kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika
Ah, taj arhetipski muškarac na pragu sredovečnosti sa krizom identiteta koji se upućuje u istraživanje samog sebe i čemu pripada. Najčešće u nacionalnom smislu (imigrantski koreni, dvostruki osećaj da je stranac). Ponekad u smislu potisnute seksualnosti koja izbija na površinu. On je često nemušt, ne ume da se izrazi, a zapravo ne zna ni šta bi hteo, ni šta ga muči, pa u toj neodređenosti i neizvesnosti pati li pati...
Ako se može verovati filmskim festivalima, taj i takav muškarac je predominantna sorta. Priča o njemu ponavlja se i varira poslednjih nekoliko godina. Pitanje je, međutim, koliko je puta moguće tu priču ispričati, da bismo makar probali da se pretvaramo da gledamo nešto novo i originalno.
Ništa nije mnogo drugačije ni u slučaju filma „Monsoon“, drugog dugometražnog filma Honga Kaua koji je otvorio zvaničnu takmičarsku selekciju ovogodišnjeg, 54. izdanja festivala u Karlovim Varima.
Pomenuti muškarac u filmu je Kit (malezijski glumac Henri Golding, zapažen prošle godine u mega-hitu „Crazy Rich Asians“), Britanac vijetnamskog porekla koji se vraća u domovinu roditelja gde se, naravno, oseća kao stranac. On je tamo rođen, ali njegova sećanja su mutna. Jezik jedva razume, pa se uglavnom oslanja na pomoć drugih: prijatelja iz detinjstva Lija (Dejvid Tran), svog dečka Amerikanca Luisa (Parker Sojers) koji ima sopstvenih demona i galeristkinje Lin (Moli Heris) koju slučajno upoznaje.
Čini se da je Kitova misija besciljna i bezidejna, kao u mnogim ostvarenjima ove vrste, sve do polovine filma kada se kao pravo poslanje otkrije cilj da pronađe pravo mesto za pepeo pokojnih roditelja, bio to Sajgon u kojem su živeli do rata i malo kasnije, ili Hanoj, gde su rođeni.
Tu film počinje da dobija novi smisao na koji Hong Kau možda na početku nije ni računao gurajući u prvi plan krizu kulturnog identiteta kojom se nešto inovativnije bavio u prethodnom filmu „Lilting“ (2014). Ovde se, čini se, još i više drži elemenata iz autobiografije.
„Monsoon“, ma koliko naslov generički zvučao, postaje svedočanstvo o savremenom Vijetnamu koji je razapet između burne istorije i postpolitičkog, ultrakapitalističkog moderniteta u svoj svojoj kompleksnosti.
Moramo imati u vidu da takav portret ove indokineske zemlje još nismo imali prilike da vidimo, naročito u filmu zapadnog autora, što Hong Kau zapravo i jeste kao Britanac koji je karijeru razvio tamo.
Režiser, međutim, pokazuje veće ambicije. Želi i uspeva da razume situaciju bolje od prosečnog zapadnjaka koji bi verovatno posegnuo za „misery pornom“ kada je reč o portretu teškog života potlačenih u vrlo specifičnoj formi kapitalizma ili za žanrovskim rešenjima ratnog filma kada govorimo o prikazu istorijskih prilika.
U smislu izvedbe, film je solidan koliko to može biti. Sajgon i Hanoj izgledaju distinktivno i realistično, bez utapanja u ružnoći, iako je možda najpamtljiviji kadar onaj na samom početku, uz uvodnu špicu, kada kamera iz ptičje perspektive pruža širi pogled na raskrsnicu gde haotični saobraćaj motora, automobila i pešaka polako počinje da dobija smisao kako vreme prolazi. Emocionalnom ugođaju doprinosi i muzika, skoro pa konstantno prisutna, i ambijentalna i kao originalna pratnja, a odjavna post-rok tema ostavlja upečatljiv utisak.
Međutim, „Monsoon“ sa glumačke strane pada kao žrtva nepažljive podele uloga i ne baš najlogičnije koncepcije s obzirom na to koliko bi Kit i Luis mogli da budu stari. Dva glumaca upinju se iz petnih žila da kanališu kompleksne emocije. To im u nekom čistom obliku donekle i uspeva, ali ne može sakriti činjenicu da su premladi za uloge ljudi rođenih odmah posle rata koji osećaju njegove posledice. Naprosto zrače nekom milenijalskom aurom.
Konačni sud glasi: „Monsoon“ bi bio mnogo bolji kao film kada bi se posmatrao razložen na komponente, a ne u celini, iako možemo verovati autoru da je imao celovitu viziju. Čini se da je Hong Kau znao šta je želeo da iskomunicira ali, kao i glavni lik filma, nije uspeo da se izrazi.
