Tár

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Od pamtiveka do sada, palo je puno velikih, bogatih i moćnih, ali još i više onih koji su jašući na egu, sebi utvarali da su bogati, moćni i toliko veliki, da ne mogu pasti. Pali su i stvarni geniji na svojim poljima, ali još i više oni koji su navodnu genijalnost koristili kao masku za nepodopštine. Primera je mnogo, ne samo u našem filmskom svetu, nego i u drugim granama ljudske delatnosti, a neki su se, barem za sada, izvukli. ,,Tar“, Toda Filda, koji nam se nakon premijere u Veneciji (uz Volpi kup Kejt Blančet za najbolju glumicu, što je čini ranim favoritom za Oskara) i turneje po izabranim festivalima, ukazao i na internetskim video-servisima, film je o takvom padu.

,,Tar“, međutim, nije film nekoga kome je suđeno da padne ili ko je već pao, pa se sada vraća. Fild se, doduše, vraća nakon pauze koja je trajala 16 godina, a bila je obeležena nerealizovanim projektima. Bivši glumac Fild je, naime, važio za jednog od američkih autora koji su najviše obećavali početkom novog milenijuma kada je sa kratkih filmova usput snimljenih dok se gajila glumačka karijera, prešao na dugometražne radove prepoznate od kritike i relevantnih filmskih institucija.

Sam Fild ima tri nominacije za Oskare za njegova dva filma ,,In the Bedroom“ (2001) i ,,Little Children“ (2006), dve scenarističke i jednu producentsku, dok su filmovi skupili ukupno osam nominacija, nijednu potvrđenu. Čini se da će sa Tar svoj uspeh ponoviti, a verovatno ga podići i na koju stepenicu više.

Kada upoznamo protagonistkinju Lidiju Tar (Blančet), ona je, čini se, na vrhu sveta, i to samo i isključivo svojom zaslugom. Primarno je dirigentkinja, pritom prva žena koja je kao rezidentni maestro dirigovala u pet najvećih koncertnih kuća na svetu, ali uz to je i kompozitorka neoklasične i filmske muzike, etno-muzikološkinja koja je proputovala Amazoniju i zapisala melodije tamošnjih naroda. Pa spisateljica čija autobiografija upravo izlazi iz štampe, gostujuća profesorka koja drži masterklase na prestžnim konzervatorijumima i aktivistkinja za suštinsku ravnopravnost žena.

Upoznajemo je u Njujorku kako, povodom svoje knjige, daje javni intervju novinaru Njujorkera Adamu Gopniku (igra samog sebe) u kojem deli neke anegdote iz istorije dirigovanja. Kao i one iz relativno bliže prošlosti, dok Gopnik hvali njena dostignuća i članstvo u takozvanom EGOT klubu (ljudi koji su dobili sve četiri nagrade Emi, Gremi, Oskar i Toni), dok ističe kako joj je jedini još neostvaren cilj da kao matični dirigent kuće izvede svih pet Malerovih simfonija, ali i ostvarivanje tog cilja je u planu uskoro.

Ta i takva, genijalna Lidija sebi dozvoljava da ne pamti imena svojih obožavatelja, da izbegava da posavetuje one koji joj se ulizuju, poput njujorškog dirigenta Eliota (Mark Strong, skoro neprepoznatljiv) da bude osorna prema raznom osoblju u koje ubraja i asistentkinju Frančesku (Noemi Merlan) kojoj daje lažne nade da će jednom raditi svoj primarni, dirigentski posao, dok je zatrpava sekretarskim dužnostima, pa čak i da povremeno publici sruči neprijatnu i politički nekorektnu istinu u lice.

Potonje se događa na predavanju na Džulijardu na kojem Lidija na zub uzme mladog, kvir i tamnoputog dirigenta, i to po pitanju njegovog nedostatka afiniteta za muziku „pokojnih, pobožnih, belih Austro-Nemaca koji su se jako dobro snalazili u patrijarhalnom društvenom uređenju“, pritom prestrašenog i nervoznog momka implicitno nazivajući neznalicom i robotom čijim moralnim kompasom upravljaju društveni mediji. Lako za to što je Lidija u pravu ne samo iz svoje, nego i iz muzičko-istorijske perspektive, ali značajnije je to da ona to, iz pozicije deklarisane lezbejke, feministkinje i muzičkog genija to sebi može dozvoliti.

