A Quiet Place Day One

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Posle izuzetno uspešnog prvog i, sticajem okolnosti, nešto manje uspešnog drugog dela, treći deo serijala A Quiet Place, podnaslovljen Day One, dolazi kao potpuno iznenađenje. Kreator i reditelj, u prvom delu glavni, a u drugom sporedni glumac Džon Krasinski se povukao na rezervne položaje ko-scenariste i producenta, režiju je preuzeo Majkl Sarnoski (njegov dugometražni prvenac Pig bio je jedan od najboljih filmova 2021. godine) koji je s Krasinskim sarađivao i na scenariju, iz priče su maknuti likovi iz centralne porodice Abot, a radnja je premeštena iz ruralnih delova države Njujork u sam grad i iz „postapokalipse“ u njen prvi dan.

Prvi A Quiet Place bio je zaista nešto posebno: zamišljen kao naučno-fantastični post-apokaliptični horor u kojem intenzitet nije diktiran brojem ubijenih (samo troje ljudi gine na ekranu!), već atmosferom koja gledaoca tera da „kupi“ sve što vidi bez puno pitanja. Izgradnja „sveta“ je bila takva da o napadačima koji izgledaju napola kao ksenomorfi iz Alien-serijala, a napola kao insektoidi iz Starship Troopers, nismo znali puno, osim da su ogromni, preteći i agresivni, da ih privlači svaki zvuk iznad nivoa prirodnog šuma, ali i da su slepi, pa im je moguće uteći šunjajući se u tišini. Detalji dizajna zvuka i vizuelnog dizajna bili su toliko istaknuti i integrisani u priču filma da je film uspeo da sakrije i to koliko mu je interna logika klimava (a jeste, jako!), i to koliko propagira desničarsku agendu survivalizma, porodičnih vrednosti, tvrdog patrijarhata i militantnog „pro-life“ stava, pa čak i anti-feminizma, što se moglo iščitati iz dizajna čudovišta kao džinovskih bogomoljki, dakle buba koje nakon parenja jedu svoje mužjake.

Drugi deo je već bio problematičan. Kao prvo, došao je u nezgodno vreme pandemije, pa mu je distribucija odlagana i odlagana, ali makar nije izašao kompromisno odmah na kućnim formatima, jer spektakli tog tipa zapravo zahtevaju bioskop. Drugo, podignut je na nivo spektakla, što budžetom, što pristupom: nisu sve scene bile kamerne, već je tu bilo i pravih pravcatih „masovki“. Treće, funkcionisao je paralelno na nekoliko koloseka, i kao „prikvel“ koji nas vraća u prvi dan apokalipse makar da se upoznamo s normalnom dinamikom Abotovih i oprostimo od glumačkog prisustva Džona Krasinskog koji se na kraju prvog dela hrabro žrtvuje, i kao proširenje „sveta“ (saznajemo da su vanzemaljci došli s meteorima, kao i da su neplivači, što život na određenim ostrvima čini ne samo mogućim, već i izvesnim), ali i kao „most“ između fenomena koji je bio prvi film i finala trilogije, uspostavljanja franšize ili iskliznuća u „spin-of“ varijante.

Za treći deo smo mogli samo da nagađamo šta će se desiti, hoće li pratiti ostale preživele Abotove ili će, kako kraj drugog dela to nagoveštava, pratiti ostatke ljudske vrste (ili makar američke nacije) kako pokušavaju da uzvrate udarac i isteraju uljeze. Ništa od toga se, međutim, nije dogodilo, pa smo dobili „spin-of prikvel“ koji nema veze s Abotovima, ali (možda) ima poveznicu s drugim delom i prošlošću vođe ostrvske kolonije. Iako je u pitanju isti glumac, Đimon Hunsu, njegov lik, Henri, ipak nije protagonista u Day One.

Ta čast pripada Samiri zvanoj Sem (Lupita Nijongo), najmlađoj štićenici ustanove za palijativnu negu negde u okolini Njujorka. Sem se od crnih misli, crnog sveta koji je okružuje i crne perspektive, čak sudbine, brani cinizmom, a medicinski brat Ruben (Aleks Vulf) neuspešno pokušava da joj udahne volju za životom i uključi u aktivnosti centra. On će je, delimično na prevaru, ubediti da se priključi grupi za izlet u grad na predstavu, obećavajući joj odlazak na picu u gradu. Lutkarska predstava kojom ni Sem ni njen mačak Frodo nisu oduševljeni prolazi kako prolazi, Henri je isto u publici s porodicom, a prvi hladan tuš za Sem sledi odmah nakon toga.

Vest je, naime, da je neka gužva u gradu i da štićenici moraju hitno nazad, što u prevodu znači da neće biti ništa od pice. U inače gužvovitom i glasnom Njujorku (uvodna kartica nam kaže da je nivo buke u gradu u proseku 90 decibela, što je na nivou konstantnog vrištanja) stanje svakako postaje vanredno kada ugledamo meteore i začujemo eksplozije izazvane njihovim udarima u Zemlju. Sledi i pojava insektolikih vanzemaljaca, metež i panika, kao i individualno i kolektivno otkriće da ih privlači zvuk, a kasnije i da su neplivači, zbog čega su građani pozvani da se u miru upute prema južnom pristaništu radi evakuacije na udaljenija ostrva. Sama će količina građana proizvesti buku koja će privući vanzemaljce, a njihovo prisustvo će izazvati pokolj, paniku i stampedo koji će tek retki preživeti.

Sem je, međutim, na misiji da pronađe i pojede svoju picu, i to ne bilo koju i sa bilo kog mesta, već iz Petsine picerije u Harlemu, za šta ima svoje vrlo lične i vrlo čvrste razloge. Putem će, zahvaljujući mačku Frodu, ona upoznati Erika (Džozef Kvin), britanskog studenta koji se zatekao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu i koji je isprva sposoban samo da zatraži pomoć od nekoga. Njih dvoje će kasnije oformiti nekakvu alijansu, dajući u svakom trenutku jedno drugom ono što je potrebno.

Day One je svakako potpuno drugačiji od prethodna dva dela A Quiet Place, i iz očiglednih razloga izbora lokacija koje imaju svoj određeni kolorit, kako vizuelni, tako i auditivni, ali i iz razloga potpuno drugačije poetike Sarnoskog u odnosu na Krasinskog. Jedno od pitanja u tom pogledu je svakako i pitanje namere, odnosno pokušava li Krasinski da konačno spere desničarsku etiketu s franšize potpuno napuštajući Abotove i „doktrinu“ koju je uspostavio otac te porodice, zbog čega je i angažovan reditelj potpuno drugačijeg senzibiliteta i preokupacija. Drugo bi bilo koliko je tako nešto uspešno izvedeno, odnosno koliko je to moguće izvesti u zadatim žanrovskim okvirima.

Za početak, nećemo saznati ništa novo o napadačima, niti će se otkloniti nelogičnosti i miskoncepcije koje se vuku od prvog dela. Nećemo dobiti odgovor na pitanje zašto vanzemaljci ne registruju prirodne šumove, a privlače ih gradski, ma koliko i oni bili ambijentalni. Neće se nijedan od likova setiti da se zaključa u gluvu sobu i da tamo krene da eksperimentiše sa zvukom emitovanim napolje. Umesto toga, dobićemo neinventivne žanr-scene urbanog razaranja koje čak mogu delovati uvredljivo Njujorčanima u smislu podsećanja na njihovu kolektivnu traumu 11. septembra 2001. godine. Akcione „set-pis“ scene takođe su obavezne, ali one svakako nisu jača strana Sarnoskog čija poetika ipak diktira neke drugačije zahteve, a jedina potpuno uspešna je ona koja se može čitati i potpuno ironično.

Jasno da Sarnoskog ipak zanimaju neke druge stvari, od makro- do mikro-nivoa. Recimo, on uspeva da uhvati taj neki duh njujorške margine u kojoj oni koji su na dnu ipak nalaze načina da, ako ikako mogu, pomognu onima kojima nešto treba, bilo materijalno, bilo uslugom ili makar savetom, sve vreme održavajući svoju „bodljikavu“ masku kojom se štite od sveta. Takođe, reditelj uspeva da razvije likove i njihove odnose dalje od stereotipa, pa Erik tako nije potpuno nesposoban za život, a Sem nije nikakva neranjiva heroina. Konačno, Sarnoski se u Day One bavi sličnom filozofskom temom kao u Pig, kako povratiti izgubljenu volju za životom, s tim da je ovde ulog još i veći, ne toliko zbog vanzemaljske invazije, koliko zbog „smrtne presude“ s kojom Sem živi „na zaustavnom vremenu“. Kasting izuzetno ekspresivne Lupite Nijongo tu dosta pomaže, ali sam koncept ionako umirućeg lika u žanrovskom kontekstu filma katastrofe implicira samo jednu jedinu stvar koja mu se može destiti, odnosno koju on mora načiniti – žrtvu.

