Warfare

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Britanski pisac, scenarista i reditelj, verovatno jedan od najatraktivnijih autora današnjice, Aleks Garland, ima novi film, i to samo godinu dana od prošlog. Interesantno, Garland ni dok je bio „samo“ scenarista nije „štancovao“, a to pogotovo nije činio s pozicije reditelja. Jasno, u početku možda za tako nešto nije imao dovoljno „kredita“ kod filmskih studija, pa je od prvenca Ex Machina do drugog naslova Annihilation prošlo četiri godine, a i od drugog do trećeg, Men, isto toliko.

Civil War je izašao pred globalnu publiku prošle godine, baš negde u ovo vreme i u izrazu, ako ne i u osnovi, predstavljao je nekakvo odstupanje od većine Garlandovog dotadašnjeg autorskog habitusa. Garland se i kao scenarista, a kasnije i s pozicije reditelja, bavio izmišljenim svetovima kroz jasnu žanrovsku prizmu, a fantastika, pa i naučna, bila je zajednički imenitelj. Civil War je bilo delo „špekulativne fikcije“ i „alternativne istorije budućnosti“ ili, pak, „izmenjene sadašnjosti“ gde je Garland zamislio drugi građanski rat u Americi nakon što predsednik uspostavi diktaturu i upotrebi silu protiv sopstvenih građana.

Trik je, međutim, bio u tome da je Garland rešio da taj rat predstavi sa zemlje, iz vizure novinara i reportera, te što je moguće realističnije. U tu svrhu angažovao je i ratnog veterana Reja Mendozu kao vojnog konsultanta, zbog čega su bitke u filmu delovale realistično i uverljivo. To važi za gotovo sve scene sukoba, pa čak i kretanja taktičkih jedinica, od uvodnih protesta u Njujorku prekinutih napadom bombaša samoubice nadalje. Tako smo videli naoružane militante koji čuvaju gradiće, grupu muškaraca u civilnoj odeći kako brani napuštenu zgradu, besmisleni snajperistički obračun u tematskom parku, veliki pokret vojske i konačni juriš na Belu Kuću u Vašingtonu, dok je nagradu za najpamtljiviju scenu odnela ona ratnog zločina.

Warfare je prvi Garlandov film u kojem imamo stvarni rat, onaj u Iraku u sklopu „Rata protiv terorizma“, te stvarnu bitku. Ta bitka za grad Ramadi, grad zapadno od Bagdada, trajala je od marta do novembra 2006. godine, a vodila se između američkih trupa i Al-Kaide. U njoj je kao borac učestvovao i Mendoza, ovde potpisan i kao ko-scenarista i kao ko-reditelj filma. Zbog toga se nameće zaključak da je ovo zapravo njegova priča i njegov projekat, dok je Garland tu uskočio s mentorskom pomoći kao iskusni profesionalac na oba plana.

Priča je zapravo dosta jednostavna. U toku jednog dana, pratimo jedinicu marinskih specijalaca, „mornaričkih foka“ koja je zauzela jednu kuću u gradu odakle treba da pruži podršku „običnim“ marincima u njihovom obračunu s lokalnim džihadistima. Plan se, očekivano, izjalovi, dvojica momaka iz ekipe, Sem (Džozef Kvin) i Eliot (Kozmo Džarvis) bivaju ranjeni, pa treba izvesti evakuaciju koju pokušava da organizuje vezista Rej (D‘Fero Vun-A-Tai). Problem je što oklopnjaci, poučeni prethodnim iskustvom s eksplozivnim napravama, ne mogu tek tako da se „ušetaju i parkiraju“ pred kućom, što je ekipa pod stalnom paljbom iz još uvek neutvrđenih pravaca, a i to što je lojalnost civila čiju su kuću zauzeli (a njih zaključali u jednu sobu) upitna. Rej, Džejk (Čarls Melton), Erik (Vil Poulter), MekDonald (Majkl Gandolfini) i društvo moraju da budu kreativni u osiguravanju uslova za povlačenje i spasavanje ranjenih drugova, a ta kreativnost se često svodi na traženje vazdušne podrške radi plašenja neprijatelja i „dizanja prašine“.

