Moonfall

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jedva smo se nekako spasili Don‘t Look Up, kad već nismo one komete u njemu, a već nas nova katastrofa čeka iza ugla. Ni manje ni više nego pad Meseca, odnosno njegovih krhotina „veličine grada“ na Zemlju, upakovan sa još par teorija zavere, predmet je novog filma „majstora katastrofe“ Rolanda Emeriha.

Filmovi katastrofe su postali veoma popularni sredinom 90-ih, najkasnije s Twisterom (Jan de Bont, 1996), premda se može reći da je formu usavršio još Stiven Spilberg sa Jurassic Parkom. Usledili su Emerihov Independence Day (1996), Deep Impact (Mimi Leder, 1998) i Armageddon (Majkl Bej, 1998), te gomila filmova slične tematike, a ipak nešto nižeg bioskopskog profila. Osim osvešćenih mehatroničkih dinosaurusa, vanzemaljaca, meteora, kometa i asteroida, opasnost nam je pretila i od vulkanskih erupcija (Dante‘s Peak, Volcano), cunamija, džinovskih guštera i čovekolikih majmuna.

S vremenom je pod-žanr od kino-senzacije postao klasična tezga, a kasnije i reciklaža i parodija samog sebe. Tek su neki autori poput fon Trira pokušali (ne nužno i uspeli) katastrofi dati nekakav umetnički obol, dok su drugi zapravo „cedili suvu drenovinu“ ili na vreme pobegli od dotičnog pod-žanra dovoljno blizu, a dovoljno daleko, kao što je to, primera radi, učinio Majkl Bej s Transformersima.

Najverniji mu je, pak, ostao upravo Roland Emerih koji, čini se, i ne zna da razmišlja van okvira ovako ili onako intonirane, globalne ili lokalne, istorijske ili futurističke katastrofe. Njegovi su filmovi, uz par izuzetaka, otvoreni ili polu-otvoreni filmovi katastrofe. Independence Day je, dakle, bio senzacija u kojoj je Emerih imao petlje da uništi Belu Kuću (odnosno njenu maketu) u gro-planu, Godzilla (1998) se može okarakterisati isto, iz sličnog razloga, s time da je žrtva bio Njujork sa svojim znamenitostima, The Day After Tomorrow (2004) je jahao na talasima ekologije i globalnog zagrevanja, doduše na dovitljiv način, suprotstavljujući koncept ledenog doba, 2012 (2009) je kao šlagvort iskoristio majanski kalendar i teoriju o smaku sveta, ali je zapravo bio natrpan i neosmišljen, dok se Emerih pokazao kao očajnik s nastavkom Independence Day: Resurgance (2016).

I njegovi ostali, uglavnom istorijski filmovi imaju ponešto od „DNK“ filmova katastrofe. Preistorija u 10,000 BC (2008) se može smatrati katastrofičnom opasnošću sama po sebi, White House Down (2013) se vrti oko terorističkog napada na Belu Kuću, a elementi katastrofa mogu se naći i u ranijim radovima (premda pretnja nije nužno realizovana), čak i u naslovu Stargate (1994) imamo sudare civilizacija. Ostatak opusa otpada na jeftinije žanrovske filmove (raniji radovi) ili istorijske spektakle po manje ili više istinitim događajima (Midway, Stonewall) i poznatim teorijama „na dugačkom štapu“, poput filma Anonymous (2011) nastalom po zaumnoj teoriji da Šekspir nije postojao, već da je to bio pseudonim Erla od Oksforda.

Čak i u „nekatastrofičnim“ filmovima upravo taj zaverenički diskurs ostaje poveznica. To je zapravo i najmanji problem, makar u filmskom smislu: teorije zavere, ma koliko sumanute bile, ipak nude jedan zaokružen svetonazor i nude konkretno (iako retko kad tačno) objašnjenje određenog fenomena. „Sumanuta teorija“ u centru filma Moonfall, ona po kojoj je Mesec vanzemaljska mega-struktura, možda je i njegov najjači adut, ali ta karta nije dovoljna da održi razasuti narativ na okupu.

