The Boys in the Boat

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Ne prave ih više ovakve!“ Koliko ste puta čuli tu rečenicu? A ako se usudimo da se upitamo zašto više nešto ne prave na određeni način, vrlo lako ćemo doći do racionalnog odgovora koji nam svejedno neće puno značiti jer konstatacija s početka teksta u sebi sadrži emocionalnu komponentu otpornu na racionalna objašnjenja.

Kada je tu reč o materijalnim objektima, poput kuća ili automobila, recimo, razlozi su sasvim opipljivi i svode se na nove standarde bezbednosti, ergonomije, ekologije i ekonomike u skladu sa savremenim načinom života. A kada se radi o umetničkim delima, poput filmova, slika ili knjiga, onda to znači da smo se svi zajedno, i publika i kritika, u nekom trenutku zasitili određenog tipa izraza koji tako postaje prevaziđen.

Ništa od toga ne znači da nećemo, sasvim opravdano, osetiti neki nalet nostalgije kad ugledamo baroknu palatu, egzotični „oldtajmer“ ili impresionističku sliku, kada pročitamo neki klasični komad literature ili pogledamo neki film koji odiše duhom „starih, dobrih vremena“. Problem možda nastane kada osetimo da su stvaraoci tog dela kalkulisali upravo s tom našom nostalgijom i da su namerno hteli da je izazovu. Čini se da u funkciji filmskog autora Džordž Kluni iz filma u film upadljivo računa na taj osećaj, nadajući se da će neko, moguće stariji u publici, sa suzom u oku izgovoriti baš tu uvodnu rečenicu.

Možda nije to tako bilo od početka, a možda nam se samo tako činilo zbog Klunijevog šarma kojim je on kompenzovao ograničenja koja je imao i kao glumac. Naprosto, Kluni deluje kao dasa i kao šeret, kao neko s kim bismo drugarski popili pivo, a ko opet ima integritet koji se ne stidi da pokaže. Kluni se na šarm i na integritet „vozio“ i kao reditelj, birajući društveno važne teme iz ne tako idilične prošlosti, te ih uparujući sa tim starovremenskim, ali šarmantnim načinom obrade kojim se isticalo da nam je „istorija umetnosti“ daleko finija i idiličnija od one „obične istorije“.

Nije on prvi glumac koji se na taj način dao u rediteljske vode, ako se samo prisetimo vedeta Novog Holivuda Vorena Bitija i Roberta Redforda. Bilo je svakako nečeg „novoholivudskog“ u Klunijevim ranim autorskim radovima. Prvenac Confessions of a Dangerous Mind (2002) bio je gladak spoj špijunskog trilera i krimi-komedije nastao prema kultnoj memoarskoj knjizi, a Kluni je tu dosta poletno pročitao scenario Čarlija Kaufmana. S Good Night, and Good Luck (2005) nas je podsetio na važnost ozbiljnog i predanog novinarstva u neprestanoj borbi za očuvanje demokratije. The Ides of March (2011) je pružio iskren pogled u politiku kao u prljavu rabotu. Jedino se Leatherheads (2008) može okarakterisati kao lagani promašaj, ali opet nekako simpatičan koliko zbog toplog humora, toliko i zbog priče o autsajderima koji postaju pobednici.

Onda je usledio The Monuments Man (2014) u kojem nam je Kluni očitao „važnu istorijsku lekciju“ o vrednostima očuvanja kulturne baštine i borbe protiv nacizma, ali je to učinio na jedan anahroni, naivan način. Suburbicon (2017) je tek bio promašaj, zapravo „podgrejani leš“ od filma nastao na nikad ekranizovanom, a već mnogo puta „čerupanom i recikliranom“ scenariju braće Koen dodatno opterećen još jednim uglom istinite priče o inherentnom rasizmu u američkom predgrađu. Kluni je onda „zaigrao“ za „striming“ igrače, pa je svoju anemičnu SF-dramu The Midnight Sky snimio za Netflix, a dramu o muškom mentorstvu The Tender Bar (2021) za Amazon.

Iz slične „kuhinje“ dolazi nam i The Boys in the Boat, ali sa još dodatnom maskom staromodnog holivudskog bioskopskog filma koji bi u neka druga vremena imao ambicija i prema nagradama. Na početku ćemo čuti tu riku i ugledati onog ikoničkom MGM-ovog lava, možda znajući, a možda i ne, da je nekad slavna kompanija završila u vlasništvu globalnog servisa za dostavu. Možda račun s buđenjem nostalgije kod gledalaca ove „inspirativne“ priče o sportu, društvu i prevazilaženju prepreka počinje baš tu.

