Hit Man

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Svaki tekst o nekom njegovom novom filmu treba da započne ovako: „Ričard Linklejter nikada nije imao loš film u karijeri, a za skoro četrdeset godina karijere ih je snimio 23.“ Brojke se, naravno, dodaju sa svakim novim filmom. To je već samo po sebi fantastičan uspeh u smislu konzistentnosti koji će se, verujemo, nastaviti, budući da mu je jedan film u post-produkciji, dva u produkciji i jedan u razvoju.

Tome svemu treba dodati i to da Linklejter u okviru postojeće brojke koju je na svom dresu nosio i legendarni bejzbol-igrač Rajn Sendberg (izbor sporta nije nimalo slučajan, ali je sportiste, doduše, prigodan) snimio i nekoliko apsolutnih remek-dela, od revolucionarnog Slackera, preko Before trilogije, sve do Boyhooda. Još je fascinantnije to što su Linklejterovi filmovi „radili“ odlično čak i kada bi to išlo protiv svih očekivanja, od eksperimenata s rotoskopskom animacijom (Waking Life, A Scanner Darkly, Apollo 10 1/2: A Space Age Childhood), preko spiritualnog nastavka Dazed and Confused, Everybody Wants Some!, pa do ekranizacije plitkog bestselera, Where‘d You Go, Bernadette.

Linklejterov najnoviji film, Hit Man, upada i u kategoriju onih filmova koji rade, iako to baš i ne bi moralo da bude rako, a i u kategoriju remek-dela ili makar vele-majstorija na korak od istih. Još čudnije, Linklejter ovde nije nužno inovativan, već se koristi nekim od oprobanih štoseva, ponekad čak i klišeima, kako bi spojio žanrove slobodnog „biopika“, filozofsko-psihološke drame, hiper-verbalne komedije i krimića u jednu vanserijsku priču u kojoj ima i napetosti (i to bez ispaljenog metka!), i ubedljive romanse, i zarađenog, zavređenog smeha, i samospoznaje do koje će gledaoci doći.

Hit Man je, kao i još dva filma složena oko koncepta plaćenog ubice, Finčerov The Killer (gledali, ostali lagano razočarani) i Korinov Aggro Drift (još ga čekamo), imao premijeru na festivalu u Veneciji. Tamo ga je za distribuciju promptno pokupio Netfliks, ali ga je pred globalnu objavu u petak, 7. juna, pustio u bioskopsku distribuciju na nekoliko odabranih teritorija. Iako tu nema spektakla koji bi zahtevao veliko platno, ipak ga, ako je moguće, valja pogledati u bioskopu, u socijalnoj situaciji i sa publikom čiji članovi nisu svi ukućani ili bliski prijatelji.

U pitanju je priča o Geriju Džonsonu, fakultetskom profesoru psihologije koji je, „tezgareći“ kao „undercover“ policajac, doprineo desetinama hapšenja. Njegova specijalnost je bila da pozira kao plaćeni ubica kojeg klijenti unajmljuju i tu ulogu je obavljao „kameleonski“ prilagođavajući se očekivanjima „klijenata“. U filmu je priča prebačena iz Linklejterovog Teksasa u kojem je Džonson „operisao“ u Lujzijanu, odakle je sam Džonson, te iz prošlog vremena (80-te i 90-te godine prošlog veka) u sadašnjost, a ni priča se ne drži striktno detalja iz Džonsonove profesionalne biografije, što postaje očito u peripetijama pred kraj filma, čak ni sami slučajevi nisu stvarni, koliko kompoziti nastali kreativnom obradom i kompilacijom istih, ali ništa od toga ne smeta, naprotiv.

Gerija (Glen Pauel) upoznajemo u njegovoj iskrenoj naraciji u kojoj nam se predstavlja kao skromni i dosadni fakultetski profesor psihologije i filozofije koji vozi „hondu sivik“, razveden je, živi s dve mačke koje se zovu Id i Ego, a omiljeni hobi mu je posmatranje ptica. Drugi hobi, petljanje s elektronskim uređajima, doveo ga je do „tezge“ za policiju u svojstvu saradnika koji prisluškuje dok njegov kolega Džasper (Ostin Amelio) „zašiva“ kriminalce.

Kada sirovi Džasper bude suspendovan zbog prestupa na drugim slučajevima, tim policajaca se odlučuje da upravo Gerija pošalje „u vatru“, uzdajući se u njegovu prirodnu smirenost. Prvi slučaj nekako prolazi, a Geri rešava da unapredi svoju „igru“ tako što će svaki put imati ne samo novo ime, već i kompletni identitet skrojen prema očekivanjima klijenta jer, kako nam on i Linklejter kažu, plaćeni ubica koji se može tek tako unajmiti je konstrukt iz knjiga, stripova, filmova i televizije, dok u stvarnosti takvi ljudi ne postoje.

Geri žanje uspeh na poslu sve dok ne upozna klijentkinju Medison (Adrija Arhona) koja želi da ubije svog bogatog muža koji ju je praktično zatočio i koji je maltretira. Iako je pod maskom u identitetu lagano ogrubelog Rona, on na njenu situaciju reaguje više kao psiholog, nego kao policajac i odgovara je od ideje, što je zapravo etičan čin koji će uzbuniti njegove kolege iz policije. Razlog tome je verovatno opipljiva hemija između njih dvoje jasna čak i najzbunjenijim gledaocima, a kada se ponovo sretnu i zbliže, to će staviti Gerija pred nove izazove: ne samo da je ne-etično spetljavati se sa bivšim „slučajevima“, već to može biti i opasno, a usput treba naći balans ili makar preklop između meke i smirene ličnosti Gerija i direktne, asertivne Ronove persone...

Nije teško naći objektivne mane ili makar nedostatke ovom filmu, brojati mu greške ili iskliznuća u pretencioznost, jer ima i toga. Narator koji služi za ubrzavanje ekspozicije, eksplikaciju, pa delom i zaplitanje, uglavnom je „tup“ instrument, a ni Linklejter ga tu ne inovira naročito. Dijalog koji reditelj potpisuje s glavnim glumcem odveć je napisan u cilju ubiranja humornih poena i poentiranja, tako da zvuči kao nešto što je nemoguće izgovoriti u stvarnom životu, a ona montažna sekvenca dokumentarnih i lažno-dokumentarnih arhivskih snimaka i inserata, ma koliko bila živahna, graniči s pretencioznošću. Na kraju krajeva, cela filmska priča je očito iskonstruisana iz i oko novinskog članka Skipa Holandsvorta da je čak moguće „nanjušiti“ preokrete ili smenjivanje tematskih preokupacija. O „svakodnevnoj filozofiji“ s ulica, sa šankova, iz učionica, s fakultetskih hodnika i travnjaka ne treba ni trošiti reči – ona je datost u svakom Linklejterovom filmu.

Ništa od toga, međutim, ne smeta ni najmanje, čak i dodatno popravlja utisak u filmu. Linklejteru sve to prolazi zato što tačno zna šta radi i zašto to radi. To je posve jasno iz njegove režije koja je u osnovi školska i nevidljiva, sve dok na nešto ne treba jače ili diskretnije akcentovati, što Linklejter čini sa sjajnim taktom. U svakom trenutku možemo tačno znati čemu služi koji rez, švenk ili prelaz s krupnjaka na total i obratno: postoji neka „tajna veza“ između Linklejtera i nas, gledalaca, pa mu verujemo bez zadrške.

