Being the Ricardos

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Aron Sorkin bacio se na režiju sopstvenih scenarija u poslednje vreme, počevši od krimi-drame rađene po istinitom događaju „Molly’s Game“ (2017) gde je imao posla sa najboljim likom koji je napisao. Konačni rezultat nije bio onoliko dobar koliko je mogao biti da ga je režirao iskusniji i profilisaniji režiser, ali jeste bio sasvim pristojan. Uostalom, kada Sorkin pisanjem može predestinirati režiju velikih autora poput Dejvida Finčera, Roba Rajnera, Majka Nikolsa ili Denija Bojla, onda valjda isto sme činiti sa vlastitom. Razlika je, pak, u onoj komponenti zanatske ingenioznosti koja njemu fali, pa mu režija može biti funkcionalna, ali ne i impozantna.

To je i pokazao sledećim filmom, „The Trial of the Chicago 7“ (2020), pritom se noseći sa još dva izazova: da je projekat pisao za Stivena Spilberga, pa ga zapravo nasledio, te sa poznatošću priče, njenog ishoda.

Na sličnom kursu ostao je i sa novim filmom, Amazonovom dramom „Being the Ricardos“ sa Nikol Kidman i Havijerom Bardemom. Suštinski, najočiglednija paralela koja se može povući sa Sorkinovim ranijim radovima je ona sa njegovim televizijskim opusom u kojem se bavi dinamikom odnosa u velikim sistemima („The West Wing“, „The Newsroom“), ali i sa skriptom koji je napisao za film „Steve Jobs“ (Deni Bojl, 2015), a kojim dominiraju rapidne verbalne razmene upakovane u teatarsku strukturu. Konačni rezultat je još jedan „sorkinovski“ film sa tipičnom „sorkinovskom“ dramaturškom obradom i odgovarajućom temom.

Ta tema je odnos u jednom trenutku najvećeg televizijskog para, Lusil Bol (Kidman) i Desija Arnaza (Bardem) koji su igrali glavne likove, naslovne Rikardove, u sitkomu „I Love Lucy“. U pitanju je bila revolucionarna televizijska komedija koja je na male ekrane dovela Latinoamerikanca kao protagonistu, a u kojoj su oba centralna lika bila ranjiva na svoj način (Riki kao imigrant sa lošim engleskim, Lusi zbog svog roda kao bleskasta žena) i koja je na televiziji prvi put prikazala trudnoću. Od tada nadalje, Lusi i Riki urezani su kao pop-kulturna referenca u kolektivnu memoriju prvenstveno američke, ali i šire publike.

Sorkin hvata Lusil i Desija tokom jedne posebno stresne sedmice 1953. godine. Tu su regularni stresovi oko produkcije sledeće epizode serije: nesuglasice sa režiserom (Kristofer Denem) i sponzorima, te trvenja sa timom scenarista sa Džesom Openhajmerom (Toni Hejl) na čelu koji se grčevito bori da zadrži kontrolu, dok ženski deo tima Medlin Pju (Alaja Šoket) pokušava da održi prijateljsku vezu sa Lusil i upravom televizijske kuće. No, javljaju se i još dva problema i jedna potencijalna nezgodacija.

Prvi je poslovne prirode: reč je o „pištoljskoj“ vesti koja je objavljena u novinama da je Lusil komunistkinja. Drugi problem je, pak, posve privatan. Lusil misli da je Desi vara zbog toga što ima običaj da ga nikad nema kući. Nezgodacija je, sa treće strane, Lusilina trudnoća koja utiče na kreaciju i produkciju serije.

Ono što sledi je serija dijaloga koji su čas intelektualni, čas humorni, a uvek teatralni (Sorkin je ipak počeo kao pozorišni pisac). Glumački ansambl tako ima priliku da zablista, što najviše koriste Nina Arijanda i Džej Kej Simons koji igraju sporedne glumce Vivijen Vens i Vilijama Frolija, odnosno Etel i Freda Merca iz serije „I Love Lucy“.

Nikol Kidman ulogu Lusil odrađuje rutinski, podjednako akcentujući njenu britku pamet i ne uvek ugodan karakter, dok Havijer Bardem brusi dramski talenat kao Desi, a komičarski kao Riki. Ostalima je ostavljeno samo nekoliko minijatura koje brižljivo odabrani glumci koriste.

Režija je opet funkcionalna, iako ne naročito maštovita u seriji kontraplanova povremeno prekinutih nekim širim kadrom, te pretapanjima iz kolora u crno-belo i nazad u za to očekivanim momentima. Sorkin koristi dramaturška pomagala kao što su pseudodokumentarni okvir priče u kojem su kolege glavnog para intervjuisane radi konteksta, te fleš-bekovi, što je činio i u ranijim filmovima.

Konačni rezultat je korektan, premda pomalo „vikipedijski“ natrpan podacima iz kojih Sorkin ipak ne uspeva da izvuče sav značaj serije, Lusi i Rikija kao likova i Lusil i Desija kao stvaralaca koji su oblikovali televiziju koju sada poznajemo.

