The Tragedy of Macbeth

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jedno od potencijalnih objašnjenja zašto su recentniji filmovi braće Koen izrazito varirali u kvalitetu i još izrazitije u raspoloženju, bilo bi to da se polovina dvojca, brat Itan, zasitio filmom, pa se borio da nađe inspiraciju.

U poslednjih desetak godina, braća Itan i Džoel su režirala tri filma, od kojih je samo najstariji, ,,Inside Llewyn Davis“ (2013) bio na za njih očekivanom nivou, dok je ,,Hail, Caesar“ (2016) bio raskrzana i umnogome promašena posveta klasičnom Holivudu, a ,,Ballad of Buster Scruggs“ (2018) inherentno neujednačeni omnibus kratkih vestern priča.

Čini se da su njih dvojica, međutim, sasvim fino zarađivala od „tezge“ s pisanjem scenarija za druge autore, poput Majkla Hofmana (,,Gambit“, 2012), Anđeline Džoli (,,Unbroken“, 2014) i Stivena Spilberga (,,Bridge of Spies“, 2015), dok su drugaru i čestom glumačkom saradniku Džordžu Kluniju uvalili već dobrano oglodanu „kosku“ u vidu scenarija za ,,Suburbicon“ (2017) koji je napisan dosta ranije i iz kojeg su fore i fazone oni sami čupali za svoje potonje filmove. Bilo kako bilo, brat Džoel nije odustao od filmske umetnosti, a za samostalni prvenac je izabrao nikoga drugog do samog Vilijama Šekspira i nijedan drugi komad do samog mračnog, skliskog i opasnog ,,Magbeta“.

Ovo je izuzetno zahtevan komad oko kojeg se čak i razvilo posebno glumačko sujeverje (one vrste da mu se ime ne spominje jer donosi maler), a koji pleni višeznačjem, te brojnim i kompleksnim temama kao što su lična tragedija, tragedija moralnog ustrojstva, poetska tragedija i pravda, predestinacija nasuprot proaktivnosti, pa i veštičarenje i zlo kao takvo. Pored toga, „Magbet“ je često adaptiran i za film, hvatali su ga se rani američki, nemački, francuski i italijanski autori, a posle rata i Orson Vels (1948), Lorens Olivije (koji svoj film nije dovršio), Roman Polanski na vrhuncu svoje slave (1971), Džefri Rajt (2006) i najrecentnije Džastin Karsel (2015) koji je na njemu izbrusio visceralni autorski pristup.

,,Magbet“ je, takođe, doživeo i sijaset labavih adaptacija i modernizacija, često kao krimić u američkom, indijskom ili malajskom kontekstu, ali i u rukama Akire Kurosave koji ga je pretočio u ,,Krvavi presto“ (,,Thorne of Blood“, 1951), a i biografski film o diktatoru Ugande Idiju Aminu, ,,The Last King of Scotland“ (2006) Kevina Mekdonalda je imao elemente Magbetove tragedije. Na kraju krajeva, neke od elemenata Šekspirove drame su i sama braća Koen utkala u neo-noar ,,The Man Who Wasn’t There“ (2001), makar u svetlu toga da se obični berberin iz malog grada na ženin nagovor drznuo da poželi nešto što nije mogao da održi, pa je tragično skončao.

Upravo s tim filmom najnovija verzija pod naslovom ,,The Tragedy of Macbeth“, po scenariju i u režiji Džoela Koena, deli dve ključne poveznice. Jedna od njih je monohromatska fotografija koja evocira stare žanrove i filmske škole, a druga je Frensis Mekdormand, ovoga puta kao „prava“ ledi Magbet. Ali pre toga, krenimo redom.

Za radnju komada starog više stotina godina teško da važe spojleri. Nakon pobede u bici u krvavom građanskom ratu u srednjovekovnoj Škotskoj, vojskovođi Magbetu se javljaju tri veštice koje mu donose proročanstvo da će postati kralj Škotske, ali da će njegov ratni drug i prijatelj Bankvo začeti kraljevsku lozu. Kralj Dankan Magbeta za ratne zasluge nagrađuje titulom i posedom tejna (niži plemić, pandan engleskom erlu) oduzetom od izdajnika Tejna od Kodora.

Međutim, kada kralj regentskom titulom okruni najstarijeg sina Malkoma, ledi Magbet savetuje mužu da „interveniše“ i „ubrza“ proročanstvo, odnosno da počini izdaju i ubistvo. Jednom kada to napravi, moraće da ponavlja kako bi održao prvi deo proročanstva, odnosno kako bi sprečio onaj drugi, sve do vlastitog tragičnog kraja.

Radnje komada se Koen drži prilično čvrsto, doduše pakujući pet pozorišnih činova na, za medij filma, prihvatljivija tri. Sličan pristup je održao i kod originalnog teksta, tek elementarno sažimajući stihove i narušavajući njihovu metriku idejom da šekspirijanski jezik koji pripada jednom drugom dobu normalizuje, ali da ga ne modernizuje. To ipak ne znači da je njegovo čitanje teksta sterilno i čisto funkcionalno, odnosno da on u to ne unosi neke ključne izmene koje pritom ostavlja gledaocima da ih sami shvate.