To je zapravo glavni problem s A Quiet Place Day One. Niti je katastrofa žanr za Majkla Sarnoskog, niti je Majkl Sarnoski reditelj za film katastrofe, apokalipse, možda čak ni za „čisti“ horor. Naprosto, žanrovski okviri su suviše rigidni za njegove metafizičke preokupacije i obratno. To što je u prošlom filmu ubacio „džon-vikovski“ zaplet u milje portlandskog hipsteraja i kuvarske mafije ne znači da može da redefiniše franšizu o bubolikim vanzemaljcima kojima je okidač zvuk...

Vortex

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gaspar Noe... Voleli ga ili mrzeli, prema njemu i njegovim filmovima ne možemo biti indiferentni. Prosto, ne da nam. To valjda dolazi u paketu s visceralnom kinematografijom koja gađa naš autonomni nervni sistem i po pravilu zaobilazi razum i rezonovanje.
Sa novim filmom ,,Vortex“, premijerno prikazanim u Kanu, a upravo na Vienalu u Beču, čini se da je Noe u nekom smislu sazreo kao čovek (kao režiser je skoro pa „rođen zreo“, još od debija ,,I Stand Alone“ iz 1998. godine). Tako nam sada stimulira i moždane vijuge i sposobnost promišljanja, pritom ne zaboravljajući i na emocionalnu reakciju koju od nas traži i dobija.
Štos je, međutim, u tome da je ,,Vortex“ posvećen „svima kojima će se mozak raspasti pre srca“ i da se prilično bukvalno bavi raspadanjem mozga i srca. Prozivka koju je s pozornice bečke ,,Uranije“ uputio Mihaelu Hanekeu (izjavio je da bi voleo da su austrijski reditelji, Haneke kao prvonavedeni, u publici da pogledaju njegov film), vrlo je indikativna, budući da ,,Vortex“ osnovni „zaplet“ deli s Hanekeovim oskarovskim delom ,,Amour“ (2012).
Radnja se uglavnom odvija u stanu, ali Noe film otvara odjavnom špicom (samoreciklaža iz filma ,,Irreversible“ (2002) i ,,Climax“ iz (2018) i kadrom zgrade negde u centralnim delovima Pariza. Stariji bračni par uživa u idili zrelih godina, večeraju na terasi i piju vino. „Život je san“, kaže ona. „Život je san u snu“, odgovara on.
Ako smo i pomislili da je Noe smekšao, razuveriće nas ubrzo. U sledećoj sceni leže u krevetu u toku noći, a imaginarna pregrada između njih postaje sasvim opipljiva. Noe deli široki ekran na dva skoro kvadratna dela, čime u nezgodnu poziciju stavlja svog vernog direktora fotografije Benou Debija. I u tim ekranima počinje da prati život to dvoje ljudi koji uglavnom u istom, lagano pretrpanom stanu, teče odvojenim tokovima i u različitom ritmu.
Razlog tome su njihove bolesti. Ona, potpisana samo kao majka (Fransoaz Lebran, profesionalna, ali neškolovana glumica koja se proslavila ulogom u filmu ,,La maman et la putain“ (Žan Estaš,1973) pati od progresivne demencije, koju otkrivamo kada ona izađe iz kuće po nešto, pa zaluta prvo u jednoj, a onda u drugoj obližnjoj nagužvanoj radnji. On, potpisan kao otac (doajen italijanskog „giallo“ filma Dario Arđento, ovde prvi put u filmskoj ulozi u kojoj nije sveden samo na glas naratora ili ruke koje ubijaju), po profesiji je filmski kritičar koji piše verovatno poslednju knjigu na temu snova i kinematografije, a pritom pati od slabog srca, pa mu nije uputno da se nervira zbog ženinih lutanja.
Zapravo znamo kamo sve to može da vodi, ali ništa ne može da nas pripremi na kraj. Noe čak i povećava uloge uvodeći i lik sina (glumac Aleks Luc koji se uglavnom pojavljuje u komedijama s „ćoravog“ dela spektra). On dolazi njima u posete sa sve sinom i svaki put biva zapanjen progresijom majčine demencije i očeve slabosti u kombinaciji sa staračkom tvrdoglavošću, tako da nekakav dom ne dolazi u obzir. Sin, imenom Stefan, ima i svojih muka jer sam odgaja svog sina Kikija, a prizor na sasvim normalno dete koje se agresivno smara u tako sumornoj atmosferi samo pojačava emocionalnu reakciju kod gledalaca.
Gaspar Noe je filmski autor neverovatne hrabrosti, vizije i snalažljivosti, što je dokazao pređašnjim opusom u kojem uglavnom nije bilo mesta za kalkulacije. Sudeći po prva dva filma, možemo ga nazvati i genijem. I svi njegovi kasniji radovi, pa čak i kompletni promašaj ,,Love“ (2015), dela su genija, ali genija sa manama i ogromnim egom, koji misli da je svaka njegova dosetka genijalna. Gaspar Noe je takođe i režiser koji običava da ceo film centrira oko jedne ili nekoliko dosetki, koje postaju okosnica njegovog izraza.
Ovde je to „split screen“ koji smo uobičajeno viđali na mahove ili kao delove eksperimenata poput „hyperlink“ ostvarenja ,,Timecode“ (Majk Hidžis, 2000) ili novodobnih „skype / zoom“ horora. Ovde ga imamo sve vreme, dodatno je naglašen „blinkajućom“ montažom odnosno ubacivanjem trenutaka crnog ekrana između scena.
U tom smislu, zaista impresivan posao obavio je Benoa Debi, „žonglirajući“ s dvema kamerama na ograničenom prostoru, pritom ne odustajući od svojih potpisnih dugih „steadycam“ kadrova koje je usavršio radeći sa Noeom. Iako se to čini kao fora i štos, ovde cela ta varijanta s podeljenim ekranom savršeno služi svrsi i naglašava razlaz čoveka sa bračnim partnerom. Ali i sa samim sobom, što je jedan od najvećih horora starosti, bolesti i slabosti. A majstorska provedba se najbolje vidi u nekoliko scena kada se ti ekrani zamalo stope ponovo u jedan, ali jedva vidljive razlike u uglovima ipak ostaju primetne.
Noe se drži realnosti i to mu ovde savršeno leži, iako se u smislu istorije produkcije ,,Vortex“ može smatrati njegovim najimpulsivnijim filmom. Od ideje, preko scenarija, snimanja i montaže do premijere filma prošlo je manje od pola godine, a film deluje kao da je pripreman godinama.
Jedna mu je samo mana, a ta mana je ista kao i u slučaju prozvanog Hanekeovog filma. Za razliku od smrti i eventualnog zagrebnog života koji i te kako mogu da budu trip (recimo kao onaj let preko Tokija u Noevom ,,Enter the Void“ iz 2009. godine), umiranje je proces relativno dugog trajanja sa znanim, zadatim ishodom. To ne znači da nam svedočenje tome neće izazvati emocije, ponekad čak nepodnošljivo snažne, ali vredi li se mučiti i gledati tako nešto, samo da bismo se mogli diviti nečijim artističkim dostignućima?

The Killing of a Sacred Deer

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Yorgos Lanthimos

scenario: Yorgos Lanthimos, Efthymis Filippou

uloge: Colin Farrell, Nicole Kidman, Barry Keoghan, Alicia Silverstone, Raffey Cassidy, Sunny Suljic, Bill Camp

Yorgos Lanthimos je autor čiji se stil može prepoznati na osnovu samo jednog kadra ili, u najgorem slučaju, na osnovu jedne scene i to je hvale vredan kvalitet u situaciji gde su autori u manjini prema zanatlijama. Lanthimos je pionir i verovatno najznačajnije ime grčkog novog bizarnog filma, a njegov antropološki misaoni eksperiment Dogtooth stoji sasvim blizu remek-dela. Međutim, Lanthimos je genije sa manom, autor koji kao da ne zna završiti svoj film i koji se pred kraj gubi u digresijama, inflaciji bizarnosti i prilično banalnim poentama. Njegov drugi naslov na engleskom jeziku, The Killing of a Sacred Deer, kao da razbija taj kanon, ali pitanje je koliko je to dobra stvar.