Čini se da i stvari kod kuće nisu puno različite od onih u svetu reflektora, akademije i kulturne elite. Lidija je u braku sa Šeron (Nina Hos), koncert-majstoricom svoje matične kuće, Berlinske filharmonije, njih dve imaju skladan, iako ne nužno strastven odnos pun poštovanja, kao i prema kći Petri o kojoj se zajedno brinu, koliko je koja u mogućnosti. Lidija ima i neke planove na poslu, poput one da „rotira“, odnosno zameni svog zamenika, da izabere solistu za jedan od sledećih projekata i da presluša i u orkestar uvede novu violončelistkinju Olgu (Sofi Kauer, inače violončelistkinja).

Ali ta njena savršena fasada sačinjena od elitnog posla, elitnog stana, elitnih hotela i inherentno elitističkog stava počinje da se kruni u nizu naizgled nepovezanih događaja. Prvo je izvesna Krista Tejlor optužuje za mobing i gušenje njene karijere. Onda Lidija počinje da se budi noću i zatiče svoje stvari u stanju u kojem ih nije ostavila.

Onda se, na primeru njenog interesa za Olgu, ispostavlja da je Lidija imala običaj da zavede, pa odbaci neku mladu devojku, te da se tako nešto možda dogodilo i Kristi, dok je kod kuće uznemirava komšinica čudnog izgleda koja se brine o bolesnoj majci. Koliko su te stvari povezane? Koliko ih Lidija može rešiti kao na tekućoj traci, a koliko će ipak biti previše i za nju i sve simboličke „kredite“ koje je ranije skupila?

Jer istina je, kako kaže Šeron negde pred kraj filma, da Lidija s ljudima uglavnom stupa u transakcione odnose po načelu toga šta je njoj korisno ili zgodno za postizanje nekog cilja ili dostizanje neke pozicije. To ne bi smelo biti nikakav „spoiler“ onima koji su ikada imali doticaja ne samo sa elitnom, već i sa bilo kakvom institucionalnom kulturom.

Naime, kulturne institucije poput pozorišta i orkestara, o onim projektnim poput filmskih i televizijskih produkcija, pune su tračeva i intriga koje često više oblikuju stvarnost i politiku kuće nego što to čini nekakav opipljivi meritum. Pitanje je samo granica: koja će, kakva i kolika svinjarija biti dovoljna da neko „zglajza“. Nedavnih primera za to ima dosta, od Harvija Vajnstina do Kevina Spejsija, a sudbina potonjeg kao „tezgaroša“ koji odlazi na zvanične susrete s tragikomičnim poludiktatorima ili jednog takvog čak i igra u predstojećem projektu Jakova Sedlara može poslužiti kao upozorenje, ali i kao ključ za tumačenje strelice koju na kraju svog filma odapinje Fild.

Tar je, dakle, svakako #metoo film, odnosno film #metoo epohe i delimično posvećen i tom fenomenu, ali Fild toj društvenoj temi pristupa na originalniji, inteligentniji, dublji i promišljeniji način. Opet, više od toga, u pitanju je izuzetno atmosferičan, težak i lakonski efikasan spoj između psihološke drame i trilera o padu heroja i genija (jer genije uvek mora imati manu koja ga s jedne strane čini genijem, ali sa druge otvara mogućnost njegovog pada) s obiljem referenci na same velikane filmske umetnosti, od Tarkovskog, preko Kjubrika do Kopole kojeg se čak direktno proziva za humorni efekat.

Prva stvar koju je Fild sjajno obavio je kasting za šta zasluge mora podeliti s ekipom kasting-direktora koja je uključivala i prekaljenu Ejvi Kaufman. To se posebno odnosi na izbor Kejt Blančet za izuzetno zahtevnu, a njoj izuzetno odgovarajuću naslovnu i noseću ulogu. Nije tu samo stvar neke porculanske hladnoće u lepoti kojom glumica zrači, već pre svega višeznačnosti i višeslojnosti lika. Jer Lidija Tar je i junakinja, i ludača, i majka, i genijalka, i seksualni predator, i ranjena žena na meti jednog novog sveta koji ona ne razume, i arogantna osoba koja isti taj svet ne želi da razume. Za tako nešto, Kejt Blančet je idealan izbor. Zanimljiva je i kontraintuitivna upotreba još jedne percipirano „hladne“ glumice, Nine Hos koja je kao muza Kristijana Pecolda patentirala tu hladnoću i odmak kao masku ispod koje se skrivaju burne emocije. Ovde Fild insistira na njenoj fragilnosti, pa čak i inertnosti da ne ide protiv energije koju diktira njena partnerka. Ostali, pak, u svom tipu, ili čisto kontra istog, izvršavaju specifične Fildove zadatke s punom kontrolom i na najbolji mogući način.