Nema tu nekog šireg konteksta, kako same bitke (nju će možda istoričari stavljati u fusnote, svakako nije bila presudna za tok rata), tako ni rata u Iraku u širem smislu. Warfare je primer filma „tu smo gde smo“, i to više one realistične sorte u kojoj je cilj puko preživljavanje, nego nekakve epske u kojoj se naglašava pravednost i podvlači svrha borbe. Neprijatelj je tu gotovo nevidljiv, odnosno dobro je skriven, a ni „naši momci“ nisu dobili pojedinačnu karakterizaciju kao u nekim starijim filmovima, već funkcionišu kao nekakav grupni lik.

Takav naturalistički pristup s puno vojničkog žargona pomalo podseća na Ketrin Bigelou i njen The Hurt Locker, ali u ekstremnijoj verziji. Nemamo ni centralnog protagonistu, pa ni ugođaj cele njegove „ture“ po Iraku u smenama od po nekoliko meseci. Warfare se odvija skoro u realnom vremenu, a neki njegovi segmenti u onom baš-baš realnom. Primera radi, kada vojnici u kući moraju da sačekaju po par minuta na odgovor ili na dolazak ispomoći ili vozila za evakuaciju, a sa njima moramo da čekamo i mi. Tu možda imamo paralelu s jednim filmom iz okruženja – Broj 55 (Kristijan Milić, 2014), takođe ograničenim na jednu akciju koja je pošla po zlu i jednu kuću u kojoj vojska pod napadom čeka na pomoć ili evakuaciju.

U tom svom realizmu, čak naturalizmu, Garland i Mendoza uspevaju da prenesu jasnu anti-ratnu poruku. Ona možda nije napisana velikim, masnim slovima kao kod Spilberga u Saving Private Ryan ili brutalna kao kod Klimova u Come and See, ali svejedno glasno odzvanja u detaljima. Počnimo od tretmana likova koji su lišeni individualnosti i činjenice da su oni redom mladi momci koji samo izvršavaju nečija naređenja. Onda imamo i tu komponentu opipljivog okruženja (set je prema Mendozinim sećanjima i uputstvima posebno konstruisan) i tretmana vremena iz čega nam postaje jasno da i čekanje u punoj ratnoj opremi da se nešto desi, i ispunjavanje zadataka i snalaženje na terenu te momke stavlja pod enorman stres i izlaže riziku od pogibije. Na kraju, Garland i Mendoza uspevaju da uhvate suštinu ratovanja i artikulišu temu nama u publici za razmišljanje: Koga to, s kojim ciljem i pod kojim uslovima političari i komandanti šalju u borbu? Nema tu nijednog „Ramba iz našeg sokaka“, to su sve neki mladi momci koji verovatno nisu imali boljih varijanti za snalaženje u životu.

Na tehničkom planu, Warfare je impresivan film, posebno po pitanju dizajna zvuka na kojem je, sudeći po IMDB-u, radilo 14 osoba. Ni vizuelna komponenta (Dejvid Tomson kao direktor fotografije) ne zaostaje u smeštanju nas iz publike u središte zbivanja, a montaža Fin Outs koja sve pakuje u 90-ak minuta akcije uz još 5 špice u kojoj se upoznajemo i sa pravim ljudima, Mendozinim ratnim drugovima, koji su poslužili kao inspiracija za likove, nama u publici dozira količinu neprijatnosti koju možemo da podnesemo.

Problem je što takve tehničke karakteristike zahtevaju vrhunske uslove projekcije u što boljem bioskopu. Kod nas, međutim, Warfare nije stigao u bioskope, bilo kakve, a pitanje je hoće li uopšte, pa smo osuđeni na kućne uslove u kojima je užitak u ovakvom filmu ograničen. Na kompjuterskom ili, u boljem slučaju, televizijskom ekranu onda i nedostatak individualizacije likova postaje lagano iritantan jer nas sprečava da se uživimo u njihovu priču. Ali, i pored toga, Warfare nam pruža uvid u to kako izgleda ratovanje danas, a na nama je da se nadamo da tako nešto nećemo iskusiti i na svojoj koži.

