Haute couture

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Sylvie Ohayon

scenario: Sylvie Ohayon, Sylvie Verheyde

uloge: Nathalie Baye, Lyna Khoudri, Pascale Arbillot, Claude Perron, Soumaye Bocoum, Adam Bessa

Distributerska logika zaista ponekad zna da bude čudna, pa tako na repertoare i art-bioskopa i multipleksa zabasaju filmovi koji bi po svoj logici stvari morali ostati ispod radara. To posebno odskače u zimskoj sezoni koja se smatra visokom i po pitanju filmova koji se takmiče za nagrade i po pitanju onih jeftinijih potencijalnih hitova koji bi pokupili publiku koja „udara kontru“ pretencioznim „oscarovskim“ filmovima. Haute couture, drugi film po scenariju i u režiji francuske spisateljice Sylvie Ohayon nije ni jedno ni drugo i zapravo je dosta teško reći šta zapravo jeste.

U teoriji, to je priča o visokoj modi, klasnim razlikama, prijateljstvu i mentorstvu između dve žene u kojem će ona siromašna dobiti šansu u životu, a ona imućnija i opsednuta poslom priliku za iskupljenje. U teoriji takođe očekujemo i kakav-takav „fashion porn“ budući da je „setting“ jedna radionica u kojoj se šiju haljine za modnu kuću Dior, ali i pogled iza kulisa jednog bespoštednog biznisa kakav je onaj modni. U praksi, pak, to nije slučaj...

Krojačica-modistkinja Esther (Baye) i devojka iz geta Jade (Khoudri) žive u različitim svetovima koji se retko kad, ako ikad, dodiruju. Njihov prvi susret je takav da Jade opljačka Esther u metrou i uzme joj torbicu i lančić. Kako po kodeksu lopova krađa tuđih tričarija donosi lošu sreću, Jade odlučuje da opljačkano vrati vlasnici, a ova, pak, da je uzme pod svoje iako Jade nema nikakvog opipljivog iskustva u modnoj i tekstilnoj industriji. Jade tako postaje deo tima u Estherinoj radionici, zbog čega joj zameraju ljudi iz njenog neposrednog okruženja, njena „luda“ ili zaista luda majka i najbolja prijateljica Souade (Bocoum) koja je optužuje da je izdala geto.

Stvari ne stoje puno bolje ni u Estherinoj radionici gde je Jade praktično uljez. Sama Esther nije baš ni komunikativna ni taktična, zapravo je pomalo opsednuta kontrolom. Jade ima zaštitu kod Estherine „desne ruke“ Catherine (Arbillot) koja i sama vodi poreklo iz istog predgrađa, nekad radničkog, a sad imigrantskog Saint-Denisa, ali i neprijatelja u vidu snobovski nastrojene i splatkama sklone Andrée (Perron). A u radionici radi i simpatični Arapin koji krije svoje poreklo iza lažnog biblijskog imena Abel (Bessa) koji može poslužiti kao simpatija... Može li impulsivna Jade izdržati u takvom svetu gde je sve fino i na note?

U intervjuima oko promocije filma Sylvie Ohayon se hvalila svojim istraživanjem „iza kulisa“ po modnim kućama Dior i Chanel, kao i po njihovim krojačkim radionicama i namerom da gledateljstvu pruži pogled u to kako stvari funkcionišu na nivou nižem od top-menadžmenta i vrhunskih dizajnera. Opet, autorica i njena ko-scenaristkinja Sylvie Verheyde priču opterećuju brojnim bazičnim, nerazrađenim klišeima koji bi možda i funkcionisali svaki sam za sebe, ali se u inflaciji praktično potiru. Problem je možda upravo u literarnom poreklu autorice i u tome da bi klišei kojima se poštapa možda elegantnije delovali u proznom nego u dramskom tekstu.

Rezultat je da su svi likovi manje ili više stereotipni, od Jade i Esther i njihovog odnosa koji, uzgred budi rečeno, nije najbolje ni motivisan, preko Andrée koja je jednodimenzionalna zlica do svih ostalih koji svoju klasu i „društvenu ulogu“ nose kao značku na reveru. Čak i poneka umetnuta anegdota o samom Dioru kao najzanimljiviji deo materijala zvuči umetnuto na silu. U takvoj proizvoljnoj, a rigidnoj strukturi ne uspevaju da se snađu ni glumci: ma koliko se trudili, ne uspevaju da svoje likove učine životnim i trodimenzionalnim. Haute couture služi kao potvrda da se ono što je krivo „rođeno“, odnosno napisano, ne može popraviti.