S tehničke strane, briljira scenograf Marko Bitner Roser koji insistira na modernim enterijerima čistih linija, u skladu sa savremenim arhitektonskim trendovima, a koji su ipak umetnuti u jedan stari evropski grad koji ne može biti po svemu moderan. Te linije pedantno hvata direktor fotografije Florijan Hofmajster sa izrazitim osećajem za simetriju, dok Hanekeova montažerka Monika Vili diktira usporeni tempo za maksimizaciju efekta jeze koja dolazi iz nečeg normalnog, čak svakodnevnog, a opet tako ljudskog. Uz kontraintuitivnu originalnu muziku Hildur Gudnadotir u kojoj se spaja moderna atonalna klasika i elektronsko pulsiranje, možemo reći da je ovo izuzetno napet film.

Pa opet, čini se, ipak, da je Tod Fild ipak zagrizao više nego što može da proguta, ma koliko održavao utisak elegancije u izvedbi. Rezultat je da film predugo traje, ali ne zbog sporosti i montažnog ritma, već zbog kombinacije repeticija nekih svakodnevnih stvari koje, svaka za sebe, savršeno služe svrsi, ali zajedno ispadaju inflatorne, kao i gomilanja nekih distrakcija koje verovatno ne vode nikuda, što možda biva u životu, ali na filmu takođe ispadaju inflatorni. Opet, i pored toga je „Tar“ jedan od onih filmova koje treba obavezno pogledati i jedan od temeljitije složenih „povratničkih“ filmova.

Where'd You Go, Bernadette

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Richard Linklater

scenario: Richard Linklater, Holy Gent, Vincent Palmo Jr. (prema romanu Marije Semple)

uloge: Cate Blanchett, Emma Nelson, Billy Crudup, Kristen Wiig, Zoe Chao, Laurence Fishburne, Steve Zahn, Megan Mullaly

Richard Linklater nije samo jedan od najplodnijih reditelja današnjice, već je i jedan od najkompletnijih i najkonzistentnijih, bez ijednog lošeg, slabog filma u filmografiji. Da stvar bude čudnija, sve to je postigao praktično se nikada ne odlepivši od miljea koji mu je poznat, belačkog, predgradskog i srednjeklasnog, doduše sa par iskoraka u krugove buržoazije (što mu je, verujem, takođe poznata okolina). Brojni će mu zameriti taj naizgled izostanak dubljeg socijalnog angažmana, ali taj angažman postoji makar kao fusnota u pričama o odrastanju, ljubavi, odnosu do svog neposrednog okruženja. Sa druge strane, kod Linklatera je evidentno potpuno odsustvo popovanja i fingiranja angažmana iz udobne rediteljske fotelje, češće u nezavisnoj nego u hollywoodskoj varijanti.

To važi i za njegov poslednji film, Where'd You Go, Bernadette, koji se neapologetski bavi onim što zlobnici krste kao "first world problems", i to kroz inteligentnu adaptaciju relativno plitkog bestselera Marije Semple. U režiji nekog drugog, ovo bi bila jedna od onih napola inspirativnih limunada za mlađu ili ne baš koncentrisanu publiku. Linklater, međutim, zna bolje i to demonstrira na svakom koraku: produbljujući kontekst, pokazujući sklonost ka kolažiranju različitog materijala, optirajući za neuobičajenu strukturu. U krajnjoj liniji, birajući prave glumce za likove koje je razvio skupa sa ko-scenaristima Holy Gent i Vincentom Palmom radeći sa problematičnim izvornim materijalom.

Naslovna junakinja koju igra Cate Blanchett na liniji ne previše različitoj od naslovne uloge u filmu Blue Jasmin Woodija Allena (za koju je dobila Oscara) je nestala na Antarktiku, što vidimo u prologu filma. U flashback ekspoziciji koja zauzima skoro tri četvrtine filma, saznaćemo zašto. Tu, doduše, nema neke naročite misterije, ali se Linklater zapravo bavi drugim i dosta dubljim stvarima: njenim odnosom prema vlastitoj porodici i komšiluku, odnosom prema odabranim ili od društva nametnutim ulogama i psihom koja se lomi kada se pojedinac ne bavi svojim pozivom.