Money Monster

kritika objavljena na monitoru

2016.

režija: Jodie Foster

scenario: Jamie Linden, Alan DiFiore, Jim Kouf

uloge: George Clooney, Julia Roberts, Jack O'Connell, Caitriona Balfe, Dominic West, Giancarlo Esposito, Chris Bauer, Christopher Denham, Lenny Venito, Emily Meade

Izborna je godina u Americi. Sećanje na poslednju finansijsku krizu je još sveže i živo, a rane od nje još nezalečene, pa je nekako normalno da i filmska industrija pokušava da na tome (opet) kapitalizira. Nakon emocijama nabijenog 99 Homes i vrlo inventivnog The Big Short koji su se krajem prošle i početkom ove godine vrteli po evropskim kino-dvoranama, Money Monster nam dolazi friško iz Cannesa i kači se na taj trend, ali i na još gomilu drugih, i sve to sklapa u vrlo solidnu žanrovsku priču.

Naš (anti)junak je Lee Gates (Clooney), voditelj popularne i prilično trashy televizijske emisije o novcu, finansijama i ulaganjima. On je šeret i zajebant koji se predstavlja kao stručnjak i to mu prolazi jer je generalno simpatičan i televizičan. Naravno, u svojem glupiranju on često odstupa od scenarija, ali zato je za režiju emisije zadužena Patty Fenn (Roberts), jedina koja zna da ga drži u relativnom redu. Nakon zajebancija na račun producenta-potrčka (Denham), emisija počinje i Gates je potpuno u svom elementu, provocira kamermana da kaže “balls” i to biva popraćeno otrcanom grafikom sa padajućim košarkaškim loptama.

Međutim, u studio se ušunjava dostavljač sa dve kutije i pištoljem. Ekipi u režiji to deluje kao još jedna Leejeva eskapada, ali frajer puca u studiju, tera Leeja da navuče prsluk sa plastičnim eksplozivom i uzima sve prisutne u studiju i režiji za taoce. On je Kyle (O'Connell) i na osnovu Leejeve dojave je uložio celokupnu svoju ušteđevinu u sumnjivu finansijsku kuću Ibis koju vodi Walt Camby (West), specijaliziranu za brzu trgovinu i taj novac mu je propao, navodno zbog greške u algoritmu.

Sad, taj novac je sića i za Leeja i za finansijsku kuću, i voditelj i PR Ibisa, Diane (Balfe) se nude da njegov gubitak poravnaju iz svog džepa, ali više nije stvar u novcu, nego u principu. Kyle ne želi uverenje da će se sve srediti, nego odgovore šta je pošlo po zlu. Isprva uplašeni, nesnađeni i raspravi skloni Lee i sam dobija želju da ispita kako se sve to dogodilo. Naravno, sve što se događa istovremeno ide “live” u etar i ceo svet gleda dramu.

Premisa o prevarenom, besnom i očajnom običnom (“našem”) čoveku koji uzima stvar u svoje ruke i isteruje pravdu uzimajući taoce nije ništa novo na filmu. Naprotiv, s nama je još od Dog Day Afternoon (1975), beskonačno varirana 80-ih i naročito 90-ih, pa i u novom milenijumu, gde je Inside Man (2006) možda i najsvežiji dobar primer. Međutim, tu imamo i jedan “twist” i komentar na našeg otmičara: on nije samo jedan od nas, on je arhetip naivca koji se sam preigrao i zbog toga upao u spiralu očajničkih poteza. Sa jedne strane, film nam nudi trezveniju perspektivu lišenu idealizacije našeg osvetnika. Sa druge se, opet, postavlja legitimno pitanje možemo li žaliti budalu koja se precenila i sama sebi natovarila bedu na vrat, što ovakav film uzima zdravo za gotovo. Odlična gluma Jacka O'Connella pomaže toliko da lik shvatimo i prihvatimo, ali ne i da za njega navijamo i potresemo se ako u naumu ne uspe.

Kao triler otmice, Money Monster je zasnovan na samim klišeima i Jodie Foster u rediteljskoj fotelji je toga svesna, pa prolazi kroz sve njih, često ih ironizirajući ili izvrćući na apsurd. Tako imamo i obavezni dolazak policije i ograđivanje trakama, te policijskog kapetana (Esposito) i neverovatno tupog i sirovog pregovarača (Bauer), Kyleovu trudnu devojku (Meade) čija je reakcija upravo suprotna od onoga čemu su se policajci i režija nadali, svetinu znatiželjnika koja nekoherentno urla i publiku po barovima i studentskim domovima koja (malo je verovatno, ali hajde) gleda tu talačku krizu preispitujući se je li to možda samo “publicity stunt”.