Emerih otvara film omažom Kuaronovom nagrađivanom filmu Gravity, odnosno laganom „drpačinom“ istog. Trojac astronauta popravlja satelit u daljoj orbiti i raspravlja se o tekstu pesme Africa benda Toto, pre nego što ih napadne nekakav roj. Novajlija Markus gine, a pilot Brajan (Patrik Vilson) uspeva da spasi onesvešćenu navigatorku Džosindu zvanu Džo (Hale Beri) i da prizemlji svemirsku letelicu. Njegovu teoriju o roju, međutim, niko ne može da potvrdi, pa na njega nesreću svaljuju kao grešku. To mu, naravno, zezne život i oduzme familiju koja s njim prekida kontakt.

Deset godina kasnije, žena (Karolina Bartčak) mu se preudala za ljigavog prodavca automobila (Majkl Penja), sin (Čarli Plamer) s njim ne razgovara i kreće stopama huliganizma, a Brajan je alkos koji kasni na posao i kasni s najamninom zbog čega može biti izbačen iz stana. Džosinda, s druge strane, ima poziciju u „menadžmentu“ NASA-e, ali i ona je razvedena od svog bivšeg supruga koji radi u vojsci, te se sama, odnosno uz pomoć studentkinje na razmeni, brine o sinu Džimiju.

Džo će biti obaveštena o otkriću tima astronauta da se promenila Mesečeva orbita, a to je još pre nje otkrio astrofizičar-amater i strastveni teoretičar zavere „megastrukturalističke škole mišljenja“ Kej Si Hausman (Džon Bredli). Izračuni kažu da će nam se Mesec sručiti na glave, ali da će se pre toga približavati, menjati gravitaciju i izazivati niz katastrofa kao što su poplave, zemljotresi, kiše meteora i slično. Dok naš trojac mora da ode na poslednju misiju na Mesec (i u njegovu unutrašnjost) kako bi spasio svet (i otkrio uzrok katastrofi, „stvarno“ poreklo života na Zemlji i rat između dve vanzemaljske civilizacije, organske i artificijelne), njihovi najbljiži moraju preživeti na Zemlji, uglavnom bežeći od poplava i raseda karakterističnih za Kaliforniju u više i čvršće planine Kolorada.

Iz opisa radnje je jasno da je Emerih zajedno sa ko-scenaristima Haraldom Kloserom i Spenserom Koenom opet pretrpao film likovima, njihovim međusobnim odnosima, zapletima i ulozima, što samo po sebi sluti na katastrofu. A imajući u vidu da filmovima katastrofe razvoj i karakterizacija likova, te motivacija njihovih postupaka nisu baš jača strana, šanse da će sam film završiti kao katastrofa eksponencijalno rastu. Dodajmo tome i jedan od naivnije napisanih dijaloga uopšte u filmu poslednjih godina, glumce koji tavore između dna prve i sredine tabele druge lige, slabu veru nadležnih studija u bioskope kao instituciju (Moonfall se praktično tretira kao „smeće“ za januar/februar koji može poslužiti kao „kontra“ i Oskarima i filmovima za Dan zaljubljenih), te činjenicu da je Emerih u relativnim omerima dobio najmanji budžet u tri decenije, pa nam postaje jasno kuda sve to vodi.

Da, gluma je uglavnom užasna, ali za to ne treba toliko kriviti glumce (ipak nisu svi Donald Saterlend koji ima jednu uglavnom nepotrebnu epizodu, ali održava čas glume tokom te scene i po), premda Hale Beri glumi kao da je na setu za „reboot“ Dinastije, već užasan scenario prepun kretenskih replika koje kao da je pisao neko naduvan, a čitao i odobrio neko mamura. Postupci i naravi likova se menjaju po potrebi tako da to nema veze s mozgom, a humor ostaje na traljavom pokušaju.