Još jača veza postoji između njega i glumaca i u tome se dosta često skriva tajna uspeha njegovih filmova. Ne samo da on glumce bira, pronalazi, gaji i usmerava ne bi li oni došli do zajedničke energije i hemije na ekranu, on im je čak i lojalan da će im davati uloge po više puta u karijeri, često ima poverenja u njih zbog čega je spreman prihvatiti njihove scenarističke sugestije, uvažava ih i deluje kao da se s njima druži.

U slučaju Glena Pauela koji nosi ceo film, ovo im je druga saradnja, pa se oseća to razumevanje i poverenje, a pritom Pauel igra najmanje dvostruku ulogu, kao Geri i kao „Ron“, uz nekoliko drugih koloritnih „epizodica“ kao drugi potencijalni plaćeni ubice. I Ostina Amelija je Linklejter „otkrio“, i to u istom filmu u kojem je dao ulogu Pauleu, Everybody Wants Some!, ali ovde njih dvojica mogu da imaju interakciju u svedenijem okruženju, odnosno bez gužve. Pravo otkriće je Adrija Arhona koja je, doduše, imala par uloga čak i u prominentnijim filmovima, ali nikada nije bila raspoložena kao sada, kanališući ranjivost i emociju, ali i rešenost, pritom deleći neverovatnu hemiju na ekranu sa Glenom Pauelom.

Zbog reditelja i zbog glumaca ćemo biti spremni da film kao što je Hit Man prihvatimo bez zadrške, čak i kad znamo šta je u njemu i u kojoj meri „lažnjak“ ili kliše. Jer doktoru, učitelju, popu i Linklejteru moramo verovati, a samo potonji će se uvek potruditi da nam objasni poneki detalj. Na kraju, čak i ako se ne složimo da se ovde radi o remek-delu, moraćemo se složiti da mu je makar vraški blizu.

Apollo 10 1/2: A Space Age Childhood

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ričard Linklejter nema nijedan loš film, a snimio ih je više od dvadeset. Čak i njegovi slabiji filmovi, kojima je određeni deo kritike i publike zamerao derivativnost, nedostatak izvorne inspiracije i kačenje na postojeće trendove, zapravo su više nego okej. Jasno je: da ih je snimio bilo koji drugi reditelj, bili bi smatrani za dobre.

Snimio je Linklejter i neke od genijalnih i apsolutno prelomnih filmova, zbog kojih ga komotno možemo smatrati najsnažnijim autorskim glasom takozvane ,,generacije X“.

U to svakako možemo ubrojati njegov rani rad ,,Slacker“ iz 1990. godine kojim je radikalno redefinisao pojam filmske naracije. Potom ,,Dazed and Confused“ (1993) gde je upotrebio formulu ,,Američkih grafita“ (,,American Graffiti“, 1973) Džordža Lukasa da ispriča priču o mladosti u predgrađu i lansira karijere nove generacije američkih glumaca, slavnu ,,Before“ trilogiju, naročito njen prvi deo ,,Before Sunrise“ (1995) s kojim je uspostavio izraz „walk and talk“ filma. Celu trilogiju, pak, možemo sada smatrati genijalnom, zbog toga što je pustio omiljenim likovima da odrastu i čak da počnu da stare. A na kraju, tu je i film ,,Boyhood“ (2014), ostvarenje genijalni makar zbog činjenice da je takav projekat praćenja lika i pričanja priče, kroz dvanaest dugih godina - uopšte završen.

Linklejter ima običaj da se vraća onim pričama i temama, koje se vrte oko protoka vremena, odrastanja i starenja, kao i predgrađa. ,,Boyhood“ je tu primer izuzetne konciznosti i upornosti, a i ,,Before“ trilogiju možemo uzeti kao primer (inače, po aritmetici ova bi nam godina morala doneti i četvrti nastavak, premda o tome nema informacija). Ima i drugih primera, recimo ,,Everybody Wants Some!“ (2016) možemo uzeti kao tematsku i stilsku ekstenziju ,,Dazed and Confused“, u kojoj prvi brucoški dani slede matursko veče, doduše sa drugim likovima i smeštenu u blago drugačiji vremenski period.

S tim u vezi, Linklejterov najnoviji film ,,Apollo 10 1/2: A Space Age Childhood“, koji nam se tokom sedmice za nama ukazao na Netfliksu, možemo posmatrati kao nastavak njegovog postojećeg opusa. Tematski, u pitanju je nastavak, odnosno svojevrsna konkretizacija filma ,,Boyhood“ (umesto raspona od 12 godina, imamo jedno leto „koje će promeniti sve“ u životu jednog dečaka iz predgrađa Hjustona). Stilski, pak, ,,Apollo 10 1/2“ se nastavlja na Linklejterove animirane filmove ,,Waking Life“ (2001) i ,,A Scanner Darkly“ (2006), iz prostog razloga što upotrebljava rotoskopsku tehniku digitalne animacije.

Naš junak i narator je dečak Sten, kojem glas daje Majlo Koj u detinjstvu, a Linklejterov česti saradnik Džek Blek u odrasloj dobi, kao i u funkciji naratora. Sten odrasta u predgrađu Hjustona kao najmlađi u osmočlanoj familiji. Otac je činovnik u američkoj svemirskoj agenciji NASA zadužen za transport, majka domaćica, starija braća se trude da zarade koji dolar poslićima po komšiluku, sestre prate muzičku scenu i preko nje polako formiraju političke stavove, koji idu u kontru njihovom konzervativnom ocu. Sten provodi vreme učeći u školi, družeći se sa komšijskom decom, praveći nestašluke i povremeno upadajući u nevolje.

Godina je 1969, mesto radnje je centar američkog svemirskog programa, a „svemirska trka“ između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza je nacionalna, a naročito lokalna opsesija. Svoju neobičnu ulogu u tome odigraće i Sten. Dvojica agenata u odelima se pojavljuju na školskom igralištu, gde Sten s društvom igra igru koja podseća na bastardno dete američkog fudbala i bejzbola - i biraju upravo njega za supertajni program trening misije, pred spuštanje na Mesec. Naučnici su, naime, greškom napravili lunarni „rover“ koji je pretesan za odraslog čoveka, pa im za test-misiju treba dečak. Zvuči kao san, je l‘ da?

Taj će se san isprepletati sa stvarnošću, sećanjima, velikom i „malom“, sasvim intimnom istorijom, naknadnom pameću i komentarima. U tome Linklejter, obilato se služeći naracijom, priča silne anegdote koje zvuče uverljivo, a opet sigurno nisu sasvim autobiografske (on je, naime, bio dete razvedenih roditelja). Već su, umesto toga, pre kompozitne, skupljene s raznih strana. Ali, režiser nudi i komentar na stanje stvari, po pitanju različitih pojava datog vremena.

Tako ćemo saznati nešto o ratu u Vijetnamu i percepciji istog od strane različitih generacija u okviru iste porodice. Saznaćemo nešto o načinu života, odricanjima i imperativu štednje (one anegdote o polovnim gumama na autu koje uvek pucaju i racionalizaciji krađe šperploče s gradilišta za improvizovani sto za ping-pong, su prosto divne). Dotaći ćemo se i vaspitnih tehnika koje se uglavnom svode na fizičko kažnjavanje (na vrlo kreativne načine) ili na pretnju istog, kao i bezbednosnih i ekoloških standarda onog vremena. Tu će mesto naći i školski program, od gradiva do „atomski zdesna“ vežbi, igrarije koje sa distance izgledaju dosta rizičnije nego što ih dečije oči tako percipiraju, pa izlete i posete zabavnim parkovima. Dobićemo uvid i u televizijski program, serije i filmove, muzičke i kontakt-emisije što je takođe bojilo nečije detinjstvo, nečiju mladost, nečiju zrelost, a i nečiju starost.