Na nivou poente, film odlazi u dva pravca. Prva, standardna do granice potrošenosti, govori o tome kako je biznis sam po sebi prljav. Hvala na pitanju, znamo iz drugih, boljih i kompletnijih filmova od koji su neki još uvek prilično sveži u našem sećanju. Izvedba te poente nije baš perfektna i zamerke treba tražiti u scenariju koji potpisuju trojica autora nižeg ešalona, aktivnih uglavnom na televiziji i po B, i tek povremeno indie filmovima. Naime, oni se jako trude da nas privuku sa tom misterijom šta je pošlo po zlu, ali nude sve sama očita i ne baš verodostojna rešenja koja se malo previše zgodno uklapaju, izvlačeći se na poznatu mantru kako su veći problem oni koji sistem iskorištavaju za varanje nego sam sistem koji im to omogućava.

Druga poenta je novija, dosta zanimljivija, možda potpuno slučajno ubačena, ali od strane Jodie Foster perfektno dozirana i sjajno plasirana. Reč je tu o društvu spektakla i kulturi gledanja trash televizije, sa ili bez ironijskog odmaka. Prvo, sama naslovna emisija je neozbiljna i služi jedino kao debilni info-tainment za mase sa vrlo malo pozornosti. Drugo, te mase su napaljive i podložne raznim uticajima. Treće, kako se brzo zapale, tako se još brže ohlade, pređu na nešto drugo, na ironizaciju i zajebanciju kako bi se osećale bolje ili nazad na svakodnevne aktivnosti. Uz takvu inertnost, ništa se ne može promeniti, a show ide dalje.

Ono što, začudo, najbolje funkcioniše je režija. Glumica Jodie Foster se toga već hvatala bez većih uspeha, ali u Money Monster se ponaša kao samouvereni zanatlija koji bez problema “pegla” ne tako sitne nedostatke scenarija. Dinamika filma je od početka do kraja na visokom nivou, tempo dosta brz, a ritam savršeno pogođen. Na vizuelnom planu sve štima i sve ima svoje zašto, od kičaste scenografije za emisiju i njenih prostačkih grafika, preko funkcionalnih, minimalističkih hodnika do živih i haotičnih ulica New Yorka.

Njenoj režiji su dosta na ruku išli i glumci, pre svega izvrsni O'Connell. Od Georgea Clooneya koji je, uzgred, i producent filma (zajedno sa ko-scenaristom njegovih filmova Grantom Heslovom), ovakav tip uloga nekako očekujemo. U njegovoj izvedbi, Lee je tipičan lagano priprosti, povremeno glupavi šeret koji putem otkriva malo morala ili makar profesionalne etike. Clooneyu takvi likovi leže, ali smo se, istini za volju, već umorili od toliko istog. Da, bio je sjajan sa još izraženijom komponentom idiota kod braće Coen i u nešto ljudskijoj varijanti u Up in the Air (2009), ali red bi bio da malo “promeni ploču”. Sa druge strane, Julia Roberts se oporavila od tipske uloge američke slatkice koju je prestarila, pa iz filma u film uverljivo, sigurno i sa integritetom igra zaposlene žene. Njima u pomoć priskače plejada sjajnih i vrlo dobro iskorištenih epizodista, a među njima je najkoloritnija Caitriona Balfe koja do sada nije imala prilike da se iskaže u generalno bezukusnim i nepamtljivim epizodama u drugim filmovima.

Suočen sa (verovatno nezasluženim i ulizivačkim, te stoga iritantnim) ovacijama na premijeri u Cannesu, deo kritike je Money Monster sasekao na komade, zamerajući mu neoriginalnost i neuverljivost priče. To je, ako mene pitate, gomila gluposti. Film je daleko od sjajnog, scenario mu je neujednačen i češće slab neko dobar, ali režija bez greške i nadahnuta gluma ga čine ne samo gledljivim i zabavnim, nego čak i dobrim filmom koji ima šta da kaže i koji je apsolutno vredan vašeg vremena.

Truth

2015.

scenario i režija: James Vanderbilt (prema knjizi Mary Mopes)

uloge: Cate Blanchett, Robert Redford, Topher Grace, Dennis Quaid, Elizabeth Moss, Bruce Greenwood, Stacy Keach, John Benjamin Hickey

Godina je 2004. i Americi predstoje predsednički izbori. Predsednik u kabinetu je svoj prvi mandat osvojio tesnom i sumnjivom većinom, a sranje koja ga je zadesilo (napad na WTC i Pentagon) je zajedno sa svojom klikom iskoristio kako bi pokrenuo barem jedan nepotrebni haotični rat (onaj u Iraku, intervencija u Afganistanu je sasvim legitimna, premda je upitno kako je vođena) i reformirao unutarnje prilike, od sigurnosnih službi nadalje. Tokom leta razlika između njega i “izazivača” Johna Kerryja je tesna, ali još uvek u njegovu korist. Kampanja je oštra i predsednikova administracija po svom protivniku puca iz svog raspoloživog oružja, uključujući i glasine o tome kako je Kerry u velikoj meri lagao o svojim borbenim zaslugama u Vijetnamu.

