France

 kritika objavljena na XXZ

2021

scenario i režija: Bruno Dumont

uloge: Léa Seydoux, Blanche Gardin, Benjamin Biolay, Gaëtan Amiel, Emanuel Arioli, Jawad Zemar

Bruno Dumont je u sadašnjem trenutku jedan od najcenjenijih francuskih reditelja. Njegovi raniji, ozbiljniji filmovi kao što su to Humanity (1999), Flanders (2006), Hadewijch (2009) i Outside Satan (2011) su osvajali nagrade i pokretali žučne rasprave među kritičarima. U nekom trenutku se sa mini-serijom P‘tit Quinquin (2014) Dumont publici prikazao i kao zezator (seriju bi bilo najbolje moguće opisati kao kombinaciju klinačkih detektivskih avantura i farse na francuskom selu), i u tom raspoloženju ostao i za filmove Slack Bay (2016) i za mjuzikl o Jovanki Orleanki u dva toma (Jeannette, 2017 i Jeanne, 2019), između kojih se smestio nastavak serije Coincoin (2018).

Makar dok ne stigne najnovije zezanje, L‘Empire, France će ostati njegov najkontroverzniji film. Nakon premijere u Cannesu prošle godine, France je oštro podelio kritiku i to najviše po nacionalnoj/kulturalnoj liniji. Francuski kritičari su ga uvrstili na top-liste, a na anglofone nije ni izbliza ostavio takav utisak, požnjevši uglavnom mlake do negativne kritike. Razlog tome je svakako makar jednim delom kulturalni kontekst, što znači da su neke finese vezane za savremenu francusku buržoaziju svakako „pobegle“ kritičarima koji u takvom svetu ne obitavaju, dok se drugi razlog može tražiti u vrlo specifičnoj Dumontovoj poetici u kojoj kao da spaja svoje dve faze, pa nije jasno kada je France društvena satira, kada studija karaktera, kada drama, a kada najšire moguće shvaćeno komedija.

Na krive tragove navodi već sam naslov. Možda je Dumont s njime ciljao i Francusku kao zemlju i kulturu koja se teško miri sa svojim statusom bivše imperije, ali France je ime i glavne, centralne junakinje filma, poznate televizijske novinarke France de Meurs. Prezime je tek posebna priča jer se fonetski poigrava s pojmovima smrti, preživljavanja i zatvaranja među zidove, a da pritom u pisanju ne odlazi ni na jednu od tri moguće stvari. Nju ćemo, u interpretaciji Lée Seydoux, pratiti u seriji kraćih i dužih vinjeta na poslu, kod kuće i generalno u životu.

Upoznajemo je na konferenciji za štampu kod predsednika Macrona. Ona je sigurna u sebe i zeza se sa svojom sekretaricom, producentkinjom i prijateljicom Lou (Gardin), čak prilično vulgarno i pred svima, a onda predsedniku postavlja ne baš pametno, a svakako uvredljivo pitanje na koje on ipak mora da odgovori, makar se putem koprcao. Dumont na tom mestu pokazuje koliko je vešt reditelj, budući da mu ni Macron ni njegov dvojnik ne igraju u filmu, a razgovor njih dvoje plod je serije izuzetno vešte montaže sačinjene od preciznih isečaka arhivskog materijala. Poruka je jasna: France možda neko svoje jasno ideološko opredeljenje (to će Dumont podvući u kasnijim scenama susreta s političarima u kojima ona uzima ulogu „đavoljeg advokata“ bez obzira na ideološku pozadinu), ali je u svom poslu velika zvezda.

Osim što „rešeta“ domaće političare, France prati i međunarodnu politiku i to tako što izveštava iz konfliktnih situacija i u njima pronalazi one „ljudske priče“ koje senzibiliziraju publiku. Bilo da je reč o situaciji u kojima francuska vojska mora da sarađuje s Tuarezima protiv salafista-džihadista, ratu na Bliskom Istoku ili izbegličkoj krizi, ona će na licu mesta preuzeti ulogu reditelja, vojnike i civile režirati kao statiste, sama ponavljati svoje replike dok i insistirati na tome da se snimi dovoljno materijala za „pokriće“. Ljigavo? Možda, ali vesti su sadržaj, a njen posao je da ga proizvede.