Kao i ,,Boyhood“, i ,,Apollo 10 1/2“, dakle, funkcioniše na barem dva paralelna koloseka: kao pričanje priče, ali i kao svojevrsna „vremenska kapsula“ koja nas teoretski, preko detalja, može vratiti u našu prošlost (ako smo je doživeli), ili povesti u jedan svet iz prošlosti o kojem smo znali poneku generaliju, ali detalje ne baš. Štos je, međutim, u tome što ovaj animirani film zapravo više funkcioniše kao verbalno, dakle literarno, nego kao filmsko (audio-vizuelno) iskustvo, pa se stoga možemo zapitati je li animacija doista bila potrebna da bi se ta priča ispričala.

Paradoksalno, odgovor je pozitivan, i to upravo zbog navedenih kvaliteta. Naime, oslanjanje na naratora kao aparaturu, autoru omogućuje digresiranje, skakanje iz jedne perspektive u drugu, poigravanje s nivoima pripovedanja (stvarnost, san, sećanje), što do izražaja dolazi u poslednjoj etapi filma. A tu količinu naracije ima više smisla animirati, nego snimiti kao igrani film. Druga bitna stvar tu su upravo svi ti silni detalji: njih bi bez naracije bilo izvodljivo ubaciti kao elemente vizuelnog pripovedanja, ali ne i tako detaljno objasniti i posvetiti im se. A u igranoj (ili verovatnije igrano-dokumentarnoj) varijanti, oni bi iziskivali ekstenzivno petljanje s različitim formatima snimaka koje, bi na kraju moglo rezultirati totalnim haosom.

Pod upitnikom je i tehnika rotoskopije, inače ne baš omiljena u krugovima strogo animiranog sektora, koji ga smatra za svojevrsnu „štaku“ za precrtavanje igranog materijala (osobito pokreta) i pretvaranja istog u pokret. Ali, ona svejedno iziskuje ekstenzivan rad, a autorima koji ne dolaze striktno iz krugova animacije pomaže da ispričaju svoje priče koristeći se (i) sredstvima animacije. Linklejter je s njom već imao iskustva i upotrebio ju je smisleno i za obuhvatanje toka svesti i filozofskih tema u ,,Waking Life“, kao i za svoj za sada jedini naučno-fantastični film ,,A Scanner Darkly“, adaptaciju dela Filipa K. Dika. Dok se cilj hvatanja toka svesti donekle poklapa, efekat koji Linklejter postiže je ipak drugačiji, a za njega tako karakterističan: akcenat na nostalgiju i humanost. To garantuje da ,,Apollo 10 1/2: A Space Age Childhood“ bude izuzetno pozitivno iskustvo.

Where'd You Go, Bernadette

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Richard Linklater

scenario: Richard Linklater, Holy Gent, Vincent Palmo Jr. (prema romanu Marije Semple)

uloge: Cate Blanchett, Emma Nelson, Billy Crudup, Kristen Wiig, Zoe Chao, Laurence Fishburne, Steve Zahn, Megan Mullaly

Richard Linklater nije samo jedan od najplodnijih reditelja današnjice, već je i jedan od najkompletnijih i najkonzistentnijih, bez ijednog lošeg, slabog filma u filmografiji. Da stvar bude čudnija, sve to je postigao praktično se nikada ne odlepivši od miljea koji mu je poznat, belačkog, predgradskog i srednjeklasnog, doduše sa par iskoraka u krugove buržoazije (što mu je, verujem, takođe poznata okolina). Brojni će mu zameriti taj naizgled izostanak dubljeg socijalnog angažmana, ali taj angažman postoji makar kao fusnota u pričama o odrastanju, ljubavi, odnosu do svog neposrednog okruženja. Sa druge strane, kod Linklatera je evidentno potpuno odsustvo popovanja i fingiranja angažmana iz udobne rediteljske fotelje, češće u nezavisnoj nego u hollywoodskoj varijanti.

To važi i za njegov poslednji film, Where'd You Go, Bernadette, koji se neapologetski bavi onim što zlobnici krste kao "first world problems", i to kroz inteligentnu adaptaciju relativno plitkog bestselera Marije Semple. U režiji nekog drugog, ovo bi bila jedna od onih napola inspirativnih limunada za mlađu ili ne baš koncentrisanu publiku. Linklater, međutim, zna bolje i to demonstrira na svakom koraku: produbljujući kontekst, pokazujući sklonost ka kolažiranju različitog materijala, optirajući za neuobičajenu strukturu. U krajnjoj liniji, birajući prave glumce za likove koje je razvio skupa sa ko-scenaristima Holy Gent i Vincentom Palmom radeći sa problematičnim izvornim materijalom.

Naslovna junakinja koju igra Cate Blanchett na liniji ne previše različitoj od naslovne uloge u filmu Blue Jasmin Woodija Allena (za koju je dobila Oscara) je nestala na Antarktiku, što vidimo u prologu filma. U flashback ekspoziciji koja zauzima skoro tri četvrtine filma, saznaćemo zašto. Tu, doduše, nema neke naročite misterije, ali se Linklater zapravo bavi drugim i dosta dubljim stvarima: njenim odnosom prema vlastitoj porodici i komšiluku, odnosom prema odabranim ili od društva nametnutim ulogama i psihom koja se lomi kada se pojedinac ne bavi svojim pozivom.

Bernadette je inteligentna, cinična i psihički načeta žena-majka-domaćica u okruženju hi-tech buržoazije u predgrađu Seatlea. Njen muž Elgie (Crudup) je prezaposleni direktor u Microsoftu, a kćerka Bee (debitantkinja Emma Nelson) slatka i pametna štreberka na kraju osnovne škole koja planira odlazak u internat koji će je pripremiti za studije. Ona ih svakako voli, ali njoj u životu nešto fali, što se manifestuje kroz njenu agorafobiju, izbegavanje ljudskog društva, verbalno nadmudrivanje sa susedima predvođenim iritantnom "helikopter-mamom" Audrey (Wiig) i zapuštenim stanjem njihove kuće, bivšeg popravnog doma koji su Bernadette i Elgie pokušali pretvoriti u svoj dvorac. Ona pati od nesanice, pa zna da prilegne i otkunja čak i na javnim mestima, sa banalnim životnim stvarima ne želi da se bakće, već to prepušta virtuelnoj sekretarici Manjuli koja navodno živi u Indiji.

U nekom drugom filmu, ona bi bila jedna od onih ludaja iz komšiluka koje znaju biti zabavne u malim dozama, ali su već u srednjim postaju prilično toksične jer odašilju negativnu energiju. Ona je depresivna i potrebna joj je pomoć koju ona odbija jer zna ili misli da zna bolje. Međutim, ona nije takva bez razloga, a iza toga se krije neostvarenost ili nemogućnost ostvarenja u okolini koja je sve samo ne prirodna i stimulativna za osobu njenog tipa i formata. Bernadette je, naime, ranije bila arhitektinja sa reputacijom genijalca i osobe koja će uneti revoluciju u struku. Ali, što svojom, što tuđom krivicom, a uglavnom usled spleta okolnosti, ona je zaglavljena u ulozi koja joj ne stoji, što vrlo vokalno pokazuje, dok se velike nevolje spremaju.