Ispostavlja se da je to rizičan potez jer ni vojni put predsednika Busha nije bez mrlje. Ako ga je uopšte bilo, to jest. Ne zvuči nimalo laskavo za “trigger-happy” predsednika da je iskoristio veze svoje veoma bogate i uticajne familije kako bi izbegao da služi u Vijetnamu, pa je umesto toga prolazio obuku za vojnog pilota u teksaškoj Nacionalnoj Gardi (što je presedan, pošto Garda svoje vazduhoplovstvo uglavnom popunjava penzionisanim vojnim pilotima). Još manje dobro zvuči činjenica da se vrli budući predesednik na toj obuci praktično nije ni pojavio, a da su izveštaji popunjavani i falsifikovani uz pritiske sa najvišeg mesta.

Emisija 60 Minutes na televizijskoj mreži CBS smatra se zlatnim standardom televizijskog istraživačkog novinarstva. Njen tim voditelja, producenata i istraživača je otkrio i plasirao priču o Bushovom (ne)služenju vojnog roka. Truth je film o tom timu, njihovom radu na slučaju i njihovim posledičnim sudbinama.

Prva trećina filma se može podvesti pod klasične filmove o istraživačkom novinarstvu. Producentkinja Mary Mopes (Blanchett) okuplja svoj tim, koji pored iskusnog voditelja Dana Rathera (Redford) sačinjavaju i konsultant i bivši aktivni oficir Roger Charles (Quaid), nadobudni istraživač Mike Smith (Grace) i Lucy Scott (Moss). Nakon dojave o poslovnim vezama familija Bush i Bin Laden, gde nema ničeg ne znam kako vrućeg, Mary i ekipa dolaze do Bushovog vojnog dosijea i vode istragu u tom pravcu. Mary uspeva da od bivšeg oficira Billa Burketta (Keach) dobije skrivene podatke i izveštaje koji potvrđuju teoriju o tome da je Bush eskivirao i onako smanjenu vojnu obavezu, a tim juri druge izvore, potvrde i goste dok im krajnji rok (smatra se da bi posle početka septembra takva emisija nužno imala dnevno-političke konotacije, ako je već kampanja u toku) visi nad glavama.

Ok, oni su ga raskrinkali, još u prvih 45 minuta filma, ali znamo da to nije to. Mislim, ipak je Bush dobio te izbore. Tu film okreće na drugu stranu, a naši novinari-istraživači umesto lovaca postaju lovina, odnosno meta difamacijske kampanje. Teza desničarskih medija i blogera (vrli novi svet u kojem se svako mišljenje smatra jednako legitimnim) je ta da su Mopesova i Rather imali političku agendu i da su u procesu zaboravili da provere autentičnost dokumenata ili namerno podvalili falsifikate.

 U tom trenutku priča skreće sa Busha i njegovog vojnog angažmana prema potpisima, slovima i fontovima, pisaćim mašinama i kompjuterima, dakle detaljima. Ne raspravlja se o izvornoj temi, nego o propratnim detaljima. Suština je u tome da novinari zaista nisu potvrdili autentičnost izvan svake sumnje, a njihovi papiri za koje svedoci tvrde da su relevantni su fotokopije, a ne originali, a oni koji tvrde da je sve falsifikat to takođe nisu dokazali, pa smo tu u sivoj zoni. Još je zanimljivije kako se medijska kuća CBS, oličena u jednom od urednika, Andrewu Heywardu (Greenwood) ponela prema svojim novinarima koje je ostavila na vetrometini kritika i na kraju otpustila, iza čega se možda krije splet korporativnih i političkih uticaja.

James Vanderbilt kao autor i Truth kao film jasno stoje na strani novinara, mada tu nije reč o nekakvoj glorifikaciji bilo njih kao ličnosti, bilo novinarstva kao profesije. Oni jesu prikazani kao žrtve, ali i kao u solidnoj meri odgovorni za svoje sudbine. Uostalom, i izbor Roberta Redforda i Cate Blanchett za glavne uloge je indikativan i govori u tom pravcu, kao i izbor izvorne knjige Mary Mopes. Vanderbilt ipak uspeva da održi nekakvu distancu, iako ne postiže objektivnost, što mu nije ni cilj. On, međutim, uspeva da pozicionira teme političkih pritisaka na novinarstvo i sukoba novih medija sa tradicionalnim i da kroz sve to provuče interese kapitala, kao i da kontrolom tempa napravi jedan sasvim pratljiv film.

Treba napomenuti da je Vanderbilt debitant u funkciji reditelja, ali je zato prekaljeni scenarista koji iza sebe ima i gomilu slabih filmova, rad na franšizi The Amazing Spider-Man, ali i scenario za Fincherov Zodiac. Njegova režija se može nazvati školskom i sigurnom, od izbora glumaca do rada sa njima. Cate Blanchett je sjajna kao obično, iako se u njenoj interpretaciji Mary Mopes mogu naći odjeci uloge Jasmine French: u pitanju je pametna i sposobna žena koja se suočava sa izazovom u životu koji je dovodi na rub rastrojstva. Robert Redford možda ne liči na Dana Rathera, ali je kao stvoren za ovakve uloge, ne samo zbog ranijih uloga tog tipa, koliko zbog prijemčivosti, ljudskosti i pristojnosti kojom kao glumac odiše.

