kritika objavljena na XXZ
2019.
režija:
Richard Linklater
scenario:
Richard Linklater, Holy Gent, Vincent Palmo Jr. (prema romanu Marije
Semple)
uloge:
Cate Blanchett, Emma Nelson, Billy Crudup, Kristen Wiig, Zoe Chao,
Laurence Fishburne, Steve Zahn, Megan Mullaly
Richard
Linklater nije samo jedan od najplodnijih reditelja današnjice,
već je i jedan od najkompletnijih i najkonzistentnijih, bez ijednog
lošeg, slabog filma u filmografiji. Da stvar bude čudnija, sve to
je postigao praktično se nikada ne odlepivši od miljea koji mu je
poznat, belačkog, predgradskog i srednjeklasnog, doduše sa par
iskoraka u krugove buržoazije (što mu je, verujem, takođe poznata
okolina). Brojni će mu zameriti taj naizgled izostanak dubljeg
socijalnog angažmana, ali taj angažman postoji makar kao fusnota u
pričama o odrastanju, ljubavi, odnosu do svog neposrednog okruženja.
Sa druge strane, kod Linklatera je evidentno potpuno odsustvo
popovanja i fingiranja angažmana iz udobne rediteljske fotelje,
češće u nezavisnoj nego u hollywoodskoj varijanti.
To
važi i za njegov poslednji film, Where'd You Go, Bernadette,
koji se neapologetski bavi onim što zlobnici krste kao "first
world problems", i to kroz inteligentnu adaptaciju relativno
plitkog bestselera Marije Semple. U režiji nekog drugog, ovo
bi bila jedna od onih napola inspirativnih limunada za mlađu ili ne
baš koncentrisanu publiku. Linklater, međutim, zna bolje i to
demonstrira na svakom koraku: produbljujući kontekst, pokazujući
sklonost ka kolažiranju različitog materijala, optirajući za
neuobičajenu strukturu. U krajnjoj liniji, birajući prave glumce za
likove koje je razvio skupa sa ko-scenaristima Holy Gent i
Vincentom Palmom radeći sa problematičnim izvornim
materijalom.
Naslovna
junakinja koju igra Cate Blanchett na liniji ne previše
različitoj od naslovne uloge u filmu Blue Jasmin Woodija
Allena (za koju je dobila Oscara) je nestala na Antarktiku, što
vidimo u prologu filma. U flashback ekspoziciji koja zauzima skoro
tri četvrtine filma, saznaćemo zašto. Tu, doduše, nema neke
naročite misterije, ali se Linklater zapravo bavi drugim i dosta
dubljim stvarima: njenim odnosom prema vlastitoj porodici i
komšiluku, odnosom prema odabranim ili od društva nametnutim
ulogama i psihom koja se lomi kada se pojedinac ne bavi svojim
pozivom.
Bernadette
je inteligentna, cinična i psihički načeta žena-majka-domaćica u
okruženju hi-tech buržoazije u predgrađu Seatlea. Njen muž Elgie
(Crudup) je prezaposleni direktor u Microsoftu, a kćerka Bee
(debitantkinja Emma Nelson) slatka i pametna štreberka na
kraju osnovne škole koja planira odlazak u internat koji će je
pripremiti za studije. Ona ih svakako voli, ali njoj u životu nešto
fali, što se manifestuje kroz njenu agorafobiju, izbegavanje
ljudskog društva, verbalno nadmudrivanje sa susedima predvođenim
iritantnom "helikopter-mamom" Audrey (Wiig) i
zapuštenim stanjem njihove kuće, bivšeg popravnog doma koji su
Bernadette i Elgie pokušali pretvoriti u svoj dvorac. Ona pati od
nesanice, pa zna da prilegne i otkunja čak i na javnim mestima, sa
banalnim životnim stvarima ne želi da se bakće, već to prepušta
virtuelnoj sekretarici Manjuli koja navodno živi u Indiji.