Počnimo od najočitijeg: glumci su fantastični i fantastično izabrani. Cate Blanchett i vizuelno i verbalnim eskapadama privlači pažnju na sebe i tu je zadržava. Billy Crudup ima tu neku smirujuću energiju kakvu stereotipno odašilju hi-tech direktori, kao kakav ostareli klinac koji pokušava da se ponaša odraslo, ali mu razumevanje situacije ne ide najbolje jer nema vremena i energije da se u to udubi. Emma Nelson je otkriće i potpuno je prirodna u svojoj ulozi, ali to je nešto što Richard Linklater inače povremeno radi. (Na primer, sa Dazed and Confused je lansirao čitavu generaciju američkih glumaca.) Kristen Wiig pleše po ivici u svojoj ulozi, ali ne odlazi u karikaturu, što isto važi i za Zoe Chao u ulozi njene "prve zamenice" koja, zgodno, radi kao Elgieva asistentkinja. U cameo ulozi briljira i Laurence Fishburne i to tako što pokazuje da zna da sluša.

Nadalje, Linklater menja strukturu romana koji je opterećen inflacijom "moderne" komunikacije kroz elektronsku poštu, poruke i blog postove, što je u datom formatu donekle podnošljivo, ali se teško prenosi na film. Linklater zadržava od toga samo ono neophodno, poput mailova koje Bernadette diktira direktno u mobilni telefon. On takođe uvodi Bee kao naratorku, što možda i nije neophodno, na momente čak deluje saharinski (naročito u kombinaciji sa pesmom Cyndi Lauper koja opterećuje soundtrack), ali ne smeta preterano. Sa druge strane, on u okvir igranog filma ubacuje i jedan lažni dokumentarac TV-stila (sa obiljem "talking heads" intervjua gde vidimo Fishburna, Stevea Zahna i Megan Mullaly kao Bernadettine bivše kolege), i to u dva navrata ključna za priču.

Vizuelni identitet filma možda nije na nivou najboljih Linklaterovih radova, ali on s njime prenosi poentu, bilo da se radi o večito sivom nebu jednog od najkišovitijih gradova sveta, o arhitektonskom neukusu istog tog grada ili o enterijerima koji diktiraju pozicije i psihička stanja likova. Primera radi, svaka kuća, kancelarija i restoran imaju svoju topografiju potpuno u skladu sa likovima koji tu žive, rade ili gostuju.

Ono što Linklater postiže je prenošenje čiste i nepatvorene emocije kroz dubinsku socijalno-psihološku studiju koju nam iznosi ležerno u pozadini priče. Where'd You Go, Bernadette je priča o predgrađu, o mekoj opresiji, o materinstvu kao konceptu, o foliranju i o spremnosti da se to foliranje prozove, o mehanizmima odbrane i potrebi osobe da bude to što jeste. Tu Linklater ulazi "all in", sa punim srcem i zbog toga je film u konačnici izuzetan.

Last Flag Flying

kritika objavljena na Monitoru

2017.

režija: Richard Linklater

scenario: Richard Linklater, Darryl Ponicsan

uloge: Bryan Cranston, Lawrence Fishbourne, Steve Carell, J. Quinton Johnson, Yul Vazquez, Deanna Reed-Foster, Jeff Monahan, Cicely Tyson, Lee Harrington

Ne znam kako vi, ali ja nikako nisam tip čoveka za praznike. Ispunjavaju me anksiozom, a imperativ zabave i dobrog provoda (za novogodišnju noć), odnosno mira i blaženstva (oko Božića) šutiraju me duboko u ponor depresije. Zato u tom periodu intenzivno gledam da izbegnem ljude, da se zatvorim u mrak kino-dvorane ili zakucam pred manji ekran i da gledam filmove, što melanholičnije – to bolje. U tom smislu je Last Flag Flying, najnoviji uradak Richarda Linklatera o trojici marinaca, ratnih drugova i vijetnamskih veterana koji se skupljaju da sahrane sina jednog od njih poginulog u Iraku, deluje kao prototip mog prazničnog filma.

Melanholija se podrazumeva, ona decentna, već po samom izboru teme i proteže se kroz ceo film koji kao nekakav atipični film ceste povremeno skače u sfere vojničkog humora, “staračke” komedije, meditacije o starenju, veri, alkoholu i veteranskom životu, kafanskih truizama, interpersonalnog bockanja i procene stanja u društvu u datom trenutku (na vrhuncu Bushovog ludila 2003. godine). Vojnička sahrana je sasvim legitima fokalna tačka kroz koju će se takve stvari prelomiti, ali nemojmo zaboraviti i potpunu neprirodnost situacije u kojoj otac sahranjuje sina.

Oca, Larryja Shepherda zvanog Doc igra Steve Carell, jedan od impresivnijih “kameleona” američkog filma koji sa maskom i šminkom kao da u potpunosti preuzima identitet svog lika. Doc je introvertan, istovremeno ljut na državu koja je njegovog sina poslala da pogine negde daleko od doma, kao i njega samoga 30 godina ranije, tužan zbog pogibije i ponosan na svog sina koji je odabrao vojni poziv iako to on sam nije podsticao. Takav kakav je, Doc je sjajan pokretač radnje.

Veći deo filma, međutim, zauzima prepucavanje između dvojice njegovih prijatelja od kojih je Sal (Bryan Cranston) alkoholičar, vlasnik ušljivog bara, lajav i konfliktan lik, a Mueller (Lawrence Fishbourne) je smisao pronašao u religiji toliko da je postao sveštenik i u mirnom, porodičnom životu. Njih dvojica će gajiti taj prijateljsko-rivalski odnos i malo kroz šalu, a malo ozbiljno suočavati dve koncepcije života posle ratnih oštećenja koja ostaju na fizičkom i psihičkom planu. Linklater tu pritom nikoga ne osuđuje: neko će naći Boga, neko flašu i zezanje bez plana, neko familiju, neko nešto treće.

Likovi zaista nisu naročito duboki, pre se mogu svesti na veteranske tipove pune klišea, ali tu zapravo uskače glumačka hemija između trojice sjajnih glumaca. Istini za volju, izvorni roman ko-scenariste Darryla Ponicsana je zamišljen kao nastavak kultnog The Last Detail koji je ekranizirao jedan od najpotcenjenijih autora Novog Hollywooda Hal Ashby sa Jackom Nicholsonom, Randyjem Quaidom i pokojnim Otisom Youngom. Linklater je promenio likove, dodao im nove pred-istorije i stavio ih u drugačiji kontekst, ali se čak i u sjajnoj interpretaciji oseća senka trojice glumaca ranijih generacija. Recimo, Cranston je očito upošljen da igra tip nešto mlađeg Jacka Nicholsona sa manje ekscentričnosti, a više džukačke kuraži. U tom smislu su čak pomalo protraćeni Yul Vazquez kao pukovnik zadužen za ceremonije koji svoje pojavljivanje završava u sceni humornoj u pokušaju i sasvim solidno otkriće J. Quinton Johnson kao ratni drug Larryja mlađeg zadužen za ispraćaj svog kolege.