Moonfall pritom nije ni spektakularan na oko, budući da mu nedostaje dizajna i varijabilnosti lokacija, te da je sve snimljeno nepodnošljivo tamno i muljavo. CGI ne popravlja stvari jer sve do pred kraj i onu bezočnu krađu od Kjubrika i Odiseje u svemiru deluje potrošeno i nemaštovito. Pritom se fokus toliko brzo prebacuje s teme na temu i sa zapleta na zaplet da zapravo i nemamo vremena da nam išta od toga priraste srcu.

Štos je, međutim, u tome da Moonfall skoro pa uspeva da „obrne pun krug“ i bude toliko loš film da je zapravo genijalan. Ne uspeva da se vine do tih visina, ali ipak uspeva da dostigne nivo skoro dobrog. Razlog za to je što je u svoj svojoj lošosti prokleto zabavan, idealan za gledanje u društvu pod uticajem alkohola (i lakih droga), u kućnim uslovima radije nego u bioskopu, uz glasno komentarisanje. Ovakva glupost garantuje maksimalnu količinu zabave za koju ne treba skidati gaće ili rizikovati život.

Pitanje je samo je li Emerih baš to želeo da postigne, a odgovor na njega bi bio da verovatno nije. Moonfall nije ni produkt slučajnog, nenamernog treša nastalog usled neznanja, ali ni onog namernog koji je stilska izjava. Motivacijska sila iza Moonfalla je čista i nepatvorena kurcobolja: Emeriha nije briga kakav će film u celini i većini pojedinačnih komponenti biti (jednako je „kežual“ i do, na primer „nauke“ i do dramaturgije), dokle god će moći nešto da uništi, poplavi, raznese i da to izgleda polu-pristojno. A ni tu nije baš izbirljiv, kad već ne može da razvali Belu Kuću, Pentagon, ceo Njujork, planinu Rašmor ili Holivud, biće dovoljan i vrh Krajslerovog tornja. Daj šta daš.

Antibirth

2016.

scenario i režija: Danny Perez

uloge: Natasha Lyonne, Chloë Sevigny, Meg Tilly, Mark Webber, Maxwell McCabe-Lokos, Emmanuel Kabongo, Neville Edwards

Antibirth je jedan od čudnijih spojeva raznih tema i filmskih uticaja u poslednje vreme. Tako ćemo tu naći odjeke nekoliko horor majstora, lokacije propale periferije Detroita, milje teške socijale i margine (što je u hororu retkost – valjda se publika bolje saživljava sa “vanilla” srednjom klasom), teorije zavere, estetiku trash televizije iz 80-ih, uticaj lakših i težih droga na zaplet, teorije zavere i šta sve ne. Pitanje svih pitanja je kako se sve to drži zajedno, a jednoznačan odgovor mi beži, pa neka za sada stoji primedba da nešto radi solidno (iako nema genijalnih momenata), a ponešto je prilično “off”, kao da je film radio početnik sa dosta talenta, ali sa nedovoljno veštine i iskustva da ispuni svoje ambicije.

Počnimo od radnje koja deluje kao pod-zaplet iz The X-Files prebačen u format B-filma i u milje marginalaca, alkosa, džankija, krimosa i poludelih vojnih veterana. Naša anti-junakinja Lou (Lyonne) živi u prikolici, radi povremeno, a ostatak vremena se zabavlja pijući, drogirajući se, vodeći isprazne razgovore sa najboljom prijateljicom Sadie (Sevigny), jedući junk food i viseći po žurkama sa sebi sličnim individuama. Međutim, kada se posle jedne žurke izgubljene u crnim rupama ovisničkog pamćenja kod Lou jave simptomi trudnoće koji sugeriraju ne-ljudsku ili možda čak ne-zemaljsku varijantu, ona kreće da se tripuje, uporno tvrdeći da bi se setila seksa da joj se dogodio...

