The Last Ashes / Läif a Séil

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Luksemburg do nedavno nije imao skoro nikakvu kinematografiju, ali stvari se brzo menjaju u maloj i bogatoj zapadnoevropskoj državi, za šta treba zahvaliti pre svega agilnom i darežljivom nacionalnom filmskom fondu. Prvo su se pojavile evropske koprodukcije s luksemburškim učešćem, onda je Luksemburžanka Viki Krips postala na evropskom i na svetskom nivou prepoznata filmska zvezda, pa na kraju imamo i većinske luksemburške produkcije, i to ne samo nezahtevne drame, već i punokrvne žanrovske filmove. Interesantno, The Last Ashes nije prvi luksemburški film prikazan na Grosmanu, prošle godine imali smo prilike da pogledamo vukodlačku fantastičnu dramu Wolfkin.

The Last Ashes u režiji Loika Tansona žanrovski možemo opisati kao spoj vesterna, kostimiranog trilera intrige, kao i trilera osvete čija je radnja smeštena u izolovano selo na severu zemlje u XIX veku. Iako se okolni svet rapidno menja, selo živi na starinski način koji diktira splet feudalizma, brutalnog tradicionalizma i instrumentalizovane religije. Vladalac Graf (Žil Verner) kome je to možda prezime, možda titula, a možda i oba, praktikuje „danak u krvi“ kao shemu kojom će obezbediti kontinuitet loze otimajući od kmetova devojčice i devojke za neveste svojim sinovima. I prema sinovima i prema po-kćerkama, budućim nevestama, je brutalan. Kada se mala Helene pobuni protiv takvog tretmana kojem je izložena pridošlica Mari, biće kažnjena izgnanstvom i pokušajem ubistva. Godinama kasnije, Helene (Sofi Musel) vraća se kao Una, sposobna radnica i ratnica. Nju ne prepoznaju, što joj pomaže da izvede osvetu Grafu, njegovim sinovima i pobočnicima, dok se selu približava spoljašnji svet u vidu novoformirane centralne države i železnice.

Tanson uzima preko potrebno vreme da ispriča svoju kompleksnu priču sa izuzetnim osećajem za detalje perioda, kao i za filmski stil. Kraća ekspozicija snimljena je crno-belo i u uskom formatu slike, dok je ostatak filma sa širom slikom i u punom koloru. Svojim kadrovima Tanson često citira druge autore (Serđo Leone i Elem Klimov su tu neke od referenci), pa film deluje atraktivno, iako u pričanju priče zna ponekad da na trenutak ispusti konce, pre nego što ih ponovo uhvati, pa na kraju možemo zaključiti da prošlogodišnji luksemburški kandidat za Oskara (i osvajač posebnog priznanja žirija na Grosmanu) dobar, iako ne i odličan film.

Wolfkin / Kommunioun

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Jacques Molitor

scenario: Jacques Molitor, Regine Abadia, Magali Negroni

uloge: Louise Manteau, Victor Dieu, Marja-Leena Junker, Jules Werner, Marco Lorenzini, Myriam Muller, Yulia Chernyshkova, Benjamin Ramon

Ako već s prethodno prikazanim filmom deli jednog glumca i generalnu žanrovsku odrednicu horor-drame, Wolfkin je ipak film dosta različit od Megalomaniaca. Doduše, dolazi iz susedne i s Belgijom kulturno povezane države (Luksemburga) i u njemu se takođe (uglavnom) govori na francuskom jeziku, ali je ipak u žanrovskom smislu dosta čistiji, a elementi nisu toliko isprepletani i zamagljeni, pa kao takav ipak više upada u tip filma kakav možemo očekivati da se zavrti na Grossmannu.