U pitanju je, dakle, film čiji je kraj snažniji i smisleniji od početka, ali to, nažalost, više govori o početku nego o kraju filma. Prepoznatljivi elementi su ipak tu: svet nalik našem, samo iščašeniji, briljantna fotografija Thimiosa Bakatakisa, elaborirana postavka scenografije, simetrični kadrovi, bizarni dijalozi i namerno drveni “line delivery” koji tu bizarnost ističe, ispitivanje dinamike društvenih grupa i odnosa među pojedincima u sasvim drugom ključu, šokovi, obrati, pretnja i nasilje. Pa opet, filmu kao da treba više od trećine vremena da se makne od ekspozicije u kojoj utvrđuje pravila sveta, da bi kasnije ta ista pravila porušio i sa smislom i logikom imao, reklo bi se, vrlo fluidan odnos.

Protagonista je Steven Murphy (Farrell), kardio-hirurg sa dobrom reputacijom i ugledni član društva kojem se toleriraju drvena distanciranost, skoro autistično nesnalaženje u svakodnevici, neprimereni komentari i vrlo “svetovni” gresi poput laganog cuganja na poslu. On je tip lika koji deci uvodi kućna pravila i sa njima razgovara u komandama, kome se jedino “diže” kada njegova žena Anna (Kidman) leži u pozi “totalne anestezije” i koji će u istoj rečenici kolegama na koktelu reći da mu je sin pošao na časove klavira i da je kćerka dobila prvu menstruaciju. On je, dakle, bog malograđanštine, a bogovima je sve dozvoljeno.

Zato nije ništa neobično da se on upušta u kontakt sa jednako nesnađenim i čudnim tinejdžerom Martinom (Keoghan) čiji je otac koju godinu ranije izdahnuo na Stevenovom operacionom stolu. Griža savesti? Možda, ali više od svega hranjenje vlastitog ega pomaganjem nekome kome su u životu podeljene lošije karte. Martin će tako doći u posetu Stevenovoj familiji, pohvaliće Anninu limunadu i izazvati je na takmičenje sa njegovom majkom (Silverstone), sa sinom Bobom (Suljić) će započeti raspravu o telesnim dlakama koja će se protezati kroz ceo film, a kćerku Kim (Cassidy) će očarati i zavesti. Jasno je da Martin kuje nekakav plan, i deluje kao da želi da zbliži dobrog doktora sa svojom usamljenom majkom. Nije to naročito čudno za Lanthimosov svet.

Međutim, situacija se okreće kada se kod podmlatka Murphyjevih pojavi naizgled psihosomatska bolest od koje deca ostaju paralizirana bez ikakvog jasnog medicinskog objašnjenja. Nije reč o foliranju, ma koliko otac hteo da to bude istina, nego je za to odgovoran Martin. Bolest je tehnika pritiska na Stevena da izabere koga će od svojih žrtvovati ne bi li ostali preživeli ili će u protivnom svi osim njega umreti strašnom smrću. U pitanju je osveta za nemarno ubistvo Martinovog oca koja se jedino može zadovoljiti krvlju, odnosno žrtvom.

Tu se Lanthimos našao na teritoriji horora u svetu koji je on koristeći se izražajnim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju (bizarnošću, hladnoćom, metaforičnošću) već postavio kao horor. I to zapravo i ima nekog efekta na gledaoca u trenutku gledanja, barem na onog koji je izdržao taj prolongirani uvod. U toj situaciji se Colin Farrell sjajno snalazi igrajući drvenost, distancu i samoljubivost, Nicole Kidman ga sjajno prati, a Barry Keoghan je pravo otkrovenje kao čudačko i preteće prisustvo koje se ne može ubediti razumom ni skršiti silom. Druga polovina filma, dakle, prilično dobro drži pažnju.

Postavlja se, međutim, jedno “filozofsko” pitanje. Čemu sve to? Koja je poenta? Da naš svet odlazi dovraga (ili da je tamo već odavno otišao, ako je i ikada bio vredan spasavanja) znamo i iz prethodnih Lanthimosovih i ne samo Lanthimosovih filmova. I ne samo filmova, jer bi oni dosta često ponudili makar nit spasa. Ničeg novog, dakle, nema tu osim nabačene teološke rasprave po referencama iz Biblije i grčke mitologije. Na jednom mestu se direktno pominje Ifigenija (ona mora pasti žrtvom zbog naslovnog zločina svoga oca) i to je ta poveznica.

Ostatak motivacije možemo pokušati protumačiti na čisto filmski način. Osim toga što Filippou na jednom mestu citira samog sebe iz svog najuspelijeg scenarija u poslednje vreme (Chevalier u režiji Athine Rachel Tsangari), čini se da mu je cilj da dostigne i u blender ubaci druge autore. Kao da želi biti bizarniji i naizgled slučajniji od Lyncha, precizniji od Kubricka, nihilističniji od von Triera, hladniji i po buržoaziju šokantniji od Hanekea. Sve ove autore Lanthimos obilato citira, Kubricka ponajviše, od hororičnih osvetljenja u bolnici i u kući, preko dugačkih “tracking shot” kadrova, pa do frizure Nicole Kidman iz Eyes Wide Shut, ali u tim citatima slabo pronalazi novi ugao gledanja na stvari. Na koncu, ovo je jedan od onih filmova koji su izvrsni po komponentama (ne svim, ima tu i strašnih viškova), ali se ne sklapaju sjajno kao celina, pa je njihova šokantnost više prolazna i pozerska.

A Family Man / The Headhunter’s Calling

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Mark Williams

scenario: Bill Dubuque

uloge: Gerard Butler, Gretchen Mol, Alison Brie, William Dafoe, Alfred Molina, Dustin Milligan, Anupam Kher, Max Jenkins

Nekada je bilo jednostavnije: pročitaš oglas u novinama, javiš se na prvi, drugi, treći i dobiješ posao direktno od već nekog šefa, ostaneš na tom poslu dok ne napreduješ, do penzije ili dok ne nađeš bolji na apsolutno isti način, dok firma ne propadne, dok te ne otpuste, kako god. Makar je bilo neposredno. Sada je i zapošljavanje biznis za sebe, pa postoje kadrovske kompanije u kojima rade “lovci na glave”, odnosno na talente koji će, kako se hvale, naći pravog čoveka za pravi posao.

Jedan od njih je Dane Jensen (Butler), jedan od najboljih u poslu, prava ajkula koja se ne libi da laže, maže i upotrebljava prljave trikove kako bi se progurao. Radna etika mu je perfektna, radno vreme od jutra do sutra, radno mesto kancelarijski sto sa timom mladih ajkula koje on predvodi. Od toga će mu pre ili kasnije stradati zdravlje (hint: šta god vam se desilo, NEMOJTE ulivati Red Bull u kafu!), a već mu strada porodični život. Decu skoro da ne viđa, njihove probleme otpisuje kao nebitne, a sa ženom (Mol) ima nezadovoljavajuće seksualne odnose jednom sedmično.

Na poslu se otvara mogućnost za napredovanje: stari gazda Ed (Dafoe) je rešio da proputuje svetom i uživa u životu, pa će svoje mesto glavnog glavonje prepustiti onome čiji mu tim u poslednja tri meseca u godini zaradi više novca. Pored Danea se za to mesto bori i Lynn (Brie), fakultetski obrazovana cura koja vodi tim istih takvih lovaca koja se od koloritnog Danea razlikuje samo po stilu i nastupu. I baš dok traje trka i bespoštedna borba, Daneovom sinu Ryanu (Jenkins) će otkriti određeni tip leukemije za koji se tvrdi da je najčešći oblik dečijeg raka. Hoće li Dane pobediti u internom takmičenju? Hoće li postati bolji otac i bolji čovek, pa posvetiti više vremena svojim najmilijima? Hoće li mali preživeti?

Mark Williams je producent sa dugogodišnjim iskustvom u filmskoj industriji i to uopšte nije loša polazna tačka. On ima dobar pregled nad filmom, ostaje u okvirima školske režije i uspeva da napravi pratljiv, pregledan film koji nema problema na vizuelnom nivou. Posebno je zanimljiva upotreba lokacija: iako je film većinom snimljen u Torontu, radnja se odvija u Chicagu čije prave (i doistna uslikane) lokacije imaju integralnu ulogu u priči. Sa druge strane, scenarista Bill Dubuque se tek probija u industriji u koju je došao iz korporativnih krugova, baš iz HR branše, što se oseti u solidnom poznavanju tehnologije i terminologije posla.