Last Flag Flying

kritika objavljena na Monitoru

2017.

režija: Richard Linklater

scenario: Richard Linklater, Darryl Ponicsan

uloge: Bryan Cranston, Lawrence Fishbourne, Steve Carell, J. Quinton Johnson, Yul Vazquez, Deanna Reed-Foster, Jeff Monahan, Cicely Tyson, Lee Harrington

Ne znam kako vi, ali ja nikako nisam tip čoveka za praznike. Ispunjavaju me anksiozom, a imperativ zabave i dobrog provoda (za novogodišnju noć), odnosno mira i blaženstva (oko Božića) šutiraju me duboko u ponor depresije. Zato u tom periodu intenzivno gledam da izbegnem ljude, da se zatvorim u mrak kino-dvorane ili zakucam pred manji ekran i da gledam filmove, što melanholičnije – to bolje. U tom smislu je Last Flag Flying, najnoviji uradak Richarda Linklatera o trojici marinaca, ratnih drugova i vijetnamskih veterana koji se skupljaju da sahrane sina jednog od njih poginulog u Iraku, deluje kao prototip mog prazničnog filma.

Melanholija se podrazumeva, ona decentna, već po samom izboru teme i proteže se kroz ceo film koji kao nekakav atipični film ceste povremeno skače u sfere vojničkog humora, “staračke” komedije, meditacije o starenju, veri, alkoholu i veteranskom životu, kafanskih truizama, interpersonalnog bockanja i procene stanja u društvu u datom trenutku (na vrhuncu Bushovog ludila 2003. godine). Vojnička sahrana je sasvim legitima fokalna tačka kroz koju će se takve stvari prelomiti, ali nemojmo zaboraviti i potpunu neprirodnost situacije u kojoj otac sahranjuje sina.

Oca, Larryja Shepherda zvanog Doc igra Steve Carell, jedan od impresivnijih “kameleona” američkog filma koji sa maskom i šminkom kao da u potpunosti preuzima identitet svog lika. Doc je introvertan, istovremeno ljut na državu koja je njegovog sina poslala da pogine negde daleko od doma, kao i njega samoga 30 godina ranije, tužan zbog pogibije i ponosan na svog sina koji je odabrao vojni poziv iako to on sam nije podsticao. Takav kakav je, Doc je sjajan pokretač radnje.

Veći deo filma, međutim, zauzima prepucavanje između dvojice njegovih prijatelja od kojih je Sal (Bryan Cranston) alkoholičar, vlasnik ušljivog bara, lajav i konfliktan lik, a Mueller (Lawrence Fishbourne) je smisao pronašao u religiji toliko da je postao sveštenik i u mirnom, porodičnom životu. Njih dvojica će gajiti taj prijateljsko-rivalski odnos i malo kroz šalu, a malo ozbiljno suočavati dve koncepcije života posle ratnih oštećenja koja ostaju na fizičkom i psihičkom planu. Linklater tu pritom nikoga ne osuđuje: neko će naći Boga, neko flašu i zezanje bez plana, neko familiju, neko nešto treće.

Likovi zaista nisu naročito duboki, pre se mogu svesti na veteranske tipove pune klišea, ali tu zapravo uskače glumačka hemija između trojice sjajnih glumaca. Istini za volju, izvorni roman ko-scenariste Darryla Ponicsana je zamišljen kao nastavak kultnog The Last Detail koji je ekranizirao jedan od najpotcenjenijih autora Novog Hollywooda Hal Ashby sa Jackom Nicholsonom, Randyjem Quaidom i pokojnim Otisom Youngom. Linklater je promenio likove, dodao im nove pred-istorije i stavio ih u drugačiji kontekst, ali se čak i u sjajnoj interpretaciji oseća senka trojice glumaca ranijih generacija. Recimo, Cranston je očito upošljen da igra tip nešto mlađeg Jacka Nicholsona sa manje ekscentričnosti, a više džukačke kuraži. U tom smislu su čak pomalo protraćeni Yul Vazquez kao pukovnik zadužen za ceremonije koji svoje pojavljivanje završava u sceni humornoj u pokušaju i sasvim solidno otkriće J. Quinton Johnson kao ratni drug Larryja mlađeg zadužen za ispraćaj svog kolege.