Ono što zaista stoji je da je Last Flag Flying neujednačen film čiji dijaloški ping-pong zna predugo trajati, čiji humorni momenti znaj biti usiljeni (recimo onaj štos sa prodavnicom mobitela i paketima je već standard za “gerijatrijske” komedije), ali koji isto tako zna oduševiti svojim srcem i odmerenošću, kao kad Linklater namerno postavlja bliski susret oca sa mrtvim telom svog sina u zadnji plan kadra i ostavlja Carella, odnosno Doca u stanju šoka i tugovanja na sličnoj udaljenosti još nekoliko minuta. Linklater je autor sa srcem i dušom i iznad svega sa puno poštovanja za sve ljudsko, što ga i čini pravim izborom među suvremenim filmašima za jednu takvu melanholičnu, a opet toplu ljudsku priču o ljudima koji su svesno žrtvovali sve, a da nisu znali čemu.

Everybody Wants Some!!

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Većina autora kroz cijeli život “juri” onaj jedan, veliki film, Richard Linklater ih ima nekoliko i čini se da ih izbacuje kao od šale. Samo je Boyhood tako zamišljen od samog početka: skoro trosatni ep sniman 12 godina sa istom glumačkom postavom i scenarijem pisanim u hodu. Drugi su zamišljeni kao skromni i iskreni filmovi koji su postali velikima u trenutku kad ih je publika ugledala. Slacker zbog genijalne jednostavnosti ideje, Before Sunrise zbog toga, ali i zbog nastavaka, a Dazed and Confused zbog svoje univerzalne dopadljivosti.

Njegov najnoviji film, Everybody Wants Some!!, u hrvatskom prijevodu potpuno van duha filma Te lude 80-te, reklamiran je upravo kao spiritualni nastavak Dazed and Confused i to donekle stoji, ali se u njemu mogu iščitati i sve značajke Linklaterovog stvaralaštva. To podrazumeva “laku ruku” u pisanju i režiji, sa gomilom promišljenih detalja na pravim mjestima i sa diskretno i odmjereno izrečenim poantama, bez suvišnog mudrovanja s visine. Linklater se također drži unikatne perspektive mladosti, zagledanosti u budućnost i gaji neapologetski odnos spram nostalgije, kako svoje osobne, tako i kolektivne. Naposljetku, u svim njegovim značajnim filmovima, pa i ovom, protok vremena je odlučujući faktor.

Ovdje imamo grupu studenata sportaša, odnosno univerzitetsku bejzbolsku momčad, nekoliko dana prije početka jesenjeg semestra 1980. godine. Naš protagonist i naša točka perspektive je Jake, brucoš-bacač i generalno pristojan momak koji u kratkom periodu mora savladati kompleksna pravila preživljavanja u jednom za njega sasvim novom svijetu. Linklater ostatak likova uvodi odmah i time našeg junaka “baca u vatru”, ali ih s vremenom profilira tako da ih upoznajemo i kao individue, ali i kao grupu, odnosno sportski tim. Ono što ih veže i drži skupa je izuzetni natjecateljski duh, kao i zajednički ciljevi: što bolji rezultati na terenu, minimum učenja, provod, alkohol i djevojke. Na narativnom planu se istovremeno ne dešava ništa konkretno: oni se upoznaju i druže, natječu u besmislenim izazovima i provode jureći za alkoholom i curama, ali jednako tako se njima i oko njih događa život sa svim onim sitnicama koje ga boje: muzikom, filozofskim razgovorima uz pivo i dim marihuane, s ljubavi ili instant-sparivanjima i onim malim mudrostima koje učimo jedni od drugih. Ne, ovdje nećemo vidjeti uobičajene elemente zapleta, oštre obrate, humor “lakih poena”, velike sukobe i još veće spoznaje, ali ćemo u utišanom registru uživati tokom dva sata trajanja filma u svemu onome što boji život našeg junaka, njegovih kompanjona i jedne djevojke kestenjaste kose koja studira ples.

Na prvi pogled se čini da Jake i ona, ime joj je Beverly, nemaju nijednu zajedničku temu za razgovor, ali Linklater nam otkriva da je njihova pozicija slična: oboje dolaze iz sredina gdje nisu imali pravu konkurenciju, a sada se na novom nivou i u oštroj konkurenciji moraju izboriti za svoje mjesto pod suncem, ulogu ili poziciju u timu. Fetišizacija studentskog sporta u Americi je povremeno tema filmova, ali Linklater nudi jedinstvenu i pronicljivu perspektivu: ti momci možda nisu najpametniji od najpametnijih i možda većinom zauzimaju mjesto budućim korisnijim članovima društva, ali oni također nisu glupi i svjesni su pozicije u kojoj su. Jedni će je iskoristiti za kratkotrajne privilegije popularnosti i slave, drugi da možda dobiju upotrebljivu diplomu, treći će se svim sredstvima truditi da izbore šansu za karijeru, a četvrti će tek kasnije shvatiti što bi od sebe i svog života. Tako će jedni praviti gužvu kad god im se ukaže prilika, drugi će prilagođavati svoj stil i narativ u stalnoj potrazi za curama, treći će dijeliti praktične životne savjete, a četvrti zasipati ostatak ekipe naprednom filozofijom sa mirisom dima marihuane. Neki će se hvatati za hijerarhijsku poziciju u “čoporu”, drugi će se protiv toga buniti, neki treći će biti mete grubih šala, jer kompetitivnost je naprosto surova. A Jake će učiti i upijati. Usput ćemo mi biti bogatiji za poneki smijeh, poneku mudrost i barem nekoliko replika koje ćemo u zgodnom trenutku citirati, što je i više nego dovoljno za jedan generacijski, “feel-good” film koji vjerojatno neće dostići kultni status svog spiritualnog prethodnika.

Još jedna poveznica sa Dazed and Confused je i casting manje poznatih glumaca i debitanata. Dazed and Confused nam je otkrio talente, između ostalih, Matthewa McConnaugheya, Bena Afflecka i Mille Jovovich. Ne bi bilo nerealno očekivati da ćemo i u budućnosti nalaziti na ime Blakea Jennera, ovdje briljantno ležernog u ulozi Jakea, debitanata J. Quinton Johnsona i Templea Bakera, o lijepoj, simpatičnoj i potencijalno hollywoodski slatkastoj Zoey Deutch da i ne govorimo. Ryan Guzman, Wyatt Russell i Glen Powell već polako grade karijere, ali Everybody Wants Some!! im je prvo iskustvo rada sa renomiranim autorom i svakako će im poslužiti kao odskočna daska u karijeri.

Vrijeme je ključno i Linklater nas na to podsjeća odbrojavanjem koje se povremeno pojavljuje u kutu ekrana. Zajedno sa svojim akterima, film je, kao i njegov autor, zagledan u budućnost i vrli novi svijet, u sve one izazove i pobjede koje mladi ljudi zamišljaju. Nijedan trenutak u vremenu nije zapostavljen, autor nas na to podsjeća preko raznih detalja, muzike na soundtracku i one koja se pojavljuje u razgovoru (čak i naslov je ime Van Halenove pjesme), preko efektnih “masovki” na mjestima gdje naši junaci izlaze (i gdje svira disco, country revival, punk), njihove odjeće (želeći da postignu svoj cilj glede cura, oni često “presvlače uniforme”), automobila i marki uređaja, pa i tada relativne novine, video-kazeta na koje su snimljene brojne epizode Zone sumraka.