Prva od njih je starosna dob lorda i ledi Magbet koji su sada za jednu biološku generaciju stariji od likova kakve ih je zamislio Šekspir. To nije samo zgodan izbor u smislu da režiser može da izabere iskusnije glumce i da ih pritom ne podmlađuje veštački, već baca jedno novo svetlo na pitanje dece, odnosno zašto i kako to da ih Magbetovi nemaju. U Koenovom čitanju, to može biti njihova svesna odluka, čime možda „ucena“ drugim delom proročanstva gubi na snazi. Sa druge strane, pitanje vremena, odnosno dilema između strpljivosti da se prvi deo proročanstva ostvari i akcije da se stvar ubrza, biva brzo, logično i elegantno rešena, što dvojcu antiheroja ostavlja dovoljno vremena da se s posledicama svojih nepočinstava nose.

Ta odluka ima efekta i na kasting koji je i inače jedno od najjačih oružja kojima braća barataju. Logično, u ulozi ledi Magbet se našla režiserova supruga i muza Frensis Mekdormand, glumica inače sposobna za igru u različitim emocionalnim registrima i sa svim raspoloživim sredstvima, čiji jedan sam pogled može slediti krv u žilama. Sa druge strane, izbor Denzela Vašingtona za lorda Magbeta se na površini može učiniti kontraintuitivnim iz očitih razloga. Ali, s druge strane, ne treba zaboraviti ni glumčevu prezentnost u kadru, ni sposobnost transformacije pod naletom emocija njegovih likova, pa ni njegovu sklonost ka i verziranost u klasičnom teatru. Ovde čak i njegovo potpisno huktanje kao svojevrsni tik ili komadić manirizma i te kako ima smisla.

Pitanje „rasne reprezentativnosti“ se, međutim, nikad ne postavlja, budući da se one slobodno mešaju i za suštinu likova nisu ni najmanje bitne. Tako celu familiju Mekdaf, kao i likove Angusa i Sejtona igraju tamnoputi glumci. Dužna pažnja i kvalitet ispred demografskih kategorija dominirala je, dakle, i izborom sporednih i epizodnih glumaca. Tako kralja, krajnje kraljevski, igra Brendan Glison, što do posebnog izražaja dolazi u sceni njegovog ubistva kad sa Magbetom - Vašingtonom igra ples smrti. Berti Karvel unosi potrebnu dozu tragedije u lik Bankva, a pozorišni glumac Aleks Hansel razmrdava Rosa, dok Stiven Rut ima sjajnu minijaturu kao portir.

Opet, jedan je glumački izbor posebno intrigantan. Reč je o sasvim novom konceptu da jedna glumica, Ketrin Hanter, igra sve tri veštice, zbog čega se povećava halucinatorni efekat njihove posete, a samo proročanstvo ostaje pod sumnjom. Ista se glumica pojavljuje u još jednoj ulozi u drugoj polovini filma, ali ne valja otkrivati.

Koenov Magbet ni u kojem slučaju nije proizvod realizma (kao recimo Karselov od pre šest-sedam godina), što se ogleda i u činjenici da je snimljen u studiju, da je scenografija Stefana Dešanta prilično apstraktna, uglasta i vođena geometrijom. A kostimi Meri Zofres nemaju ambiciju da realistično predstave srednji vek, već su i oni uglavnom apstraktni, ponekad čak i na rodnom nivou, dok monohromatska fotografija u uskom formatu 4:3 Bruna Delbonela (koji je snimio i ,,Inside Llewyn Davis“ i ,,The Ballad of Buster Scruggs“) pokušava da evocira fantazijske, košmarne elemente iz nemačkih filmova ekspresionističke ere. Slažući te aspekte u jedinstvenu umetničku viziju, Džoel Koen naglašava barem jednaku važnost unutrašnjeg života likova sa onim „na spolja“.

Jedina nevolja, ako se to tako može nazvati, mogu biti naša očekivanja. Naime, od braće Koen smo navikli na humor i ironiju, pa to isto očekujemo i od samog Džoela, naročito kad voljno ili nevoljno citira neka od režijskih rešenja u smislu kadriranja, mizanscena i slično iz ranijih filmova braće, pa smo ponekad razočarani kada ne dobijemo humorni „ubod“ tamo gde ga očekujemo. Svestan očekivanja publike, on pokušava da ponudi nekakvu kontra-težu u simbolici koja je ponekad preteška, prenabijena, prenaivna i stoga ispada nehotično smešna.

Opet, njegovo čitanje Magbeta je sasvim legitimno, inspirisano, čak i znalački izvedeno, ali ostaje taj rezidual osećaja kao da se autor dvoumi u kojoj bi meri okrenuo novi list. Na kraju ostaje to da, ma kako „The Tragedy of Macbeth“ solidan ili čak dobar film bio, a jeste, ipak ne može da nadvisi neke od kultnih filmova braće i postane prva asocijacija za filmski opus Džoela Koena.