Moonfall

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jedva smo se nekako spasili Don‘t Look Up, kad već nismo one komete u njemu, a već nas nova katastrofa čeka iza ugla. Ni manje ni više nego pad Meseca, odnosno njegovih krhotina „veličine grada“ na Zemlju, upakovan sa još par teorija zavere, predmet je novog filma „majstora katastrofe“ Rolanda Emeriha.

Filmovi katastrofe su postali veoma popularni sredinom 90-ih, najkasnije s Twisterom (Jan de Bont, 1996), premda se može reći da je formu usavršio još Stiven Spilberg sa Jurassic Parkom. Usledili su Emerihov Independence Day (1996), Deep Impact (Mimi Leder, 1998) i Armageddon (Majkl Bej, 1998), te gomila filmova slične tematike, a ipak nešto nižeg bioskopskog profila. Osim osvešćenih mehatroničkih dinosaurusa, vanzemaljaca, meteora, kometa i asteroida, opasnost nam je pretila i od vulkanskih erupcija (Dante‘s Peak, Volcano), cunamija, džinovskih guštera i čovekolikih majmuna.

S vremenom je pod-žanr od kino-senzacije postao klasična tezga, a kasnije i reciklaža i parodija samog sebe. Tek su neki autori poput fon Trira pokušali (ne nužno i uspeli) katastrofi dati nekakav umetnički obol, dok su drugi zapravo „cedili suvu drenovinu“ ili na vreme pobegli od dotičnog pod-žanra dovoljno blizu, a dovoljno daleko, kao što je to, primera radi, učinio Majkl Bej s Transformersima.

Najverniji mu je, pak, ostao upravo Roland Emerih koji, čini se, i ne zna da razmišlja van okvira ovako ili onako intonirane, globalne ili lokalne, istorijske ili futurističke katastrofe. Njegovi su filmovi, uz par izuzetaka, otvoreni ili polu-otvoreni filmovi katastrofe. Independence Day je, dakle, bio senzacija u kojoj je Emerih imao petlje da uništi Belu Kuću (odnosno njenu maketu) u gro-planu, Godzilla (1998) se može okarakterisati isto, iz sličnog razloga, s time da je žrtva bio Njujork sa svojim znamenitostima, The Day After Tomorrow (2004) je jahao na talasima ekologije i globalnog zagrevanja, doduše na dovitljiv način, suprotstavljujući koncept ledenog doba, 2012 (2009) je kao šlagvort iskoristio majanski kalendar i teoriju o smaku sveta, ali je zapravo bio natrpan i neosmišljen, dok se Emerih pokazao kao očajnik s nastavkom Independence Day: Resurgance (2016).

I njegovi ostali, uglavnom istorijski filmovi imaju ponešto od „DNK“ filmova katastrofe. Preistorija u 10,000 BC (2008) se može smatrati katastrofičnom opasnošću sama po sebi, White House Down (2013) se vrti oko terorističkog napada na Belu Kuću, a elementi katastrofa mogu se naći i u ranijim radovima (premda pretnja nije nužno realizovana), čak i u naslovu Stargate (1994) imamo sudare civilizacija. Ostatak opusa otpada na jeftinije žanrovske filmove (raniji radovi) ili istorijske spektakle po manje ili više istinitim događajima (Midway, Stonewall) i poznatim teorijama „na dugačkom štapu“, poput filma Anonymous (2011) nastalom po zaumnoj teoriji da Šekspir nije postojao, već da je to bio pseudonim Erla od Oksforda.

Čak i u „nekatastrofičnim“ filmovima upravo taj zaverenički diskurs ostaje poveznica. To je zapravo i najmanji problem, makar u filmskom smislu: teorije zavere, ma koliko sumanute bile, ipak nude jedan zaokružen svetonazor i nude konkretno (iako retko kad tačno) objašnjenje određenog fenomena. „Sumanuta teorija“ u centru filma Moonfall, ona po kojoj je Mesec vanzemaljska mega-struktura, možda je i njegov najjači adut, ali ta karta nije dovoljna da održi razasuti narativ na okupu.

Emerih otvara film omažom Kuaronovom nagrađivanom filmu Gravity, odnosno laganom „drpačinom“ istog. Trojac astronauta popravlja satelit u daljoj orbiti i raspravlja se o tekstu pesme Africa benda Toto, pre nego što ih napadne nekakav roj. Novajlija Markus gine, a pilot Brajan (Patrik Vilson) uspeva da spasi onesvešćenu navigatorku Džosindu zvanu Džo (Hale Beri) i da prizemlji svemirsku letelicu. Njegovu teoriju o roju, međutim, niko ne može da potvrdi, pa na njega nesreću svaljuju kao grešku. To mu, naravno, zezne život i oduzme familiju koja s njim prekida kontakt.