Godina 1980. nije slučajno izabrana, ona u američkoj kolektivnoj svijesti predstavlja graničnu točku između dva vremena i dvije paradigme. Hippie pokret se konačno gasio, baby-boomeri nisu više mijenjali svijet, u svijet odraslih polako je uplivavala još individualističkija generacija X, američka i globalna ekonomija je polako skretala ka neoliberalizmu, a yuppiji, njihov usiljeni hedonizam i društvo statusnih simbola su se tek nazirali. Uostalom, i sam autor je u to doba bio dvadesetogodišnjak, dovoljno odrastao da bi neke stvari primjetio, a opet dovoljno mlad da bi mu one značile dovoljno da bi ih upamtio. Da ne bude zabune, u vrijeme prije interneta i svima dostupne kabelske ili satelitske televizije, 80-te su sa svojim stilom i trendovima ipak nešto kasnije našle put do Teksasa, gdje je smještena radnja filma, odakle je Linklater, gdje se školovao i gdje većinom snima.

Linklater je nostalgičan i to ne krije u svojim filmovima koji često sadrže veoma osobne, autobiografske elemente. Zato se vraća temama mladosti i zagledanosti u svijet i vremenima kada je i sam bio mlad. Nostalgija je možda individualni sentiment, svaki pojedinac je nostalgičan za različitim partikularnim pojavama i reagira na različite partikularne okidače. Međutim, mehanizam nostalgije je univerzalan: svi smo nostalgični za vremenima kada smo bili mladi, lijepi, puni života i nade, zagledani u bolje sutra i svima nam se čini kako je baš naša generacija bila najbolja. Linklater je toga itekako svjestan, ali se vješto sklanja od tih zamki. On svojim nostalgičnim djelima ne negira pravo drugih na isto, ili na uživanje u sadašnjem trenutku, niti se pokušava nametnuti kao nekakav autoritet. Zato je Everybody Wants Some!! još jedan njegov film koji će nas osvojiti svojom lakoćom, poštenjem i toplinom.

21 Years: Richard Linklater

2014.

autori: Michael Dunaway, Tara Wood

Iz naše, kontinentalno-evropske perspektive cifra od 21 godine se čini “ćoškastom”. Neke druge, recimo 20 ili 25 godina su nekako “okruglije”. Cifra od 18 godina asocira na punoletstvo, na onu čarobnu granicu od kada dete, adolescent, kako god, postaje čovek, sposoban da vozi, glasa, samostalno radi ili kupuje cigarete i alkohol. U anglosaksonskom svetu stvari stoje malo drugačije, granica punoletstva je varijabilna, pa čovek može samostalno raditi i voziti sa 16, legalno ubiti čoveka (u ratu) sa 17, glasati sa 18, a prvo pivo popiti i prvu cigaretu (legalno) zapaliti tek kad 21 godinu. Čudno, ali istinito.

Linklaterova karijera je, prema stavu autora Michaela Dunawaya i Tare Wood, dogurala do punoletstva. Za granični događaj “rođenja” uzet je film Dazed and Confused. Linklater je stvarao i ranije, od ranih, polu-amaterskih radova do apsolutno genijalnog Slackera, ali je generacijski film Dazed and Confused, površno (i pogrešno) gledano tek varijacija na temu American Graffiti, ipak svojevrstan kamen-međaš u američkoj supkulturi, film koji su apsolutno svi pogledali makar jednom u životu. Njemu je i posvećeno najviše vremena od 78 minuta filma i jasno je zašto, osim svoje velike popularnosti, film je lansirao brojne glumačke karijere i stvorio tipičan lik za Matthewa McConnaugheya koji sa svojom južnjačkom, teksaškom karizmom i centralni gost na ovom dokumentarcu.

Naravno, film se ne bavi samo tim glumcem i tim filmom, iako su oni, hajdemo reći, njegove glavne zvezde. McConnaughey je igrao i u još nekoliko u dokumentarcu pomenutih Linklaterovih filmova. Tu su još i Jack Black i School of Rock, Linklaterov film koji je najviše zaradio, kao i Bernie u kojem je Black ostvario svoju najkompleksniju ulogu i “folksy” Billy Bob Thornton sa The Bad News Bears, i Keanu Reeves sa eksperimentalnim filmom A Scanner Darkly i neizbežni Ethan Hawke i Julie Delpy iz Before trilogije, filmskog serijala sa najmanjom zaradom, kako se kaže u filmu. (Ne ulazeći u tačnost, podatak je svakako zabavan.)

Ima tu i drugih gostiju osim Linklaterovih glumaca. Novinar Louis Black iz lista Austin Chronicle je imao cameo u Slackeru, pratio snimanje Dazed and Confused i Linklaterovu karijeru kao organizatora filmskih događanja. Na tom planu ovaj reditelj je učinio jedno malo čudo i od, u filmskom smislu, provincijalnog Austina načinio jednu od globalnih metropola indie filma. Tu su još i Linklaterove kolege Kevin Smith i braća Duplass koje je Slacker definitivno i nepovratno usmerio ka stvaranju filmova. Nekoliko sagovornika će za taj film reći da je jedno od najznačajnijih filmskih dela zbog svoje hrabrosti da realizuje ideju koja je svakome pala na pamet.

Zanimljivo je, međutim, čega u filmu nema. Nema Linklaterovog “magnum opusa” Boyhooda koji je još uvek bio u post-produkciji za vreme snimanja dokumentarca i o kojem se govori kao o “dvanaestogodišnjem projektu”. Nema ni samog Linklatera da “vrati” komplimente glumcima i saradnicima i kaže nešto o svojoj metodologiji rada. Iskreno, nije to ni nasušno za ovakav film, čak je i dobar štos. Uostalom, glumci sami govore o njegovoj metodologiji, svaki na svoj način, ali se slažu da Linklaterova genijalnost leži u tome da njegovi filmovi deluju kao čista improvizacija, iako su pažljivo i detaljno napisani.

Dakle, kamen-temeljac američke indie kinematografije je proslavio američko punoletstvo i neka mu je ovo poklon. Kao i većina dokumentaraca, ovaj se ne može gledati van konteksta, ali to mu nije mana. Zbog njega imam želju da se zatvorim u kuću i napravim dvodnevni maraton Linklaterovih filmova. Još jedna dobra vest je da je za sledeću godinu najavljen još jedan takav “rođendanski” dokumentarac. Tema će biti Quentin Tarantino (i pitam se hoće li on izdržati da se ne pojavi u filmu), a punoletstvo proslavlja Pulp Fiction. Gledaće se, naravno.

Boyhood

2014.

scenario i režija: Richard Linklater

uloge: Ellar Coltrane, Patricia Arquette, Ethan Hawke, Lorelei Linklater

Znam da vam neću reći ništa novo, ali Boyhood je jedan od najboljih filmova koje sam u životu pogledao i verovatno jedan od najboljih filmova koje ću u životu pogledati. Njegova jedina mana, ako se to uopšte može nazvati manom, je to da je suviše savršen i suviše artikuliran, pametan i mudar bez velike filozofije, pa me nije “odneo” kao neki drugi, možda “prljaviji” i lošiji filmovi koje sam odgledao.

Koncept je veoma jednostavan i da se složiti u jednu rečenicu. Mi pratimo dečaka Masona (Coltrane) kroz odrastanje, od osnovne škole do prvog dana fakulteta. Usput pratimo njegovu najužu familiju, majku Oliviju (Arquette), oca Masona starijeg (Hawke) i stariju sestru Samanthu (rediteljeva kćerka Lorelei Linklater) kako odrastaju, sazrevaju ili stare, kako se uzme. Nemojte pogrešno pretpostaviti da ćemo gledati samo “best of” trenutke jednog dečaštva i najformativnije događaje, kao što nećemo gledati ni najobičniju dnevnu rutinu. Mi ćemo za skoro 3 sata, koliko traje film, gledati svojim očima kako se pomoću iskustava i uticaja okoline formira jedna prava, realna osoba, a usput ćemo svedočiti o protoku vremena, podsetiti se nekih događaja i videti kako se i koliko u roku od 12 godina promenio svet.