 Problemi filma i scenarija su na drugim mestima. U suštini, osim ovo dvoje likova, drugi nisu ni razvijeni dalje od osnova. Čak su i njihove motivacije jednostavne i relativno grubo ocrtane, a Vanderbilt se na njih vraća i vraća. Zapravo, jedino Mary ima ikakav privatni život sa mužem (Hickey) i problematičan odnos sa ocem kao motivaciju za profesiju postavljanja pitanja. Tako je Elizabeth Moss potrošena na lik bez svojstava, sveden na funkciju operativca, Topher Grace ima jednu scenu sa velikom govorancijom, a jedino Dennis Quaid od istraživačkog tima uspeva da se nametne zahvaljujući svom glumačkom iskustvu i snađe se sa oskudnim materijalom. Stacy Keach uspeva da odigra epizodu na svom nivou, a Bruce Greenwood solidno prolazi kao negativac, nepoverljivi šef koji istraživače tretira u najboljem slučaju sa učtivom distancom (kada je sve kako treba), a spreman je da ih žrtvuje u deliću sekunde na prvi znak problema.

Istina je da bi film profitirao od profiliranijih likova, ali je daleko od lošeg kako god. Njegov glavni problem je, ipak, vezan za odabir vremenskog trenutka. Tu ne govorim o 2016. kao izbornoj godini, a 2015. kao uvodu u politički cirkus koji trenutno posmatramo. Štos je u tome da smo u poslednje vreme imali priličnu količinu doku-drama i filmova prema istinitim događajima koji su se bavili istraživačkim novinarstvom i prljavim političkim igrama. Nije čak novina ni da novinari ne uspeju u svojoj misiji (Kill The Messenger kao primer). Truth će mnogi porediti sa Spotlightom i to mu neće ići na ruku.

The Snow White Murder Case / Shirayuki hime satsujin jiken

2014.

režija: Yoshihiro Nakamura

scenario: Kanae Minato (prema sopstvenom romanu)

uloge: Inoue Mao, Ayano Go, Renbutsu Misako, Nanao, Kanjiya Shihori, Kaneko Nobuaki, Ono Erena

Prvo što vidimo je njeno lepo lice. Kako se kamera udaljava, vidimo kapi krvi koje izgledaju još jarkije i crvenije na njenoj beloj haljini. Negde u pozadini je i zgraište. Ona je mrtva, ubijena i “overena”, i o njoj pričaju na vestima. Ona je Miki Noriko (Nanao), 24 godine, zaposlenica fabrike sapuna i druge kozmetike i kućne hemije. Poslednji put je viđena kako prethodne večeri ranije odlazi sa zabave njene koleginice s posla, da bi ujutro njeno telo bilo pronađeno u nacionalnom parku.

Ona je, dakle, naša Snežana, iliti Snow White. Ali njeno ubistvo nećemo videti iz njene vizure. Bilo bi morbidno čak i za poslovično otkačene Japance. Naše “oči” pripadaju Akahoshiju (Ayano), televizijskom reporteru najnižeg ranga i revnosnom twitterašu i do njega će priča doći slučajno, preko njegove poznanice (Renbutsu), jedne od Norikinih koleginica. U njenom izlaganju, ona sumnju svaljuje na Miki Shirano (Inoue), a kao motiv navodi ljubomoru. Shirano je uostalom savršena za žrtveno jagnje, ona je jedna od onih čudnih, nekomunikativnih cura sa kojima se niko nikad ne druži. I izjave ostalih kolega se mogu bez problema uklopiti u takvu priču. Uostalom, posao novinara nije traganje za istinom nego za pričom. Ako vam to nije jasno, savetujem opetovano gledanje Gone Girl.

Štos je, međutim, u tome što je naš Akahoshi potpuno s razlogom reporter najnižeg ranga. Prvo, čovek je beskrupulozni šljam i zato bira što tabloidniji, senzacionalistički pristup. Drugo, ni u tom postupku nije baš najpametniji i najpromišljeniji, njegova priča je od početka do kraja prigodna i više kani uklopiti ili izvrnuti dokaze nego je promeniti. Njegove eskapade na Twitteru su kombinacija ta dva faktora, nemorala i gluposti, i brzo će ga uvaliti u nevolju. A ona počinje sa pismom jedne od prijateljica osumnjičene u kojem ona u potpunosti pobija tvrdnje sa televizije. Nekako će se Akahoshi izvući iz toga, jer je za svaku tvrdnju moguće naći kontra-tvrdnju, ali kada se i sama osumnjičena ispovedi preko pisma, misterija će biti razrešena, a Akahoshijev pad se čini neminovnim.

Zapravo, sama zapletena misterija oko ubistva je i ponajbolji deo filma, iako je fokus bio svugde drugde pre nego li na tom aspektu. Misterija je efektna pre svega zbog načina izlaganja i igrarija sa formatima fotografije (imamo i snimke nalik na televizijske, uz sve propratne grafike, kao i grafike modernih društvenih mreža). Posebno je upečatljivo da se svako “poglavlje” filma završava sa snimkom TV emisije kao svojevrsnom rekapitulacijom. U drugim slučajevima, ovakav pristup bi bio redundantan, i ovde je, ali samo donekle. Ne svodi se na ponavljanje onoga što smo već videli, već podvlači razlike između Akahoshijeve novinarske istrage i priče koju on sklapa vođen svojom ničim utemeljenom ambicijom.