Međutim, to i dalje ne znači da je A Family Man dobar film, daleko od toga. Prvi i osnovni razlog za to toliko puta ispričana, standardna priča o bolesnom detetu koje budi čovečnost kod svojih roditelja. Tu ni Dubuque ni Williams ne uspevaju da izdignu film iz kaljuže potrošenog klišea, a čini se i da se ne trude. U konačnici, A Family Man je dozlaboga naivan, tup i predvidljiv film koji će svojom patetikom i besomučnim popovanjem devalvirati čak i onaj faktor zabave koji filmovi o biznisu u principu imaju: sav taj adrenalin koji biznis, novac i takmičenje donose i oštre i često neumesne kancelarijske šale koje su naprosto zabavne. Čak ni sa najboljom namerom na A Family Man je nemoguće gledati kao na nešto drugo osim kopije boljih, sada već kultnih filmova kakvi su Glengery Glen Ross ili Wall Street.

Drugi problem je popovanje koje postaje samo sebi svrha, pa onda film dovodi u sukob i sa eksternom i sa internom logikom. Očekuje se da za našu korporativnu šupčinu navijamo uprkos tome što je šupčina, da se nadamo njegovom iskupljenju i to je kriva premisa od početka. Ako ćemo za njega navijati, to će biti baš zbog toga što je šupčina, i to od interesantne sorte, a ne uprkos tome. Samu promenu i iskupljenje ćemo teško kupiti. Drugi problem je egzistencija premise filma u stvarnom svetu: džabe što autori filma kroz lik supruge isfuravaju tiradu o zajedništvu i o porodičnim vrednostima koje su najvažnije kada je “reality check” u potpunosti na strani korporativne ajkule. Naime, stvari kao što su ugodan život u kući u predgrađu sa kamenom fasadom, nameštaj, pa i bolnički troškovi koštaju toliko da za njih treba krvavo zaraditi na nekom korporativnom poslu jer se ne živi od ljubavi, familije na okupu i fotosinteze.

Treća stvar koja će zapečatiti sudbinu filma su glumačke izvedbe. Gerard Butler je jedan od producenata, a Dane kao lik mu predstavlja mogućnost da pokaže svoje mogućnosti i kao žestokog momka i kao žestokog frajera i kao duhovitog pametnjakovića. Na stranu što je lik previše napisan, Butler se s njim ne snalazi najbolje: akcenat mu šeta nikad ne pogađajući metu i izvedba liči na ne baš uspelu imitaciju Charlieja Sheena. Alison Brie koja ima potencijala i za dramsku glumu, a naročito je dobra u komičnim ulogama je zarobljena sa klišeiziranim, nerazvijenim likom. Gretchen Mol fingira toplinu kao dosadna, gunđajuća supruga i ne uspeva joj, ne njenom krivicom, koliko zbog lika kao takvog, a i William Dafoe je uloge velikih šefova i velikih seronja već igrao, i to dosta bolje od ovog šmiranja. Jedini koji tu deluje organski i ljudski je Alfred Molina kao Daneov stariji, teško zaposlivi klijent.

Konačno, ako vam je do emotivne manipulacije preko bolesnog deteta, samo napred i pogledajte film. Ako zaista ne vidite ništa cinično u tome da vam multimilionska industrija propoveda kako novac nije važniji od porodice na okupu, onda je ovo film za vas. Ako vam sve to deluje nategnuto i licemerno, niste jedini: nakon premijere u Torontu, ugledni kritičari su sahranili A Family Man (tada još pod nazivom The Headhunter’s Calling) kao lažnjak, kompetentno urađen, ali zasnovan na krivim temeljima. I to je otprilike to.

Everything, Everything

kritika originalno objavljena u DOP-u:

Da vrhunski glumci mogu čak i od prosečnog materijala napraviti bravuru, to je opštepoznata stvar. Solidni glumci isto tako mogu podići bezvezan materijal na pristojan nivo. Ali šta ćemo kada pred sobom imamo smeće od scenarija nastalo po groznog “young adult” literarnoj konfekciji kao što je to Everything, Everything? Dvoje mladih glumaca u glavnim ulogama su izuzetno relaksirani i simpatični, ali ni oni ne mogu učiniti čudo pa da film bude dobar ili makar solidan.

Istini za volju, Stella Meghie u rediteljskoj fotelji uspeva da istera dva hvalevredna štosa. Prvi je to da su naši Romeo i Julija međurasni par, a da pritom njihova boja kože u celoj toj priči ne igra ama baš nikakvu ulogu. Osim estetske, to jest. Crna devojka Maddy (Amandla Stendberg) je uglavnom obučena u belo, dok beli momak Olly (Nick Robinson) uglavnom fura crnu odeću, što čini zgodno dizajniran kontrast oličen i u njihovim ličnostima (Maddy je svetlija i radosnija ličnost, dok je Olly nešto mračniji, ali ne dalje od crnog humora i tinejdžerske poze). Drugi vic je vešta rediteljska vizuelizacija Maddyne mašte, odnosno scene internet chata smeštene u njene arhitektonske modele, gde naše aktere prati astronaut koji u tim modelima biblioteke i zalogajnice služi kao ljudska figura. Možda je astronaut malo preočita simbolika i indiskretan detalj, ali zar ne bi svako od nas voleo posetiti “stylish” prostor podignut po modelu iz mašte?

Ključ problema, pak, leži u scenariju, odnosno u izvornom romanu, odnosno njegovom osnovnom “gimmicku” i bednom i bedno izvedenom obratu na kraju. Poenta cele priče i zabranjenosti njihove ljubavi je to da je naša Maddy ozbiljno bolesna, odnosno da pati od SCID-a (težak poremećaj imunog sistema), pa živi pod staklenim zvonom jer je čak i kratak boravak na otvorenom i među ljudima može ubiti. Zbog toga je njen svet kombinacija prostrane kuće sa velikim prozorima svuda okolo, interneta i mašte. Zbog toga je i njihova ljubav zabranjena, a usled svoje zabranjenosti tako privlačna.

“Plakalice” sa umirućim, teško bolesnim ili makar problematičnim tinejdžerima nisu ništa novo, naprotiv. Još od The Fault in Our Stars se smatraju potencijalnim mega-hitom na kino-blagajnama, pa se zato snimaju svake godine i plasiraju u sezoni proleće-leto, jerbo nema hita dok oko ne zasuzi, a kad će pre zasuziti nego na simpatičnu, a bolesnu dečicu koja ne mogu ono što mi možemo ili smo makar mogli u vremena ona kad smo bili mladi, lepi i naročito vitki. Kada se urade kako treba i začine sa potrebnom dozom humora i autoironije od strane tih istih tinejdžera, to može biti nekako privlačno ili makar probavljivo. Problem je kada sve deluje veštački i to odmah i kada na svom putu počinje da se svađa sa elementarnom logikom.

(Ako vam još nisam dovoljno ogadio film, savetujem vam da preskočite sledeći pasus, jer slede SPOILERI!)

Recimo, razumemo zašto joj je kontakt dozvoljen sa majkom i medicinskom sestrom, jer neko mora da pazi na nju. Dobijamo objašnjenje zašto je dopušteno i kćeri te iste medicinske sestre da uđe u kuću: ona se mora detaljno dekontaminirati. Znamo da je oca i brata izgubila toliko davno da ih se praktički i ne seća, ali nigde ne čujemo ništa o babama, dedama, tetkama, stričevima, rođacima ili nekim eventualnim drugarima koji bi se mogli isto tako dekontaminirati na ulasku u kuću. Nadalje, kako to da nije poželela da čuje neki koncert uživo, da vidi film na velikom platnu, da ode u teatar, kako se nije zaljubila u nekog sportistu, glumca iz “young adult” franšize ili lidera boy banda za kojeg je čula na internetu, pa skuplja njegove slike, nego tu čast da dirne u njeno srce ima dečko iz komšiluka čija je soba zgodno postavljena preko puta njene? Usput, jasno nam je kako nije teško naručiti / smuljati za kreditnu karticu, ali kako se naša cura može ukrcati na avion bez dokumenata? Uostalom, jednom kad iskusi pravi život ona vrlo brzo počinje da se snalazi u njemu, kao da nije odrasla pod staklenim zvonom. Onda se, valjda, nemamo šta čuditi kad ona istog dana kad prvi put vidi more i nauči plivati (na dugačkom štapu, ali hajde), ona bez straha skače sa stene u vodu, a sutradan je, naravno, voze u ambulantnim kolima i život joj visi o koncu.

Naravno, kao što to uvek biva kad forma postane bitnija od sadržine, tako Everything, Everything prestaje biti interesantan osim u ironičnom, zezalačkom ključu. Iako se mladi glumci trude, imaju hemije i izuzetno su slatki zajedno, materijal je toliko loš da ih vuče dole. Opet, u zezanju je spas: na projekciji koju sam posetio publika je aplaudirala na prvi poljubac. Nije to znak derta ili nedostatka kino-odgoja, to je bila instinktivna ironijska reakcija na rigidnu, artificijelnu šprancu.