Ono što je zanimljivo i o čemu je bilo reči u medijima je hrabar pristup u realizaciji ovog nenametljivog “magnum opusa”. Richard Linklater je autor koji uglavnom radi sa istom, uhodanom ekipom i često sa istim glumcima. Među njima vlada poverenje koje je ključno za ovakav projekat. On je odabrao tim, uključujući i vlastitu kćerku, i upustio se u dvanaestogodišnji projekat snimanja ovog filma. Jednom godišnje bi okupio osnovnu glumačku ekipu i potrebne epizodne glumce i snimio materijal za 10 ili 15 minuta filma. Scenario je pisao usput, kako su se stvari događale. Ispada da je imao dobar nos ne samo za decu-glumce (jer su oni u međuvremenu mogli da izgube interes, batale glumu, ili su mogle da im se dogode i strašnije stvari), nego i za predviđanje detalja i događaja koji će na ovaj ili onaj način bojiti budućnost.

Sve to zvuči jednostavno i briljantno i samo je podizanje već postojećeg koncepta koji u dokumentarnim okvirima koristi Up serijal (sada već na osmom nastavku 56 Up) i Linklaterov Before serijal. Ipak, u pitanju su različite stvari. Oba serijala nam daju poprečne preseke života određenih ljudi u određenoj životnoj dobi. Up to čini sa živim ljudima, Before sa fiktivnim likovima, na sedam, odnosno 9 godina. Boyhood je film koji je nastajao 12 godina i mogao je da ode u dosta različitih pravaca, ovisno o okolnostima.

S tim u vezi, fascinantno je koliko je Boyhood, sniman po nekoliko dana godišnje u razmaku od 12 godina, organska celina, a ne izlepljen serijal kratkih filmova o dečakovom životu. Linklater se tu pokazao kao vešt autor koji tačno zna šta hoće, koji savršeno sluša i osluškuje svoje glumce i prilagođava im se, ali pred njih postavlja nimalo jednostavne glumačke zadatke. Upravo zbog te sinergije, kao i zbog poetičnosti i čvrste autorske vizije, jer se Masonovo odrastanje može nazvati normalnim, iako ne posve običnim, Boyhood je jedan od filmova koji će zasigurno ući u antologije filmske umetnosti.

Prvo, imamo svesnu autorsku odluku da malog Masona (posledično i Samanthu) stavi u kontekst deteta razvedenih roditelja. To znači da će deca većinu vremena provoditi sa majkom i njenim životnim partnerima sumnjivih ljudskih kvaliteta, dok će se otac pojavljivati vikendima, biti bleskast, veseo i mudar, ali bez kontinualnog prisustva u životu svojih klinaca. Druga autorska odluka je da su Olivia i Mason stariji veoma mladi i nepripremljeni (bez završenog školovanja i ekonomskog plana) dobili decu, što povlači čitav niz konsekvenci. Mason stariji je u početku definicija za “manchild”, neodraslog muškarca koji svoje snove, svoja zadovoljstva i svoj život stavlja kao apsolutni prioritet. On se vozika u svom starom sportskom autu (sasvim slučajno Linklaterov auto i posveta jednom od njegovih omiljenih filmova Two Lane Blacktop), upušta se u avanture i bije svetonazorske i političke bitke dok sanja o karijeri muzičke zvezde. To Oliviju ostavlja manje ili više u kući sa decom i pregršt neostvarenih ambicija koje, opet, postaju njen prioritet. Ona će se u toku filma doškolovati, dobiti dobar posao, seljakati sa decom od grada do grada, ali će na isti sebičan način birati partnere. Znakovito, obojica su pijanci, jedan je fakultetski profesor i njena ulaznica u višu srednju klasu, dok je drugi njen feministički san kao već ostvarene žene, priprost, mlađi i intelektualno inferioran muškarac.

Za početak, to je Linklaterov komentar na njegovu vlastitu generaciju, takozvanu generaciju X. Istina, on je stariji od roditelja u ovom filmu, ali to ne utiče bitno na stvari. Generacija X je prva generacija potpunog individualizma, sebična generacija odrastala u relativnom blagostanju i sa tek povremenim i vrlo probranim susretima sa konceptom zajedničkih ciljeva. Uzgred budi rečeno, da su njih dvoje nekih tehničkih struka, verovatno da bi poslužili kao model za proto-Y generaciju koja je još sebičnija, izolovanija i koja postoji samo u virtuelnom svetu. Ma koliko te podele bile tupave i nategnute, u jednom trenutku pri kraju filma će se pojaviti kao tema koja preokupira Masonov lagano cinični mozak i predmet je jednog zanimljivog dijaloga između njega i jedne bitne devojke u njegovom životu.

Upravo sebičnost definiše Masonove roditelje. Oni nisu loši roditelji koji ne vole, maltretiraju i zanemaruju svoju decu. Oni su naprosto sebični ljudi koji nisu uzeli dovoljno vremena da sazre i odluče šta žele od sebe. Olivia je morala prisilno sazreti i donositi prave ili krive odluke i iza njih stajati, samo nije imala vremena, snage i volje da ih obrazloži klincima (po definiciji egocentričnim bićima) na njima prihvatljiv način. Mason stariji je i sam klinac, on sa svojom decom ima odnos “cool” oca preko vikenda dok konačno ne sazri u još uvek opuštenog, ali odgovornog muškarca. Promene na njima koje nastupaju tokom filma su vidljive, ali se pokazuju na različite načine. Kod majke su to postepene promene, kod oca je to jedna i definitivna promena.

Promene su tek uočljive na deci. Samantha počinje kao razmažena klinka koja koristi prednost u godinama da bi zezala brata i koja se večito duri na majku, da bi izrasla u samopouzdanu i inteligentnu devojku. Mason počinje kao bezbrižni dečak i raste pred našim očima u inteligentnog, osećajnog mladića i svakako dobru i simpatičnu osobu. Jedna karakterna crta ga prati, a to je sklonost ka prokrestinaciji, odlaganju obaveza i zadubljenost u ono što ga trenutno zabavlja, bilo da su to kolekcije strelica, video-igre ili umetnička fotografija.

Protok vremena je tu od ogromne važnosti i Linklater mu se posvećuje na pravi način. Tako imamo Harry Potter maniju, muziku i muzičke ukuse koji se menjaju, tehnološke “gadgete”, konzole i mobilne telefone, ali i reference na politički trenutak, Busha, Obamu, ratove u Iraku i Afganistanu, rasprave o sigurnosti, patriotizmu sa jedne i privatnosti i demokratiji sa druge strane i neizbežnu trudnu kćerku Sare Palin. Sve je to sjajno uklopljeno u film, bez ikakvog nametanja ili preteranog objašnjavanja sa ili bez naratora. Boyhood je tako savršena vremenska kapsula koja će nas podsetiti na neke fenomene naše mladosti.