Problem je u tome što je novinarska beskrupuloznost u suštini jedna potrošena i već ispričana priča i što na tom polju, koje je, po svemu sudeći, i centralna tačka filma, The Snow White Murder Case ne donosi ama baš ništa novo. Sve smo to već videli i čuli, to možda jeste fino spakovano, ali je još uvek ispod naših podgrejanih očekivanja. Ni aspekt sa društvenim mrežama, što je relativno sveža, ali takođe u poslednje vreme (zlo)rabljena tema, nije posebno inovativan. Niti ćemo otkriti nešto novo, niti će film artikulirati ikakav sud o tom fenomenu dalje od floskula.

Konačno, nije The Snow White Murder Case loš film. Uopšte. Naprotiv, film je pratljiv i zbog zanimljivog pristupa čak i pamtljiv, i pre svega zabavan. Za svojih preko 120 minuta trajanja besprekorno drži pažnju. Problem leži u tome što su naša očekivanja već otišla nebu pod oblake, što zbog pomenutog pristupa, što zbog autorske ekipe iza filma. I reditelj Yoshihiro Nakamura i spisateljica / scenaristkinja Minato Kanae su izuzetno poznata imena u japanskoj pop-kulturi, i to poznata po inovativnim konceptima. Od njih dvoje smo ipak očekivali nešto svežije.

Harmontown

2014.

autor: Neil Berkeley

Kako sam pre skoro dve godine počeo da pišem ovaj blog, moje životne navike su se izmenile. Recimo, prestao sam da gledam serije. Ako šta uhvatim na televiziji, slučajno, to bi bilo to, ali više ih nisam aktivno lovio po internetu i VOD servisima. Ne da imam nešto protiv serija ili ljudi koji ih proždiru, dapače, samo nemam vremena i discipline da pored najmanje filma dnevno (uz obavezno pisanje kritike) gledam i serije.

A voleo sam ih puno. Od trasha kao što je True Blood, preko “realitija” o kuhinji (svi mogući Masterchefovi) i Top Geara (u svim mogućim varijantama) do zaista kvalitetnih stvari kao što su Boardwalk Empire ili reprize The Wire. Dobro, prvu sezonu True Detectiva sam pogledao kad sam već pisao blog. Praštajte mi, morao sam, prva epizoda me je toliko opčinila. Da skratim ovaj uvod, u mom srcu posebno mesto zauzima serija Community.

Nije to samo zbog beskrajnih pop-kulturnih referenci i bizarnog meta-humora koje obožavam. Zbog njih bi mi se Community svideo i citirao bih ga svejedno, pa makar ispadao onaj čudni lik u društvu. Međutim, meni je Community bitna stvar i više od toga zbog specifičnih okolnosti u kojima sam ga gledao.

Uključio sam se kad je treća sezona već bila snimljena i prikazana u Americi, ali sam svejedno nabavio prve dve i tako počeo. Naime, u tom periodu sam i ja tek bio završio svoje obaveze na svojevrsnom “community”-ju, odnosno na narodnom univerzitetu na Ptuju. Bio sam svež imigrant i na taj način sam učio jezik. Apsolutno sam se prepoznao u situaciji iz serije, proživljavao sam slično. Kako sam bio najrečitiji ili makar najbrbljiviji od divne ekipe sa kojom sam pohađao kurs, moja tačka identifikacije je bio Jeff Winger, pomalo arogantan frajer koji je bio primoran da nauči da bude blizak sa ljudima koji su mu do nedavno bili potpuni stranci.

Jeff je, naravno, bio alter-ego autora serije Dana Harmona, koji je takođe išao na “community” i na taj način prevladao svoju distanciranost i aroganciju. Naravno, tek donekle, jer Harmonova genijalnost leži u tome da on u svom poslu televizijskog pisca i komičara po svaku cenu tera svoje i ne prilagođava se ukusu široke publike i televizijskih glavešina. Pa kad upali – upali. Uglavnom ne upali i Harmon, i sam sklon prokrestinaciji i depresivnim epizodama, je zbog toga tužan, ali odbija da se prilagodi i postane “šraf u mašineriji” i “trenirani majmun”.

Kada je Community prihvaćen od strane NBC-a, to je više bio izuzetak nego pravilo. I to što je izgurao tri sezone uprkos lošim rejtinzima je bilo iznenađenje. Međutim, nakon treće sezone, Harmon je otpušten kao kreator (neizmerna je glupost i arogancija ljudi koji razumeju samo brojke) i serija je pala u četvrtoj sezoni. Za to vreme, Harmon je pokrenuo svoj podcast i nastupao uživo sa grupom saradnika. Taj projekat se zvao Harmontown i bio je nešto najbliže čistoj improvizaciji i slobodnoj formi što sam u životu video. Harmon i njegova ekipa (glumac Jeff Davis kao voditelj, Harmonova devojka Erin i “dungeon master” Spencer) bi pevali, lupetali gluposti, svađali se, pili “moonshine” ili igrali “Dungeons & Dragons” na pozornici, a verna publika bi sve to posmatrala sa zanimanjem. Nekima iz publike (odakle je i Spencer pokupljen) je druženje sa Harmonom bila terapija. On je jedan od primera uspeha za sve “nerdy” klince ovog sveta: radi ono što voli i izuzetno je uspešan u tome.

