A Quiet Place Day One

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Posle izuzetno uspešnog prvog i, sticajem okolnosti, nešto manje uspešnog drugog dela, treći deo serijala A Quiet Place, podnaslovljen Day One, dolazi kao potpuno iznenađenje. Kreator i reditelj, u prvom delu glavni, a u drugom sporedni glumac Džon Krasinski se povukao na rezervne položaje ko-scenariste i producenta, režiju je preuzeo Majkl Sarnoski (njegov dugometražni prvenac Pig bio je jedan od najboljih filmova 2021. godine) koji je s Krasinskim sarađivao i na scenariju, iz priče su maknuti likovi iz centralne porodice Abot, a radnja je premeštena iz ruralnih delova države Njujork u sam grad i iz „postapokalipse“ u njen prvi dan.

Prvi A Quiet Place bio je zaista nešto posebno: zamišljen kao naučno-fantastični post-apokaliptični horor u kojem intenzitet nije diktiran brojem ubijenih (samo troje ljudi gine na ekranu!), već atmosferom koja gledaoca tera da „kupi“ sve što vidi bez puno pitanja. Izgradnja „sveta“ je bila takva da o napadačima koji izgledaju napola kao ksenomorfi iz Alien-serijala, a napola kao insektoidi iz Starship Troopers, nismo znali puno, osim da su ogromni, preteći i agresivni, da ih privlači svaki zvuk iznad nivoa prirodnog šuma, ali i da su slepi, pa im je moguće uteći šunjajući se u tišini. Detalji dizajna zvuka i vizuelnog dizajna bili su toliko istaknuti i integrisani u priču filma da je film uspeo da sakrije i to koliko mu je interna logika klimava (a jeste, jako!), i to koliko propagira desničarsku agendu survivalizma, porodičnih vrednosti, tvrdog patrijarhata i militantnog „pro-life“ stava, pa čak i anti-feminizma, što se moglo iščitati iz dizajna čudovišta kao džinovskih bogomoljki, dakle buba koje nakon parenja jedu svoje mužjake.

Drugi deo je već bio problematičan. Kao prvo, došao je u nezgodno vreme pandemije, pa mu je distribucija odlagana i odlagana, ali makar nije izašao kompromisno odmah na kućnim formatima, jer spektakli tog tipa zapravo zahtevaju bioskop. Drugo, podignut je na nivo spektakla, što budžetom, što pristupom: nisu sve scene bile kamerne, već je tu bilo i pravih pravcatih „masovki“. Treće, funkcionisao je paralelno na nekoliko koloseka, i kao „prikvel“ koji nas vraća u prvi dan apokalipse makar da se upoznamo s normalnom dinamikom Abotovih i oprostimo od glumačkog prisustva Džona Krasinskog koji se na kraju prvog dela hrabro žrtvuje, i kao proširenje „sveta“ (saznajemo da su vanzemaljci došli s meteorima, kao i da su neplivači, što život na određenim ostrvima čini ne samo mogućim, već i izvesnim), ali i kao „most“ između fenomena koji je bio prvi film i finala trilogije, uspostavljanja franšize ili iskliznuća u „spin-of“ varijante.

Za treći deo smo mogli samo da nagađamo šta će se desiti, hoće li pratiti ostale preživele Abotove ili će, kako kraj drugog dela to nagoveštava, pratiti ostatke ljudske vrste (ili makar američke nacije) kako pokušavaju da uzvrate udarac i isteraju uljeze. Ništa od toga se, međutim, nije dogodilo, pa smo dobili „spin-of prikvel“ koji nema veze s Abotovima, ali (možda) ima poveznicu s drugim delom i prošlošću vođe ostrvske kolonije. Iako je u pitanju isti glumac, Đimon Hunsu, njegov lik, Henri, ipak nije protagonista u Day One.

Ta čast pripada Samiri zvanoj Sem (Lupita Nijongo), najmlađoj štićenici ustanove za palijativnu negu negde u okolini Njujorka. Sem se od crnih misli, crnog sveta koji je okružuje i crne perspektive, čak sudbine, brani cinizmom, a medicinski brat Ruben (Aleks Vulf) neuspešno pokušava da joj udahne volju za životom i uključi u aktivnosti centra. On će je, delimično na prevaru, ubediti da se priključi grupi za izlet u grad na predstavu, obećavajući joj odlazak na picu u gradu. Lutkarska predstava kojom ni Sem ni njen mačak Frodo nisu oduševljeni prolazi kako prolazi, Henri je isto u publici s porodicom, a prvi hladan tuš za Sem sledi odmah nakon toga.