Ono što zaista stoji je da je Last Flag Flying neujednačen film čiji dijaloški ping-pong zna predugo trajati, čiji humorni momenti znaj biti usiljeni (recimo onaj štos sa prodavnicom mobitela i paketima je već standard za “gerijatrijske” komedije), ali koji isto tako zna oduševiti svojim srcem i odmerenošću, kao kad Linklater namerno postavlja bliski susret oca sa mrtvim telom svog sina u zadnji plan kadra i ostavlja Carella, odnosno Doca u stanju šoka i tugovanja na sličnoj udaljenosti još nekoliko minuta. Linklater je autor sa srcem i dušom i iznad svega sa puno poštovanja za sve ljudsko, što ga i čini pravim izborom među suvremenim filmašima za jednu takvu melanholičnu, a opet toplu ljudsku priču o ljudima koji su svesno žrtvovali sve, a da nisu znali čemu.

American Sniper

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2014.

režija: Clint Eastwood

scenario: Jason Hall (prema knjizi Chrisa Kylea, Jima DeFelicea i Scotta McEwena)

uloge: Bradley Cooper, Sienna Miller

U svom prošlom tekstu za Monitor sam se posvetio jednom od filmova od kojih se dosta očekivalo u sezoni nagrada, a koji su loše do očajno prošli u sezoni nagrada. Dotični film, Selma, doživeo je neuspeh delom zbog traljave kampanje svojih producenata, delom zbog zasićenosti Akademije rasnom tematikom, a delom i zbog relativne anonimnosti autorske ekipe. Pa ipak, kao i svugde, pominju se priče o “levima” i “desnima”, a kao krunski argument se uzima izuzetno uspešna kampanja filma American Sniper, koji je, kao i Selma, svoj život započeo na AFI Festu, ali je pridobio znatno više naklonosti Akademije i strukovnih udruženja.

Recimo da je razlog prost: tema je još uvek sveža i relativno kontroverzna, a producenti su podelili screenere na vreme, snoseći rizik da će ih se i video-pirati nekako dočepati. To se i dogodilo, ali bez većeg uticaja na “box office” uspeh American Snipera: budžet filma je praktično utrostručen za sedam dana prikazivanja u Americi, što govori i o ukusu američke publike, ali i o nivou tamošnje kino-kulture, kao i o besmislu tlapnji protiv piraterije. Jedini pravi problem sa ovim filmom, iz mog kritičarskog ugla, je to da baš i nije naročito dobar.

Priznajem, imao sam relativno visoka očekivanja jer je za mene Clint Eastwood čovek koji uliva poverenje. On je svačiji omiljeni konzervativac još odavno, ali više nego išta odaje utisak pristojnog, ispravnog i dobrog čoveka. On je onaj mitski deda ili ujak koji će nas učiti da volimo svoju zemlju, ali da ne mrzimo nikoga i da čuvamo svoje, ali ne otimamo tuđe. Već dugo vremena stari, dobri Clint nije snimio film na temu o kojoj već nije postojao javni i istorijski konsenzus, a čak i kad je snimao ratne ili političke filmove, igrao je na sigurno, bio odmeren i puštao je i drugu, pobeđenu stranu da dođe do reči i argumenata. American Sniper se činio kao idealna prilika da Clint kaže neku svoju na temu zvanično završenog, ali ipak nedovršenog rata u Iraku.

Eh, činio se... Kada malo bolje pregledamo činjenice vezane za produkciju filma, shvatićemo da Clint Eastwood nije imao mnogo prava na interpretaciju. Njegova je režija, ali ništa više od toga. Bradley Cooper je producent, na njega je izvorna autobiografska knjiga ostavila jak dojam, on je zbirao sredstva i ekipu, on je kontaktirao sa studijima. Čak nije “bacao farove” na glavnu ulogu, a nje se prihvatio tek kada ju je Chris Pratt odbio. Clint Eastwood je dobio poziv da režira tek kada su ga odbili Cooperov prijatelj David O. Russell zbog pretrpanog rasporeda i Steven Spielberg zbog nemogućnosti slobodne interpretacije teksta. Eastwood se prihvatio zadatka i odradio ga je kako je mogao u zadatim okvirima, stručno i donekle efektno kad su u pitanju ratne i akcione scene, ali nekako nedorečeno kada su u pitanju unutrašnja drama glavnog junaka i njegovi odnosi sa svetom oko sebe.