The Boys in the Boat je zapravo priča o američkom veslačkom osmercu s univerziteta Vašington u Sijetlu sačinjenom od momaka skromnog, radničkog porekla koji su prvo pobedili svoje rivale s prestižnih univerziteta u kvalifikacijama, a onda i odneli zlatnu medalju na Olimpijadi u Berlinu 1936. godine. Kada malo bolje razmislimo, pred sobom imamo spoj Leatherheads (sport, socijala, autsajderi koji pobeđuju protiv svih šansi) i The Monuments Men (jer se naši momci, makar metaforički, bore i protiv nacizma).

Priča je ispričana iz ugla autsajdera među autsajderima, Džoa Renca (Kejlam Tarner), momka koji živi u naselju baraka iznad grada i koji studira da postane inženjer kako bi se izvukao iz bede u kojoj je proveo čitav život. Džo čak ima problema da plati školarinu jer posla kriznih 30-ih nema na vidiku, pa pristaje na ideju svog kolege Rodžera (Sem Strajk) da se prijave na test za fakultetski veslački tim koji čeličnom rukom vodi trener Al Ulbrikson (Džoel Edžerton). Mesto u timu nudi beneficije u vidu besplatnog smeštaja i plate kojom se može pokriti školarina, a naša dvojica sirotana prolaze u žestokoj konkurenciji tek nešto manjih sirotana, iako pre toga nisu imali nikakvog veslačkog iskustva.

Put dalje vodi na kvalifikacije (kroz koje ćemo naučiti po nekoliko opštih mesta o veslanju uopšte i o timskom veslanju posebno, uz podsetnik da je najvažniji timski rad) u kojem se susreću s bogatijim i iskusnijim ekipama, što će oni pobediti svojim radom, a trener svojom ingenioznom taktikom. Usput, imamo i „ženski ugao“, doduše vrlo pasivan, kroz Džoovu devojku Džojs (Hedli Robinson) i trenerovu ekscentričnu suprugu Hejzel (Kortni Hengeler), te onaj staračko-mentorski kroz drugog trenera Džordža Pokoka (Piter Ginis) koji Džou daje životne lekcije. Avantura se završava na Olimpijadi, u finalu gde ih čekaju favorizovani Nemci, dok Hitler lično, nakon sramotne epizode s Džesijem Ovensom, posmtra trku s počasnog mesta na tribini.

Kao osnova za film je poslužila ne-fikcijska hit-knjiga Daniela Džejmsa Brauna koju je u scenario pretočio Mark L. Smit (The Revenant). S tim od tačke do tačke predvidljivim scenariom počinju i svi problemi filma. Ne samo da je priča poznata sama po sebi, nego je ispričana kroz sve same klišee, skoro bez ikakve individualne karakterizacije likova osim protagoniste (premda je i ona tipska), uz gomilu poštapanja (svi ostali likovi su dramaturške „štake“ koje je teško zamisliti van filma, kao ljude od krvi i mesa). To poprima tolike gabarite da su i Džesi Ovens i Hitler svedeni na nezanimljivu, toliko puta ponovljenu istorijsku fusnotu i da je interesantan glumac kao što je to Džoel Edžerton ovde beskrajno monoton kao stereotipni trener.

Klunijeva letargična režija tu nikako ne pomaže, jer on ne uspeva da unese pravu, opipljivu dinamiku u sportsko takmičenje (setimo se samo Finčera, veslačke regate i blizanaca u The Social Network), niti da u film ubaci slojevitost koja je prisutna knjizi (dekonstrukciju olimpijskog Berlina kao „Potemkinovog sela“ u svrhu propagande nacizma), pritom, zajedno sa Smitom, preuveličavajući dostignuće momaka koji možda nisu bili favoriti, ali nikada nisu bili bez (sportskih) šansi. Kluni čak ne uspeva ni da razigra glumce, što je čudno za režisera koji je po svojoj vokaciji pre svega glumac, pa tek individualni napori (najčešće Pitera Ginisa) povremeno urode plodom.

Utisak tek donekle popravlja fotografija Martina Ruea i relativno uverljiva scenografija (premda su i one očito „krpljene“ CGI-jem) i prigodna orkestracija Aleksandra Despla kao jedino sredstvo koje kod gledaoca može izazvati emocionalnu reakciju. Na kraju, The Boys in the Boat nije ni toliko loš film, koliko je mlak, tanak i predvidljiv. Izgleda da se računalo da će se oslanjanjem na klišee pogoditi nostalgična i inspirativna žica „filmova kakve više ne prave“, ali domet je na kraju krajnje skroman, za nedeljno popodne.

