The Electrical Life of Louis Wain

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Percepcija mačaka kakvu danas imamo, ipak je osetno starija od interneta, smešnih videa i mimova. Za nju je zaslužan viktorijanski britanski erudita, slikar, ilustrator, polihobista i nesuđeni pronalazač Lui Vejn, koji je u produkciji Amazona i servisa Prime Video, te u režiji Vila Šarpa, dobio biopik ,,The Electrical Life of Louis Wain“.

Pre Vejna, koji je crteže, ilustracije, karikature i psihodelične slike (vredi spomenuti, koju deceniju pre pojave LSD i hipi kulture) mačaka proizvodio serijski, ponekad i opsesivno, percepcija mačaka prošla je kroz brojne faze u našim društvima.

U Starom Egiptu su bile obožavane. U evropskom srednjem veku satanizovane kao simbol za veštičarenje. Nakon toga su dobile utilitarnu ulogu kao prva i najefikasnija linija odbrane od miševa i pacova, ali do pojave Vejna i njegovih crteža, retko kada su usvajane kao ljubimci. Vejn ih je video najbliže onome kakve one zapravo jesu: igrive, mazne, pospane, ponekad blesave, a zapravo dosta nalik ljudima.

Druga Vejnova opsesija, ona ispostavljena u naslovu, bio je elektricitet, što takođe nije suviše čudno za Evropu iz perioda druge industrijske revolucije kada se činilo da će struja i automobilski prevoz izmeniti naše živote iz korena. I u tom smislu, Vejn je bio ispred svog vremena, ali na pogrešnom koloseku: elektricitet koji mi današnji ljudi shvatamo u metaforičkom smislu, on je shvatao doslovno i na osnovu tog shvatanja pokušavao da napravi patente primenjive u raznim životnim situacijama.

Vejn, pak, nije bio ni Tesla ni Edison da bi njegovi patenti bili upotrebljivi u stvarnom svetu i ta ga je opsesija, između ostalih, koštala i novca i mentalnog zdravlja, a u neku ruku i života.

U filmu nas Šarp upoznaje sa Vejnom (Benedikt Kamberbeč) u trenutku kada je ovaj izgubio oca i postao glava kuće, kako nam naratorka (Olivija Kolman) kaže, „ne svojom voljom“. Vejn, naime, ni u kom smislu nije bio praktičan čovek, nije se snalazio s novcem, nije mogao da zadrži posao, bio je suviše rastresen i naivan, te bi stoga lako pao kao žrtva prevare ili eksploatacije. Jedini talenat koji je mogao da unovči bio je onaj crtački, i to kao ilustrator jer je radio brzo i na specifičan način (s obe ruke istovremeno) zbog čega je bio efikasan.

Sreća će mu se nakratko osmehnuti kada mu u kuću kao governanta i učiteljica njegovih mlađih sestara dođe Emili (Kler Foj), a kad on dobije stalni angažman u londonskom ilustrovanom časopisu pod protekcijom urednika Ser Vilijama (Tobi Džouns). Poznanstvo s Emili će rezultirati brakom koji se u ono doba smatrao skandaloznim (ona je bila deset godina starija od njega, i pritom nižeg klasnog porekla), ali će njihova zajednička sreća biti relativno kratkog daha. Emili je imala rak dojke i posle nekoliko godina braka je umrla. Luija je popularizacija fotografije uveliko izbacila iz biznisa, ali je spas i inspiraciju našao u ljubimcu, mačku Piteru zbog kojeg je počeo da slika mačke, često antropomorfne i personifikovane, što se publici svidelo.

Ipak, Emilina smrt ga je bacila u depresiju i prekinula mu i ono malo veza što je imao s realnošću. Iako je bio popularan, slavu nikad nije znao da unovči, avantura u Americi se okrenula na njegovu štetu, pratile su ga porodične tragedije, narudžbina koja bi mu donela dosta novca bila je prevožena brodom koji je bio torpedovan u Prvom svetskom ratu, pa je Vejn skončao u ludnici. Čak i tada je imao svoje poklonike, poput pisca H. Dž. Velsa (kratki kameo Nika Kejva), koji su se borili za njega i pokušavali da mu pomognu.

Šarpov film nas upoznaje s jednim interesantnim, ali sada pomalo zaboravljenim umetnikom, u pozadini svega postavljajući važna pitanja mentalnog zdravlja i njegove percepcije. Šarp koji prvi put radi samostalno na filmu (svoje dosadašnje filmove ,,Black Pond“ (2011) i ,,The Darkest Universe“ iz 2016. režirao je u tandemu s Tomom Kingslijem), uspeva da uhvati duh vremena (da je stvarao danas, Vejn bi završio s dijagnozom autizma i možda manične depresije, pa svakako bio humanije tretiran nego što je kao (verovatno pogrešno) dijagnostifikovani šizofreničar bio), kao i stanje duha svog protagoniste. U tom smislu, čak i neki od „jeftinijih“ trikova, poput pretapanja boja na kraju pojedinih kadrova ne bi li se oni pretvorili u kičastu sliku, prolaze. Uski format slike 4:3 se može učiniti kontraintuitivnim za okrilje jedne kostimirane biografske drame, ali Šarp se zapravo više fokusira na krupne planove i oslanja na glumce pre nego na scenografiju i kostime.

Tu je od početka „u plusu“, budući da na raspolaganju ima izuzetno sposobne i raznovrsne glumce, makar u ključnim ulogama. Benedikt Kamberbeč je izuzetan glumac s karijerom u strelovitom usponu prošle godine (u poređenju s naslovima ,,The Mauritanian“, ,,The Power of the Dog“ Džejn Kampion i ,,Spider-Man: No Way Home“, ,,The Electrical Life of Louis Wain“ bi lako mogao proći ispod radara). Takvi „pomereni“ i, kolokvijalno rečeno, lagano autistični likovi mu stoje kao saliveni, za šta se kao dokaz mogu priložiti i serija ,,Sherlock“ i film ,,The Imitation Game“ (Morten Tildum, 2014). Kao Emili, Kler Foj zrači toplinom, a Tobi Džouns likove kao što je ser Vilijam proguta za doručak s tostom, jajima i slaninom. Šarp je vešto iskoristio i neka svoja poznanstva za „kasting“ nekih malih, sporednih uloga, što, uz sjajnu Oliviju Kolman kao naratorku sa sarkastičnom notom u glasu, predstavlja ugodno iznenađenje.

Neugodno iznenađenje je, pak, to da Andrea Risboro i naročito Stejsi Martin nemaju nimalo manevarskog prostora u ulogama njegovih sestara. Kerolin koju igra Risboro je predstavljena kao jednodimenzionalni (verbalni) antagonist koji pokušava da blesavog brata vrati u okvir normale, a ostale sestre je među sobom teško čak i razlikovati jer funkcionišu jedino kao grupni karakter.

Najveći problem filma je njegova predvidljivost. Tu čak nije nikakav faktor to da li su detalji iz Vejnovog života poznati ili nisu jer film ne ide u dubinu dalje od kakvog enciklopedijskog članka. ,,The Electrical Life of Louis Wain“ je predvidljiv svakome ko je pogledao ponešto biografskih filmova, budući da Šarp vozi „slalom“ po klišeima i pritom pogađa svaku „kapiju“. Zbog toga se ,,The Electrical Life of Louis Wain“ može popeti do nivoa korektnog, ali ne i impozantnog.