Kao što verovatno znate, izvorna knjiga je autobiografija Chrisa Kylea (ostala dvojica autora su zapravo više bili lektori nego pisci), najsmrtonosnijeg američkog snajperiste sa “rekordom” od 160 potvrđenih pogodaka od prijavljenih 255. Film se knjige veoma rigidno drži i svog junaka prati kroz četiri “ture” u Iraku. Osim toga, film pokriva scenu ili dve iz junakovog detinjstva, rodeo-kaubojske mladosti, tokom razvoja patriotskih osećanja, vojne obuke, ženidbe i kasnijih odsustava iz vojske koja je provodio sa svojom familijom. Chris Kyle se, kao i veliki broj profesionalnih vojnika na tako odgovornim mestima, borio sa post-traumatskim stresom i dugo se lečio, da bi se na koncu aktivirao u organizaciji za pomoć veteranima i poginuo od ruke veterana kojem je pomagao. Ispraćen je kao heroj na stadionu u Arlingtonu.

Upravo ta rigidna struktura iz knjige je najveći problem u filmu. Film je toliko fokusiran na protagonistu, da niko drugi ne dolazi do izražaja. Njegovi ratni drugovi će izleteti iz fokusa ili poginuti u kratkom roku. Slično važi i za nadređene oficire, pa i za njegovog rođenog brata: u jednom trenutku ga vidimo u uniformi i čini se da će reći nešto važno, ali se ta linija priče ne razvija. Njegovu ženu (Miller) viđamo više iz prostog razloga što ga čeka kod kuće i prisutna tokom sva tri odsustva i pri kraju filma, ali ni njen lik nije razrađen.

Bradley Cooper je solidan glumac i najčešće ništa više od toga i za dobre uloge potrebna mu je čvršća rediteljska ruka. Ovde se potrudio glede fizičke transformacije (proteini i teretana su se pobrinuli za uverljiv izgled vojnog specijalca), ali njegov lik je napisan tako da pokazuje tek nekoliko karakteristika: mrakobesni patriotizam, odsustvo moralne dileme glede ispravnosti postupka, vojničku spremnost i lošu komunikaciju sa svetom oko sebe. Sve smo već videli u ratnim dramama, i traumu u ratu i traumu povratka kući i nerazumevanje sa “normalnim” svetom koji nije pretrpeo ratne strahote, pa American Sniper ne donosi ništa kapitalno novo. Razlog za to je u lošem, pravolinijskom scenariju i u lošoj izvornoj literaturi. Rekao bih čak i u ličnosti glavnog autora. Chris Kyle je nepatvorena agresivna seljačina koja ni za čim ne žali i koja konstantno udara u patriotske gusle, te stoga i nema potencijala da bude ozbiljan dramski filmski lik. A kakav je domet glavnog lika, takav je i domet ovog filma.

U stvari, American Sniper je polovna, istrošena i zatupljena verzija The Hurt Locker, osvajača nekoliko Oscara pre pet godina, filma koji nas je odveo na panoramsku turu iračkim ratnim haosom iz perspektive profesionalca i “adrenalin junkie”-ja. Neutralnost glavnog junaka i njegova sudbina na kraju filma su rezonirale autorskim stavom o ratu i osećajem nekakve urgentnosti. Bilo je to pre pet godina i američka vojska se još nije bila izvukla iz iračkog pakla. U American Sniper Eastwoodova autorska neutralnost deluje neiskreno i hinjeno, kao pokušaj neutralizacije i upodobljavanje desničarskih stavova jedne nepatvorene voline.

Na kraju krajeva, American Sniper ipak nije negledljiv, pa čak ni loš film. Vešto je režiran, prožet napetim scenama borbe i drži pažnju. Ali nije ni naročito dobar i dubokouman, i što je najčudnije u kontekstu nadolazećih Oscara, ni po kom kriteriju ne upada u tip filmova koji odnose nagrade i samo su mu dobra kampanja i puno lobiranja mogli pomoći da se nađe tu gde je sad: sa šest nominacija za Oscare. American Sniper više podseća na one filmove koji uveseljavaju publiku nezainteresovanu za Oscare u zimskoj sezoni. Prošle godine je najveći januarski hit bio jedan slično patriotski film Lone Survivor. American Sniper je možda malo bolji film od njega, ali je i dalje u najboljem slučaju osrednji.