Ticket to Paradise

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kako to mislite, Džordž Kluni i Džulija Roberts nisu zajedno snimili romantičnu komediju? Mislim, slične su generacije i oboje privlače istu demografiju, dakle sredovečne i starije žene, a romantična komedija je žanr koji ta demografija, u teoriji, najlakše „proguta“.

A i igrali su zajedno po filmovima, doduše u Soderbergovom ,,Ocean‘s Eleven“ (2001) i ,,Money Monster“ (Džodi Foster, 2016), dakle u krimi-komediji i u socijalno osveštenom trileru s talačkom krizom, a i Džulija Roberts je igrala u Klunijevom režiserskom prvencu ,,Confessions of a Dangerous Mind“ (2002) koji takođe nikako nije bio romantična komedija.

Ima solidnih razloga za to. Iako su bliski u smislu bioloških generacija (Kluni je šest godina stariji), u smislu profesionalnih baš i nisu. Džulija Roberts je gotovo od samog početka karijere bila i ostala filmska zvezda, i to baš prvenstveno u žanru romantične komedije ili drame, od ,,Pretty Woman“ (Geri Maršal, 1990) pa nadalje. U to doba, zapravo sve do sredine devedesetih, Kluni je bio pre svega televizijski glumac, na seriji ,,E. R.“ radio od 1994. do 2009. godine i glumac u „treš“-filmovima. Odatle ga je u zvezde lansirao Robert Rodrigez dajući mu ulogu u ,,From Dusk Till Dawn“ (1996), a iste godine Kluni je imao još jednu reklamnu filmsku ulogu, upravo u romantičnoj komediji ,,One Fine Day“ Majkla Hofmana sa Mišel Fajfer. Zapravo, osim te, teško je nabrojati još neku Klunijevu rom-kom ulogu, jer se on sa tim ključem češće zezao, nekad manje (,,Up in the Air“, Džejson Rejtman, 2009), nekad više (,,Intollerable Cruelty“, braća Koen, 2003).

Bilo kako bilo, evo ih sad zajedno u „turističkoj“ romantičnoj komediji ,,Ticket to Paradise“ čija se radnja većinom odvija na ostrvu Bali. Dakle istoj lokaciji koja figurira i u poslednjem velikom „rom-komu“ Džulije Roberts, ,,Eat Pray Love“ (Rajan Marfi, 2010), pre nego što je glumica okrenula karijeru u dramskom i smeru uloga „bez šminke“. Kad u obzir uzmemo da režiju potpisuje Ol Parker, scenarista ,,Marigold Hotel“ filmova i režiselj nastavka ,,Mamma Mia! Here We Go Again“ (2018), dakle turističkih „rom-kom“ bljuzgi, nemamo se baš čemu nadati.

Uvodna montažna sekvenca u kojoj u odvojenim scenama Dejvid (Kluni) i Džordžija (Roberts) prijateljima daju različito viđenje svoje veze, pre nego što otkriju da se ona raspala, još je i režijski najelegantniji deo filma. Kad otkrijemo da se njihova veza završila vrlo burnim raspadom i da na proslavi diplome kćeri Lili (Kejtlin Dever) moraju sedeti jedno do drugog iako se ne podnose i stalno takmiče za njenu ljubav i pažnju, karakterizacija je većim delom završena.

Zaplet, pak, počinje sa Lilinim diplomskim putovanjem na Bali na koje ide sa neodgovornom drugaricom Ren (Bili Lurd), a na kojem će posle nesreće na moru upoznati svog spasitelja lokalnog uzgajivača morske trave Gedea (Maksim Butije), u njega se zaljubiti i odlučiti da se uda i preseli na ostrvo. Dejvid i Džordžija, koji su istu „grešku“ (da su se mladi venčali) napravili na kraju studija, odlučuju da odu na Bali i udruže se kako bi sabotirali kćerkino venčanje i sprečili je da odustane od karijere advokata, a zaradi zgodnog momka i njegovog jednostavnog života ispunjenog zadovoljstvom. Usput će i Džordžija morati da se suoči sa svojom romansom s nešto mlađim pilotom Polom (Luka Bravo) koji od nje ima očekivanja.

U principu znamo kuda sve ovo ide, čak možemo da predvidimo i većinu digresija i komičnih intervencija, od toga da će nadrndani Dejvid uspeti da iznervira delfine kad pokuša da pliva s njima, do toga da će on i Džordžija zaigrati partiju „bir-ponga“ s mladima uz „staru“ muziku iz devedesetih. Naravno, i oni će, ako već ne kao ljubavnici, onda barem kao roditelji i (silom) prijatelji, prevladati razlike, naučiti nešto o sebi i iskopati emocije koje su zakopali duboko. I tako sve do „friz-frejm“ slike za kraj i isečaka glumačkih grešaka sa snimanja za odjavnu špicu.