Bernadette je inteligentna, cinična i psihički načeta žena-majka-domaćica u okruženju hi-tech buržoazije u predgrađu Seatlea. Njen muž Elgie (Crudup) je prezaposleni direktor u Microsoftu, a kćerka Bee (debitantkinja Emma Nelson) slatka i pametna štreberka na kraju osnovne škole koja planira odlazak u internat koji će je pripremiti za studije. Ona ih svakako voli, ali njoj u životu nešto fali, što se manifestuje kroz njenu agorafobiju, izbegavanje ljudskog društva, verbalno nadmudrivanje sa susedima predvođenim iritantnom "helikopter-mamom" Audrey (Wiig) i zapuštenim stanjem njihove kuće, bivšeg popravnog doma koji su Bernadette i Elgie pokušali pretvoriti u svoj dvorac. Ona pati od nesanice, pa zna da prilegne i otkunja čak i na javnim mestima, sa banalnim životnim stvarima ne želi da se bakće, već to prepušta virtuelnoj sekretarici Manjuli koja navodno živi u Indiji.

U nekom drugom filmu, ona bi bila jedna od onih ludaja iz komšiluka koje znaju biti zabavne u malim dozama, ali su već u srednjim postaju prilično toksične jer odašilju negativnu energiju. Ona je depresivna i potrebna joj je pomoć koju ona odbija jer zna ili misli da zna bolje. Međutim, ona nije takva bez razloga, a iza toga se krije neostvarenost ili nemogućnost ostvarenja u okolini koja je sve samo ne prirodna i stimulativna za osobu njenog tipa i formata. Bernadette je, naime, ranije bila arhitektinja sa reputacijom genijalca i osobe koja će uneti revoluciju u struku. Ali, što svojom, što tuđom krivicom, a uglavnom usled spleta okolnosti, ona je zaglavljena u ulozi koja joj ne stoji, što vrlo vokalno pokazuje, dok se velike nevolje spremaju.

Počnimo od najočitijeg: glumci su fantastični i fantastično izabrani. Cate Blanchett i vizuelno i verbalnim eskapadama privlači pažnju na sebe i tu je zadržava. Billy Crudup ima tu neku smirujuću energiju kakvu stereotipno odašilju hi-tech direktori, kao kakav ostareli klinac koji pokušava da se ponaša odraslo, ali mu razumevanje situacije ne ide najbolje jer nema vremena i energije da se u to udubi. Emma Nelson je otkriće i potpuno je prirodna u svojoj ulozi, ali to je nešto što Richard Linklater inače povremeno radi. (Na primer, sa Dazed and Confused je lansirao čitavu generaciju američkih glumaca.) Kristen Wiig pleše po ivici u svojoj ulozi, ali ne odlazi u karikaturu, što isto važi i za Zoe Chao u ulozi njene "prve zamenice" koja, zgodno, radi kao Elgieva asistentkinja. U cameo ulozi briljira i Laurence Fishburne i to tako što pokazuje da zna da sluša.

Nadalje, Linklater menja strukturu romana koji je opterećen inflacijom "moderne" komunikacije kroz elektronsku poštu, poruke i blog postove, što je u datom formatu donekle podnošljivo, ali se teško prenosi na film. Linklater zadržava od toga samo ono neophodno, poput mailova koje Bernadette diktira direktno u mobilni telefon. On takođe uvodi Bee kao naratorku, što možda i nije neophodno, na momente čak deluje saharinski (naročito u kombinaciji sa pesmom Cyndi Lauper koja opterećuje soundtrack), ali ne smeta preterano. Sa druge strane, on u okvir igranog filma ubacuje i jedan lažni dokumentarac TV-stila (sa obiljem "talking heads" intervjua gde vidimo Fishburna, Stevea Zahna i Megan Mullaly kao Bernadettine bivše kolege), i to u dva navrata ključna za priču.

Vizuelni identitet filma možda nije na nivou najboljih Linklaterovih radova, ali on s njime prenosi poentu, bilo da se radi o večito sivom nebu jednog od najkišovitijih gradova sveta, o arhitektonskom neukusu istog tog grada ili o enterijerima koji diktiraju pozicije i psihička stanja likova. Primera radi, svaka kuća, kancelarija i restoran imaju svoju topografiju potpuno u skladu sa likovima koji tu žive, rade ili gostuju.