Dokumentarac Harmontown se u svojim centralnim delovima bavi turnejom ekipe po celoj Americi, njihovim improvizacijama i okapanjima, ali i celokupnom Harmonovom karijerom. Bilo je tu mnogo pisanja, najčešće se sve završavalo na pilot-epizodama koje nikad nisu prerasle u seriju. Harmon je imao i kratkotrajnu saradnju sa Sarom Silverman na kanalu Comedy Central. Veliki deo filma se bavi i fenomenom Communitija, kao najuspešnijim Harmonovim projektom, svi glumci i saradnici će reći ponešto o iskustvima rada sa njim. Ipak, moralna kičma dokumentarca, kao i celog projekta Harmontown je Spencerov rast od stidljivog, povučenog i nesrećnog čudaka koji igra “D&D” i živi u majčinom podrumu do, hajdemo reći, zvezde i pop-kulturnog fenomena kojeg sada prate fanovi.

O dokumentarcu ću još reći samo da je malo razvučen (preko 100 minuta), ali da ga svejedno vredi pogledati. Posebno ako ste Harmonov fan. Kao što je Harmontown kao projekat svojevrsni “prozor” u um jednog genija i potvrda teze da su komičari uglavnom nesrećni ljudi kojima je rad zapravo terapija (ma koliko prokrestinirali ili baš zato što prokrestiniraju i ostaju u depresiji), tako i ovaj dokumentarac, iskren, nastao na turneji, bez laži i prevare, pruža uvid u Harmonov rad i u Harmonovu ličnost.

Harmontown je poslužio svrsi, Harmon se vratio kao kreator Communitija, Community je, i pored odlične pete sezone, opet imao loše rejtinge i sa televizije je preseljen na internet, ali to je jedna duga i druga priča. Ja ga svejedno gledam. I gledaću i film koji Harmon i ekipa prizivaju. Neke stvari se ne menjaju. A što se mog “community” iskustva tiče, bilo je pozitivno: upoznao sam sjajne ljude i naučio jezik države u kojoj živim.

Welcome to Me

2014.

režija: Shira Piven

scenario: Eliot Laurence

uloge: Kristen Wiig, Wes Bentley, James Marsden, Linda Cardellini, Joan Cusack, Jennifer Jason Leigh, Thomas Mann, Tim Robbins, Alan Tudyk

Nema sigurnijeg načina da ispadneš pametan u društvu mediokriteta nego da izjaviš da ne gledaš televiziju. U svojim i njihovim očima automatski postaješ Castaneda, Buddha na srebrnoj planini i glas Morgana Freemana u dokumentarcu o svemiru. Istini za volju, televizija ima sasvim dovoljno debilizama, realitija, nameštenih političkih pljuvačina, “info-tainmenta” i čega sve ne, ali... Dovraga, ima tu i pametnih stvari. Sami biramo šta gledamo. Moja generacija je odrastala sa televizijom i na televiziji, neki su ispali debili, neki su ispali normalni, kao uostalom i sve prethodne i sve naredne generacije. Čak su i procenti tu negde.

To, međutim, ne znači da televizija nije bila predmet sprdnje, ozbiljne rasprave i oštre satire, na filmu, a možda i na samoj televiziji. Network, Being There (Chance), The Truman Show, pa i recentni Nightcrawler (mada je tu televizija bila samo manji deo fokusa) neki su od naslova koji se bave time kako televizija naš svet pretvara u virtuelni. Welcome to Me se nadovezuje na određene aspekte svakog od njih. 

Imamo i nimalo sladak prikaz uređenja televizijske stanice (Network, Nightcrawler). Imamo lika koji počinje da živi na televiziji i kroz televiziju (The Truman Show) i ta osoba je psihički poremećena. Ne u smislu The Truman Show, gde je dijagnoza glavnog junaka uslovljena time što živi u paralelnom svetu, niti u “forrestgumpovskom” smislu korisnog idiota kao što je to Chance, a iskreni da budemo, niti u smislu agresivne psihopatije Loua Blooma, junaka filma Nightcrawler. Međutim, sa poslednjepomenutim naslovom upadljiva je jedna druga slučnost: upotreba motivacionog novogovora, samo što umesto self-helpa menadžerskog i poslovnog tipa ovde imamo self-help gomilu gluposti sa dnevne televizije, Oprah-gluposti, visokoproteinske i niskokarbonske dijete, slaganje emocija po bojama i sličan “mumbo-jumbo”.