Centralni glumački dvojac ima dovoljno svežine, snage i integriteta da ovakav materijal ispod njihovog nivoa drži iznad vode, čak i kad sve deluje kao kompletni lažnjak, od lokacije (živa istina, snimano je u Australiji), pa do kompletne „kulture“, verovanja i običaja lokalaca koji služe da nam prenesu poruku o dragocenosti jednostavnog života u skladu s prirodom i bogovima. Džordžu Kluniju ta aura starog, pomalo sirovog šmekera vrlo dobro stoji, isto tako Džulija Roberts vrlo graciozno igra samouverenu i oštroumnu, a opet dragu gospođu.

Sa druge strane, epizodisti su uglavnom potrošeni na tipske i nerazvijene uloge, bilo u komičnom (Bili Lurd, Luka Bravo), bilo u romantičnom registru (Kejtlin Dever, Maksim Butije), a scenario je tanak i na planu situacija, a ne samo likova. Fotografija je vrlo „turistička“, svaki široki i čak poneki krupni plan koji hvata Ole Brat Birkeland ima „kvalitete“ razglednice, što perpetuira „pornografiju luksuza“ i kolonijalnu sliku. Sve to je zapakovano funkcionalnom režijom Ola Parkera, ali toj i takvoj režiji fali ikakve inspiracije, stila i potpisa.

To igranje na sigurno je, izgleda, apsolutno urodilo plodom, budući da se ciljana publika sjatila u bioskope. ,,Ticket to Paradise“ je za sada zaradio 60 miliona dolara, i to pre nego što je zaigrao na najznačajnijem i platežno najizdašnijem severnoameričkom tržištu. Izgleda da nam se smeši iznuđeni nastavak.

Suburbicon

kritika originalno objavljena na DOP-u

Suburbicon, film zgodnog stila i još zgodnijeg foršpana koji obećavaju nešto između misterije, trilera, ironije ili farse na zadate teme u okruženju idealiziranih i ironiziranih 50-ih godina u generičkom američkom predgrađu. Najbolji momenti filma su uzeti i složeni u najavu nečega što ovaj film nije, jer pokušava svašta pa na kraju nije ništa. Reklo bi se šteta zvučne ekipe što ispred, što iza kamere, uz braću Coen i na poziciji glavnih scenarista i reditelja Georgea Clooneya koji je imao i neke interesantne filmove u svojoj karijeri, tu je i Grant Heslov (The Men Who Stare at Goats), takođe primarno glumac i Clooneyev kreativni partner, ali, ako ćemo pošteno, sami su birali u šta se upuštaju.

Film počinje persiflažom predgradskog života 50-ih, reklamom za nekretnine u naslovnom novoizgrađenom predgradskom naselju daleko od gužve i vreve, a opet relativno blizu urbanih poslovnih centara, čime se ton filma uspostavlja kao dominantno zajebantski. U taj okvir se ubacuje istinita priča o (crnoj) familiji Mayers koja se doselila u naselje tog tipa imena Levittown da bi tamo bila dočekana skoro pa na nož: mirni, pobožni malograđani nisu u svom uređenem raju želeli ljude druge boje kože iz straha od kriminala (koji je njima, je li, inherentan) ili od pada cene nekretnina. I dobri građani Suburbicona se bune i to će, uverićemo se, eskalirati, a da se pritom iza njihovih ograda i zidova njihovih kuća kriju još gore nepodopštine.

Kao na primer da naoko mirni i pomalo šeprtljavi otac porodice (Matt Damon) koji pokušava da svom sinu Nickyju (Noah Jupe) utera disciplinu petlja sa sestrom svoje žene i da njih dvoje planiraju (i uspevaju) da je ucmekaju. Valja primetiti da Julianne Moore ovde igra dvostruku ulogu i da opet igra psiho-domaćicu iz 50-ih (prethodno to beše slučaju u novom, takođe vrlo problematičnom Kingsmanu). Da nešto tu smrdi neće nanjušiti samo cendravi klinac i njegov blesavi ujak (Gary Basaraba), već i cinični zapovednik lokalne policije (Jack Conley) i agent osiguravajuće kuće za ispitivanje prevara (Oscar Isaac), dok im za vrat pušu dvojica “prekaljenih” kriminalaca koji su njihov “genijalni” zločin izveli (Alex Hassell, Glenn Fleshner).