Ono što Linklater postiže je prenošenje čiste i nepatvorene emocije kroz dubinsku socijalno-psihološku studiju koju nam iznosi ležerno u pozadini priče. Where'd You Go, Bernadette je priča o predgrađu, o mekoj opresiji, o materinstvu kao konceptu, o foliranju i o spremnosti da se to foliranje prozove, o mehanizmima odbrane i potrebi osobe da bude to što jeste. Tu Linklater ulazi "all in", sa punim srcem i zbog toga je film u konačnici izuzetan.

Truth

2015.

scenario i režija: James Vanderbilt (prema knjizi Mary Mopes)

uloge: Cate Blanchett, Robert Redford, Topher Grace, Dennis Quaid, Elizabeth Moss, Bruce Greenwood, Stacy Keach, John Benjamin Hickey

Godina je 2004. i Americi predstoje predsednički izbori. Predsednik u kabinetu je svoj prvi mandat osvojio tesnom i sumnjivom većinom, a sranje koja ga je zadesilo (napad na WTC i Pentagon) je zajedno sa svojom klikom iskoristio kako bi pokrenuo barem jedan nepotrebni haotični rat (onaj u Iraku, intervencija u Afganistanu je sasvim legitimna, premda je upitno kako je vođena) i reformirao unutarnje prilike, od sigurnosnih službi nadalje. Tokom leta razlika između njega i “izazivača” Johna Kerryja je tesna, ali još uvek u njegovu korist. Kampanja je oštra i predsednikova administracija po svom protivniku puca iz svog raspoloživog oružja, uključujući i glasine o tome kako je Kerry u velikoj meri lagao o svojim borbenim zaslugama u Vijetnamu.

Ispostavlja se da je to rizičan potez jer ni vojni put predsednika Busha nije bez mrlje. Ako ga je uopšte bilo, to jest. Ne zvuči nimalo laskavo za “trigger-happy” predsednika da je iskoristio veze svoje veoma bogate i uticajne familije kako bi izbegao da služi u Vijetnamu, pa je umesto toga prolazio obuku za vojnog pilota u teksaškoj Nacionalnoj Gardi (što je presedan, pošto Garda svoje vazduhoplovstvo uglavnom popunjava penzionisanim vojnim pilotima). Još manje dobro zvuči činjenica da se vrli budući predesednik na toj obuci praktično nije ni pojavio, a da su izveštaji popunjavani i falsifikovani uz pritiske sa najvišeg mesta.

Emisija 60 Minutes na televizijskoj mreži CBS smatra se zlatnim standardom televizijskog istraživačkog novinarstva. Njen tim voditelja, producenata i istraživača je otkrio i plasirao priču o Bushovom (ne)služenju vojnog roka. Truth je film o tom timu, njihovom radu na slučaju i njihovim posledičnim sudbinama.

Prva trećina filma se može podvesti pod klasične filmove o istraživačkom novinarstvu. Producentkinja Mary Mopes (Blanchett) okuplja svoj tim, koji pored iskusnog voditelja Dana Rathera (Redford) sačinjavaju i konsultant i bivši aktivni oficir Roger Charles (Quaid), nadobudni istraživač Mike Smith (Grace) i Lucy Scott (Moss). Nakon dojave o poslovnim vezama familija Bush i Bin Laden, gde nema ničeg ne znam kako vrućeg, Mary i ekipa dolaze do Bushovog vojnog dosijea i vode istragu u tom pravcu. Mary uspeva da od bivšeg oficira Billa Burketta (Keach) dobije skrivene podatke i izveštaje koji potvrđuju teoriju o tome da je Bush eskivirao i onako smanjenu vojnu obavezu, a tim juri druge izvore, potvrde i goste dok im krajnji rok (smatra se da bi posle početka septembra takva emisija nužno imala dnevno-političke konotacije, ako je već kampanja u toku) visi nad glavama.

Ok, oni su ga raskrinkali, još u prvih 45 minuta filma, ali znamo da to nije to. Mislim, ipak je Bush dobio te izbore. Tu film okreće na drugu stranu, a naši novinari-istraživači umesto lovaca postaju lovina, odnosno meta difamacijske kampanje. Teza desničarskih medija i blogera (vrli novi svet u kojem se svako mišljenje smatra jednako legitimnim) je ta da su Mopesova i Rather imali političku agendu i da su u procesu zaboravili da provere autentičnost dokumenata ili namerno podvalili falsifikate.