Ah, taj arhetipski muškarac na pragu sredovečnosti sa krizom identiteta koji se upućuje u istraživanje samog sebe i čemu pripada. Najčešće u nacionalnom smislu (imigrantski koreni, dvostruki osećaj da je stranac). Ponekad u smislu potisnute seksualnosti koja izbija na površinu. On je često nemušt, ne ume da se izrazi, a zapravo ne zna ni šta bi hteo, ni šta ga muči, pa u toj neodređenosti i neizvesnosti pati li pati...
Ako se može verovati filmskim festivalima, taj i takav muškarac je predominantna sorta. Priča o njemu ponavlja se i varira poslednjih nekoliko godina. Pitanje je, međutim, koliko je puta moguće tu priču ispričati, da bismo makar probali da se pretvaramo da gledamo nešto novo i originalno.
Ništa nije mnogo drugačije ni u slučaju filma „Monsoon“, drugog dugometražnog filma Honga Kaua koji je otvorio zvaničnu takmičarsku selekciju ovogodišnjeg, 54. izdanja festivala u Karlovim Varima.
Pomenuti muškarac u filmu je Kit (malezijski glumac Henri Golding, zapažen prošle godine u mega-hitu „Crazy Rich Asians“), Britanac vijetnamskog porekla koji se vraća u domovinu roditelja gde se, naravno, oseća kao stranac. On je tamo rođen, ali njegova sećanja su mutna. Jezik jedva razume, pa se uglavnom oslanja na pomoć drugih: prijatelja iz detinjstva Lija (Dejvid Tran), svog dečka Amerikanca Luisa (Parker Sojers) koji ima sopstvenih demona i galeristkinje Lin (Moli Heris) koju slučajno upoznaje.
Čini se da je Kitova misija besciljna i bezidejna, kao u mnogim ostvarenjima ove vrste, sve do polovine filma kada se kao pravo poslanje otkrije cilj da pronađe pravo mesto za pepeo pokojnih roditelja, bio to Sajgon u kojem su živeli do rata i malo kasnije, ili Hanoj, gde su rođeni.
Tu film počinje da dobija novi smisao na koji Hong Kau možda na početku nije ni računao gurajući u prvi plan krizu kulturnog identiteta kojom se nešto inovativnije bavio u prethodnom filmu „Lilting“ (2014). Ovde se, čini se, još i više drži elemenata iz autobiografije.
„Monsoon“, ma koliko naslov generički zvučao, postaje svedočanstvo o savremenom Vijetnamu koji je razapet između burne istorije i postpolitičkog, ultrakapitalističkog moderniteta u svoj svojoj kompleksnosti.
Moramo imati u vidu da takav portret ove indokineske zemlje još nismo imali prilike da vidimo, naročito u filmu zapadnog autora, što Hong Kau zapravo i jeste kao Britanac koji je karijeru razvio tamo.
Režiser, međutim, pokazuje veće ambicije. Želi i uspeva da razume situaciju bolje od prosečnog zapadnjaka koji bi verovatno posegnuo za „misery pornom“ kada je reč o portretu teškog života potlačenih u vrlo specifičnoj formi kapitalizma ili za žanrovskim rešenjima ratnog filma kada govorimo o prikazu istorijskih prilika.
U smislu izvedbe, film je solidan koliko to može biti. Sajgon i Hanoj izgledaju distinktivno i realistično, bez utapanja u ružnoći, iako je možda najpamtljiviji kadar onaj na samom početku, uz uvodnu špicu, kada kamera iz ptičje perspektive pruža širi pogled na raskrsnicu gde haotični saobraćaj motora, automobila i pešaka polako počinje da dobija smisao kako vreme prolazi. Emocionalnom ugođaju doprinosi i muzika, skoro pa konstantno prisutna, i ambijentalna i kao originalna pratnja, a odjavna post-rok tema ostavlja upečatljiv utisak.
Međutim, „Monsoon“ sa glumačke strane pada kao žrtva nepažljive podele uloga i ne baš najlogičnije koncepcije s obzirom na to koliko bi Kit i Luis mogli da budu stari. Dva glumaca upinju se iz petnih žila da kanališu kompleksne emocije. To im u nekom čistom obliku donekle i uspeva, ali ne može sakriti činjenicu da su premladi za uloge ljudi rođenih odmah posle rata koji osećaju njegove posledice. Naprosto zrače nekom milenijalskom aurom.
Konačni sud glasi: „Monsoon“ bi bio mnogo bolji kao film kada bi se posmatrao razložen na komponente, a ne u celini, iako možemo verovati autoru da je imao celovitu viziju. Čini se da je Hong Kau znao šta je želeo da iskomunicira ali, kao i glavni lik filma, nije uspeo da se izrazi.
