Wolfkin / Kommunioun

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Jacques Molitor

scenario: Jacques Molitor, Regine Abadia, Magali Negroni

uloge: Louise Manteau, Victor Dieu, Marja-Leena Junker, Jules Werner, Marco Lorenzini, Myriam Muller, Yulia Chernyshkova, Benjamin Ramon

Ako već s prethodno prikazanim filmom deli jednog glumca i generalnu žanrovsku odrednicu horor-drame, Wolfkin je ipak film dosta različit od Megalomaniaca. Doduše, dolazi iz susedne i s Belgijom kulturno povezane države (Luksemburga) i u njemu se takođe (uglavnom) govori na francuskom jeziku, ali je ipak u žanrovskom smislu dosta čistiji, a elementi nisu toliko isprepletani i zamagljeni, pa kao takav ipak više upada u tip filma kakav možemo očekivati da se zavrti na Grossmannu.

Opet, biće iz engleskog internacionalnog naslova filma je jedan od klasičnijih standarda za žanr, a njegov specifikum je takav da se, čak i kada se u žanr horora uvedu dramski elementi, oni se uglavnom svode na one egzistencijalne: koliko je jedno takvo biće zver, a koliko čovek. Pritom valja primetiti da vukodlaci sami po sebi ne moraju biti zli, zapravo najčešće i nisu, već ih njihova zverska priroda vodi ka divljim, nagonskim, instinktivnim, životinjskim reakcijama koje su nasilne zato što su prirodne. Kod vukodlaka je tu bitna i jedna druga stvar kojom su se filmski stvaraoci ređe bavili: metamorfoza kao takva koja se može upotrebiti i kao metafora za adolescenciju i promene na telu i u psihi koje ona sa sobom nosi. Jacques Molitor koji zapravo dolazi iz miljea drame ovog puta žanrovski standard pakuje u porodičnu i društvenu dramu u čijoj osnovi stoji nekakva tajna.

Molitor film otvara fino izbalansiranom, idiličnom, a opet napetom scenom seksualnog odnosa između dvoje mladih ljudi u prirodi koja se naglo prekida komentarom muškarca, Patricka (Ramon), koji nakon toga sasvim go trči u šumu. Deset godina kasnije, devojka iz te scene, Elaine (Manteau) je samohrana majka desetogodišnjeg sina Martina (Dieu) u Briselu. Martin je, međutim, razvio agresivno ponašanje prema školskim i inim drugovima i drugaricama, pa ona, gotovo očajna, rešava da poseti Patrickove roditelje, veoma bogate luksemburške gazde i vinare, na njihovom imanju, potajno se nadajući da će tamo zateći i njega.

Patricka, međutim, nema, a roditelji ga nisu videli otprilike jednako dugo kao ni Elaine, ali su svejedno deda Joseph (Lorenzini) i baka Adrienne (Junker) srećni da upoznaju unuka. Stric Jean (Werner) je ipak manje srećan, a razlog tome može biti i to što njegova devojka (Chernyshkova) očekuje prinovu za koju se on nada da će biti naslednik ili naslednica kuće, a podozriva je i sluškinja Carla (Muller). Kuća, a i celo selo u kojem je možda svako svakom neki rod, ima neka čudna i prenaglašeno patrijarhalna pravila i od Elaine se očekuje da se na to navikne, kao što su se navikle i sve žene koje su na to mesto došle. Ona je pak buntovne naravi usmerena pre svega da zaštiti sina, ali on se, čini se, fino skompao naročito s dedom koji ga vodi u lov.

Porodica krije tajnu koja se prvo polako otkriva u šiframa, različitim obrocima za muškarce i žene, doktorovim opaskama i prepisanim kurama i sveštenikovim propovedima, ali tu, prvu tajnu znamo još iz engleskog naslova, zbog čega se čini da Molitor i ekipa koscenarista odugovlače u sredini filma više nego što je to potrebno. (Uzgred budi rečeno, originalni naslov na luksemburškom jeziku koji, pohvalno, imamo i prilike da čujemo na nekoliko mesta u filmu, označava pričest, dakle ritual koji podrazumeva sazrevanje, i kao takav filmu dosta bolje odgovara.) Druga tajna do koje ćemo doći u pripremi za finale mnogo je bolje maskirana, a otkriće treće, prisutne u drugom planu od početka filma, kraj čini potentnim.

Wolfkin nije film bez mane, pre svega u scenarističkom smislu (oseti se tu previše „ruku“ koje su pisale), pa ni u smislu ritma, ali ga inteligentna i ingeniozna ideja svejedno drže „iznad vode“ i u problematičnim periodima. Isto vredi i za životne teme kojih se Molitor dotiče kroz žanrovsko promišljanje, pa i njegovu sigurnu, iako ne nužno spektakularnu režiju, pre svega u smislu izbora i vođenja ansambla sastavljenog od interesantnih, ne nužno poznatih glumaca iz Luksemburga, Belgije i Francuske. Retko ozbiljan i ispoliran film u vukodlačkom podžanru.