Vest je, naime, da je neka gužva u gradu i da štićenici moraju hitno nazad, što u prevodu znači da neće biti ništa od pice. U inače gužvovitom i glasnom Njujorku (uvodna kartica nam kaže da je nivo buke u gradu u proseku 90 decibela, što je na nivou konstantnog vrištanja) stanje svakako postaje vanredno kada ugledamo meteore i začujemo eksplozije izazvane njihovim udarima u Zemlju. Sledi i pojava insektolikih vanzemaljaca, metež i panika, kao i individualno i kolektivno otkriće da ih privlači zvuk, a kasnije i da su neplivači, zbog čega su građani pozvani da se u miru upute prema južnom pristaništu radi evakuacije na udaljenija ostrva. Sama će količina građana proizvesti buku koja će privući vanzemaljce, a njihovo prisustvo će izazvati pokolj, paniku i stampedo koji će tek retki preživeti.

Sem je, međutim, na misiji da pronađe i pojede svoju picu, i to ne bilo koju i sa bilo kog mesta, već iz Petsine picerije u Harlemu, za šta ima svoje vrlo lične i vrlo čvrste razloge. Putem će, zahvaljujući mačku Frodu, ona upoznati Erika (Džozef Kvin), britanskog studenta koji se zatekao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu i koji je isprva sposoban samo da zatraži pomoć od nekoga. Njih dvoje će kasnije oformiti nekakvu alijansu, dajući u svakom trenutku jedno drugom ono što je potrebno.

Day One je svakako potpuno drugačiji od prethodna dva dela A Quiet Place, i iz očiglednih razloga izbora lokacija koje imaju svoj određeni kolorit, kako vizuelni, tako i auditivni, ali i iz razloga potpuno drugačije poetike Sarnoskog u odnosu na Krasinskog. Jedno od pitanja u tom pogledu je svakako i pitanje namere, odnosno pokušava li Krasinski da konačno spere desničarsku etiketu s franšize potpuno napuštajući Abotove i „doktrinu“ koju je uspostavio otac te porodice, zbog čega je i angažovan reditelj potpuno drugačijeg senzibiliteta i preokupacija. Drugo bi bilo koliko je tako nešto uspešno izvedeno, odnosno koliko je to moguće izvesti u zadatim žanrovskim okvirima.

Za početak, nećemo saznati ništa novo o napadačima, niti će se otkloniti nelogičnosti i miskoncepcije koje se vuku od prvog dela. Nećemo dobiti odgovor na pitanje zašto vanzemaljci ne registruju prirodne šumove, a privlače ih gradski, ma koliko i oni bili ambijentalni. Neće se nijedan od likova setiti da se zaključa u gluvu sobu i da tamo krene da eksperimentiše sa zvukom emitovanim napolje. Umesto toga, dobićemo neinventivne žanr-scene urbanog razaranja koje čak mogu delovati uvredljivo Njujorčanima u smislu podsećanja na njihovu kolektivnu traumu 11. septembra 2001. godine. Akcione „set-pis“ scene takođe su obavezne, ali one svakako nisu jača strana Sarnoskog čija poetika ipak diktira neke drugačije zahteve, a jedina potpuno uspešna je ona koja se može čitati i potpuno ironično.

Jasno da Sarnoskog ipak zanimaju neke druge stvari, od makro- do mikro-nivoa. Recimo, on uspeva da uhvati taj neki duh njujorške margine u kojoj oni koji su na dnu ipak nalaze načina da, ako ikako mogu, pomognu onima kojima nešto treba, bilo materijalno, bilo uslugom ili makar savetom, sve vreme održavajući svoju „bodljikavu“ masku kojom se štite od sveta. Takođe, reditelj uspeva da razvije likove i njihove odnose dalje od stereotipa, pa Erik tako nije potpuno nesposoban za život, a Sem nije nikakva neranjiva heroina. Konačno, Sarnoski se u Day One bavi sličnom filozofskom temom kao u Pig, kako povratiti izgubljenu volju za životom, s tim da je ovde ulog još i veći, ne toliko zbog vanzemaljske invazije, koliko zbog „smrtne presude“ s kojom Sem živi „na zaustavnom vremenu“. Kasting izuzetno ekspresivne Lupite Nijongo tu dosta pomaže, ali sam koncept ionako umirućeg lika u žanrovskom kontekstu filma katastrofe implicira samo jednu jedinu stvar koja mu se može destiti, odnosno koju on mora načiniti – žrtvu.

To je zapravo glavni problem s A Quiet Place Day One. Niti je katastrofa žanr za Majkla Sarnoskog, niti je Majkl Sarnoski reditelj za film katastrofe, apokalipse, možda čak ni za „čisti“ horor. Naprosto, žanrovski okviri su suviše rigidni za njegove metafizičke preokupacije i obratno. To što je u prošlom filmu ubacio „džon-vikovski“ zaplet u milje portlandskog hipsteraja i kuvarske mafije ne znači da može da redefiniše franšizu o bubolikim vanzemaljcima kojima je okidač zvuk...