kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Luksemburg do nedavno nije imao skoro nikakvu kinematografiju, ali stvari se brzo menjaju u maloj i bogatoj zapadnoevropskoj državi, za šta treba zahvaliti pre svega agilnom i darežljivom nacionalnom filmskom fondu. Prvo su se pojavile evropske koprodukcije s luksemburškim učešćem, onda je Luksemburžanka Viki Krips postala na evropskom i na svetskom nivou prepoznata filmska zvezda, pa na kraju imamo i većinske luksemburške produkcije, i to ne samo nezahtevne drame, već i punokrvne žanrovske filmove. Interesantno, The Last Ashes nije prvi luksemburški film prikazan na Grosmanu, prošle godine imali smo prilike da pogledamo vukodlačku fantastičnu dramu Wolfkin.
The Last Ashes u režiji Loika Tansona žanrovski možemo opisati kao spoj vesterna, kostimiranog trilera intrige, kao i trilera osvete čija je radnja smeštena u izolovano selo na severu zemlje u XIX veku. Iako se okolni svet rapidno menja, selo živi na starinski način koji diktira splet feudalizma, brutalnog tradicionalizma i instrumentalizovane religije. Vladalac Graf (Žil Verner) kome je to možda prezime, možda titula, a možda i oba, praktikuje „danak u krvi“ kao shemu kojom će obezbediti kontinuitet loze otimajući od kmetova devojčice i devojke za neveste svojim sinovima. I prema sinovima i prema po-kćerkama, budućim nevestama, je brutalan. Kada se mala Helene pobuni protiv takvog tretmana kojem je izložena pridošlica Mari, biće kažnjena izgnanstvom i pokušajem ubistva. Godinama kasnije, Helene (Sofi Musel) vraća se kao Una, sposobna radnica i ratnica. Nju ne prepoznaju, što joj pomaže da izvede osvetu Grafu, njegovim sinovima i pobočnicima, dok se selu približava spoljašnji svet u vidu novoformirane centralne države i železnice.
Tanson uzima preko potrebno vreme da ispriča svoju kompleksnu priču sa izuzetnim osećajem za detalje perioda, kao i za filmski stil. Kraća ekspozicija snimljena je crno-belo i u uskom formatu slike, dok je ostatak filma sa širom slikom i u punom koloru. Svojim kadrovima Tanson često citira druge autore (Serđo Leone i Elem Klimov su tu neke od referenci), pa film deluje atraktivno, iako u pričanju priče zna ponekad da na trenutak ispusti konce, pre nego što ih ponovo uhvati, pa na kraju možemo zaključiti da prošlogodišnji luksemburški kandidat za Oskara (i osvajač posebnog priznanja žirija na Grosmanu) dobar, iako ne i odličan film.
No comments:
Post a Comment