Htedoh već odmah po pogledanom filmu napasti braću Coen da im je vreme za penziju ili makar dugi odmor kada iz pozicije reditelja mogu samo da prosipaju otrov (Inside Llewyn Davis) ili da se bespoentno šegače (Hail, Caesar!), a poslednja scenaristička tezga Suburbicon im se svodi na auto-reciklažu ili čak auto-parodiju. Onda se smirih i krenuh u istraživanje, pa shvatih uzrok za ovakav raspad sistema i za moj prvi utisak kojim sam se poveo. Suburbicon je, naime, njihov stari scenario još iz 80-ih tako da ne ponavlja njihove štoseve, već su ih oni sami “čerupali” iz nesnimljenog filma i ubacivali u druge. Zašto bi tako očerupani scenario uvalili svom drugaru Georgeu Clooneyu koji je pre rediteljske karijere tako predivno glumio budalaše u njihovim filmovima (O Brother Where Art Thou, Intollerable Cruelty, Burn After Reading), to već ostaje nejasno, kao i Clooneyeva potreba da ga preradi tako što će u njega ubaciti jednu istinitu priču koja se tu nikako ne uklapa.

Zbog toga Suburbicon deluje kao dva loša filma na silu sabijena u jedan sa vrlo lošim i arbitrarnim poveznicama među pričama. Clooneyeva i Heslovljeva intervencija u scenariju Coenovih je sama sebi cilj u smislu proguravanja njihovih vlastitih ideja tamo gde im nije mesto. Te ideje su svakako ispravne i priča o Levittownu, rasizmu i mračnoj strani 50-ih koje se pamte kao godine ekonomskog progresa u Americi svakako zaslužuje svoj krajnje ozbiljan film. Ubacivati to u satiru 50-ih i predgrađa kao takvog neukusno je jer ni sam taj okvir nije naročito originalan, s nama je od 80-ih godina, a da nešto ne štima iza tih belih ograda je valjda i svakoj budali jasno od American Beauty nadalje.

To posebno nema smisla sa ovim okvirom krimi-misterije koja je sama po sebi loše izvedena. Clooney zapravo ne zna kako da priđe materijalu Coenovih, sa kojom dozom crne komedije, sa kolikim ironijskim odmakom, koliko žanrovski, koliko u pravcu držanja gledalaca u neizvesnosti. Ovako nam je sve jasno, čim neko nešto zezne, što je skoro pa smrtni greh kada se radi o ovom žanru. Naravno, neke pojedinačne scene su lepo postavljene i režirane, scenografija, kostimi i uopšte detalji perioda su više nego dojmljivi, nešto coenovskih vickastih momenata mogu proći kao namerna posveta, a ne kao nasleđeni restlovi, ali utisak je da Clooney generalno pati od teške ruke i manjka osećaja za nijansu što se u njegovim najboljim filmovima Confessions of a Dangerous Mind, Good Night and Good Luck i The Ides of March nije videlo jer ti filmovi takvu vrstu suptilnosti nisu zahtevali, ali ovakav materijal je sasvim druga priča.

U celoj toj zbrci blesavi ne ispadaju samo Coeni, Clooney i Heslov, već i glumačka ekipa u celini. Od zvučnih imena, Oscar Isaac tu jedini ostaje čitav jer ima cele dve scene da odigra, što čini perfektno i sa svom neodgovornošću nosioca epizodne uloge. Julianne Moore je jeziva, ali ne u dobrom smislu te reči, Matt Damon od svog lika i ne može izvući nešto bolje osim možda u par scena, a Noah Jupe karijeru, izgleda, može imati jedino kao iritantni klinac dokle god upada u tu kategoriju. Barem se kompozitor Alexandre Desplat, čini se, dobro zabavio. Suburbicon je jedno od većih razočaranja ove godine.

Money Monster

kritika objavljena na monitoru

2016.

režija: Jodie Foster

scenario: Jamie Linden, Alan DiFiore, Jim Kouf

uloge: George Clooney, Julia Roberts, Jack O'Connell, Caitriona Balfe, Dominic West, Giancarlo Esposito, Chris Bauer, Christopher Denham, Lenny Venito, Emily Meade

Izborna je godina u Americi. Sećanje na poslednju finansijsku krizu je još sveže i živo, a rane od nje još nezalečene, pa je nekako normalno da i filmska industrija pokušava da na tome (opet) kapitalizira. Nakon emocijama nabijenog 99 Homes i vrlo inventivnog The Big Short koji su se krajem prošle i početkom ove godine vrteli po evropskim kino-dvoranama, Money Monster nam dolazi friško iz Cannesa i kači se na taj trend, ali i na još gomilu drugih, i sve to sklapa u vrlo solidnu žanrovsku priču.