Other People

2016.

scenario i režija: Chris Kelly

uloge: Jesse Plemons, Molly Shannon, Bradley Whitford, June Squibb, Paul Dooley, John Early, Zach Woods, J.J. Totah

“Sundance indie” bi mogao postati termin za žanr negde između komedije i drame sa obaveznim disfunkcionalnim ljudima na životnim prekretnicama i njihovim disfunkcionalnim familijama i disfunkcionalnim prijateljima koji im tu pomažu. A onda bi jedan od žanrovskih standarda bio tip na pragu 30-te, ali još uvek bez opipljivog uspeha u životu, koji se vraća kući u svoje selo / predgrađe kako bi se brinuo o bolesnom roditelju, što će mu pomoći da u glavi posloži stvari koje naziva svojim životom.

U Other People, rediteljskom debiju scenariste Chrisa Kellyja, taj lik je David (Plemons), gay-scenarista stacioniran u New Yorku koji upravo proživljava najgoru godinu u životu: raskinuo je sa dečkom (Woods) i pilot-epizoda neimenovane TV-serije na koju je potrošio godinu dana svog života nije prihvaćena od strane TV mreže. Bolesnik u priči je Davidova majka Joanne (Shannon), nekada vesela i energična žena koja umire od raka i upravo je rešila da prekine sa lečenjem koje nema efekta, pa dokle izdrži – izdrži. Tu su još i otac Norman (Whitford) koji i posle 10 godina otkako se sin deklarirao kao gay ne može prihvatiti njegovu seksualnu orijentaciju, dve mlađe sestre i još gomila familije među kojima po otkačenosti i izgubljenosti prednjače baba i deda (Squib, Dooley) koji kao da su zalutali iz nekog drugog filma, ali na onaj simpatičan način.

U suštini, u Other People nije jača strana “šta”, jer smo to već gledali nebrojeno puta, nego “kako”. Chris Kelly je vešt pisac i scenarista, naročito kad su u pitanju komedije, i igra na poznatom terenu, ne bojeći se klišea, ali u svemu tome uspeva da bude iskren i unikatan. Davidove nedaće ne deluju kao konstrukcija, već kao onaj “sudija, sviraj kraj” momenat u životu kada nam se sve skupi u najgorem mogućem trenutku, momenat koji je svako od nas preživeo. On se s tim ne nosi sa besom ili rezignacijom, već sa iskrenom zbunjenošću koja je podvučena najblesavijom scenom u filmu u kojoj on upoznaje mlađeg brata svog prijatelja iz mladosti koji je od bebe izrastao u kitnjastog gaya. Takođe, odnos do bolesti je iskren: Joanne nije jedna od onih pomirenih i premudrih umirućih majki koja deli životne savete svojoj familiji, naprotiv, ona je prestrašena onim što je čeka, mrzi svoju bolest i teško se nosi sa onim što postaje.

Precizno napisan tako da se ton između komedije i drame smenjuje nežno i ritmično i školski neprimetno režiran, Other People se jako oslanja na glumce koji sa uživanjem uranjaju u svoje likove. Karakterni epizodisti Paul Dooley i June Squibb su na svom terenu u ulozi izgubljenih staraca koji baš i ne kapiraju moderni život. Jesse Plemons je u svojoj interpretaciji Davida i njegove zbunjenosti suzdržan taman onoliko koliko treba, dok je Molly Shannon okean emocija kao umiruća majka. Other People svakako upada u tip, ali mu se veština izvedbe ne može poreći.

A Monster Calls

2016.

režija: Juan Antonio Bayona

scenario: Patrick Ness (prema svom romanu)

uloge: Lewis McDougall, Felicity Jones, Sigourney Weaver, Toby Kebbell, Liam Neeson (glas), Geraldine Chaplin

Iako se teško može nazvati osobito originalnim autorom i vizionarom, Juan Antonio Bayona je izuzetno zanimljiva pojava na evropskoj filmskoj sceni. Vešt je zanatlija i dovoljno pametan autor da emulira originalnije od sebe i, kako god okrenemo, nema lošeg filma u karijeri, iako takođe nema ni remek-dela. Pa opet, njegovi filmovi redom imaju ono nešto što spaja američki žanrovski pristup i preglednost i evropsku artističnost. Takođe, Bayona zna da se lepo proda i A Monster Calls mu je ulaznica za visoke budžete.

U pitanju je priča o detetu, naprasnom odrastanju, mašti i suočavanju sa svetom odraslih koji podrazumeva sive zone, bele laži i crne dane obeležene gubitkom i tugom. Mali Connor (McDougall) u školi sanjari, pa je na meti nasilnika, ali njegov pravi problem je kod kuće. Majka (Jones) mu je teško bolesna i jedva sakriva da je na samrti, odsutni otac (Kebbell) dolazi u posetu iako ne može ništa rešiti, a i preti mu nastavak života sa strogom bakom (Weaver) sa kojom se ne slaže. Povrh toga, često sanja jedan te isti san u kojem ispušta majku nad provalijom na lokalnom groblju.

Da bi bilo zanimljivije, u san mu dolazi i naslovni monstrum, dendroid (Neeson), zastrašujuća figura koja će dečaku ispričati tri pri priče, da bi ovaj zauzvrat ispričao jednu, obavezno istinitu. Connor ne vidi smisao u “drvetovim” pričama, barem ne u početku. Iako počinju bajkovito, krajevi su neočekivani i poučni mnogo dalje od šablona kojima inače štitimo decu od realnosti. Ali dečak polako počinje da shvata i da se nosi sa neizbežnošću situacije...

Osim britanskog folklora, što je i poreklo romana i lokacija za snimanje filma, u samoj osnovi priče (dendroidi i generalno magična moć drveća), u filmu se daju iščitati i drugi, čisto filmski uticaji. Ponovo u miljeu filma o deci, ali ne nužno dečijeg filma nakon vrlo dobrog debija, natprirodnog horora El orfanato, Bayona se ovde u suštini poziva na Spielberga, odnosno na njegove dečije filmove, na “trope” o dobrohotnom monstrumu koji je možda zastrašujuće pojave, ali čija je mudrost zlata vredna. Ima to svoju računicu, Bayona se, već sa iskustvom filma katastrofe iza sebe (The Impossible), sprema da režira novi film iz Jurassic franšize, ali čisto sumnjam da je ona tu presudna.

Iako je Bayonina upotreba efekata, kako kompjuterskih, tako i praktičnih, za svaku pohvalu, najimpresivnije su animirane sekvence iz monstrumovih priča koje ne deluju ni šablonski ni dečije naivno, već spajaju mračno, strašno i lepo na unikatan način. Iako se može postaviti legitimno pitanje zašto celi film onda nije animiran, odluka da se nivoi priče tako odvoje je ne samo ispravna, nego i hvale vredna zbog svoje jednostavnosti. U suštini, i to okretanje svetu mašte u teškim životnim okolnostima je svojevrsni “trope”, ali se Bayona ovde poziva na Del Torrov Pan’s Labyrinth, vešto ga citirajući i kroz priču i kroz estetiku.

Kao dečiji film plemenite namere i koliko se da pažljive izvedbe, A Monster Calls bi morao da se nađe u lektiri starijih osnovaca koji se polako spremaju za svet odraslih. Zapravo, malo je takvih filmova koji razumeju svoju ciljnu grupu i ne gađaju je sa šablonskim parolama. Takođe, i odrasli bi mogli naći ponešto u filmu, makar poneki pedagoški trik za tu zapletenu prelaznu fazu između malog deteta i malog čoveka. Opet, nema tu govora o savršenom filmu, ograničenja koja se nameću samim žanrom su ipak prejaka. Paradigmatično za Bayonu, opet je uspeo da u okvirima ubaci ponešto svojih detalja, a da okvir ne pomeri ili čak ni ne ispita. Napravio je, dakle, dobar, ne i odličan film.

Au crepuscule d’un vie / Twilight of a Life

2015.

autor: Sylvain Biegeleisen

Roditelji su važni, odnos sa njima je važan, a to možda nećemo shvatiti dok ne bude prekasno. Starenje je neizbežno, smrt dolazi po svoje i vremena je sve manje. Zato Sylvain Biegeleisen, belgijsko-izraelski umetnik u najširem smislu te reči, svoje dokuementarne filmove snima o svojoj majci. The Last Card se bavio smetnjama u komunikaciji i tajnama, pa preko toga i krivicom, preživljavanjem Holokausta i osećajem izloženosti koji je potom nastupao. Majka je tada imala još snage i moći da odluči želi li svoja iskustva podeliti sa sinom kojeg je od njih tokom celog života štitila.

