Please Baby Please

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čini se da je ove godine Međunarodni filmski festival u Roterdamu skrenuo još više u smeru radikalnog art filma nego što je to obično slučaj, a naročito kao što je to bio slučaj prošle godine.

Jer kako drugačije objasniti da za film otvaranja, umesto nečega nalik na prošlogodišnji ,,Riders of Justice“ Andersa Tomasa Jensena, imamo nešto tako eluzivno kao što je polu-mjuzikl, polu-rasprava o seksualnim identitetima i preferencijama ,,Please Baby Please“? I kako povrh toga još objasniti da titulu ovogodišnjeg počasnog gosta zajedno s titulom autorke filma otvaranja drži relativno nova autorica, koja je do ovogodišnjeg Roterdama potpisala tek dva dugometražna filma uz nekoliko kratkometražnih?

Amanda Krejmer ipak ne dolazi kao grom iz vedra neba i nije dobila retrospektivu na jednom tako značajnom filmskom festivalu na blef. Pre nego što se bacila na film, studirala je pozorišnu i video-produkciju, bila je „umetnica opšte prakse“, stvarala je elektronsku muziku i čak imala svoju izdavačku kuću. Režirala je video-spotove i kratke filmove s kojima je privukla pažnju izvesne publike, a već sa dugometražnim prvencem ,,Ladyworld“ (2018) u kojem je osam tinejdžerki zarobljeno u okruženju beskrajne rođendanske žurke posle zemljotresa, dobila je status nove nade radikalnog pola američke arthaus scene.

Iste godine izbacila je i drugi dugometražni film ,,Paris Window“, a manir da filmove snima u paru i plasira iste godine demonstrirala je i u 2022. U Roterdamu će, naime, premijeru doživeti i njen drugi ovogodišnji film ,,Give Me Pity!“, koji je takođe mjuzikl, doduše nešto konvencionalniji. Njen sledeći filmski projekat biće, prema njenim rečima, uvrnuti triler smešten u sedamdesete, u kojem žena koja je preživela holokaust postaje radikalizovana eko-teroristkinja, a glavnu ulogu je dodelila zvezdi ,,Please Baby Please“, Amandi Risboro.

,,Please Baby Please“ se otvara poput pravog rasnog mjuzikla u retro-maniru, sa špicom na kojoj se „štampaju“ imena svih važnijih učesnika na projektu (ne samo glumaca), a koja se završava jednako retro natpisom „Filmed in Panavision“, što označava starinski široki format analogno snimljene slike. Pre nego što upoznamo dvoje protagonista, upoznajemo antagoniste filma, bandu zalizanih tipova u kožnim jaknama koji izgledaju kao bastardno dete ,,West Side Story“ i ,,Warriors“, a predstavljaju se kao Young Gents. Na mračnoj ulici oni presretnu, namlate i čak ubiju jedan par, a naši protagonisti dolaze na kraj scene da tome posvedoče.

Dok se muški deo našeg centralnog para, Artur (Hari Meling) tog prizora toliko uplaši da potpuno zanemi i spetlja se, njegova „bolja polovina“ Suz (Amanda Risboro) ipak uspe da sačuva pribranost i pričom ih izvuče od nevolje. Susret s bandom, naročito vođom Tedijem (Karl Glusman), će njih dvoje poslati na različite strane. Dok fragilni Artur počinje da maštari o tome da bude s Tedijem, Suz sanja o tome da postane Tedi, a njeno novoskovano poznanstvo sa bogatom, glamuroznom i često samom komšinicom Morin (Demi Mur u koloritnoj epizodi) može se ispostaviti ključnim za „donji tok“ radnje.

Odnosno, onoga što kao radnja figurira, budući da ,,Please Baby Pleas e“ smenjuje dijaloške, diskurzivne scene u kojima se do u tančine teoretski razglaba o polu, rodu, seksualnosti, očekivanjima i implikacijama svega toga, sa snolikim, često košmarnim mjuzikl žanr scenama koje naizgled oslikavaju unutrašnje živote, strahove i fantazije naših protagonista i antagonista. Kao i između rodova i rodnih uloga, tako je i granica između sna, jave i košmara fluidna.

Glavna nevolja s filmom je upravo insistiranje na teoretskom, skoro pa akademskom diskursu koji ga gura ka beskrajnoj dijaloškoj raspravi između likova kojoj je mesto pre u kakvom stručnom časopisu ili na seansi debatnog kluba na univerzitetu nego u filmu koji je u dobroj meri zaodenut u ruho kempa, kiča i treša. Isplivaju i u tim raspravama često provokativne teme i po pitanju rodnosti i po pitanju seksualnosti i po pitanju očekivanja, s akcentom na centralnu dilemu filma, šta to znači kada je žena „muško u kući“, a muškarac odbija da igra po očekivanjima okoline i postane divljak. Režijski postupak koji uključuje krupne kadrove i skoro brehtovski teatralnu glumu pokazuje se kao funkcionalan, što omogućava versatilnoj Amandi Risboro, muževnom Karlu Glusmanu i unikatnoj Demi Mur da zablistaju (potonja, doduše, ima samo dve scene, ali zato fantastično afektira).

Na vizuelnom planu, kombinacija raznih privatnih opsesija (poput ekstravagantne mode pedesetih), kiča, kempa, scnografije koja simulira arhitekturu krša, loma i raspada i jarkih, zasićenih neonskih boja dovoljna je da film nekako razmrda i učini makar na tom polju interesantnim i angažovanim. Na kraju, ni to nije dovoljno da ga „proda“ kao u potpunosti organski. ,,Please Baby Please“ zapravo pre deluje kao „patchwork“ svega i svačega, odnosno komadića ideja pokupljenih s različitih strana, nego kao jedna celovita i originalna vizija.