Sadie nije puno od pomoći jer iza toga možda stoji njen dečko diler i svodnik (Webber) i njegovi mutni poslovi sa misterioznim tipom koji tvrdi da ima nešto s vojskom. Zato na scenu skoro slučajno stupa starija gospođa, Lorna (Tilly), koja ima neke čudne teorije koje opet nekako vode do vojske. U međuvremenu Lou se usled svog uznapredovalog i nimalo prijatnog stanja sve više pasivizira, a njen mozak potpomognut alkoholom i drogom od sećanja, tripova, fantazija i noćnih mora pravi ne baš primamljivu kašu.

Zvuči kao recept za spajanje Cronenbergovog “body horrora” sa Lynchovim na slobodu puštenim tripovima u stilizaciji negde između Watersa, B filma, “midnight flicka” i socijalne drame. Nije čak ni problem što se Danny Perez ni najmanje ne trudi da nam barem neki lik učini iole simpatičnim, naprotiv, taj neapologetski pristup ima svoj šarm, kao i nasumično opaljeni flashback momenti koji objašnjavaju sve važnije tačke zapleta, naizgled slučajna cirkulacija likova koji će postati važni i struktura filma koja oponaša loš narkomanski trip uz retardiranu televiziju.

Problem, međutim, nastaje u generalno neujednačenom ritmu i predugačkim scenama u kojima Lou blebeće i blebeće sa nekim ili sama sa sobom do te mere da se trudnoća kao nešto što bi trebalo biti “highlight” filma gura u zapećak. Pošto one zauzimaju lavovski deo minutaže, svaka oštrica u filmu biva otupljena: i ona socijalna, i ona vezana za nuspojave kod narkomanije i alkoholizma, pa i kada je reč o ženskom telu i trudnoći kao životnom stilu i šoku za organizam. Antibirth tako postaje tripozan film o svemu i svačemu koji usled svoje nedorečenosti i nedopečenosti ostaje tripozan film ni o čemu.

Operation Avalanche

2016.

režija: Matt Johnson

scenario: Matt Johnson, Josh Boles

uloge: Matt Johnson, Owen Williams, Josh Boles, Jared Raab, Andrew Apelle, Krista Madison

Evo, u relativno kratkom vremenskom razdoblju već drugi film na temu lažiranja sletanja na Mesec (što i nije toliko čudno, znajući rasprostranjenost raznih teorija zavere) , te već drugi mockumentary film na temu problema u Houstonu, što je već nešto što se ne može zanemariti. Za razliku od Houston, We Have a Problem Žige Virca koji se zapravo bavi odnosom mita i pamćenja i na taj način se poigrava sa našom percepcijom prošlosti, Operation Avalanche je fokusiran na druge, tehničke i meta-filmske stvari.

Godina je 1967. i Hladni rat je na vrhuncu. Ostalo je još samo dve godine u toku kojih treba ispuniti obećanje pokojnog predsednika Kennedyja da će se američka zastava pojaviti na Mesecu. Program kasni, modul za spuštanje nije spreman, a da stvar bude gora, KGB gotovo ima krticu u NASA-i, pa i Sovjeti znaju u kakvom su problemu Amerikanci, a pride mogu da im pokradu i nešto tehnologije. Na snagu stupa operacija Zipper, CIA-in plan da pošalje lažnu dokumentarnu filmsku ekipu sačinjenu od svojih agenata nižeg nivoa kako bi, nesumnjivi zbog svog štreberskog izgleda i sa dobrom maskom, makar pronašli krticu.

Međutim, kada umesto toga otkriju probleme u tehnološki najnaprednijoj ustanovi u zemlji, jedan od njih predlaže operaciju Lavina, odnosno lažiranje sletanja na Mesec. Ono što počinje sa slow-motion snimcima iz pustinje ubrzo postaje snimanje puno tehnikalija, u kojem, a da to i ne zna, ulogu ima i Stanley Kubrick, odnosno njegova tehnika projekcije i snimanja upotrebljena na 2001: A Space Odyssey. Mislili ste da je “One small step for man, one giant leap for the mankind” spontana izjava, a ne skriptirana? Ha ha. Međutim, CIA ima i rezervni plan da ukloni sve one koji su u operaciji učestvovali i sve one koji su za nju znali...