Twilight of a Life se bavi kasnijim periodom kada je majka već umiruća i nema skoro nikakvu moć. Ponekad čak i ne prepoznaje svog sina i svoj stan. O konceptu dokumentarnog filma da i ne govorimo. Snimanje koje je počelo kao lična terapija, za sina prilika da uhvati majčine poslednje dane i poslednje reči, a za majku nešto što razbija monotoniju, preraslo je s njenim odobrenjem u dokuementarni film o životu daleko više nego o smrti.

Film koji ima samo dvoje aktera je, u nedostatku preciznijeg termina, izuzetno poetičan, sa jedne strane vrlo intiman (bez majčinog nedvosmislenog pristanka bi bio i neukusan), a sa druge univerzalan. Snimljen skoro isključivo u stanu umiruće starice (izuzetak je jedna scena vožnje bicikla koja se stapa u gole grane koje se upiru prema sivom nebu) u crno-beloj tehnici sa dominantnim sivim tonovima, često iz ne baš prijatne blizine koja otkriva zamor ljudskog tela i propraćen muzikom koju Biegeleisen uglavnom sam izvodi na akustičnoj gitari i vokalno, Twilight of a Life je izuzetno emotivno iskustvo.

U svemu tome “twist” je sledeći: tuga nije i ne treba biti osećanje umirućeg, nego eventualno onog koji će ga nadživeti, a ni ta tuga nije produktivna. Zato Biegeleisen svoju tugu pokušava sakriti zabavljajući majku i stimulirajući je da se ispolji. Ne uspeva mu uvek, on je svestan da je njen kraj blizu i plaši ga se više nego ona. Majka je, pak, uverena da je život borba i da je ta borba zapravo bitna čak i kad znamo ishod jer treba “ukrasti” još dan po dan. Telo otkazuje, um otkazuje, ali duh ne sme otkazati. Zato će se ona uključiti u raspravu o jeziku dodira, pokušavati da se pokrene uz muziku, čak i zapevati uz njegovu gitaru i radovati se sitnicama, čak banalnostima, poput Sylvainovih katastrofalnih sposobnosti u kuhinji. Ko bi rekao da zagoreli krompir, prepečena riba i pokipela supa mogu biti toliki izvor radosti.

 Upravo je radost ovde ključna reč: od umirućih ljudi očekujemo možda kuknjavu, sebičnost, tugu, ali vrlo retko radost. Ali ponekad je esencijalno radovati se malim stvarima, smejati se nečijim gegovima, uživati u muzici. Možda, samo možda to kupuje vreme na ovom svetu. Zato je gospođa na početku jasna: ona će razmišljati i govoriti o životu, a ne o smrti. Sylvain Biegeleisen na to pristaje i filmom o umirućoj majci slavi život, baš kao što ona to želi i čini.

Me Before You

2016.

režija: Thea Sharrock

scenario: Jojo Moyes (prema svom romanu)

uloge: Emilia Clarke, Sam Claflin, Samantha Spiro, Brendan Coyle, Jenna Coleman, Janet McTeer, Charles Dance, Stephen Peacocke, Matthew Lewis, Joanna Lumley

Veliki studiji su provalili štos: usred leta kada dominiraju akciono-stripovski spektakli, franšizni nastavci i ostala nezahtevna zabava treba razbiti monotoniju i ubaciti nešto potpuno suprotno. Što će reći, nešto gde se ljubav i smrt ukrštaju, a smrt pobeđuje iako navijamo za suprotan ishod. Dakle, “tear jerker” za sve romantične dušice koje plaču na letnjoj kiši, pa radilo se to o umirućim tinejdžerima (The Fault in Our Stars) ili odraslim osobama. Ovogodišnji “neočekivani” kino-hit nam dolazi iz Velike Britanije, zove se Me Before You i ekranizacija je romana bestsellera koji je izmamio tisuće suza na oči svojih čitalaca od kojih ja nisam nijedan. (Kretenske li konstrukcije, ali moram se igrati duhovitosti na nevesele teme kao što je gledanje ovog filma posle podužeg i opravdanog odlaganja i pisanje kritike za isti.)

Pa ko se tu voli, a ko umire. “Umire” je malo prejaka reč (neki su umrli i od toga), tip naprosto želi da se ubije. On je Will (Claflin), iz bogataške kuće, ciničan i nepokretan usled saobraćajne nesreće. Ona je Lou (Clarke), njegova negovateljica za lakše poslove – jer teže obavlja medicinski tehničar (Peacocke) – i nakon tipičnog rom-com lošeg početka želi da mu bude prijateljica, a možda i više od toga. Njih dvoje su suprotnosti (a suprotnosti se privlače, kako to tvrde naivni), on bogat, ona ostala bez posla kad joj je radno mesto bankrotiralo, on sofisticiran, ona jednostavna, on zna da se obuče, ona kao da pelješi pokojnu babu za odeću, on tako otrovan, ona naivno iskrena, fina dok ne popizdi... I oni će se, naravno, zaljubiti jedno u drugo iako to nije nimalo u skladu sa poslovnom etikom, a ona pritom ima i dečka, sebičnog sportistu (Lewis), ali srce ne bira. Pitanje je, međutim, hoće li to biti dovoljno da nesrećnom Willu vrati životnu radost i odvrati ga od nauma.

Uh... Šta da vam kažem, ima tu svega i svačega, od romantične komedije do tragične romanse i nazad, nešto opuštenih humornih momenata, nešto usiljenih humornih momenata, nešto teško savladivog srceparajućeg dijaloga koji više liči na monolog, smeh, suze, treniranje pozitivnosti u teškim okolnostima, lični rast kroz prijateljevanje s drugim i sve u tom stilu. Gledljivo koliko i većina Notebookova i ostalih žalopojki, ako trzate na takve stvari. Ako ne trzate, onda molite boga da vaša bolja polovina ne nameri da gleda baš to i ništa drugo. Ako ipak do toga dođe, moj vam je savet da iskoristite naslov filma u svoju odbranu. Rizikujete da vas se gleda kao poslednje đubre, ali ako ste se namerili da se izvučete od festivala suza...

Zapravo, najbolji deo filma su glumci koji igraju protiv tipskih likova po kakvima ih prepoznajemo. Emilia Clarke (Game of Thrones) i Sam Claflin (The Hunger Games) kao nemoćni tragični ljubavnici. Pritom on prikovan za kolica, pa se elementarno brani crnim humorom, otkrićemo da na taj način sakriva bol (Ajde?!), a ona deglamurizirana do krajnjih granica, što možda shvata kao prečicu do ozbiljnijih uloga i nagrada (premda je premlada za tako nešto). Takođe, režija je solidna, film je vizuelno dopadljiv, adaptacija romana pretpostavljam adekvatna, (film ostaje na istom tragu), ali sve to je nekako već viđeno.

 Kad smo kod viđenosti, što se mene tiče, Joanna Lumley je uvek rado viđena u ponekoj filmskoj epizodi, ako je moguće komičnoj. Njena pojava me je razbudila. Nisu ni ostali epizodisti (familije, prijatelji, njegovi, njeni) loši, ali niko od njih nije Joanna Lumley.

The Fundamentals of Caring

2016.

scenario i režija: Rob Burnett (prema romanu Jonathana Evisona)

uloge: Paul Rudd, Craig Roberts, Selena Gomez, Jennifer Ehle, Megan Ferguson

ALOHA. Ask – Listen – Observe – Help – Ask Again. To su, pojednostavljeno, kurserski rečeno, osnove brige za nekoga. Odnos između onoga koji brine i onoga o kojem se brine je fiksan i profesionalan. Onaj koji brine briše tuđe dupe za 9 dolara na sat, onaj kome je briga potrebna plaća tu cifru i kaže “hvala” ako je pristojan. The Fundamentals of Caring će nas povesti utabanom indie – Sundance – road movie stazom komične melodrame da nam dokaže da to nije baš tako, da je briga za čoveka kompleksnija od akronima naučenog na kursu od nekoliko nedelja.

Ovo je jedan od onih filmova u kojem je protagonista imena Ben (Rudd) pisac koji je otišao u penziju nakon porodične tragedije i koji na početku filma odbija da ženi potpiše papire za razvod. Jasno nam je da će se do kraja filma te dve stvari iz fundamenta promeniti. Jednako tako, druga strana u tom odnosu, pacijent Trevor (Roberts), cinični tinejdžer oboleo od mišićne distrofije koji se nikada nije udaljio na više od sat vremena od kuće (osim selidbe iz Engleske u Ameriku, što nije poenta), takođe će promeniti svoje obrasce ponašanja. I to će se desiti na putu, onom jednom putu koji će promeniti sve...