Dakle, naša junakinja je Alice Klieg (Wiig) i ona ima granični poremećaj ličnosti. Njen život je ceo sastavljen od rutine, “talk show” programe zna gotovo napamet, televizor nije ugasila 11 godina, stalno je u problemu i stalno joj je potrebna pomoć. Ima jednu prijateljicu (Cardellini), stare i lagano izgubljene roditelje, čak i bivšeg muža (Tudyk) koji joj pruža podršku. Ide na obavezne seanse kod psihoterapeuta (Robbins), ali ne uzima pilule koje joj je on prepisao, nego se leči svojom magičnom dijetom sa televizije.

E, da, i svakog dana kupuje srećku, što će joj se jednog dana isplatiti sa vrtoglavih 80 miliona dolara. Njen život se menja iz korena, seli se u hotel, bavi se isključivo sobom i pokušava da se ugura na lokalnu televiziju. TV stanica koju drže dvojica braće, Gabe (Bentley) i Rich (Marsden) je u problemima i prihvatiće njenu ponudu da ona dobije svoj dvočasovni “talk show”, gde će ona uređivati sve, od sadržaja do scenografije i gde će se baviti isključivo sobom, odigravanjem iskustava koja su je oblikovala, svojim mislima i osećanjima, svojim idejama i dijetama. Naravno, potpuno je logično da će se njen život na dva koloseka ubrzati do vrtoglavih brzina i da će se samo još opasnije približiti potpunom raspadu.

Naravno, tu imamo svu silu živopisnih televizijskih likova i frikova u publici. Gabe pokazuje iskreni interes za Alice, Rich misli samo na novac. Producentkinja Debbie (Jennifer Jason Leigh koja ne dolazi do izražaja) oseća eksploataciju, a šefica produkcije Dawn (apsolutno genijalna Joan Cusack) preuzima mentorsku, gotovo materinsku ulogu. Student (Mann) pasionirano prati emisiju i želi da napiše seminarski rad o njoj. Totalno ludilo.

Emisija kakvu vidimo u filmu je potpuno nepredvidljiva glede toka kojim će krenuti. U jednom trenutku će naša voditeljka-junakinja optužiti školsku drugaricu da joj je ukrala šminku, u sledećem će kuvati i jesti svoje čudne mesne torte, a u trećem će kastrirati svoje ljubimce. Da stvar bude blesavija, takva emisija je potpuno moguća i izvediva na današnjoj televiziji, i tu ne mislim samo na Ameriku. Tako nešto je moguće bilo gde. Potreban je samo ludak sa parama voljan da istresa i pretresa svoju privatnost. Odgvorni ljudi sa televizije će to prihvatiti u trci za profitom, a dokoni ljudi pred malim ekranima će to gledati kao finale Lige Šampiona.

Ironija sveta leži u tome da ludake bez novca i moći zovemo frikovima i od njih se sklanjamo kao od zarazne bolesti, a ludake sa novcem i moći zovemo ekscentricima, poštujemo ih i udovoljavamo njihovim hirovima. To je oduvek tako. Ludwig Bavarski je u svom ludilu gradio dvorce da se odvoji od sveta, mi ih danas posećujemo i divimo se količini ulupanog novca u genijalna rešenja za sumanute ideje. U njegovo vreme su ljudi drugačijeg društvenog statusa sa sličnim dijagnozama zatvarani u samostane i bolnice ili su nad njima vršeni eksperimenti.

Kad god se potegne pitanje psihičke bolesti, treba biti izuzetno obazriv u tretmanu jer zamke leže na sve strane. Možda priča skrene u eksploataciju, jeftini uvredljivi humor ili, još gore, tetošenje i patroniziranje. Možda se uguši u političkoj korektnosti i ostane prazna, banalna i besmislena. Zapravo, najteže je napraviti satiru koja će biti usmerena na spoljne uzroke i spoljne manifestacije nečije psihičke bolesti, koja će ići i u širinu i u dubinu u ispitivanju šta to dovraga ne valja sa ovim svetom, a koja će za svog protagonistu buditi makar minimum empatije, čak i kad je ovaj očito u krivu.

Ovde su to uspeli. Prvo, scenario je savršeno precizan i savršeno na mestu. Režija ga razigrava tamo gde je potrebno, podvlači i akcentira na pravim mestima. Ogroman posao su napravili i glumci. Galerija epizodista je ogromna i najčešće su u pitanju odlična ostvarenja. Tima Robbinsa je zadovoljstvo gledati kao psihijatra, kao i Joan Cusack u ulozi šefice produkcije. Ogromno priznanje je zaslužila i Kristen Wiig u glavnoj ulozi. Ona je pre svega komičarka, ali njen humor ne izvire iz očitih štoseva ili fizičkih gegova. Ona je ozbiljna i dozirana, u svakom trenutku ima svoj lik pod kontrolom i tačno zna kako da se postavi. Uostalom, pogledajte je u Hateship Loveship i sve će vam biti jasno, a u Welcome to Me je taj balans između komedije i drame dovela do perfekcije.

Welcome to Me je jedna izuzetno ozbiljna, višeslojna satira. Ovo je primer relevantnog i inteligentnog filma. Apsolutna preporuka.