U
nekom drugom filmu, ona bi bila jedna od onih ludaja iz komšiluka
koje znaju biti zabavne u malim dozama, ali su već u srednjim
postaju prilično toksične jer odašilju negativnu energiju. Ona je
depresivna i potrebna joj je pomoć koju ona odbija jer zna ili misli
da zna bolje. Međutim, ona nije takva bez razloga, a iza toga se
krije neostvarenost ili nemogućnost ostvarenja u okolini koja je sve
samo ne prirodna i stimulativna za osobu njenog tipa i formata.
Bernadette je, naime, ranije bila arhitektinja sa reputacijom
genijalca i osobe koja će uneti revoluciju u struku. Ali, što
svojom, što tuđom krivicom, a uglavnom usled spleta okolnosti, ona
je zaglavljena u ulozi koja joj ne stoji, što vrlo vokalno pokazuje,
dok se velike nevolje spremaju.
Počnimo
od najočitijeg: glumci su fantastični i fantastično izabrani. Cate
Blanchett i vizuelno i verbalnim eskapadama privlači pažnju na sebe
i tu je zadržava. Billy Crudup ima tu neku smirujuću energiju kakvu
stereotipno odašilju hi-tech direktori, kao kakav ostareli klinac
koji pokušava da se ponaša odraslo, ali mu razumevanje situacije ne
ide najbolje jer nema vremena i energije da se u to udubi. Emma
Nelson je otkriće i potpuno je prirodna u svojoj ulozi, ali to je
nešto što Richard Linklater inače povremeno radi. (Na primer, sa
Dazed and Confused je lansirao čitavu generaciju američkih
glumaca.) Kristen Wiig pleše po ivici u svojoj ulozi, ali ne odlazi
u karikaturu, što isto važi i za Zoe Chao u ulozi njene
"prve zamenice" koja, zgodno, radi kao Elgieva
asistentkinja. U cameo ulozi briljira i Laurence Fishburne i
to tako što pokazuje da zna da sluša.
Nadalje,
Linklater menja strukturu romana koji je opterećen inflacijom
"moderne" komunikacije kroz elektronsku poštu, poruke i
blog postove, što je u datom formatu donekle podnošljivo, ali se
teško prenosi na film. Linklater zadržava od toga samo ono
neophodno, poput mailova koje Bernadette diktira direktno u mobilni
telefon. On takođe uvodi Bee kao naratorku, što možda i nije
neophodno, na momente čak deluje saharinski (naročito u kombinaciji
sa pesmom Cyndi Lauper koja opterećuje soundtrack), ali ne smeta
preterano. Sa druge strane, on u okvir igranog filma ubacuje i jedan
lažni dokumentarac TV-stila (sa obiljem "talking heads"
intervjua gde vidimo Fishburna, Stevea Zahna i Megan
Mullaly kao Bernadettine bivše kolege), i to u dva navrata
ključna za priču.
Vizuelni
identitet filma možda nije na nivou najboljih Linklaterovih radova,
ali on s njime prenosi poentu, bilo da se radi o večito sivom nebu
jednog od najkišovitijih gradova sveta, o arhitektonskom neukusu
istog tog grada ili o enterijerima koji diktiraju pozicije i psihička
stanja likova. Primera radi, svaka kuća, kancelarija i restoran
imaju svoju topografiju potpuno u skladu sa likovima koji tu žive,
rade ili gostuju.
Ono
što Linklater postiže je prenošenje čiste i nepatvorene emocije
kroz dubinsku socijalno-psihološku studiju koju nam iznosi ležerno
u pozadini priče. Where'd You Go, Bernadette je priča o
predgrađu, o mekoj opresiji, o materinstvu kao konceptu, o foliranju
i o spremnosti da se to foliranje prozove, o mehanizmima odbrane i
potrebi osobe da bude to što jeste. Tu Linklater ulazi "all
in", sa punim srcem i zbog toga je film u konačnici izuzetan.