Bez prevelike potrebe za naglašavanjem, glumci su izvanredni u svojim ulogama. Tome pomažu i veoma životno napisani likovi koje ćemo prepoznati kao prave osobe i tako ih tretirati. Ethan Hawke očito ima odličan odnos sa Linklaterom i njih dvojica često sarađuju i znaju šta jedan od drugog traže i očekuju. Patricia Arquette je apsolutno briljantna kao generalno nesimpatična majka i svakako je kandidat za Oscara. Lorelei Linklater je uverljiva kao starija sestra i pokazuje glumački talenat. Ellar Coltrane je glavna zvezda filma. Ne samo da gledamo njegov lik dečaka kako pred nama odrasta i formira se, nego gledamo i jednog glumca u nastajanju. Ako se na početku može govoriti o prilagođavanju materijala glumcu, tada jednom običnom dečaku, pred kraj je vidljiva Coltraneova gluma i prilagođavanje napisanoj ulozi. To ne znači da je on neuverljiv, nego da je izrastao u glumca sa stilom i stavom, a ne samo talentom. Pred njim je svetla budućnost koju možemo zamisliti i malom Masonu.

Boyhood je ultimativni film o odrastanju i faktorima koji na odrastanje utiču. To nije film o deci razvedenih roditelja, alkoholu, školi i školi života. U njemu nema krupnih promena, one su stalne i konstantne. Nema instant-spoznaje i dogmatske definicije šta znači biti normalan i dobar čovek. Boyhood je upravo to, dečaštvo, odrastanje, traženje samog sebe i smisla svog života. Boyhood nije završena priča, Boyhood je priča koja se nastavlja i prelazi u druge priče. Obavezno gledanje.

Before Midnight

2013.

režija: Richard Linklater

scenario: Richard Linklater, Julie Delpy, Ethan Hawke, Kim Krizan

uloge: Julie Delpy, Ethan Hawke

Jesse i Celine su se vratili posle još devet godina pauze. Prvi put smo ih videli kao veoma mlade, bistre klince koji sa lakoćom gledaju u budućnost dok se šetaju ulicama Beča tokom noći u Before Sunrise (1995). Drugi put smo ih videli kao još uvek mlade, ali sazrele i uspešne ljude koji su shvatili da se nenormalno vole dok se šetaju ulicama Pariza jednog popodneva u Before Sunset (2004). Sada su odrasli par sa dve preslatke bliznakinje i na odmoru u Grčkoj.

Zaista, nastavci i serijali su retkost van najkomercijalnijeg filmskog sektora. Kod dokumentarnih filmova je to Up serijal, koji proverava šta se dešava sa naizgled nasumično izabranim ljudima svakih 7 godina. Up je sa nama već 50-ak godina, što je dostignuće. Jesse (Hawke) i Celine (Delpy) su fikcijska varijanta, njih vidimo svakih 9 godina, od slobodne mladosti do sada već zrelosti. Stil Linklaterove Before serije je prepoznatljiv, sa dugim scenama, iz jednog kadra iz ruke, u okruženju sa turističkim podtekstom. Julie Delpy je čak napravila svoj „spin off“ sa Two Days serijalom, koji kopira Before filmove, ali to čini na način da se po svaku cenu svidi hipsterskoj festivalskoj publici. Istina, francuska glumica ima dosta talenta, i dosta različitih talenata, imala je možda najbolju ulogu u Three Colors trilogiji, i ulogu na sličnom nivou u podcenjenom filmu The Voyager, ali je sklona precenjivanju svojih mogućnosti.

Linklater je tu kao neko ko je u stanju da je sjajno usmeri. Hawke i Delpy imaju sjajnu filmsku hemiju koju verovatno nijedan drugi par ne može da ponovi. Ovde se to posebno vidi u pomalo promenjenim ulogama, koje su daleko od standardnih. Naime, sredovečni parovi su retko u fokusu filmova, a mladalačka zaljubljenost se može mnogo sigurnije odigrati. Njihovi četrdesetogodišnji likovi nisu samo nečiji roditelji, epizodni likovi i ne mogu se izvući sa nekoliko jednostavnih trikova.

Before Midnight nije nimalo poletan film, što zbog starosti svojih likova i kompleksnosti problema sa kojima se susreću, što zbog njihove prtljage koju nose. Before Sunset se završava sa nagoveštajem da će Jesse napustiti ženu (posledično i sina) da bi bio sa Celine. Before Midnight počinje sa Jessijem koji prati svog sina Henrija na avion, posle letovanja. Henry se dobro slaže sa Celine, ali Jesse želi biti prisutniji u njegovim formativnim godinama, i tu počinju okapanja.

Naravno, Jesse, kao pisac sa obavezama putovanja i potpisivanja knjiga, nije dovoljno prisutan u Celininom životu i u životu bliznakinja, kao ni u Henrijevom. Celine ima svoje demone, protok vremena udara na žensku psihu možda i gore nego na mušku. Žene, čak i inteligentne, zavise dosta od svog fizičkog izgleda, a Celine je svesna da joj se kosa proređuje, da joj guzica raste i da ima bore. Ona ima i poprilično iracionalne fobije da Jesse, makar podsvesno, želi da je pretvori u domaćicu. Celine se drži za karijeru kao jedino što je odvaja od očajnih domaćica.

Naravno, svemu tome ne pomaže ni Jessijeva nesposobnost da povremeno slaže da bi se Celine osećala bolje. Ili tako što pokušava da svaki razgovor o problemu okrene na pokušaj humora. Njegove šale su otrovne češće nego što su smešne, a njegova „racionalnost“ je fingirana.

Teško je otkriti bit problema zašto su njih dvoje na prekretnici ili pred raspadom veze i zajedničkog života. Mi kao gledaoci ne uzimamo strane, iako je i to legitimno. Mi smo svesni njihovih mana i njihovih privatnih ludila. Problem je arbitrarno korštenje klišeiziranih rešenja. Tako imamo film bez kulminacije, što izbegava kliše, a onda imamo scenu u kojoj Jesse i Celine jedu zajedno sa jednim starijim i mlađim parom i pokušavaju otkriti šta ne valja sa svetom i šta budućnost nosi. U okruženju antičkog Peloponeza, to je slika klišea zvanog bogataški problemi. Jessijev razgovor sa ostatkom muških možda služi da pokaže da pisac gubi maštu, kreirajući postmoderne, disfunkcionalne konstrukcije za svoj novi roman, ali je još jedan od klišea. Celine će to veselo ismejati kasnije u hotelskoj sobi.

Ostaje pitanje koliko su bračne svađe događaj, koliko se mogu snimiti van uhodanih postupaka, koliko se mogu realno prikazati. Ne pomaže ni menažerija likova koji služe kao štake za dvoje glavnih likova. Čini mi se da je Before serija rasla zajedno sa svojim produkcijskim studijima (od skoro gerilskog indie filma do skoro pa visoke hollywoodske produkcije), da je scenario suviše poštiman i suviše brižljivo pripremljen i da se mladalačka energija prethodna dva filma potrošila. Nisam čak siguran ni da je to loše.

Konačni utisak je da morate odgledati ovaj film, ako vas ikako zanima sudbina normalnih ljudi nakon 10 godina braka. To nije nešto o čemu razmišljate pre nego što vam se sruči na glavu, i to najčešće u klasteru sa brojnim drugim problemima, a možda bi trebalo. Sklad i harmonija su mogući ali retki, „happily ever after“ je nemoguća varijanta. Before Midnight je relevantan film, uprkos svojim manama. A moguće je i da sam se manijački navukao na seriju. Dešava se.