Deset godina kasnije, žena (Karolina Bartčak) mu se preudala za ljigavog prodavca automobila (Majkl Penja), sin (Čarli Plamer) s njim ne razgovara i kreće stopama huliganizma, a Brajan je alkos koji kasni na posao i kasni s najamninom zbog čega može biti izbačen iz stana. Džosinda, s druge strane, ima poziciju u „menadžmentu“ NASA-e, ali i ona je razvedena od svog bivšeg supruga koji radi u vojsci, te se sama, odnosno uz pomoć studentkinje na razmeni, brine o sinu Džimiju.

Džo će biti obaveštena o otkriću tima astronauta da se promenila Mesečeva orbita, a to je još pre nje otkrio astrofizičar-amater i strastveni teoretičar zavere „megastrukturalističke škole mišljenja“ Kej Si Hausman (Džon Bredli). Izračuni kažu da će nam se Mesec sručiti na glave, ali da će se pre toga približavati, menjati gravitaciju i izazivati niz katastrofa kao što su poplave, zemljotresi, kiše meteora i slično. Dok naš trojac mora da ode na poslednju misiju na Mesec (i u njegovu unutrašnjost) kako bi spasio svet (i otkrio uzrok katastrofi, „stvarno“ poreklo života na Zemlji i rat između dve vanzemaljske civilizacije, organske i artificijelne), njihovi najbljiži moraju preživeti na Zemlji, uglavnom bežeći od poplava i raseda karakterističnih za Kaliforniju u više i čvršće planine Kolorada.

Iz opisa radnje je jasno da je Emerih zajedno sa ko-scenaristima Haraldom Kloserom i Spenserom Koenom opet pretrpao film likovima, njihovim međusobnim odnosima, zapletima i ulozima, što samo po sebi sluti na katastrofu. A imajući u vidu da filmovima katastrofe razvoj i karakterizacija likova, te motivacija njihovih postupaka nisu baš jača strana, šanse da će sam film završiti kao katastrofa eksponencijalno rastu. Dodajmo tome i jedan od naivnije napisanih dijaloga uopšte u filmu poslednjih godina, glumce koji tavore između dna prve i sredine tabele druge lige, slabu veru nadležnih studija u bioskope kao instituciju (Moonfall se praktično tretira kao „smeće“ za januar/februar koji može poslužiti kao „kontra“ i Oskarima i filmovima za Dan zaljubljenih), te činjenicu da je Emerih u relativnim omerima dobio najmanji budžet u tri decenije, pa nam postaje jasno kuda sve to vodi.

Da, gluma je uglavnom užasna, ali za to ne treba toliko kriviti glumce (ipak nisu svi Donald Saterlend koji ima jednu uglavnom nepotrebnu epizodu, ali održava čas glume tokom te scene i po), premda Hale Beri glumi kao da je na setu za „reboot“ Dinastije, već užasan scenario prepun kretenskih replika koje kao da je pisao neko naduvan, a čitao i odobrio neko mamura. Postupci i naravi likova se menjaju po potrebi tako da to nema veze s mozgom, a humor ostaje na traljavom pokušaju.

Moonfall pritom nije ni spektakularan na oko, budući da mu nedostaje dizajna i varijabilnosti lokacija, te da je sve snimljeno nepodnošljivo tamno i muljavo. CGI ne popravlja stvari jer sve do pred kraj i onu bezočnu krađu od Kjubrika i Odiseje u svemiru deluje potrošeno i nemaštovito. Pritom se fokus toliko brzo prebacuje s teme na temu i sa zapleta na zaplet da zapravo i nemamo vremena da nam išta od toga priraste srcu.

Štos je, međutim, u tome da Moonfall skoro pa uspeva da „obrne pun krug“ i bude toliko loš film da je zapravo genijalan. Ne uspeva da se vine do tih visina, ali ipak uspeva da dostigne nivo skoro dobrog. Razlog za to je što je u svoj svojoj lošosti prokleto zabavan, idealan za gledanje u društvu pod uticajem alkohola (i lakih droga), u kućnim uslovima radije nego u bioskopu, uz glasno komentarisanje. Ovakva glupost garantuje maksimalnu količinu zabave za koju ne treba skidati gaće ili rizikovati život.

Pitanje je samo je li Emerih baš to želeo da postigne, a odgovor na njega bi bio da verovatno nije. Moonfall nije ni produkt slučajnog, nenamernog treša nastalog usled neznanja, ali ni onog namernog koji je stilska izjava. Motivacijska sila iza Moonfalla je čista i nepatvorena kurcobolja: Emeriha nije briga kakav će film u celini i većini pojedinačnih komponenti biti (jednako je „kežual“ i do, na primer „nauke“ i do dramaturgije), dokle god će moći nešto da uništi, poplavi, raznese i da to izgleda polu-pristojno. A ni tu nije baš izbirljiv, kad već ne može da razvali Belu Kuću, Pentagon, ceo Njujork, planinu Rašmor ili Holivud, biće dovoljan i vrh Krajslerovog tornja. Daj šta daš.