Sa jedne strane, Operation Avalanche je čista genijalština. Recimo ideja da se materijal snima digitalno, pa prebacije na film od 16 mm, pa opet nazad na digitalni format je apsolutno briljantna. Zatim, ceo styling 60-ih bez retro-glamura i hippie varijante je potpuno u skladu sa profilom likova – nižih agenata CIA-e. Pa i finta sa Kubrickom genijalna jer ono verglanje o tome kako je on snimio lažno sletanje prvo sjajno priprema, pa onda i izvrće na nešto novo, neočekivano, a potpuno u skladu sa internom logikom.

Matt Johnson i kompanija takođe zaslužuju pohvalu za drskost jer su zapravo snimali u NASA-inim prostorijama bez dozvole, odnosno sa lažnom dozvolom za snimanje edukativnog dokumentarca. Ne samo da su sa tim uspešno lažirali 60-te, već je film dobio još jedan meta-nivo u činjenici da snimatelji lažnog dokumentarca igraju snimatelje lažnog dokumentarca.

Ali smo zato na nekim drugim mestima u ozbiljnom problemu sa filmom. Ideja o zaveri u zaveri unutar zavere je dobra, ali je njena izvedba loša. Scenario nema strukturu i deluje kao da je ad hoc slagan, što ostavlja poveće rupe.To se naročito oseća prema kraju kada ta zavera koja se direktno tiče naših junaka nikako da “ukači”, bez obzira na jedne od najboljih scena jurnjave automobillima u poslednje vreme. A ni lažirano sletanje na Mesec ne dolazi na dnevni red negde do 40 % filma.

Još više su zabrinjavajući drugi detalji koji samim svojim postojanjem ruše one briljantno osmišljene. Recimo, zašto imamo found footage snimak zakopavanja materijala koji će biti naš found footage “dokumentarac”? Kako je to uopšte moguće? I nisu li posteri kultnih art-filmova iz 60-ih polepljeni po prostoriji u kojoj je smeštena ekipa dokumentarca malo suviše “on the nose”? Iskreno sumnjam da bi filmaši tako nešto nosili sa sobom i lepili za inspiraciju na terenu.

U konačnici, Operation Avalanche može biti solidna zabava i prava je poslastica za zaluđenike za filmskom tehnikom. Međutim, sa nedorađenom pričom i nespretnom pripovedačkom tehnikom, teško da može biti ne znam kako dobar film. Opet, ušvercati se u instituciju poput NASA-e je podvig koji zaslužuje aplauz, mada, budimo iskreni, i nešto slično tome smo već videli u Escape from Tomorrow koji je potpuno gerilski snimljen u Disneylandu.

Moonwalkers

2015.

režija: Antoine Bardou-Jacquet

scenario: Dean Craig

uloge: Rupert Grint, Ron Perlman, Robert Sheehan, Stephen Campbell Moore, Eric Lampaert, Tom Audenaert, Erica Sainte, Jay Benedict

Chemtrails, HAARP, otrovna i adiktivna GMO hrana, otrovi u vakcinama i ostale gluposti u koje prost svet veruje su ipak mala beba za majku svih nedotupavnosti: lažiranje sletanja na Mesec. Priča je stara preko 35 godina, zvučala je neverovatno, ali teorijama zavere sklonom umu primamljivo još i tada, i nekako još nije izašla iz mode. Znate, uostalom, kako to ide: američki svemirski program je zakurac, NASA je bunar bez dna u kojem nestaju dolari, a glupi Amerikanci suočeni sa porazom od Rusa su se setili da unajme renomiranog reditelja da lažira snimak spuštanja rakete na Mesec i astronauta koji po toj površini hodaju. Reditelj je, naravno, Stanley Kubrick. Jer kako možemo zaboraviti Odiseju...

