The Killing of a Sacred Deer

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Yorgos Lanthimos

scenario: Yorgos Lanthimos, Efthymis Filippou

uloge: Colin Farrell, Nicole Kidman, Barry Keoghan, Alicia Silverstone, Raffey Cassidy, Sunny Suljic, Bill Camp

Yorgos Lanthimos je autor čiji se stil može prepoznati na osnovu samo jednog kadra ili, u najgorem slučaju, na osnovu jedne scene i to je hvale vredan kvalitet u situaciji gde su autori u manjini prema zanatlijama. Lanthimos je pionir i verovatno najznačajnije ime grčkog novog bizarnog filma, a njegov antropološki misaoni eksperiment Dogtooth stoji sasvim blizu remek-dela. Međutim, Lanthimos je genije sa manom, autor koji kao da ne zna završiti svoj film i koji se pred kraj gubi u digresijama, inflaciji bizarnosti i prilično banalnim poentama. Njegov drugi naslov na engleskom jeziku, The Killing of a Sacred Deer, kao da razbija taj kanon, ali pitanje je koliko je to dobra stvar.

U pitanju je, dakle, film čiji je kraj snažniji i smisleniji od početka, ali to, nažalost, više govori o početku nego o kraju filma. Prepoznatljivi elementi su ipak tu: svet nalik našem, samo iščašeniji, briljantna fotografija Thimiosa Bakatakisa, elaborirana postavka scenografije, simetrični kadrovi, bizarni dijalozi i namerno drveni “line delivery” koji tu bizarnost ističe, ispitivanje dinamike društvenih grupa i odnosa među pojedincima u sasvim drugom ključu, šokovi, obrati, pretnja i nasilje. Pa opet, filmu kao da treba više od trećine vremena da se makne od ekspozicije u kojoj utvrđuje pravila sveta, da bi kasnije ta ista pravila porušio i sa smislom i logikom imao, reklo bi se, vrlo fluidan odnos.

Protagonista je Steven Murphy (Farrell), kardio-hirurg sa dobrom reputacijom i ugledni član društva kojem se toleriraju drvena distanciranost, skoro autistično nesnalaženje u svakodnevici, neprimereni komentari i vrlo “svetovni” gresi poput laganog cuganja na poslu. On je tip lika koji deci uvodi kućna pravila i sa njima razgovara u komandama, kome se jedino “diže” kada njegova žena Anna (Kidman) leži u pozi “totalne anestezije” i koji će u istoj rečenici kolegama na koktelu reći da mu je sin pošao na časove klavira i da je kćerka dobila prvu menstruaciju. On je, dakle, bog malograđanštine, a bogovima je sve dozvoljeno.

Zato nije ništa neobično da se on upušta u kontakt sa jednako nesnađenim i čudnim tinejdžerom Martinom (Keoghan) čiji je otac koju godinu ranije izdahnuo na Stevenovom operacionom stolu. Griža savesti? Možda, ali više od svega hranjenje vlastitog ega pomaganjem nekome kome su u životu podeljene lošije karte. Martin će tako doći u posetu Stevenovoj familiji, pohvaliće Anninu limunadu i izazvati je na takmičenje sa njegovom majkom (Silverstone), sa sinom Bobom (Suljić) će započeti raspravu o telesnim dlakama koja će se protezati kroz ceo film, a kćerku Kim (Cassidy) će očarati i zavesti. Jasno je da Martin kuje nekakav plan, i deluje kao da želi da zbliži dobrog doktora sa svojom usamljenom majkom. Nije to naročito čudno za Lanthimosov svet.

Međutim, situacija se okreće kada se kod podmlatka Murphyjevih pojavi naizgled psihosomatska bolest od koje deca ostaju paralizirana bez ikakvog jasnog medicinskog objašnjenja. Nije reč o foliranju, ma koliko otac hteo da to bude istina, nego je za to odgovoran Martin. Bolest je tehnika pritiska na Stevena da izabere koga će od svojih žrtvovati ne bi li ostali preživeli ili će u protivnom svi osim njega umreti strašnom smrću. U pitanju je osveta za nemarno ubistvo Martinovog oca koja se jedino može zadovoljiti krvlju, odnosno žrtvom.

Tu se Lanthimos našao na teritoriji horora u svetu koji je on koristeći se izražajnim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju (bizarnošću, hladnoćom, metaforičnošću) već postavio kao horor. I to zapravo i ima nekog efekta na gledaoca u trenutku gledanja, barem na onog koji je izdržao taj prolongirani uvod. U toj situaciji se Colin Farrell sjajno snalazi igrajući drvenost, distancu i samoljubivost, Nicole Kidman ga sjajno prati, a Barry Keoghan je pravo otkrovenje kao čudačko i preteće prisustvo koje se ne može ubediti razumom ni skršiti silom. Druga polovina filma, dakle, prilično dobro drži pažnju.

Postavlja se, međutim, jedno “filozofsko” pitanje. Čemu sve to? Koja je poenta? Da naš svet odlazi dovraga (ili da je tamo već odavno otišao, ako je i ikada bio vredan spasavanja) znamo i iz prethodnih Lanthimosovih i ne samo Lanthimosovih filmova. I ne samo filmova, jer bi oni dosta često ponudili makar nit spasa. Ničeg novog, dakle, nema tu osim nabačene teološke rasprave po referencama iz Biblije i grčke mitologije. Na jednom mestu se direktno pominje Ifigenija (ona mora pasti žrtvom zbog naslovnog zločina svoga oca) i to je ta poveznica.

Ostatak motivacije možemo pokušati protumačiti na čisto filmski način. Osim toga što Filippou na jednom mestu citira samog sebe iz svog najuspelijeg scenarija u poslednje vreme (Chevalier u režiji Athine Rachel Tsangari), čini se da mu je cilj da dostigne i u blender ubaci druge autore. Kao da želi biti bizarniji i naizgled slučajniji od Lyncha, precizniji od Kubricka, nihilističniji od von Triera, hladniji i po buržoaziju šokantniji od Hanekea. Sve ove autore Lanthimos obilato citira, Kubricka ponajviše, od hororičnih osvetljenja u bolnici i u kući, preko dugačkih “tracking shot” kadrova, pa do frizure Nicole Kidman iz Eyes Wide Shut, ali u tim citatima slabo pronalazi novi ugao gledanja na stvari. Na koncu, ovo je jedan od onih filmova koji su izvrsni po komponentama (ne svim, ima tu i strašnih viškova), ali se ne sklapaju sjajno kao celina, pa je njihova šokantnost više prolazna i pozerska.