 U tom trenutku priča skreće sa Busha i njegovog vojnog angažmana prema potpisima, slovima i fontovima, pisaćim mašinama i kompjuterima, dakle detaljima. Ne raspravlja se o izvornoj temi, nego o propratnim detaljima. Suština je u tome da novinari zaista nisu potvrdili autentičnost izvan svake sumnje, a njihovi papiri za koje svedoci tvrde da su relevantni su fotokopije, a ne originali, a oni koji tvrde da je sve falsifikat to takođe nisu dokazali, pa smo tu u sivoj zoni. Još je zanimljivije kako se medijska kuća CBS, oličena u jednom od urednika, Andrewu Heywardu (Greenwood) ponela prema svojim novinarima koje je ostavila na vetrometini kritika i na kraju otpustila, iza čega se možda krije splet korporativnih i političkih uticaja.

James Vanderbilt kao autor i Truth kao film jasno stoje na strani novinara, mada tu nije reč o nekakvoj glorifikaciji bilo njih kao ličnosti, bilo novinarstva kao profesije. Oni jesu prikazani kao žrtve, ali i kao u solidnoj meri odgovorni za svoje sudbine. Uostalom, i izbor Roberta Redforda i Cate Blanchett za glavne uloge je indikativan i govori u tom pravcu, kao i izbor izvorne knjige Mary Mopes. Vanderbilt ipak uspeva da održi nekakvu distancu, iako ne postiže objektivnost, što mu nije ni cilj. On, međutim, uspeva da pozicionira teme političkih pritisaka na novinarstvo i sukoba novih medija sa tradicionalnim i da kroz sve to provuče interese kapitala, kao i da kontrolom tempa napravi jedan sasvim pratljiv film.

Treba napomenuti da je Vanderbilt debitant u funkciji reditelja, ali je zato prekaljeni scenarista koji iza sebe ima i gomilu slabih filmova, rad na franšizi The Amazing Spider-Man, ali i scenario za Fincherov Zodiac. Njegova režija se može nazvati školskom i sigurnom, od izbora glumaca do rada sa njima. Cate Blanchett je sjajna kao obično, iako se u njenoj interpretaciji Mary Mopes mogu naći odjeci uloge Jasmine French: u pitanju je pametna i sposobna žena koja se suočava sa izazovom u životu koji je dovodi na rub rastrojstva. Robert Redford možda ne liči na Dana Rathera, ali je kao stvoren za ovakve uloge, ne samo zbog ranijih uloga tog tipa, koliko zbog prijemčivosti, ljudskosti i pristojnosti kojom kao glumac odiše.

 Problemi filma i scenarija su na drugim mestima. U suštini, osim ovo dvoje likova, drugi nisu ni razvijeni dalje od osnova. Čak su i njihove motivacije jednostavne i relativno grubo ocrtane, a Vanderbilt se na njih vraća i vraća. Zapravo, jedino Mary ima ikakav privatni život sa mužem (Hickey) i problematičan odnos sa ocem kao motivaciju za profesiju postavljanja pitanja. Tako je Elizabeth Moss potrošena na lik bez svojstava, sveden na funkciju operativca, Topher Grace ima jednu scenu sa velikom govorancijom, a jedino Dennis Quaid od istraživačkog tima uspeva da se nametne zahvaljujući svom glumačkom iskustvu i snađe se sa oskudnim materijalom. Stacy Keach uspeva da odigra epizodu na svom nivou, a Bruce Greenwood solidno prolazi kao negativac, nepoverljivi šef koji istraživače tretira u najboljem slučaju sa učtivom distancom (kada je sve kako treba), a spreman je da ih žrtvuje u deliću sekunde na prvi znak problema.

Istina je da bi film profitirao od profiliranijih likova, ali je daleko od lošeg kako god. Njegov glavni problem je, ipak, vezan za odabir vremenskog trenutka. Tu ne govorim o 2016. kao izbornoj godini, a 2015. kao uvodu u politički cirkus koji trenutno posmatramo. Štos je u tome da smo u poslednje vreme imali priličnu količinu doku-drama i filmova prema istinitim događajima koji su se bavili istraživačkim novinarstvom i prljavim političkim igrama. Nije čak novina ni da novinari ne uspeju u svojoj misiji (Kill The Messenger kao primer). Truth će mnogi porediti sa Spotlightom i to mu neće ići na ruku.