Naš (anti)junak je Lee Gates (Clooney), voditelj popularne i prilično trashy televizijske emisije o novcu, finansijama i ulaganjima. On je šeret i zajebant koji se predstavlja kao stručnjak i to mu prolazi jer je generalno simpatičan i televizičan. Naravno, u svojem glupiranju on često odstupa od scenarija, ali zato je za režiju emisije zadužena Patty Fenn (Roberts), jedina koja zna da ga drži u relativnom redu. Nakon zajebancija na račun producenta-potrčka (Denham), emisija počinje i Gates je potpuno u svom elementu, provocira kamermana da kaže “balls” i to biva popraćeno otrcanom grafikom sa padajućim košarkaškim loptama.

Međutim, u studio se ušunjava dostavljač sa dve kutije i pištoljem. Ekipi u režiji to deluje kao još jedna Leejeva eskapada, ali frajer puca u studiju, tera Leeja da navuče prsluk sa plastičnim eksplozivom i uzima sve prisutne u studiju i režiji za taoce. On je Kyle (O'Connell) i na osnovu Leejeve dojave je uložio celokupnu svoju ušteđevinu u sumnjivu finansijsku kuću Ibis koju vodi Walt Camby (West), specijaliziranu za brzu trgovinu i taj novac mu je propao, navodno zbog greške u algoritmu.

Sad, taj novac je sića i za Leeja i za finansijsku kuću, i voditelj i PR Ibisa, Diane (Balfe) se nude da njegov gubitak poravnaju iz svog džepa, ali više nije stvar u novcu, nego u principu. Kyle ne želi uverenje da će se sve srediti, nego odgovore šta je pošlo po zlu. Isprva uplašeni, nesnađeni i raspravi skloni Lee i sam dobija želju da ispita kako se sve to dogodilo. Naravno, sve što se događa istovremeno ide “live” u etar i ceo svet gleda dramu.

Premisa o prevarenom, besnom i očajnom običnom (“našem”) čoveku koji uzima stvar u svoje ruke i isteruje pravdu uzimajući taoce nije ništa novo na filmu. Naprotiv, s nama je još od Dog Day Afternoon (1975), beskonačno varirana 80-ih i naročito 90-ih, pa i u novom milenijumu, gde je Inside Man (2006) možda i najsvežiji dobar primer. Međutim, tu imamo i jedan “twist” i komentar na našeg otmičara: on nije samo jedan od nas, on je arhetip naivca koji se sam preigrao i zbog toga upao u spiralu očajničkih poteza. Sa jedne strane, film nam nudi trezveniju perspektivu lišenu idealizacije našeg osvetnika. Sa druge se, opet, postavlja legitimno pitanje možemo li žaliti budalu koja se precenila i sama sebi natovarila bedu na vrat, što ovakav film uzima zdravo za gotovo. Odlična gluma Jacka O'Connella pomaže toliko da lik shvatimo i prihvatimo, ali ne i da za njega navijamo i potresemo se ako u naumu ne uspe.

Kao triler otmice, Money Monster je zasnovan na samim klišeima i Jodie Foster u rediteljskoj fotelji je toga svesna, pa prolazi kroz sve njih, često ih ironizirajući ili izvrćući na apsurd. Tako imamo i obavezni dolazak policije i ograđivanje trakama, te policijskog kapetana (Esposito) i neverovatno tupog i sirovog pregovarača (Bauer), Kyleovu trudnu devojku (Meade) čija je reakcija upravo suprotna od onoga čemu su se policajci i režija nadali, svetinu znatiželjnika koja nekoherentno urla i publiku po barovima i studentskim domovima koja (malo je verovatno, ali hajde) gleda tu talačku krizu preispitujući se je li to možda samo “publicity stunt”.

Na nivou poente, film odlazi u dva pravca. Prva, standardna do granice potrošenosti, govori o tome kako je biznis sam po sebi prljav. Hvala na pitanju, znamo iz drugih, boljih i kompletnijih filmova od koji su neki još uvek prilično sveži u našem sećanju. Izvedba te poente nije baš perfektna i zamerke treba tražiti u scenariju koji potpisuju trojica autora nižeg ešalona, aktivnih uglavnom na televiziji i po B, i tek povremeno indie filmovima. Naime, oni se jako trude da nas privuku sa tom misterijom šta je pošlo po zlu, ali nude sve sama očita i ne baš verodostojna rešenja koja se malo previše zgodno uklapaju, izvlačeći se na poznatu mantru kako su veći problem oni koji sistem iskorištavaju za varanje nego sam sistem koji im to omogućava.

Druga poenta je novija, dosta zanimljivija, možda potpuno slučajno ubačena, ali od strane Jodie Foster perfektno dozirana i sjajno plasirana. Reč je tu o društvu spektakla i kulturi gledanja trash televizije, sa ili bez ironijskog odmaka. Prvo, sama naslovna emisija je neozbiljna i služi jedino kao debilni info-tainment za mase sa vrlo malo pozornosti. Drugo, te mase su napaljive i podložne raznim uticajima. Treće, kako se brzo zapale, tako se još brže ohlade, pređu na nešto drugo, na ironizaciju i zajebanciju kako bi se osećale bolje ili nazad na svakodnevne aktivnosti. Uz takvu inertnost, ništa se ne može promeniti, a show ide dalje.