Moonwalkers je film koji toj priči prilazi sa komične strane. Mesto radnje je London, godina je 1969. i agent CIA-e sa PTSP-om od Vijetnama je poslat od strane svojih nadređenih da pronađe Kubricka i zaspe ga lovom kako bi ovaj lažirao snimak kao plan B u slučaju da pravo sletanje ne uspe. Agent se zove Kidman, što je još jedna u nizu očitih asocijacija na Kubricka i njegove filmove, a igra ga Ron Perlman, jak kao stena, ali barem 20 godina prestar za ulogu. Na tom mestu počinje potreba za susprezanjem neverice, ali to od komedija ovakvog tipa i očekujemo. Mislim, da li bi ozbiljna firma poput CIA-e na takvu misiju umesto pregovarača (ili još bolje svog čoveka ubačenog u filmsku industriju sa dobrim vezama) poslala “pregorelog” terenskog operativca? No nebitno...

Anyhow, Kidman dolazi u London na sastanak sa Kubrickovim agentom (Campbell Moore), ali u njegovoj kancelariji slučajno zatiče njegovog rođaka-gubitnika Johnnyja (Grint), te mu nudi brdo para da Kubrick snimi film. Johnny, neuspešni menadžer jadnog hippie sastava, je, naravno, u dugovima do guše, jure ga gangsteri i lova mu je preko potrebna, pa ubeđuje svog drogiranog cimera Leona (Sheehan) da pozira kao Kubrick kako bi njih dvojica glupom Amerikancu maznula lovu i sakrila se u gradu.

Naravno, u roku od ništa, njima lovu maznu gangsteri, a Amerikanac, ne tako glup, otkrije da Kubrick uopšte nije u Londonu, nego drži predavanja u Parizu, pa se naša dvojica budalaša nađu u problemu.Treba se sukobiti sa gangsterima i povratiti lovu, a treba i snimiti film. Za prvo će poslužiti Kidman i faktor iznenađenja, a za drugo spas se nameće u vidu reditelja avangardnih filmova Renatusa (Audenaert) koji drži ekscentričnu hippie komunu...

Ono što sledi je kombinacija ritchiejevske nasilne i brze krimi-komedije, obaveznih stoner momenata, humora zasnovanog na američkim stereotipima o Britancima i obrnuto, te okruženja 60-ih kako smo ga zamišljali 90-ih. To je sve relativno zabavno, premda predvidljivo, klišeizirano i poznato i Ritchiejevih filmova i svih kopija koje su usledile. Naravno, prema kraju film opada u tempu, neke od predugih scena se vuku u nedogled (poput onih sa obaveznim drogiranjem i drogiranim kreveljenjem) i nasilni rasplet na kraju je savršeno očekivan, te stoga konačna “naplata” nije ništa naročito, ali je svejedno gledljiv.

Iako je francuski reditelj Antoine Bardou-Jacquet neiskusan sa filmom generalno (ovo mu je dugometražni prvenac) i karijeru je gradio na TV reklamama (što se i oseća, što je kraća scena, to je bolja, ma kako prodavao bajat vic), a scenario je sastavljen iz recikliranih delova boljih i smešnijih filmova, film vade glumci i njihova zajednička hemija. Istini za volju, ponegde je vidljivo da su se bolji zabavljali snimajući nego što ćemo mi gledajući, ali nešto od te njihove dobre energije povremeno prelazi i na ceo film. Perlman i Ginty svakako nisu prve asocijacije za “buddy” par, ali su se u svojim suprotnostima pokazali kao vrlo efikasni i komični.

Nemojte, međutim, očekivati čuda. Moonwalkers je gledljiv i često zabavan, ali na momente neujednačen film skromnih dometa. Ako vam je do lagane zabave, samo napred, ali nemojte očekivati više od toga, a najmanje originalnost.