Predlog za put je upravo negacija ALOHA-e, aktivno učešće personalnog asistenta, nešto možda zabranjeno etičkim kodeksom profesije, ali verovatno potrebno. Jer Trevor je upao u rutinu koja se svodi na istu hranu tri puta dnevno, u kalendar upisane izlaske u park, televiziju koja se gleda u tačno određeno vreme, uvek isti seksualno intonirani humor kao predmet frustracije, crnohumorno prestrašivanje i maltretiranje majke (Ehle) i svakoga ko ima tu nesreću da bude njegov potrčko. I sama ideja za put je trashy i dolazi sa lokalne televizije odakle Trevor beleži bizarne podatke o američkoj provinciji i njenim atrakcijama pretvorenim u nekakve muzeje i turistička mesta: najveća krava, najdublja jama i sve u tom stilu.

Logično je za pretpostaviti da će im se na putu priključiti i drugi ljudi. Tako imamo mladu i lepu stoperku Dot (Gomez) koja ima zacrtan cilj da bi zbrisala iz teških životnih okolnosti. Ona će poslužiti Trevoru kao motiv da se otisne u svet i dokaz da i on, vezan za invalidska kolica, može biti nekom stvarno simpatičan. Jednako tako, trudna Peaches (Ferguson) čiji je dečko preko reda pozvan na još jednu turu u Afganistanu postaće Benova “štaka” na putu iskupljenja i preboljevanja traume iz prošlosti.

Ništa, dakle, novo pod kapom nebeskom, osim statističkih podataka da je reditelj Burnett debitant (inače je iskusni televizijski producent) i da je The Fundamentals of Caring još jedna Netflixova produkcija i dokaz da ljudi zaduženi za upravljanje ovom nekadašnjom online videotekom zaista misle ozbiljno kada je reč o snimanju vlastitih filmova. Nije naročita vest ni da je Paul Rudd izvrstan i versatilan glumac sa posebnom žicom za uloge običnih, nedominantnih ljudi.

Otkriće je pak da je Craigu Robertsu falila jedna veća uloga da bolje pokaže raskoš svog talenta (osećaj za komičarski tajming), kao i da je Selena Gomez izrasla u pravu glumicu, pod uslovom da dobije pristojno napisanu ulogu, a ne neko đubre od filma što je uglavnom bio slučaj. Istini za volju, njen lik je tipski, ali makar nije karikaturalan i ne izaziva transfer blama.

 Iako ne nudi ništa novo, The Fundamentals of Caring je simpatičan i pozitivan film. Svakako bi bio bolji kada bi tu i tamo iskočio iz šablona, što čini izuzetno retko (recimo scena sa prepariranom kravom). Ali i ovako je gledljiv, pre svega zahvaljujući raspoloženim glumcima.

The Possibilities Are Endless

2014.

autori: James Hall, Edward Lovelace

Edwyn Collins je najpoznatiji kao autor i izvođač hita iz '90-ih A Girl Like You. Neki će reći “one hit wonder” i neće baš potpuno biti u pravu. Collinsovo prisustvo na muzičkoj sceni nije ni u tom trenutku bilo kratkotrajno, bio je deo britanske new wave scene kasnih 70-ih i 80-ih sa sastavom Orange Juice i nakon toga solo karijeru, ali hit tog kalibra više nije imao. Nakon jednog intervjua 2005. godine u kojem je izjavio da se ne oseća dobro i da se verovatno otrovao hranom, Collins je primljen u bolnicu gde je konstatovan moždani udar. Dve godine kasnije, izdao je album Home Again.

“The possibilities are endless” je jedna od sintagmi koju je Collins uspeo da izgovori odmah nakon moždanog udara, zajedno sa “da”, “ne” i “Grace Maxwell”, imenom svoje supruge. Film The Possibilities Are Endless Jamesa Halla i Edwarda Lovelacea (Warewolves Across America) dokumentira Collinsov put oporavka, od fragmentiranog, nepovezanog uma i fizičke nesposobnosti za bilo šta do povratka muzici i novog albuma. Ali to ni u kom slučaju nije normalan dokumentarac.

Prvo, zaboravite na “talking heads”, kolege i prijatelje koji će reći poneku lepu i prigodnu reč. Collinsov put je sa njim prošla samo Grace i njih dvoje će jedini i isključivo iz off-a pričati ovu priču. Collins u svom tempu, svojom dikcijom, fragmentirano i sa osetnim posledicama udara, više slažući nekakvu sliku. Grace će tu biti trezveniji, pribraniji deo, ona vodi brigu i vodi računa. Moždani udar je zajebana stvar i za “beskonačne mogućnosti” je često potrebna beskonačna žrtva onog ko se brine i beskonačna volja onog koji je pogođen.

Film je, pametno i pravilno, podeljen na dve polovine. Prva se slobodno može nazvati redefinicijom dokumentarca, uz svega jedan dokumentarni snimak i to na samom početku, gde Collins na vrhuncu slave gostuje u televizijskoj emisiji. Nakon toga, prilično naglo, imamo zatamnjenje i slobodno asocirane slike kao ilustraciju za reči koje čujemo. Izgovara ih sam Collins, polako, polu-razgovetno, nestrukturirano. Slike i njegova naracija poprimaju izglede lynchovskih i malickovskih surealnih filmskih eksperimenata.

Iako je sa svojim strukturiranijim i uređenijim opažanjima Grace prisutna kao “glas razuma” i u prvom delu, ona će preuzeti film u drugom. The Possibilities Are Endless nakon surealnih slika postaje klasičniji, normalniji film o oporavku, a čak i vidimo dvoje naših protagonista na tom putu oporavka u njihovom domu u Škotskoj za koji je Collins jako vezan, ali i onda ostaje potentan, visceralan, vizuelno dorađen i emocionalno efektan.

Zapravo, možda ga je najbolje doživeti kao ljubavnu priču. Bezgranična ljubav dvoje ljudi. Ljubav prema muzici. Ljubav prema životu. I kao takav zaslužuje preporuku.

The Dark Horse

2014.

scenario i režija: James Napier Robertson

uloge: Cliff Curtis, James Rolleston, Kirk Torrance, Mariama McDowell, Wayne Hapi, Barry Te Hira, James Napier Robertson

Filmova o autsajderima odraslim bez privilegija u teškim uslovima i njihovim trijumfima ima na lopate. Potpuno je nevažno je li polje uspeha sport (što je i najčešće – najlakše je identifikovati se sa tom vrstom uspeha), muzika (od crnačkih školskih horova do velškog rudara koji peva operske arije), matematika, kviz (Slumdog Millionare) ili, što da ne, šah. Neke stvari poput talenta, rešenosti, upornosti, koncentracije, pa i zdrave pameti se ne dele po rasnom i klasnom ključu. Pitanje je samo hoće li ih iskoristiti oni koji ih imaju i kako.

Ono što u takvim, inspirativnim, filmovima najčešće nedostaje je detaljan kontekst. Zašto je nekima pobeda na lokalnom turniru u čemu god uspeh o kojem njihovi roditelji i rođaci pričaju možda nekoliko dana, a nekome podvig ravan ubistvu aždaje? Odgovor je jasan: njihova startna pozicija i upravo tu startnu poziciju filmovi predstavljaju samo okvirno (siromaštvo, težak život), oslanjajući se na stereotipe (ti ljudi su često sirovi, pa i malo divlji) i retko kad postavljaju preko potrebno pitanje zašto je tome tako.

Ni The Dark Horse, film po istinitoj priči zasnovan na biografiji novozelandskog prvaka u brzopoteznom šahu Genesisa Potinija, čoveka dvostruko hendikepiranog svojim poreklom (maorskim, što povlači i određene socijalne konotacije) i dijagnozom (bipolarni poremećaj), na polju uzroka ne ide ne znam kako daleko. Nije takav film, a odgovore i sami znamo, možda iz drugih filmova, možda iz udžbenika ili iz života. Novi Zeland kao i ostatak anglofonog Novog Sveta uspostavljen je i na tehnološkoj premoći i na rasizmu koji se perpetuira kroz klasizam. Iako se nad Indijancima, Maorima i Aboridžinima više ne vrše genocidi, čak se folklorno slavi njihova kultura (recimo onaj ples novozelandske ragbi reprezentacije), njih se drži u siromaštvu, na socijali i daleko od poluga moći. Naravno, druga strana medalje je da pripadnici tih manjina vrlo selektivno prihvataju sistem i da vrlo malo koriste mogućnosti u okviru njega, a još manje ohrabruju nove generacije da to učine.