Ono što, začudo, najbolje funkcioniše je režija. Glumica Jodie Foster se toga već hvatala bez većih uspeha, ali u Money Monster se ponaša kao samouvereni zanatlija koji bez problema “pegla” ne tako sitne nedostatke scenarija. Dinamika filma je od početka do kraja na visokom nivou, tempo dosta brz, a ritam savršeno pogođen. Na vizuelnom planu sve štima i sve ima svoje zašto, od kičaste scenografije za emisiju i njenih prostačkih grafika, preko funkcionalnih, minimalističkih hodnika do živih i haotičnih ulica New Yorka.

Njenoj režiji su dosta na ruku išli i glumci, pre svega izvrsni O'Connell. Od Georgea Clooneya koji je, uzgred, i producent filma (zajedno sa ko-scenaristom njegovih filmova Grantom Heslovom), ovakav tip uloga nekako očekujemo. U njegovoj izvedbi, Lee je tipičan lagano priprosti, povremeno glupavi šeret koji putem otkriva malo morala ili makar profesionalne etike. Clooneyu takvi likovi leže, ali smo se, istini za volju, već umorili od toliko istog. Da, bio je sjajan sa još izraženijom komponentom idiota kod braće Coen i u nešto ljudskijoj varijanti u Up in the Air (2009), ali red bi bio da malo “promeni ploču”. Sa druge strane, Julia Roberts se oporavila od tipske uloge američke slatkice koju je prestarila, pa iz filma u film uverljivo, sigurno i sa integritetom igra zaposlene žene. Njima u pomoć priskače plejada sjajnih i vrlo dobro iskorištenih epizodista, a među njima je najkoloritnija Caitriona Balfe koja do sada nije imala prilike da se iskaže u generalno bezukusnim i nepamtljivim epizodama u drugim filmovima.

Suočen sa (verovatno nezasluženim i ulizivačkim, te stoga iritantnim) ovacijama na premijeri u Cannesu, deo kritike je Money Monster sasekao na komade, zamerajući mu neoriginalnost i neuverljivost priče. To je, ako mene pitate, gomila gluposti. Film je daleko od sjajnog, scenario mu je neujednačen i češće slab neko dobar, ali režija bez greške i nadahnuta gluma ga čine ne samo gledljivim i zabavnim, nego čak i dobrim filmom koji ima šta da kaže i koji je apsolutno vredan vašeg vremena.

The Monuments Men

 

2014.

režija: George Clooney

scenario: George Clooney, Grant Heslov (po knjizi Roberta M. Edsela i Breta Wittera)

uloge: George Clooney, Bill Murray, Matt Damon, John Goodman, Bob Balaban, Jean Dujardin, Hugh Bonneville, Dimitri Leonidas, Cate Blanchett

Na papiru sve izgleda sjajno, za Oscara ili makar za neke nominacije, pa šta nam Bog da. Tu je George Clooney kao alfa i omega, bog i batina, sve i svja, a njega svi vole. Kritika ga obožava, muški deo publike bi rado popio pivo s njim jer deluje kao drugarčina, a ženski deo publike se na njega loži. Čak i kada se kurči neprimereno za glumca koji se proslavio pod relativno stare dane, pa uhvati da producira i režira, svi na to gledaju blagonaklono. Istina, kao producent često bira intrigantne teme, a kada režira dosta često je tu neki ozbiljni asistent da mu pomogne. Reklo bi se da Clooney ne može da omane.

U to smo još sigurniji kada pogledamo all-star postavu prekaljenih veterana i nešto mlađih, ali svejedno vrhunski poznatih i popularnih glumaca. Tu je pouzdani i uglađeni Matt Damon, tu je oscarovka Cate Blanchett, stari, ali nipošto zarđali Bill Murray i Bob Balaban, tu je genijalni John Goodman, tu je britanska TV zvezda Hugh Bonneville, ali i posvuduša Jean Dujardin za malo šmeka kontinentalne Evrope.

 

Jasno je da je The Monuments Man sniman sa namerom da juriša na nagrade. A onda su počeli da se pale bullshit alarmi. Traileri su popljuvani, a premijera je premeštena sa Božića na februar, navodno zbog postprodukcije. Kada se film konačno pojavio, kritika je imala mlake reakcije, što je u slučaju studijskog filma siguran znak za prilično sranje. Kritika bi verovatno bila i oštrija da u pitanju nije Clooney, ali ja barem ne moram da ga štedim. Ispostavlja se da od istinite priče nema ni govora, osim činjenice da se Drugi svetski rat stvarno dogodio i da je u okviru američke vojske postojalo odeljenje koje se bavilo čuvanjem i traženjem ukradenih umetnina.

