kritika originalno objavljena na DOP-u
Suburbicon,
film zgodnog stila i još zgodnijeg foršpana koji obećavaju nešto
između misterije, trilera, ironije ili farse na zadate teme u
okruženju idealiziranih i ironiziranih 50-ih godina u generičkom
američkom predgrađu. Najbolji momenti filma su uzeti i složeni u
najavu nečega što ovaj film nije, jer pokušava svašta pa na kraju
nije ništa. Reklo bi se šteta zvučne ekipe što ispred, što iza
kamere, uz braću Coen i na poziciji glavnih scenarista i
reditelja Georgea Clooneya koji je imao i neke interesantne
filmove u svojoj karijeri, tu je i Grant Heslov (The Men
Who Stare at Goats), takođe primarno glumac i Clooneyev
kreativni partner, ali, ako ćemo pošteno, sami su birali u šta se
upuštaju.
Film
počinje persiflažom predgradskog života 50-ih, reklamom za
nekretnine u naslovnom novoizgrađenom predgradskom naselju daleko od
gužve i vreve, a opet relativno blizu urbanih poslovnih centara,
čime se ton filma uspostavlja kao dominantno zajebantski. U taj
okvir se ubacuje istinita priča o (crnoj) familiji Mayers koja se
doselila u naselje tog tipa imena Levittown da bi tamo bila dočekana
skoro pa na nož: mirni, pobožni malograđani nisu u svom uređenem
raju želeli ljude druge boje kože iz straha od kriminala (koji je
njima, je li, inherentan) ili od pada cene nekretnina. I dobri
građani Suburbicona se bune i to će, uverićemo se, eskalirati, a
da se pritom iza njihovih ograda i zidova njihovih kuća kriju još
gore nepodopštine.
Kao
na primer da naoko mirni i pomalo šeprtljavi otac porodice (Matt
Damon) koji pokušava da svom sinu Nickyju (Noah Jupe)
utera disciplinu petlja sa sestrom svoje žene i da njih dvoje
planiraju (i uspevaju) da je ucmekaju. Valja primetiti da Julianne
Moore ovde igra dvostruku ulogu i da opet igra psiho-domaćicu iz
50-ih (prethodno to beše slučaju u novom, takođe vrlo
problematičnom Kingsmanu). Da nešto tu smrdi neće nanjušiti
samo cendravi klinac i njegov blesavi ujak (Gary Basaraba),
već i cinični zapovednik lokalne policije (Jack Conley) i
agent osiguravajuće kuće za ispitivanje prevara (Oscar Isaac),
dok im za vrat pušu dvojica “prekaljenih” kriminalaca koji su
njihov “genijalni” zločin izveli (Alex Hassell, Glenn
Fleshner).
Htedoh
već odmah po pogledanom filmu napasti braću Coen da im je vreme za
penziju ili makar dugi odmor kada iz pozicije reditelja mogu samo da
prosipaju otrov (Inside Llewyn Davis) ili da se bespoentno
šegače (Hail, Caesar!), a poslednja scenaristička tezga
Suburbicon im se svodi na auto-reciklažu ili čak
auto-parodiju. Onda se smirih i krenuh u istraživanje, pa shvatih
uzrok za ovakav raspad sistema i za moj prvi utisak kojim sam se
poveo. Suburbicon je, naime, njihov stari scenario još iz
80-ih tako da ne ponavlja njihove štoseve, već su ih oni sami
“čerupali” iz nesnimljenog filma i ubacivali u druge. Zašto bi
tako očerupani scenario uvalili svom drugaru Georgeu Clooneyu koji
je pre rediteljske karijere tako predivno glumio budalaše u njihovim
filmovima (O Brother Where Art Thou, Intollerable Cruelty,
Burn After Reading), to već ostaje nejasno, kao i Clooneyeva
potreba da ga preradi tako što će u njega ubaciti jednu istinitu
priču koja se tu nikako ne uklapa.
Zbog
toga Suburbicon deluje kao dva loša filma na silu sabijena u
jedan sa vrlo lošim i arbitrarnim poveznicama među pričama.
Clooneyeva i Heslovljeva intervencija u scenariju Coenovih je sama
sebi cilj u smislu proguravanja njihovih vlastitih ideja tamo gde im
nije mesto. Te ideje su svakako ispravne i priča o Levittownu,
rasizmu i mračnoj strani 50-ih koje se pamte kao godine ekonomskog
progresa u Americi svakako zaslužuje svoj krajnje ozbiljan film.
Ubacivati to u satiru 50-ih i predgrađa kao takvog neukusno je jer
ni sam taj okvir nije naročito originalan, s nama je od 80-ih
godina, a da nešto ne štima iza tih belih ograda je valjda i svakoj
budali jasno od American Beauty nadalje.
To
posebno nema smisla sa ovim okvirom krimi-misterije koja je sama po
sebi loše izvedena. Clooney zapravo ne zna kako da priđe materijalu
Coenovih, sa kojom dozom crne komedije, sa kolikim ironijskim
odmakom, koliko žanrovski, koliko u pravcu držanja gledalaca u
neizvesnosti. Ovako nam je sve jasno, čim neko nešto zezne, što je
skoro pa smrtni greh kada se radi o ovom žanru. Naravno, neke
pojedinačne scene su lepo postavljene i režirane, scenografija,
kostimi i uopšte detalji perioda su više nego dojmljivi, nešto
coenovskih vickastih momenata mogu proći kao namerna posveta, a ne
kao nasleđeni restlovi, ali utisak je da Clooney generalno pati od
teške ruke i manjka osećaja za nijansu što se u njegovim najboljim
filmovima Confessions of a Dangerous Mind, Good Night and
Good Luck i The Ides of March nije videlo jer ti filmovi
takvu vrstu suptilnosti nisu zahtevali, ali ovakav materijal je
sasvim druga priča.
U
celoj toj zbrci blesavi ne ispadaju samo Coeni, Clooney i Heslov, već
i glumačka ekipa u celini. Od zvučnih imena, Oscar Isaac tu jedini
ostaje čitav jer ima cele dve scene da odigra, što čini perfektno
i sa svom neodgovornošću nosioca epizodne uloge. Julianne Moore je
jeziva, ali ne u dobrom smislu te reči, Matt Damon od svog lika i ne
može izvući nešto bolje osim možda u par scena, a Noah Jupe
karijeru, izgleda, može imati jedino kao iritantni klinac dokle god
upada u tu kategoriju. Barem se kompozitor Alexandre Desplat,
čini se, dobro zabavio. Suburbicon je jedno od većih
razočaranja ove godine.
No comments:
Post a Comment