pored reke. Roman se tako i upoznaje sa sestrama Mornom i Normom, i Morninim dečkom, režiserom Ramonom koji tu žive i snimaju film.

Na tom mestu, dakle, i pre isteka prve trećine, „The Delinquents“ posve prestaje da bude krimić, odnosno lagano satirična varijacija na temu trilera sa pljačkom banke, pa postaje egzistencijalna drama sa komičnim momentima, zabunama, distrakcijama i meandrima, te filozofska rasprava o slobodi i njenoj ceni. Naravno, ima nekih rupa u celom planu koje Moreno, pak, nema nikakvu nameru da krpi, zato što to zapravo i nije potrebno, niti je tema filma.

Verovatno prva poveznica koja upada u oči (odnosno, u uši) jesu imena petoro glavnih likova u anagramima: Moran, Roman, Ramon, Morna i Norma. To može signalizirati nekakav jeftini pseudo-filozofski kliše o povezanosti svih nas, ali sva je prilika da se Moreno na tom mestu malo zeza. Uostalom, čak i da se ne zeza, nego zeza nas kao gledaoce, nema veze jer mu „žica“ za humor radi perfektno, i to u prilično diskretnoj formi.

Druga očita poveznica može biti German de Silva u duploj ulozi „šefovskih“ figura, kako u banci, tako i u zatvoru. Na tom mestu trebalo bi dodati ono što je ipak malo skrivenije, a to je da i banka i zatvor izgledaju zapravo slično po konfiguraciji i po osvetljenju, što možemo primetiti u sukcesivnim scenama Moranovih i Romanovih rutina. Treću poveznicu je šteta otkrivati (iako je nije teško predvideti tokom gledanja filma), a ona će postati ključna za peripetije u poslednjoj trećini.

Morenov izbor glumaca je savršen. Oni perfektno igraju svoje uloge mimikom, pokretom, stavom i govorom, trudeći se da ne „razbiju“ karakter čak i kad ih autor na to poziva dijalozima. Autor takođe svesno drži narativ labavim i sporovoznim, otvarajući u poslednjoj trećini drugu liniju i vraćajući se delom u prošlost, a za to se u velikoj meri oslanja na inovativnu montažu u kojoj njegov tim kreativno koristi tehnike podeljenih ekrana, pretapanja i premetanja jedne scene u drugu; kao i na fotografiju Aleha Malja u kojoj pogled stalno puca na impozantne pejzaže koji sugerišu slobodu i nesputanost, ili, pak, stešnjenost „normalnih“ života.

Tročasovni format filma rizičan je prema pravilu, ali u svakom slučaju trebalo bi ga pravdati kao pravi izbor. Ma koliko „The Delinquents“ kao film bio neapologetski iskren, njegov tempo bio ujednačen u sporom hodu; ma koliko Moreno bio jasan u obznanjivanju namere da je on tu, zapravo, da filozofira i podvaljuje šale koje su njemu zabavne, a ne da nas zabavlja; na kraju krajeva, ma koliko tih 180 minuta bilo ugodno i relaksirajuće, a mi zainteresovani za likove i njihove sudbine nakon kraja filma (toliko da bismo ga možda pustili još da traje) - zamerke na trajanje su poprilično očite i lako odbranjive.

„The Delinquents“, pak, ne bi bio ništa slabiji ni da traje 45 minuta kraće. Filmadžija Ramon kao lik zauzima previše vremena koje služi kao uvod za šablonsku tvrdnju o smrti filma i kinematografije. Ili bi, lagano premontiran, mogao da se pretvori u mini-seriju od tri ili četiri epizode. Doduše, onda briljantna montaža ne bi imala smisla i ne bi došla do izražaja, iako bi Moreno na taj način možda bolje komunicirao sa širom publikom. Ali, i ovako, reč je o jednom od najosobenijih filmova ovogodišnjeg festivalskog ciklusa.