Opet, biće iz engleskog internacionalnog naslova filma je jedan od klasičnijih standarda za žanr, a njegov specifikum je takav da se, čak i kada se u žanr horora uvedu dramski elementi, oni se uglavnom svode na one egzistencijalne: koliko je jedno takvo biće zver, a koliko čovek. Pritom valja primetiti da vukodlaci sami po sebi ne moraju biti zli, zapravo najčešće i nisu, već ih njihova zverska priroda vodi ka divljim, nagonskim, instinktivnim, životinjskim reakcijama koje su nasilne zato što su prirodne. Kod vukodlaka je tu bitna i jedna druga stvar kojom su se filmski stvaraoci ređe bavili: metamorfoza kao takva koja se može upotrebiti i kao metafora za adolescenciju i promene na telu i u psihi koje ona sa sobom nosi. Jacques Molitor koji zapravo dolazi iz miljea drame ovog puta žanrovski standard pakuje u porodičnu i društvenu dramu u čijoj osnovi stoji nekakva tajna.

Molitor film otvara fino izbalansiranom, idiličnom, a opet napetom scenom seksualnog odnosa između dvoje mladih ljudi u prirodi koja se naglo prekida komentarom muškarca, Patricka (Ramon), koji nakon toga sasvim go trči u šumu. Deset godina kasnije, devojka iz te scene, Elaine (Manteau) je samohrana majka desetogodišnjeg sina Martina (Dieu) u Briselu. Martin je, međutim, razvio agresivno ponašanje prema školskim i inim drugovima i drugaricama, pa ona, gotovo očajna, rešava da poseti Patrickove roditelje, veoma bogate luksemburške gazde i vinare, na njihovom imanju, potajno se nadajući da će tamo zateći i njega.

Patricka, međutim, nema, a roditelji ga nisu videli otprilike jednako dugo kao ni Elaine, ali su svejedno deda Joseph (Lorenzini) i baka Adrienne (Junker) srećni da upoznaju unuka. Stric Jean (Werner) je ipak manje srećan, a razlog tome može biti i to što njegova devojka (Chernyshkova) očekuje prinovu za koju se on nada da će biti naslednik ili naslednica kuće, a podozriva je i sluškinja Carla (Muller). Kuća, a i celo selo u kojem je možda svako svakom neki rod, ima neka čudna i prenaglašeno patrijarhalna pravila i od Elaine se očekuje da se na to navikne, kao što su se navikle i sve žene koje su na to mesto došle. Ona je pak buntovne naravi usmerena pre svega da zaštiti sina, ali on se, čini se, fino skompao naročito s dedom koji ga vodi u lov.

Porodica krije tajnu koja se prvo polako otkriva u šiframa, različitim obrocima za muškarce i žene, doktorovim opaskama i prepisanim kurama i sveštenikovim propovedima, ali tu, prvu tajnu znamo još iz engleskog naslova, zbog čega se čini da Molitor i ekipa koscenarista odugovlače u sredini filma više nego što je to potrebno. (Uzgred budi rečeno, originalni naslov na luksemburškom jeziku koji, pohvalno, imamo i prilike da čujemo na nekoliko mesta u filmu, označava pričest, dakle ritual koji podrazumeva sazrevanje, i kao takav filmu dosta bolje odgovara.) Druga tajna do koje ćemo doći u pripremi za finale mnogo je bolje maskirana, a otkriće treće, prisutne u drugom planu od početka filma, kraj čini potentnim.

Wolfkin nije film bez mane, pre svega u scenarističkom smislu (oseti se tu previše „ruku“ koje su pisale), pa ni u smislu ritma, ali ga inteligentna i ingeniozna ideja svejedno drže „iznad vode“ i u problematičnim periodima. Isto vredi i za životne teme kojih se Molitor dotiče kroz žanrovsko promišljanje, pa i njegovu sigurnu, iako ne nužno spektakularnu režiju, pre svega u smislu izbora i vođenja ansambla sastavljenog od interesantnih, ne nužno poznatih glumaca iz Luksemburga, Belgije i Francuske. Retko ozbiljan i ispoliran film u vukodlačkom podžanru.