Osnovni problem je ipak sa tonom filma. Clooney nije imao pojma šta bi on hteo da The Monuments Men bude, pa je na momente inspirativna (da ne kažem patetična) i politički korektna ratna melodrama (gde je žena zamenjena sa zemljom i kulturnom baštinom), na momente pokušava da dostigne standarde klasične lagane ratne komedije (pobogu, pa glavni likovi u svojim avanturama nisu zveknuli nijednog Švabu), na momente pokušava da napravi “caper” a la Ocean's serijal, a ponekad bi da bude Tarantino i snimi Inglorious Basterds. Možda jedan film može biti sve to (mada iskreno sumnjam), ali svakako ne može biti sve to odjednom. Da je Clooney bio hrabriji, pa odjebao celu politički korektnu i na momente otupljujuće pojednostavljenu “ex cathedra” varijantu i posvetio se komediji, The Monuments Men bi bila mega-cool zajebancija koju niko ne bi shvatao ozbiljno. Jednostavno zabavan film.

 

Rekao sam već da je odeljenje za izgubljene umetnine postojalo. Zašto i ne bi? Mislim, neki su se momci aktivno borili na frontu, neki su žuljali bulju u pristaništu u Newarku, a neki su tražili i spasavali umetnine od krađe ili uništenja. Verovatno to odeljenje nije bilo veliko, ali svesti ga na osmoricu ljudi, a period njegovog postojanja sa dvadesetak godina na nešto manje od godinu dana je blasfemično. Ali hajdemo dozvoliti autorsku slobodu.

Problem je pre svega u likovima. Clooney se drži svoje uloge iz Ocean's serijala, pokušava da bude duhovit i autoritativan, pravi vođa tima. Damon opet igra ulogu nekog njegovog specijaliste, sada je kustos Metropolitan muzeja. Dujardin je veseli, hedonistički nastrojeni Francuz, Bonneville pijani Englez, a Leonidas napaćeni jevrejski imigrant. Ostaje još ostareli nostalgični Bill Murray, nesigurni starčić Balaban i trapavi debeljko Goodman. Obavezni dodatak u novijim WW2 filmovima je i arogantna Francuskinja iz njihovog pokreta otpora, tvrdih stavova, oštrog jezika, sa pljugom u ustima. Cate Blanchett igra svoju ulogu kao da je dolazila na snimanja u pauzama između rada na Blue Jasmine – dovoljno uverljivo, ali na autopilotu. Ostali ni za milimetar ne odstupaju od svojih zona ugodnosti.

 

O priči ne treba trošiti reči, formulična je. Prvo Clooney dobije odobrenje od predsednika Roosevelta da oformi odeljenje i u prvih 15 minuta skupi i istrenira ekipu. Damona pošalje na špijunski zadatak da sazna šta može o umetninama koje su ukradene iz Pariza i u tome on mora da se nadjebava sa Cate Blanchett koja se plaši da će Ameri drpiti francuske umetnine za sebe. Ostali su podeljeni na parove i poslati po Francuskoj i Belgiji u potrazi za specifičnim komadima. Istini za volju, priča se pred kraj konvergira u jednom improvizovanom skladištu, gde će hrabri Ameri zajebati grabljive Ruse, ali ne pre nego što dvojica iz ekipe poginu. Akcije skoro da i nema, smenjuju se pokušaji humora (ponekad čak i povuci-potegni uspešni) sa scenama sa dramskim nabojem i Clooneyevim dosadnim i simplificiranim predavanjima iz off-a.

The Monuments Men je školski primer šta se dogodi kada su ambicije veće od realnih dostignuća autora. Kako autori Clooney i Heslov nisu seli i dobro proučili materijal, pa videli šta će s njim, potežu za svim mogućim generičkim trikovima i propadaju. Kao ratni film, The Monuments Men je promašen, rat je samo kulisa, a likovi kao da su izrezani od kartona. Kao komedija nije dovoljno smešan i ne drži tempo, jer nije neobično da se komična scena okonča dramatično ili da slučaj bude obratan. Ni kao drama ne deluje ni izbliza dovoljno iskreno da bi inteligentniji gledalac bio ganut. Pa opet, The Monuments Men nije ni potpuno smeće, može se pogledati, lako je pratljiv, nezahtevan i verovatno moralno ispravan. I, nažalost, potpuno nepamtljiv.