U tom smislu, The Dark Horse je izniman film, inteligentan, pronicljiv i mračan, bez ulepšavanja ili povlađivanja “njihovoj” autentičnosti ili “našoj” toleranciji. Genesis (izvrsni Cliff Curtis, karakterni glumac zadužen za uloge raznih “manjina” u Hollywoodu) je u okviru “svojih” takođe otpadnik i zbog dijagnoze i zbog načina života. Ne napija se, nije nasilan, nije u bandi i ne bavi se kriminalom. Njegov trenutak slave je bio u mladosti kada je šah koristio kao terapiju i kada je postao državni prvak. Od tog trenutka je veći deo života proveo po raznim institucijama, bolnicama i zatvorima, a manji kao skitnica na ulici.

Tako ga i upoznajemo, ogrnutog ćebetom na ulici, na kiši. Ulazi u nekakav socijalni klub gde neki igraju šah, seda za sto, igra sam sa sobom i naglas objašnjava. Dolaze nadležni i kupe ga. Možda i može živeti van bolnice, ali ne bez lekova i ne bez nadzora. Tada na scenu stupa njegov brat (Hapi), tipičan maorski krimos srednjeg nivoa i isprva ga uzima pod svoj krov. Brat ima i sina po imenu Mana (Rolleston) koji je već pomalo stasao da bude iniciran u bandu. Dečaka to ne privlači, barem ne iskreno, ali kao da nema izbora.

Istovremeno, Genesis se javlja svom starom prijatelju (Torrance) koji drži šahovski klub za decu sa idejom da tu besperspektivnu omladinu odvede na državno prvenstvo koje će se održati ubrzo. Zvuči kao sulud plan, ali zašto ne pokušati. Na ta dva polja, nekad odvojena, nekad spojena, Genesis će voditi svoje najteže bitke do sada, da pokaže da je normalan i dobar čovek, bolji i normalniji od surove okoline.

Malo je reći da je Cliff Curtis briljantan kao Genesis. Glumac koji je svetsku slavu stekao u još jednom filmu maorske i socijalne tematike Once Were Warriors (1993) ovde zapravo ima ulogu života. Njegov portret Genesisa je “spot on”, neapologetski i ljudski. Njega savršeno prati mladi James Rolleston koji može ostvariti solidnu karijeru u budućnosti, kao i plejada manje poznatih lokalnih maorskih glumaca, te odlično odabrani naturščici kako u dečijim, tako i u pojedinim odraslim ulogama, poput Waynea Hapija. Slika koju oni daju je autentična i upečatljiva.

Upravo takav portret sredine i tog konstantnog osećaja borbe protiv svih šansi je možda i najjači adut filma. Ono što smeta je usporen tempo koji odaje utisak razvlačenja radnje, ali ono što vidimo je dovoljno da nas drži fiksiranima. Autor James Napier Robertson ne nudi laka rešenja, limunadu i eskapizam, svestan je, kao i Genesis, da je trud možda uzaludan, ali zašto ne pokušati. Uostalom, zašto šah ne bi bio razbibriga ili možda čak i oruđe socijalne mobilnosti. Ima negde u prvoj sezoni serije The Wire scena u kojoj crni momci iz blokova igraju šah na livadi, verovatno radi razvoja strateškog i taktičkog mišljenja. Kada bi samo to znanje mogli drugačije upotrebiti osim za karijeru u kriminalu...

An / Sweet Bean

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Naslov novog filma Naomi Kawase je gastronomski pojam. An je nadjev od slatkog kuhanog crvenog graha koji je, uokviren dvjema malim, debljim (“američkim”) palačinkama, sastavni dio japanske poslastice “dorayaki”. Naziv, a i svaki mogući prijevod, ukazuje na kulinarsku tematiku, i nekoliko takvih scena kuhanja ima u filmu, jedna od njih, ona u kojoj se polako i elaborirano priprema naslovni nadjev, čak zauzima centralno mjesto, ali ovo nije jedan od onih u poslednje vrijeme popularnih i “inspirativnih” gastronomskih filmova. Nećemo napajati oči predivno aranžiranom hranom, niti će netko od naših junaka u kuhinji konačno pronaći sebe. Hrana je uvjet da se radnja postavi u kiosk sa “dorayaki” palačinkama kao svojevrsnu fokalnu točku mikro-kvarta, mjesto gdje se ukrštaju sudbine, ekonomske i socijalne prilike, umnogome nalik na duhansku radnju Auggieja Wrena u Auster-Wangovom diptihu Dim / Modri u licu. Sličan je i profil vlasnika: u pitanju su zatvorene, povučene osobe s izrazitim osjećajem za radnu etiku i za zajednicu, ovisne o svojim dnevnim ritualima. Međutim, za razliku od gospodina Wrena, naš slastičar Santero (igra ga Masatoshi Nagase, nekima možda poznat po ulozi japanskog turista u Jarmushovom Tajanstvenom vlaku) je šutljiv, tajnovit i nimalo konfliktan, jedan od onih koji će svaku reklamaciju riješiti tako što će dati novi kolač besplatno, samo da ga puste na miru. Jedina osoba s kojom zapravo razgovara je srednjoškolka Wakana, također usamljena duša. Trio središnjih likova zaokružen je s Tokue, fizički hendikepiranom staricom na izmaku snaga koja počinje raditi kao ispomoć u Santerovoj radnji upravo zbog naslovnog nadjeva. Njen odnos prema hrani koju kuha isti je kao i odnos prema životu: osjećajan i pozitivan. Uvjerenje ove udovice da svako biće i predmet ima svoju priču koju treba saslušati, presudno će utjecati na živote drugo dvoje usamljenika.

Prije nego što je počela pisati scenarije i režirati igrane filmove, Naomi Kawase bavila se dokumentarnim filmom. To njeno stvaralačko porijeklo se osjeti i u njenim igranim filmovima. Riječ je o, po pravilu, “slice of life” pričama umirenog tempa, u kojima autorica pušta likovima da se razviju i da se nose s različitim životnim temama. Ovdje će se dotaći i ekonomske predestinacije, i otuđenja u urbanoj sredini, i odrastanja nepopularne djevojke, ali An je najviše film o usamljenosti i izopćenosti. Najmanje je izopćena Wakana, ona je “samo” nepopularna u školi, zanemarena kod kuće i vjerojatno joj je uskraćena mogućnost za studiranje i napredak, ali to su stvari s kojima se ona i sama može boriti, pa je njen segment u filmu zapravo najkraći i najslabiji. Tokue je leprozna, živi u koloniji u šumi na kraju grada, i to će se vrlo brzo saznati i utjecati i na nju i na Santera, koji je počeo osjećati odgovornost prema njoj. Opet, njegova izopćenost je stvar mračne prošlosti te moralnog i materijalnog duga prema karikaturalno snobovskoj vlasnici lokala u kojem on drži radnju. Kao što samoća može biti izbor, a usamljenost ne, tako povučenost može biti izbor za razliku od izopćenosti koja je nametnuta. Wakana se mora naučiti nositi s okolinom i ovladati socijalnim vještinama. Tokue nije imala izbora. Santero je svoju poziciju prihvatio kao svojevrsnu kaznu ili pokoru, i to je promijenilo njegovu ličnost.

An je imao premijeru u Cannesu, festivalu inače naklonjenom Naomi Kawase, gdje je već nagrađivana. Iako autorica ima već dvije nagrade iza sebe, Zlatnu kameru za prvijenac Suzaku i Veliku nagradu žirija za Žalosnu šumu, ovoga puta za nju nije bilo mjesta u glavnoj konkurenciji, pa se natjecala u program Izvjestan pogled. An je uglavnom primljen ravnodušno, uz tek poneku pozitivnu kritiku. Glavne primjedbe kritičara odnosile su se na meandrirajuće teme i relativno površno skicirane likove bez ikakve dubine. Te zamjerke donekle stoje, ali An je poetičan i tehnički dorađen film u kojem se autorica ne koristi “štakama” i trikovima kojima inače zna pribjegavati (kao npr. zen-filozofiji “sažvakanoj” na parole u svom prethodnom filmu Mirna voda). Naomi Kawase koristi veoma raspoložene glumce i njihovu prirodnu dinamiku (karakterna glumica Kirin Kiki koja igra Tokue i Kyara Uchida koja utjelovljuje Wakanu su baka i unuka u stvarnom životu), pa uspijeva ispričati priču izvornog romana Duriana Sukegawe tako da ona djeluje posebno i autentično, a da njena poruka o životu i prolaznosti ostane univerzalna.

An nije film koji će ući u antologije filmske umjetnosti, ali je sasvim pristojan primjerak tzv. festivalskog filma, sa svojim nedostacima, ali koji ostaje u pamćenju dovoljno da zadovoljni gledatelj o njemu još koji put razmisli.