Kod kuće, pak, France ima hladan odnos sa svojim ljubomornim i zavidnim mužem, piscem Fredom (Biolay) koji nije ni izbliza uspešan kao ona, a nije puno bolja ni prema sinu Jou (Amiel) koji joj je zapravo teret. Jedna rutinska vožnja sina u školu će je, međutim, naterati na samo-preispitivanje. Kada ga ostavi u gužvi, ona slučajno staje na gas pre vremena i obara motociklistu Baptistea (Zemmar) što kod njega rezultira dislokacijom kolena, a kod nje malim tabloidnim skandalom. Zbog toga ona preuzima obavezu na sebe da izdržava njegovu familiju, a sama počinje da pati od napada plakanja iz vedra neba, naročito kad im vreme i mesto nisu. Možda joj predah od posla pomogne, ali situacije će se često okretati na način da to za nju bude izazov...

Jasno je da se Dumont, između ostalog, bavi pitanjima slave i poznatosti, bilo da je ona zaslužena nekim kvalitetnim radom ili da nije. U slučaju France, verovatnija je ona druga opcija. Uostalom, jedan političar desne orijentacije je naziva „lepom i korisnom“, sugerišući njenu ispraznost. Ipak, ona je toga tek delom svesna, a verovatno da ne može to ni da osvesti, jer je ljudi prepoznaju na ulici i pitaju za selfije, pa ona mora da popravlja svoju „masku“ dok ista ne sraste potpuno s njom. Opet, France kao takva nije loša osoba, odnosno nije toliko loša koliko je društvo oko nje takvo, a ona samo igra ulogu koja joj je namenjena, a i kada je slučajno ne prepoznaju, to ne znači da može da se opusti i bude ono to jeste, šta god to bilo, jer ona je dobrim delom definisana svojim poslom, a spuštanje garda može rezultirati i iznenadnim udarcem... Međutim, u toj postavci društva i medija, Dumont čak ispada pomalo i anahron, targetirajući televiziju i tabloide, a uglavnom ignorišući internet koji je postao glavna platforma i za produkciju, i za distribuciju, i za konzumaciju, i za kritičku validaciju sadržaja.

U svojoj opservaciji društva, Dumont je, dakle, pomalo zatajio kao pisac, što pokušava i u solidnoj meri uspeva da pokrije kao reditelj. Njegovom pripovedanju vizuelno mnogo bolje leži nego verbalno, i to se naročito dobro vidi u detaljnim kompozicijama kadrova, posebno kada su oni locirani u Francinom stanu. U tim scenama nam je jasno da Dumont pokušava da kaže nešto više od onoga što komunicira s nama rečima, odnosno da njegov pogled ide više i u širinu i u dubinu od onoga što nam se na prvi pogled čini. Opet, i kao reditelj će Dumont par puta posegnuti za „teškom rukom“ i prenaglašavanjem, pritom odbijajući da „offira“ svoj generalni ton, za šta su dokaz i različiti pristupi glumaca. Dok Léa Seydoux ostaje u dramskom ključu (s izletom u melodramski), ostali, a posebno Blanche Gardin, dosta više obitavaju u komičnom i satiričnom.

Opet, verovatno najveći problem filma je nešto što je znalo da iskoči kod Dumonta: nismo sigurni kuda sve to ide i ide li to uopšte ikamo. To ne zavisi od „faze“ u kojoj se Dumont nalazi, tako je, primera radi, i Camille Claudele 1915 (2013) bila manje ili više jedna slika uhvaćena u vremenu obojena jednom ličnom i društvenom tragedijom i neznanjem naslovne junakinje da će do kraja života biti zarobljena, ali manje smeta u „zezatorskom“ delu opusa. Za France, pak, nismo sigurni je li ili nije deo njega, kao što nismo sigurni je li komedija ili drama i studira li društvo ili jednu njegovu istaknutu članicu, ili od svega po malo i u kojim razmerama.